Hrišćanski autor Majk Likona odgovara Vilijamsu

Evo odgovora hrišćanskog apologete Majka Likone na selektivne citate Pola Bilala Vilijamsa iz Likoninog obimnog dela o istorijskim dokazima za fizičko, telesno vaskrsenje Gospoda Isusa, pod naslovom „Vaskrsenje Isusa: novi istoriografski pristup“, kao i iz drugih naučnih izvora, poput knjige Ričarda Baridža „Šta su jevanđelja?“.

Musliman po imenu Pol je u pravu kada na svom blogu piše da je knjiga Ričarda Baridža „Šta su jevanđelja?“ merodavno delo po pitanju žanra jevanđelja. I Krejg Kiner je pisao o toj temi i predstavlja autoritet. Za sažetiji prikaz vidi njegovu nedavnu knjigu „Istorijski Isus jevanđelja“ (Grand Rapids: Eerdmans, 2010, str. 71-84). Baridž i Kiner su u pravu da je antička biografija dopuštala veliku fleksibilnost. Stoga ostajem pri svojoj tvrdnji da jevanđelja mogu sadržati legendu. Međutim, bila bi greška zaključiti da je zaista i sadrže ili da su jevanđelja istorijski nepouzdana kao izvori o Isusu. Naime, antički biografi su u različitoj meri uzimali slobode. Na primer, Aristobul je izmišljao priče o Aleksandru Velikom i zbog toga je bio prekoravan. S druge strane, rimski istoričari Svetonije i Tacit pažljiviji su i pružaju znatno tačnije izveštaje o ličnostima o kojima pišu. Plutarh, koji je pisao veoma blizu vremenu nastanka jevanđelja, primetno je tačniji kada piše o ličnostima koje su živele bliže njegovom sopstvenom vremenu. Razlog je to što je raspolagao boljim izvorima.

Kanonska jevanđelja napisana su u roku od 35 do 65 godina od događaja koje nameravaju da opišu. To je veoma blizu u poređenju sa onim čime raspolažemo za druge ličnosti tog perioda. Na primer, Cezar Avgust se smatra najvećim rimskim carem i vladao je u vreme Isusovog rođenja. Za Avgustov život istoričari se oslanjaju na šest primarnih izvora. Jedan je kratak nadgrobni natpis nastao u vreme Avgustove smrti. Preostalih pet napisano je 90 do 200 godina kasnije. Dakle, kada uzmemo u obzir da je to ono čime istoričari raspolažu za najvećeg od rimskih careva, četiri Isusove biografije napisane u roku od 35 do 65 godina od Isusovog života predstavljaju izvanredan rezultat po istorijskim merilima!

Koliko su slobode autori jevanđelja uzimali u svojim pričama o Isusu? To je nešto što proučavam tokom poslednje tri godine. Preda mnom je još mnogo posla. Ali mogu reći da to zapravo možemo donekle izmeriti prema tome kako prepričavaju izveštaje koje donose Marko, (možda) Q i, u nekoliko slučajeva, Pavle. Iako uzimaju izvesne slobode, one su neznatne. Ne izgleda da izmišljaju priče; barem se ne može pokazati da su to činili. Kiner ovo proučava mnogo duže od mene. On kaže da se autori jevanđelja pokazuju kao jedni od tačnijih antičkih istoričara („Jevanđelje po Jovanu: komentar“, prvi tom, Peabody, MA, 2003, str. 31-32).

S obzirom na naše uzdržane procene zasnovane na onome što se može pokazati u pogledu istorijske pouzdanosti jevanđelja, šta se onda može reći o ranim muslimanskim izvorima i istorijskom Muhamedu? Kuran o njemu govori krajnje malo. Tako nam preostaju sačuvana sira i hadis, a sve to je zapisano više od 100 godina nakon Muhamedove smrti! To kanonska jevanđelja stavlja u položaj kojem bi svaki razuman musliman trebalo da zavidi. Musliman može odgovoriti da sira i hadis sadrže predanja koja su drugi pažljivo prenosili. Ali isto se tvrdi, i često se može i pokazati, kada je reč o jevanđeljima. Razlika je u tome što je kod jevanđelja reč o svega 35 do 65 godina, dok kod predanja o Muhamedu govorimo o više od 100 godina. Stoga bi muslimani trebalo da budu oprezni pri napadanju jevanđelja na osnovu uzdržanih izjava naučnika poput mene. Jer to je očigledan primer bacanja kamenja na tvrđavu (tj. na jevanđelja) dok sami žive u staklenoj kući!

Sada, umesto da pokušava da napada jevanđelja, Vilijams bi trebalo da se pozabavi otvorenim priznanjem Muhameda Asada da Kuran sadrži mitove i bajke, naročito kada je upravo to onaj naučnik u čiji se prevod Vilijams zaklinje!