Hipolit: episkop ili antipapa?

U ovom tekstu navešću nekoliko izvora o statusu svetog Hipolita — da li je bio episkop Rima ili nekog drugog sedišta, a ako je bio u Rimu, da li je zaista bio antipapa koji se postavio nasuprot rimskom episkopu. Sav naglasak je moj.

Počinjem onim što su o njemu pisali Evsevije i Jeronim:

2. Među njima nam je Berilo ostavio, pored pisama i rasprava, i razna elegantna dela. Bio je episkop Vostre u Arabiji. Isto tako i Hipolit, koji je predsedavao drugoj crkvi, ostavio je spise...

Poglavlje 22. Hipolitova dela koja su do nas dospela.

1. U to vreme Hipolit je, pored mnogih drugih rasprava, napisao delo o Pashi. U njemu daje hronološku tablicu i iznosi izvestan pashalni kanon od šesnaest godina, dovodeći računanje vremena do prve godine cara Aleksandra.

2. Od njegovih ostalih spisa do nas su dospeli sledeći: O Šestodnevu, O delima posle Šestodneva, Protiv Markiona, O Pesmi nad pesmama, O delovima Jezekilja, O Pashi, Protiv svih jeresi; a mnoga druga dela možeš naći sačuvana kod mnogih. (Crkvena istorija (Evsevije), Knjiga VI)

I:

61. Hipolit

Hipolit, episkop neke crkve (IME GRADA NISAM USPEO DA SAZNAM) napisao je Izračunavanje praznika Pashe i hronološke tablice, koje je izradio do prve godine cara Aleksandra. Raspravljao je i o ciklusu od šesnaest godina, koji su Grci nazivali ἐ κκαιδεκαετηρίδα, i dao podsticaj Evseviju, koji je o istom prazniku Pashe sastavio ciklus od devetnaest godina, to jest ἐ ννεακαιδεκαετηρίδα . Napisao je i neke komentare na Sveto pismo, među kojima su sledeći: O šest dana stvaranja, O Izlasku, O Pesmi nad pesmama, O Postanju, O Zahariji, O Psalmima, O Isaiji, O Danilu, O Apokalipsi, O Pričama Solomonovim, O Propovedniku, O Saulu, O Pitonisi, O Antihristu, O vaskrsenju, Protiv Markiona, O Pashi, Protiv svih jeresi, kao i pobudnu besedu O hvali Gospoda i Spasitelja našeg, u kojoj naznačuje da govori u crkvi u prisustvu Origena. Amvrosije, za koga smo rekli da ga je Origen obratio od jeresi Markionove u pravu veru, podsticao je Origena da, po ugledu na Hipolita, piše komentare na Sveto pismo, nudeći mu sedam, pa i više pisara, i troškove za njih, i isto toliko prepisivača, i, što je još više, sa neverovatnom revnošću svakodnevno tražeći od njega rad, zbog čega ga Origen u jednoj od svojih poslanica naziva svojim Nadzornikom. (Jeronim, De Viris Illustribus (Znameniti muževi))

Kao što čitaoci mogu videti, nijedan od ove dvojice ne tvrdi da je Hipolit bio rimski episkop, a Jeronim izričito navodi da nije uspeo da sazna čak ni ime tog grada!

Imajući ove navode u vidu, prelazim sada na same naučne izvore.

Mučenik, prezviter i antipapa; datum rođenja nepoznat; umro oko 236. Sve do objavljivanja nedavno otkrivenih „Philosophumena“ 1851. godine bilo je nemoguće iz protivrečnih tvrdnji o njemu doći do bilo kakvih određenih i pouzdanih činjenica o Hipolitu Rimskom i njegovom životu; te tvrdnje su sledeće:

Evsevije kaže da je bio episkop neke crkve negde i nabraja nekoliko njegovih spisa (Crkvena istorija VI.20.22).

Sveti Jeronim ga isto tako opisuje kao episkopa nepoznatog sedišta, daje duži spisak njegovih spisa i za jednu od njegovih beseda kaže da ju je održao u prisustvu Origena, na koga se neposredno osvrnuo (Znameniti muževi 61).

Hronografija iz 354. godine, u spisku papa, pominje episkopa Poncijana i prezvitera Hipolita kao prognane na ostrvo Sardiniju 235. godine; rimski kalendar u istoj zbirci beleži pod 13. avgustom praznik Hipolita na Via Tiburtina i Poncijana u katakombi Kalistovoj (izd. Mommsen u „Mon. Germ. Hist.: auctores antiquissimi“, IX, 72, 74).

Prema natpisu nad Hipolitovim grobom koji je sastavio papa Damas, on je kao prezviter bio pristalica novacijanskog raskola, ali je pred smrt podstakao svoje sledbenike da se pomire sa Katoličkom Crkvom (Ihm, „Damasi epigrammata“, Leipzig, 1895, 42, br. 37).

Prudencije je napisao himnu o mučeniku Hipolitu („Peristephanon“, himna XI, u P.L., LX, 530 i dalje), u kojoj mesto mučeništva smešta u Ostiju ili Porto, i opisuje kako Hipolita razdiru divlji konji, što je očigledno reminiscencija na drevnog Hipolita, Tesejevog sina.

Kasniji grčki pisci (npr. Georgije Sinkel., izd. Bonn, 1829, 674 i dalje; Nikifor Kalist, „Hist. eccl.“, IV, xxxi) ne pružaju mnogo više podataka od Evsevija i Jeronima; neki od njih ga nazivaju rimskim episkopom, a drugi episkopom Porta. Prema Fotiju (Bibliotheca, codex 121), bio je učenik svetog Irineja. Istočni pisci, kao i papa Gelasije, smeštaju Hipolitovo sedište u Vostru, glavni grad Arabljana...

Otkriće „Philosophumena“ sada je omogućilo da se najvažniji period života svetog Hipolita razjasni na osnovu njegovog sopstvenog svedočanstva, a istovremeno i da se provere i isprave protivrečni izveštaji sadržani kod starih autoriteta. Polazimo od pretpostavke da je Hipolit zaista bio autor pomenutog dela, što je hipoteza koju danas prihvataju gotovo svi istraživači.

Hipolit je početkom trećeg veka bio prezviter Crkve u Rimu. Nema nikakve teškoće u tome da se prizna da je mogao biti učenik svetog Irineja bilo u Rimu bilo u Lionu. Isto tako je moguće da je Origen čuo Hipolitovu besedu kada je oko 212. godine došao u Rim. Za vreme pape Zefirina (198–217) došao je u sukob sa tim pontifikom i sa većinom Crkve u Rimu, prvenstveno zbog hristoloških mišljenja koja su već neko vreme izazivala sporove u Rimu. Hipolit se borio protiv jeresi Teodotiona i Aloga; na isti način se suprotstavio lažnim učenjima Noeta, Epigona, Kleomena i Savelija, koji su odveć jednostrano naglašavali jedinstvo Boga (monarhijanci) i u pojmovima Oca i Sina videli tek pojavne vidove (modi) božanske prirode (modalizam, savelijanstvo). Hipolit je, naprotiv, beskompromisno zastupao stvarnu razliku između Sina (Logosa) i Oca, ali tako da je prvog predstavljao kao božansku Ličnost gotovo potpuno odvojenu od Boga (diteizam), a istovremeno i posve podređenu Ocu (subordinacionizam). Pošto jeres u učenju modalista isprva nije bila jasno uočljiva, papa Zefirin odbio je da donese odluku. Zbog toga ga je Hipolit teško osudio, prikazujući ga kao nesposobnog čoveka, nedostojnog da upravlja Crkvom u Rimu i kao oruđe u rukama ambicioznog i spletkarskog đakona Kalista, čiji je raniji život zlonamerno prikazan (Philosophumena, IX, xi–xii). Stoga, kada je Kalist po smrti Zefirina izabran za papu (217–218), Hipolit je odmah napustio zajednicu sa Rimskom Crkvom i dao da ga njegova malobrojna družina sledbenika izabere za antipapu. Njih naziva Katoličkom Crkvom, a sebe naslednikom apostola, dok veliku većinu rimskih hrišćana naziva Kalistovom školom. Optužuje Kalista da je najpre pao u jeres Teodotovu, a zatim u Savelijevu**; takođe i da je iz** gramzivosti crkvenu disciplinu, a naročito pokorničku, srozao do sramotne labavosti. Ovi prekori bili su posve neopravdani. Sam Hipolit je zastupao preterani rigorizam. Ostao je u opoziciji KAO ANTIPAPA tokom vladavine dvojice neposrednih Kalistovih naslednika, Urbana (222. ili 223. do 230) i Poncija (230–235), a u tom periodu, verovatno za vreme pontifikata Poncijana, napisao je „Philosophumena“. Prognan je na nezdravo ostrvo (insula nociva) Sardiniju u isto vreme kad i Poncijan; a nedugo pre toga, ili ubrzo potom, POMIRIO SE SA ZAKONITIM EPISKOPOM I CRKVOM RIMA. Jer, pošto su obojica prognanika umrla na ostrvu Sardiniji, njihovi posmrtni ostaci preneti su nazad u Rim istog dana, 13. avgusta (bilo 236. bilo neke od narednih godina), i svečano sahranjeni — Poncijan u papskoj grobnici u katakombi Kalistovoj, a Hipolit na jednom mestu na Via Tiburtina. Obojicu je Rimska Crkva jednako poštovala kao mučenike: siguran dokaz da se Hipolit pomirio sa tom Crkvom pre svoje smrti. Njegovom smrću raskol se morao brzo okončati, čime se objašnjava to što je krajem četvrtog veka poistovećen sa novacijanskim raskolom, kao što saznajemo iz Damasovog natpisa.

Činjenica da je Hipolit BIO RASKOLNIČKI EPISKOP RIMA, a da je ipak potom bio na velikoj časti i kao mučenik i kao bogoslov, objašnjava zašto se već u četvrtom veku ništa nije znalo o njegovom sedištu, jer se nije nalazio na spisku rimskih episkopa. Teorija koju zastupa Lightfoot (vidi dole), da je zapravo bio episkop Porta, ali sa zvaničnim boravištem u Rimu, neodrživa je.

Ta tvrdnja, koju iznosi nekolicina autoriteta, proističe iz zamene sa jednim mučenikom iz Porta, možda usled legendarnog izveštaja o njegovom mučeništvu. Štaviše, De Rosijeva hipoteza, zasnovana na Damasovom natpisu, da se Hipolit vratio iz izgnanstva i potom postao pristalica Novacijana, te da se sa Rimskom Crkvom pomirio tek neposredno pre svog mučeništva pod carem Valerijanom (253–260), nespojiva je sa pretpostavkom da je on autor „Philosophumena“. Praznik svetog Hipolita slavi se 13. avgusta, datum određen u skladu sa legendom o svetom Lavrentiju; praznik Hipolita iz Porta slavi se 22. avgusta. (KATOLIČKA ENCIKLOPEDIJA: Sveti Hipolit Rimski)

I:

Poglavlje XXII.—Hipolitova dela koja su do nas dospela...

1947 Hipolit (pomenut gore u 20. poglavlju) bio je jedan od najučenijih ljudi i najslavnijih pisaca svoga doba, a ipak je njegova lična istorija obavijena najdubljom nejasnoćom. Najranije ga pominje Evsevije u ovom odlomku i u 20. poglavlju gore. Ali Evsevije nam tu kaže samo da je bio episkop „neke druge crkve“ (ἑτέρας που ἐκκλησίας), a Jeronim (de vir. ill. c. 61) kaže da je bio episkop neke crkve čije ime nije znao (Hippolytus, cujusdam Ecclesiæ episcopus, nomen quippe urbis scire non potui). Na Istoku su ga, POČEV OD ČETVRTOG VEKA, obično nazivali rimskim episkopom, ALI GA ZAPADNO PREDANJE ČINI PROSTO PREZVITEROM. Kasno predanje da je bio episkop Portus Romanusa sasvim je bezvredno. Iz njegovih Philosophumena, ili Pobijanja jeresi, saznajemo da je delovao u Rimu u vreme Zefirina i Kalista; ali je značajna činjenica da on nikada ne priznaje Kalista za rimskog episkopa, već ga uvek tretira kao poglavara škole suprotstavljene pravovernoj Crkvi. To je naučnicima dalo ključ za usklađivanje protivrečnih predanja o njegovom položaju i njegovoj crkvi. Čini se verovatnim da je bio prezviter rimske crkve i da je stajao na čelu stranke koja nije priznavala Kalista za zakonitog episkopa, VEĆ JE HIPOLITA POSTAVILA ZA PROTIVEPISKOPA. Time se objašnjava zašto Hipolit sebe naziva episkopom, a istovremeno NE PRIZNAJE NI Kalista NI IKOGA ZA RIMSKOG EPISKOPA**. Zapadna Crkva je stoga sačuvala predanje o Hipolitu samo kao o prezviteru, dok je na Istoku, gde je Hipolit bio poznat jedino kroz svoja dela, uvek preovlađivalo predanje da je bio episkop (činjenica koja je neposredno izrečena u tim delima; vidi predgovor njegovim Philosophumena); a pošto se znalo da je boravio u Rimu, predanje je taj grad učinilo njegovim sedištem**. Raskol, koji nije ostavio nikakvog traga u spisima ni Zapadne ni Istočne Crkve, nije mogao biti ozbiljan. Nesumnjivo je Kalist imao podršku daleko većeg dela Crkve, a Hipolitovo protivljenje nikada nije prevazišlo puke reči i nikada nije bilo dovoljno snažno da pridobije, ili da možda čak i pokuša da pridobije, podršku stranih episkopa**. Kalist i telo Crkve mogli su sebi dopustiti da to ostave neprimećenim**; a posle Kalistove smrti Hipolit se nesumnjivo vratio u Crkvu i bio rado primljen, a sećanje na njegov kratkotrajni raskol potpuno je izbrisano, dok je saznanje o njegovoj pravovernosti i o njegovim velikim zaslugama za Crkvu kao bogoslova i pisca održavalo njegovo ime na visokom glasu kod potonjih naraštaja. Sačuvan je latinski prevod Hronike koju je napisao Hipolit, a poslednji zabeleženi događaj u njoj jeste smrt cara Aleksandra, koja se dogodila početkom 235. godine. Liberijev katalog, u zapisu koji Lipsius (Chron. d. röm. Bischöfe, str. 194) proglašava kritički neospornim, beleži da su 235. godine episkop Poncijan i prezviter Hipolit prognani na ostrvo Sardiniju. Malo je sumnje da je to Hipolit o kome je ovde reč, i vrlo je verovatno da su i on i Poncijan umrli tamo u rudnicima i tako stekli naziv mučenika; jer ne samo da izveštaj o Hipolitovom mučeništvu koji u petom veku daje Prudencije nije pouzdan, nego se i u depositio martyrum Liberijevog kataloga kaže da su tela Poncijana i Hipolita sahranjena u Rimu istog dana; te je stoga prirodno pomisliti da je Hipolitovo telo doneto sa Sardinije, kao što znamo da je bilo sa Poncijanovim. (Philip Schaff: NPNF2-01. Eusebius Pamphilius)

Na kraju:

(῾Ιππόλυτος_),_ ime nekolicine svetih i mučenika rane Crkve, a naročito onog slavnog među crkvenim ocima koji je verovatno živeo u prvoj polovini 3. veka. Svaka pojedinost njegovog života postala je predmet spora. Tako najstariji crkveni pisci koji ga uopšte pominju, Evsevije i Jeronim, daju mu naslov episkopa, ali ne navode kog sedišta, a potonji čak kaže da tu pojedinost nije mogao da utvrdi. „ Chronicon Paschale, naš najraniji autoritet, čini ga ,episkopom TAKOZVANOG PORTUSA, blizu Rima‘; a pošto je ta tvrdnja potkrepljena autoritetom Kirila, Zonare, Anastasija, Nikifora i Sinkela (vidi Bunsenov Hippolytus, 1, 205), i pošto Prudencije (lib. περὶ στεφάνων_, himna_ 9) opisuje da se njegovo mučeništvo dogodilo u Ostiji, sasvim blizu Portusa, većina kritičara će verovatno smatrati da je to pitanje konačno rešeno. Njegovo vladanje grčkim jezikom činilo bi ga naročito podesnim da bude ,episkop naroda‘ koji su u mnoštvu pohodili rimsku luku. Uprkos Jakobijevoj suprotnoj tvrdnji (vidi dole), čini se da nema razloga zašto ne bi istovremeno bio (ono što ῎Ελεγχος pokazuje da je bio) PREZVITER i poglavar jedne stranke u Rimu. Dalje znamo da je bio učenik Irineja (Phot. Cod. 121) i da je vodio žustre rasprave sa Kalistom o pitanjima učenja i discipline, koje su živopisno opisane u njegovoj ponovo pronađenoj knjizi κατὰ πασῶν αἱρέσεων ἔλεγχος“ (Kitto, Cyclop. s.v.).

S druge strane, rasprava De duabus Naturis, koja se pripisuje papi Gelasiju I, daje Hipolitu naslov mitropolita ARABIJE. Le Movne je čak naznačio jedan grad u oblasti Adena, nazvan Portus Romanus, zbog toga što je bio velika tržnica rimske trgovine na Istoku, kao sedište njegove episkopije. Ista neizvesnost postoji i u pogledu vremena u kome je živeo. Evsevije ga smešta u prvu polovinu 3. veka. Fotije tvrdi da je bio učenik Irineja; Baronije kaže — Klimenta Aleksandrijskog; dve tvrdnje koje izgledaju podjednako dobro utemeljene. Portius dodaje da je Hipolit bio blizak prijatelj i revnosni poštovalac Origena i da ga je pozvao da tumači Sveto pismo, pribavivši mu u tu svrhu sedam pisara koji su pisali po njegovom diktatu i sedam prepisivača. Sam Hipolit svedoči o svom poznanstvu sa Origenom. Što se tiče ostalih pojedinosti koje daje Fotije, one počivaju na pogrešnom tumačenju jednog odlomka kod Jeronima. Prema ovom ocu, Amvrosije Aleksandrijski, zadivljen ugledom koji je Hipolit stekao svojim komentarima na Sveto pismo, pozvao je Origena da se poduhvati istog zadatka i pribavio mu je za to izvestan broj pisara.

Evsevije ne pominje mučeništvo svetog Hipolita. Jeronim, Fotije i drugi pisci ga, međutim, nazivaju mučenikom, a njegovo ime se s tim nazivom pojavljuje u rimskim, grčkim, koptskim i abisinskim kalendarima. Ipak, ovi martirologiji se međusobno toliko razlikuju da izgleda da se pre odnose na različite osobe istog imena nego na jednog jedinog čoveka. Prudencije, hrišćanski pesnik 4. veka, napisao je dugu pesmu o mučeništvu svetog Hipolita, ali je očigledno da je i on pomešao nekoliko osoba tog imena, te je njegova pobožna legenda lišena svake istorijske verodostojnosti. Datum smrti svetog Hipolita veoma je sporan. Uglavnom se veruje da se dogodila za vreme Aleksandra Severa, iako je dobro poznato da taj vladar nije progonio hrišćane. Ako prihvatimo da je Exhortatorius ad Severinam, pomenut među Hipolitovim delima, isti onaj za koji Teodorit kaže da je bio upućen izvesnoj kraljici ili carici _(_πρὸς βασιλίδα τινά), i, dalje, da je ta Severina, prema Döllingeru (vidi dole), bila žena cara Filipa Arabljanina, to bi mučeništvo sveca pomerilo u vreme Decijevog progona (oko 250), a možda i kasnije. U tom slučaju Hipolit je, budući učenik Irineja koji je umro oko 190, morao biti prilično poodmakle starosti u vreme svoje smrti. Uglavnom se pretpostavlja da je postradao blizu Rima, verovatno na ušću Tibra. Prema opštem mišljenju, smatra se da je bačen u more sa kamenom vezanim oko vrata. Godine 1551. u Rimu je, blizu crkve svetog Lorenca, otkriven kip za koji se činilo da potiče iz 6. veka, a predstavljao je čoveka u monaškoj odeždi, u sedećem položaju. Natpis je nosio ime Hipolita, episkopa Portusa, a na naslonu njegovog sedišta bio je urezan kanon ili pashalni ciklus koji je uveo u Rim, kao i spisak njegovih glavnih dela. Neka od tih dela, koja pominju Evsevije, Jeronim, Fotije i drugi crkveni pisci, ili koja su navedena na kipu, još su sačuvana, a od nekoliko drugih imamo opsežne odlomke. Izvestan broj njih objavljen je zasebno. Fabricius je dao njihovu potpunu zbirku pod naslovom S. Hippolyti, episcopi et martyris, Opera non antea collecta et partem nunc primum e MSS. in lucen edita, Greece et Latine (Hamb. 1716–1718, fol.). To je pretisnuto, sa dopunama Gallanda, i uvršteno u njegovu Bibliotheca Patrum (Venecija, 1766, fol.), tom 2. Zbirka odlomaka sirijskih prevoda Hipolita data je u Lagardeovim Analecta. Isti naučnik, u dodatku svojim Analecta (Lagardii ad Analecta sua Syriaca Appendix [Lips. 1858]), donosi arapske odlomke Hipolitovog komentara na Otkrivenje. (Hippoltus, St - Biblical Cyclopedia)

Zaključak

Dostupni podaci pokazuju da je Hipolit možda bio prezviter u Rimu, a ne episkop, koji se potom postavio kao suparnik rimskom episkopu i time postao antipapa. Ni Evsevije ni Jeronim ni izdaleka ne tvrde da je Hipolit bio rimski episkop, a kamoli zakoniti.

Dodatna literatura

Hipolit: prvi antipapa