Faraon — još jedan gospodar i kralj pored Alaha
Pharaoh - Another Lord and King Besides Allah
Još kršenja islamskog monoteizma iz Kurana
Prema islamskoj teologiji, neka od imena Alaha koja se odnose na njegovu jedinstvenu i isključivu suverenost jesu al-Malik (Kralj), Al-Mâlik (Gospodar, Vlasnik) i Rabb (Gospod), sa članom ili bez njega:
Božanska imena povezana sa gospodstvom
Al-Malik; Al-Mâlik: Kralj, Gospodar
Al-Malik je Kralj, Suveren; Al-Mâlik je Gospodar, Vlasnik. Malik je vladar bića koja imaju svest o tome da su vođena, što nije slučaj sa Mâlikom, koji poseduje sve.
Al-Malik je jedno od Devedeset devet imena…
Ar-Rabb: Gospod
Gospod: gospodar, vlasnik; poglavar; Onaj koji neguje, onaj koji se stara o nečemu. Ar-Rabb je onaj koji ispravlja, upravlja, primorava i čuva. On je Onaj kome se iskazuje obožavanje. Neki učenjaci kažu da je to ime najveće Alahovo ime zbog velikog broja onih koji ga koriste u molitvi. Ono odražava istinski odnos čoveka sa njegovim Gospodom, sadržeći u sebi i gospodstvo i dobrotu, brigu i staranje.
„Gospod nebesa i zemlje i svega što je između njih. Gospod Istokâ.” (37:5)
„Alah je moj Gospod i vaš Gospod, zato Njega obožavajte. To je pravi put.” (3:50) (Aiša Bevli, Božanska imena)
Evo samo nekih od mnogih mesta u Kuranu na kojima se Alah naziva al-Malik:
Neka je uzvišen Alah, Kralj (al-maliku), Istina, i ne žuri sa Kuranom pre nego što ti bude dovršeno njegovo objavljivanje, i reci: Gospode moj! povećaj mi znanje. S. 20:114 Šakir
Zato neka je uzvišen Bog, Kralj (al-maliku), Stvarnost: nema boga osim Njega, Gospoda časnog Prestola! S. 23:116 J. Ali
On je Alah, osim koga nema boga; Kralj (al-maliku), Sveti, Davalac mira, Onaj koji daje sigurnost, Čuvar nad svim, Silni, Uzvišeni, Posednik svake veličine. Neka je slava Alahu u odnosu na ono što Mu pripisuju. S. 59:23 Šakir
Šta god je na nebesima i šta god je na zemlji slavi Alaha, Kralja (al-maliki), Svetog, Silnog, Mudrog. S. 62:1 Šakir
Islamska teologija takođe uči da se takva imena nikada ne mogu pripisati nijednom stvorenju u njihovim određenim oblicima, tj. muslimanu je izričito zabranjeno da bilo koju osobu osim Alaha naziva AL-Malik, sa određenim članom. Učiniti to znači počiniti neoprostivi greh koji se zove širk („pridruživanje”), tj. pridruživanje sudruga Alahu u njegovoj božanskoj suštini, atributima, vlasti, obožavanju, veličanstvu i/ili slavi.
Suština širka u Tevhid al-Esma ve-Sifat:
Širk u Tevhid al-Esma ve-Sifat jeste pripisivanje nekome drugom osim Alahu onih svojstava (atributa) koja su svojstvena jedino Alahu. Na primer, među Alahovim atributima jeste da je On Znalac nevidljivog (gajb) i da jedino On zna šta srce krije. Alah kaže: „Reci: ‘Niko na nebesima i na zemlji ne zna gajb (nevidljivo) osim Alaha, niti oni mogu osetiti kada će biti proživljeni.’”
Stoga, smatrati da neko drugi osim Alaha ima znanje o prošlosti, budućnosti ili o nevidljivom jeste širk (pridruživanje sudruga Alahu).
Ovaj koncept tevhida razlikuje islam od mnogih drugih religija. Oni koji su proučavali uporednu religiju vrlo lako mogu uvideti da su Jevreji svog Stvoritelja učinili sličnim stvorenju, dok hrišćani stvorenje čine sličnim Stvoritelju. (Sadžid Abdul Kajum, Džemat Tablig i deobandi, Poglavlje 2: Islamski koncept tevhida (monoteizma); podebljanje naše)
I:
Ibn el-Kajim je nabrojao neke od vrsta ilhada, među kojima su:
- Poricanje (tatil) ili izvrtanje (tevil) njihovih značenja, ili tvrdnja da nemaju značenje (tefvid)
- Smatranje da su to ljudska svojstva (antropomorfizam)
- Izvođenje imena za Alaha koja Mu ne priliče (npr. ‘Otac’)
- Davanje Alahovih imena ili njihovih izvedenica idolima ili drugim bićima (npr. al-Uza, al-Manat)
Neka nas Alah (SWT) sve uputi. Amin. (Šta je tevhid esma ve al-sifat?, jul 2007; podebljanje naše)
Sledeći muslimanski učenjak se slaže:
5. Održavanje jedinstva Alahovih imena takođe znači da se Alahova imena u određenom obliku ne mogu davati Njegovom stvorenju osim ako im ne prethodi prefiks ‘Abd, koji znači „rob” ili „sluga”. Mnoga božanska imena u svom neodređenom obliku, poput Ra’uf i Rahim, dozvoljena su imena za ljude jer je Alah neka od njih u neodređenom obliku upotrebio za Proroka…
„Došao vam je poslanik između vas samih kome je teško sve što vas opterećuje. On je pun brige za vas i pun samilosti (Ra’uf) i pun milosti (Rahim).”
Ali er-Ra’uf (Onaj koji je najpuniji samilosti) i er-Rahim (Najmilostiviji) mogu se koristiti za ljude jedino ako im prethodi ‘Abd, kao u ‘Abdur-Ra’uf ili ‘Abdur-Rahim, budući da u određenom obliku predstavljaju stepen savršenstva koji pripada jedino Bogu. Slično tome, imena poput ‘Abdur-Resul (rob poslanika), ‘Abdun-Nebi (rob Proroka), ‘Abdul-Husejn (rob Husejna) i slična, kojima ljudi sebe nazivaju robovima nekog drugog osim Alaha, takođe su zabranjena. Na osnovu ovog načela, Prorok je muslimanima zabranio da one koji su im povereni nazivaju ‘Abdi (moj rob) ili Emeti (moja robinja). (Dr Abu Amina Filips, Osnove tevhida (islamskog monoteizma) [Islamic Book Service, Nju Delhi, Indija, ponovljeno izdanje: 2004], 1. Poglavlje o kategorijama tevhida, str. 14–15; vidi str. 31–32 sledeće onlajn verzije Filipsove knjige)
I:
2. Širk obogotvorenjem
Ovaj oblik širka u al-Esma’ ve-Sifat odnosi se na slučajeve u kojima se stvorenim bićima ili stvarima daju — ili oni sami prisvajaju — Alahova imena ili Njegovi atributi. Na primer, drevni Arapi su imali običaj da obožavaju idole čija su imena bila izvedena iz Alahovih imena. Njihova tri glavna idola bila su: al-Lat, izvedeno iz Alahovog imena al-Ilah; al-‘Uza, izvedeno iz al-‘Aziz; i al-Manat, izvedeno iz al-Menan. U doba Proroka Muhameda takođe je u oblasti zvanoj Jemama postojao lažni prorok koji je uzeo ime Rahman, koje pripada jedino Alahu. (Isto, Poglavlje dva. Kategorije širka, Širk u al-Esma’ ve-Sifat, str. 51; podvlačenje naše)
Isto tvrdi i sledeći muslimanski daija:
4. Zabrana da sebi dajete velika imena. Jedino je Alah Al-Malik, Malik i Melik. Hadis u Sahih Buhariji navodi da će najgore ime kod Alaha, uzvišen neka je, na Sudnjem danu biti ime onoga koji se nazove: Malikul Mulk, Kralj kraljeva. Prema Ibn Hadžeru, on kaže: iz ovoga učimo da je haram nazvati sebe ili druge ovim imenima. Ljudskom biću ne priliči da sebe naziva ovim imenom. (Suhaib Web, Al-Malik — Kralj i Vlasnik vlasti, 21. maj 2009)
Muslimanski učenjaci takođe tvrde da je to bilo verovanje svih proroka, budući da je reč o aspektu vere koji nikada ne može biti derogiran:
Izraz: ‘…nekog propisa…’ podrazumeva da je nesh moguć jedino u zakonima, a ne u verovanju (akida). Drugim rečima, nesh se ne može dogoditi u pogledu verovanja u Alaha, Njegova imena i atribute, Sudnji dan i druga pitanja koja se tiču temelja verovanja. Upravo o tim nederogiranim verovanjima Alah kaže…
<<On vam je propisao istu veru koju je propisao Nuhu, i ono što smo objavili tebi (o Muhamede), i ono što smo propisali Ibrahimu, Musau i Isau, govoreći da veru ispravno ispovedate i da se u njoj ne delite>> [42:13] (Abu Amar Jasir Kadi, Uvod u nauke o Kuranu [al-Hidaayah Publishing and Distribution, Birmingem, Velika Britanija, drugo izdanje 2003], Poglavlje 13. Derogacija u Kuranu: En-Nesh ve al-Mensuh, I. Definicija nesha, str. 233; podebljanje i podvlačenje naši)
Štaviše, i Kuran i Muhamed bili su odlučni protiv toga da se bilo ko naziva ili oslovljava kao Rabb, pa čak i kao es-Sejjid (Gospodar) sa određenim članom:
I nije vam naredio da uzimate anđele i proroke za gospodare (erbaban). Zar bi vam naredio da ne verujete nakon što ste se predali (Alahu)? S. 3:80 Piktal
Prenosi Abu Hurejra:
Prorok je rekao: „_Ne treba da kažete: ‘Nahrani svog gospoda (Rabbaka), pomozi svom gospodu pri uzimanju abdesta, ili daj vode svom gospodu’_, nego treba da kažete: ‘moj gospodar (npr. Nahrani svog gospodara umesto gospoda itd.), (Sejjidi)’, ili ‘moj staratelj (Mevlai)’; i ne treba da se kaže ‘moj rob (Abdi)’ ili ‘moja robinja (Emeti)’, nego treba reći: ‘moj momak (Fetai), moja devojka (Fetati)’ i ‘moj dečak (Gulami).’” (Sahih al-Buhari, tom 3, knjiga 46, broj 728)
Prenosi Abu Hurejra:
Prorok je rekao: Niko od vas ne sme reći: „Moj rob” (abdi) i „Moja robinja” (emeti), a rob ne sme reći: „Moj gospod” (rabbi ili rabbati). Gospodar (roba) treba da kaže: „Moj mladić” (fetaja) i „Moja devojka” (fetati), a rob treba da kaže „Moj gospodar” (sejjidi) i „Moja gospodarica” (sejjideti), jer ste svi vi (Alahovi) robovi, a Gospod je Alah, Svevišnji. (Sunen Abu Davud, knjiga 41, broj 4957)
I:
Es-Sejjid: Gospodar
Gospod, ali samo živih stvorenja.
Jedna delegacija je rekla Alahovom Poslaniku: „Ti si naš gospodar.” On je odgovorio: „Gospodar je Alah, blagosloven i uzvišen neka je On.” (Bevli, Božanska imena)
Čuveni muslimanski tumač Ibn Kesir objašnjava:
Značenje Er-Rabb, Gospod
Er-Rabb je vlasnik koji ima punu vlast nad svojim posedom. Er-Rabb jezički znači gospodar ili onaj koji ima vlast da vodi. Sva ova značenja tačna su za Alaha. Kada stoji samostalno, reč Rabb koristi se JEDINO za Alaha. Što se tiče nekog drugog osim Alaha, može se reći Rabb Ad-Dar, gospodar tog i tog predmeta. Nadalje, preneseno je da je Er-Rabb najveće Alahovo ime. (Tefsir Ibn Kesir, K. 1:2; velika slova i podvlačenje naši)
Muhamed je dalje tvrdio da će Alah pozvati sve kraljeve na odgovornost kako bi pokazao da je on jedini kralj:
XLIV. Alah će držati zemlju na Danu ustajanja
Nafi je to preneo od Ibn Omera, od Proroka.
6154. Seid ibn el-Musejjib preneo je od Abu Hurejre da je Prorok rekao: „Alah će uhvatiti zemlju i saviti nebo u svojoj desnici. Zatim će reći: ‘Ja sam Kralj. Gde su kraljevi zemlje?’” (Sahih al-Buhari, Sahih zbirka al-Buharija, Poglavlje 84. Knjiga rikaka (hadisi koji izazivaju milost u srcu); podvlačenje naše)
I:
CII. Reči Proroka: „Karm je srce vernika.”
Rekao je: „Istinski bankrotiran je onaj koji je bankrotiran na Danu ustajanja”, kao što je rekao i: „Snažan čovek je onaj koji vlada sobom kada je ljut.”
Takođe je rekao: „Nema kralja osim Alaha.” Opisao Ga je kao Onoga koji ima konačnu vlast. Takođe je spomenuo kraljeve i naveo: „Kraljevi, kada uđu u grad, opustoše ga.” (27:34) (Isto, Poglavlje 81. Knjiga adaba* (lepo ponašanje); podvlačenje naše)
Na kraju:
VI. Reči Svemogućeg: „Kralj čovečanstva” (114:2)
Sadrži predanje od Ibn Omera, od Proroka.
6947. Seid je preneo od Abu Hurejre da je Prorok rekao: „Alah će uhvatiti zemlju na Danu ustajanja i saviti nebesa svojom desnicom, a zatim reći: ‘Ja sam Kralj. Gde su kraljevi zemlje?’”
Još jedan isnad sa istim sadržajem od Seleme. (Isto, 100. Knjiga tevhida (verovanje da je Alah Jedan u svojoj suštini, atributima i delima); podvlačenje naše)
Hadisi takođe navode da Alah krajnje prezire svakoga ko bi sebe nazvao kraljem kraljeva:
CXIV. Ime koje Alah najviše mrzi
5852. El-A’redž je preneo od Abu Hurejre da je Alahov Poslanik, neka ga Alah blagoslovi i podari mu mir, rekao: „Najniže ime u Alahovim očima na Danu ustajanja biće ime čoveka koji sebe naziva ‘kraljem kraljeva’.”
5853. El-A’redž je preneo od Abu Hurejre: „Najniže ime u Alahovim očima.” Sufjan je jednom drugom prilikom rekao: „Najniže od imena u Alahovim očima na Danu ustajanja biće ime čoveka koji sebe naziva ‘kraljem kraljeva’.” Sufjan je rekao da neko drugi kaže da to znači „Šahan Šah (Kralj kraljeva na persijskom)”. (Bevli, Poglavlje 81. Knjiga adaba* (lepo ponašanje))
Ovo znači da nijedan istinski prorok ili musliman ne bi mogao niti bi ikada tvrdio da je al-Malik ili Rabb, niti bi ijedan istinski islamski vernik pripisao takva imena i titule bilo kom stvorenju, ma koliko ono bilo uzvišeno. Budući da su to imena i titule koje su oduvek pripadale islamskom božanstvu, nijedan pojedinac koji se boji Alaha i voli ga nikada ih ne bi pripisao nekome pored Muhamedovog boga.
Međutim, upravo tu leži problem za muslimane. Umesto da podupre ovaj aspekt islamske teologije, Kuran zapravo oba ova isključiva imena pripisuje faraonu iz Josifovog vremena!
„O moja dva zatvorska druga! Što se tiče jednog od vas, on će točiti vino svom gospodu (rabbahu) da pije; a što se tiče drugog, on će visiti na krstu, i ptice će jesti sa njegove glave. (Tako) je odlučena stvar o kojoj vas dvojica pitate.” I onome od njih dvojice za koga je smatrao da će biti spasen, reče: „Spomeni me svom gospodu (rabbika)”, ali ga je Satana učinio da zaboravi da ga spomene svom gospodu (rabbihi): i (Josif) je ostao u tamnici još nekoliko godina. Kralj (Egipta) (al-maliku) reče: „Vidim (u snu) sedam debelih krava koje proždire sedam mršavih — i sedam zelenih klasova, i sedam drugih sasušenih. O velikaši! Objasnite mi moj san ako umete da tumačite snove.” S. 12:41-43 J. Ali
I kralj (al-maliku) reče: „Dovedite mi ga.” Ali kada mu je izaslanik došao, [Jusuf (Josif)] reče: „Vrati se svom gospodu (rabbika) i pitaj ga: ‘Šta se dogodilo sa ženama koje su isekle svoje ruke? Zaista, moj Gospod (Alah) (rabbi) dobro zna njihovu spletku.’” S. 12:50 Hilali-Kan
I kralj (al-maliku) reče: „Dovedite mi ga da ga vežem uz sebe.” Zatim, kada je s njim progovorio, reče: „Zaista, ti si danas kod nas na visokom položaju i potpuno si od poverenja.” S. 12:54 Hilali-Kan
Rekoše: „Nedostaje nam (zlatna) čaša kraljeva (al-maliki), a onome ko je donese sleduje (nagrada od) kamilinog tovara; ja za to jamčim.” S. 12:72 Hilali-Kan
I on poče (pretragu) njihovim vrećama, pre (nego što je došao do) vreće svoga brata: naposletku ju je izvadio iz vreće svoga brata. Tako smo isplanirali za Josifa. On nije mogao uzeti svoga brata po zakonu kralja (al-maliki) osim ako Bog to ne bi hteo (tako). Mi uzdižemo na stepene (mudrosti) koga hoćemo; ali iznad svakoga ko je obdaren znanjem jeste Onaj koji sve zna. S. 12:76 J. Ali
Nazivajući egipatskog kralja al-Malik i Rabb, islamsko sveto pismo na kraju krši jedan od ključnih, suštinskih koncepata islamskog monoteizma, naime Tevhid al-Esma ve-Sifat!
Zapravo, ono što ovo čini još problematičnijim jeste to što se faraonu u gornjim stihovima nikada NE OBRAĆA kao kralju, tj. u direktnom govoru. Titula al-Malik pojavljuje se jedino u pripovednim iskazima u trećem licu, tj. o njemu se GOVORI kao o kralju, ali mu se tako ne OBRAĆA. To je još gore, jer da je reč o direktnom govoru — npr. da se neki Egipćanin obraća vladaru kao kralju — to bi se moglo opravdati tvrdnjom da Kuran samo verno prenosi ono što su ti pojedinci govorili, a da se s tim nužno ne slaže. Ali pošto je uvek reč o pripovedanju u trećem licu, to znači da je zapravo Alah — za koga muslimani veruju da je autor Kurana — taj koji faraonu pripisuje jedno od svojih vlastitih imena!
Ono što ovo čini prilično ironičnim jeste to što muslimanski apologeti vole da se pozivaju na upravo ove odlomke kako bi dokazali da je kuransko poznavanje egipatske istorije sasvim tačno, budući da se titula „faraon” nije koristila za vladare Egipta u Josifovo vreme (*; *). Međutim, ovi propagandisti previđaju činjenicu da Kuran egipatskog vladara iz Josifovog vremena označava dvema božanskim titulama koje bi trebalo da se pripisuju jedino Alahu! Stoga navodna tačnost muslimanskog svetog pisma dolazi po cenu kompromitovanja i podrivanja jednog od suštinskih stubova islamskog monoteizma!(1)
Niti je ovo jedino mesto na kome Kuran primenjuje ovu jedinstvenu Alahovu titulu na druge. Čini to još jednom, kada pripoveda o navodnom susretu Solomona i kraljice Juga:
Ona reče: „Zaista! Kraljevi (al-muluka), kada uđu u neki grad (zemlju), opustoše ga i najuglednije među njegovim stanovnicima ponize. I tako oni čine.” S. 27:34 Hilali-Kan
I ne samo da autor(i) Kurana faraona naziva(ju) Rabb, nego čak dopušta(ju) i da mu se Josif tako obraća! Evo ponovo tih stihova:
O moja dva sapatnika iz tamnice! Što se tiče jednog od vas, on će točiti vino svom gospodu (rabbahu) da pije; a što se tiče drugog, on će biti raspet tako da će mu ptice jesti sa glave. Tako je presuđeno u stvari o kojoj ste se raspitivali. I reče onome od njih dvojice za koga je znao da će biti pušten: Spomeni me pred svojim gospodom (rabbika). Ali Satana ga je naveo da zaboravi da to spomene svom gospodu (rabbihi), te je on (Josif) ostao u tamnici nekoliko godina. S. 12:41-42 Piktal
Tako kralj (al-maliku) reče: „Dovedite mi ga.” Ali kada mu je izaslanik došao, (Josif) reče: „Vrati se svom gospodu (rabbika) i pitaj ga: ‘Kakvo je stanje duha onih žena koje su isekle svoje ruke?’ Jer moj Gospod (rabbi) zaista dobro zna njihovu zamku.” S. 12:50 J. Ali
Tako, Kuran prikazuje pravednog proroka kako jedno od Alahovih imena pripisuje paganskom vladaru, čineći ga time krivim za širk i za kršenje islamskog monoteizma!
Ako sada muslimani i dalje insistiraju da je ovo samo istorijsko izveštavanje, tj. da autor jednostavno ponavlja titule koje su se tada koristile, onda to samo pokazuje da je islamska teologija toliko nerazumna da poštovanje njenih zahteva onemogućava tačno istorijsko izveštavanje, naročito kada ono vodi u širk. Ovo se teško može nazvati razumnom religijom!
Još važnije, zar arapski jezik nije sposoban da izrazi iste istorijske činjenice bez počinjenja širka? Zar autor(i) Kurana nije/nisu mogao/mogli jednostavno da upotrebi/upotrebe reč malik bez određenog člana, ili prosto izričito „malik misr” (tj. kralj Egipta), kako bi izbegao/izbegli izraz al-malik? Sigurno je arapski jezik dovoljno bogat da je autor(i) mogao/mogli da nađe/nađu način da očuva(ju) islamsko učenje o tevhidu.
Ali pošto Kuran to nije učinio, to znači da muslimani moraju prihvatiti činjenicu da njihov osnovni religijski tekst ne podupire njihovo shvatanje islamskog monoteizma. Kao takvi, muslimani moraju izmeniti svoja verovanja o isključivosti imena i atributa Alaha.
Toliko o tome da Kuran uspostavlja i potvrđuje islamsko učenje o božanskoj isključivosti i jedinstvu!
**
Napomene**
(1) Zanimljivo je videti kako sledeći muslimanski autori zapravo izbegavaju grešku Kurana:
Ovaj članak govori o upotrebi termina za vladara Egipta u vreme Josifa (P) i Mojsija (P) u Kuranu. U vreme Josifa (P), vladar Egipta oslovljava se kao kralj (Malik, na arapskom). A u vreme Mojsija (P), vladar se naziva faraon (Fir’aun, na arapskom). Ova upotreba je dosledna kroz čitav Kuran. (M S M Sajfulah i Elijas Karim, Josif, Mojsije i vladari Egipta)
Pri navođenju titule koju Kuran koristi za faraona iz Josifovog vremena, autori zgodno izostavljaju određeni član i jednostavno ga nazivaju Malik! Izgleda da su bili svesni onoga što islam uči o upotrebi božanskih imena u njihovim određenim oblicima za osobe koje nisu Alah, te su stoga izostavili član ispred Malik kada govore o faraonu.
Međutim, izostavljajući član, pisci zapravo potvrđuju moju tvrdnju da je autor(i) i/ili redaktor(i) Kurana mogao/mogli izbeći ovu veliku grešku tako što bi faraona iz Josifovog vremena jednostavno nazvao/nazvali Malik.