Bart D. Erman dokazuje da je Muhamed lažni prorok, 1. deo

Budući da muslimani obožavaju da citiraju knjige, spise i predavanja liberalnog kritičara Barta D. Ermana kako bi napali hrišćansku veru, odlučili smo da započnemo novu seriju u kojoj ćemo Ermanovim sopstvenim rečima dokazati da je Muhamed bio lažni prorok. Uostalom, smatramo da je sasvim pravedno da jednog od omiljenih muslimanskih naučnika upotrebimo protiv njih samih, kako bismo im pokazali šta se dešava sa njihovom sopstvenom verom ako ikada odluče da takve naučnike i izvore primenjuju pošteno i dosledno.

Ovu seriju započinjemo citiranjem onoga što je Erman napisao o Psalmu 110:1 u knjizi koju čak i poznati muslimanski takija-praktikant Šabir Ali preporučuje (1; 2):

„Sin čoveka je čovek, baš kao što je sin psa pas, a sin mačke mačka. Pa šta je onda sin Boga? Ispostavlja se, na iznenađenje mnogih površnih čitalaca Biblije, da postoje odlomci u kojima se za cara Izrailja govori kao o božanskom, kao o Bogu.

„Stručnjak za hebrejsku Bibliju Džon Dž. Kolins ističe da ova čast naposletku izgleda potiče od egipatskog načina razmišljanja o njihovom caru, faraonu, kao o božanskom biću. Čak i u Egiptu, gde je car bio bog, to nije značilo da je car bio ravan velikim bogovima, ništa više nego što se za rimskog imperatora smatralo da je ravan Jupiteru ili Marsu. Ali on je bio bog. Kao što smo videli, u egipatskim i rimskim krugovima postojali su nivoi božanstvenosti, a tako i u jevrejskim krugovima. Tako nalazimo veoma uzvišene izraze koji se koriste za cara Izrailja, izraze koji mogu iznenaditi čitaoce koji misle – na osnovu one vrste razmišljanja koja se razvila u četvrtom hrišćanskom veku – da postoji nepremostiv ponor između Boga i ljudi. Pa ipak, evo ga, u samoj Bibliji, car se naziva i Gospodom i Bogom.

„Na primer, Psalam 110:1: „Reče Gospod Gospodu mojemu: Sjedi meni s desne strane dok položim neprijatelje tvoje za podnožje nogama tvojima.“ Prvi izraz, GOSPOD – tradicionalno štampan velikim slovima na engleskom – jeste hebrejsko ime Boga JHVH, često pisano kao Jahve. Četiri hebrejska slova koja predstavljaju to ime smatrana su toliko posebnim da se u tradicionalnom judaizmu nisu (i ne) izgovaraju. Ponekad se nazivaju Tetragramaton (grčki za ‘četiri slova’). Drugi izraz, ‘Gospod’, jeste druga reč, adn (= adonai, ili adoni), koja je uobičajen izraz za Gospoda Boga, ali je i izraz koji je mogao da se koristi, na primer, kada rob oslovljava svog gospodara. Ono što je ovde upadljivo jeste to da JHVH govori ‘mome Gospodu’ i kaže mu da ‘sedne s njegove desne strane’. Svako biće ustoličeno sa Bogom deli slavu, status i čast koji pripadaju samom Bogu. Ovde nije reč o identitetu ili apsolutnoj jednakosti – car, koji sedi s desne strane Boga, nije sam Bog Svemogući. To je jasno iz onoga što se dalje kaže: Bog će pobediti careve neprijatelje umesto njega i staviti ih pod njegove noge. Ali on to čini za onoga koga je uzvisio do nivoa sopstvenog prestola. Car je prikazan kao božansko biće koje živi u prisustvu Boga IZNAD SVIH DRUGIH STVORENJA.“ (Erman, How Jesus Became God: The Exaltation of a Jewish Preacher from Galilee [HarperOne, prvo izdanje 2014], 2. Divine Humans in Ancient Judaism, str. 77-78; podebljanje i velika slova naši)

Štaviše, evo šta Erman kaže o tome kako su učenici koristili baš ovaj Psalam da opišu Isusovo uzašašće u nebesko prisustvo Boga nakon vaskrsenja:

„… Isusovi sledbenici su, tokom njegovog života, verovali da će on biti car budućeg carstva, mesija. Sada, kada su verovali da je uzvišen u nebesko carstvo, shvatili su da su bili u pravu. On je bio budući car; ali će doći sa neba da vlada. U nekim tradicijama o jevrejskom caru u hebrejskoj Bibliji, kao što smo videli, smatralo se da je car – čak i zemaljski sin Davidov – u nekom smislu Bog. Isus je sada bio uzvišen na nebo i on je nebeski mesija koji treba da dođe na zemlju. U još stvarnijem smislu, on je bio Bog. Naravno, ne Bog Svemogući, ali je bio nebesko biće, natčovek, božanski car koji će vladati narodima.

„Pre Isusove smrti učenici su verovali da će on sedeti na budućem prestolu. Ako ga je Bog uzeo na nebo, on već sedi na prestolu. Zapravo, on je s desne strane Boga. Na zemlji su ga učenici smatrali svojim učiteljem i ‘gospodom’. Sada je on zaista njihov Gospod. Učenici su se setili Svetog pisma koje kaže: „Reče Gospod Gospodu mojemu: Sjedi meni s desne strane dok položim neprijatelje tvoje za podnožje nogama tvojima.“ (Psalam 110:1). Bog je uzeo Isusa, uzvisio ga sebi zdesna na položaj vlasti i moći, UČINIO GA GOSPODOM SVEGA, koji će vladati nad svim stvarima. Kao onaj koji je vladao pored Božjeg prestola, Isus je u tom smislu takođe bio Bog.“ (Isto, 5. The Resurrection of Jesus: What We Can Know, str. 208-209; podebljanje i velika slova naši)

A evo šta Erman piše u vezi sa Delima apostolskim 5:31:

„Sličan pogled je izložen u još jednom govoru u Delima apostolskim, koji opet sadrži VEOMA RANO SHVATANJE HRISTA KAO ONOGA KOJI JE UZVIŠEN DO BOŽANSKOG STATUSA PRI SVOM VASKRSENJU… Još jednom, dakle, u RANOJ TRADICIJI, nalazimo da je Isusovo vaskrsenje bilo ‘uzvišenje’ upravo ‘s desne strane Boga.’ Drugim rečima, Bog je uzdigao Isusa DO SVOG SOPSTVENOG STATUSA i dao mu istaknut položaj kao onome koji će ‘voditi’ i ‘spasavati’ one na zemlji.“ (Isto, 6. The Beginning of Christology: Christ as Exalted to Heaven, str. 228-229; podebljanje i velika slova naši)

Da bismo cenili ono što Erman ovde govori, od životne je važnosti da najpre citiramo konkretne novozavetne odlomke na koje Erman aludira u njihovom neposrednom kontekstu, a zatim ih uporedimo sa onim što Kuran kaže o Isusu i njegovim učenicima. Evo navoda iz Dela apostolskih na koje se Erman poziva:

„Ljudi braćo, neka je dopušteno sa slobodom reći vam za praoca Davida da i umrije, i ukopan bi, i grob je njegov među nama do ovoga dana. Budući, dakle, da je bio prorok, i znajući da mu se Bog zakletvom zakleo da će od ploda bedara njegovih po tijelu podignuti Hrista da sjedi na prijestolu njegovu, Predvidjevši govori za vaskrsenje Hristovo da ne bi ostavljena duša njegova u adu, niti tijelo njegovo vidje truljenja. Ovoga Isusa vaskrse Bog, čemu smo svi mi svjedoci. Desnicom, dakle, Božijom vaznese se, i primivši od Oca obećanje Svetoga Duha, izli ovo što vi sada vidite i čujete. Jer David ne iziđe na nebesa, nego sam govori: Reče Gospod Gospodu mojemu: sjedi meni s desne strane, Dok položim neprijatelje tvoje za podnožje nogama tvojim. Čvrsto, dakle, neka zna sav dom Izrailjev da je i Gospodom i Hristom učinio Bog njega, ovoga Isusa, koga vi raspeste.“ Dela apostolska 2:29-36, Authorized King James Version (AV)

„A Petar i apostoli odgovarajući rekoše: Bogu se treba pokoravati više nego ljudima. Bog otaca naših vaskrse Isusa, kojega vi ubiste objesivši na drvo. Njega Bog desnicom svojom uzvisi za Načalnika i Spasitelja, da dade Izrailju pokajanje i oproštenje grijehova. I mi smo njegovi svjedoci ovih riječi, i Duh Sveti kojega Bog dade onima koji se njemu pokoravaju.“ Dela apostolska 5:29-32 AV

Prema Ermanu, ovi stihovi pokazuju da su sami Isusovi učenici verovali i propovedali da je Hristos božansko biće koje je Bog uzvisio iznad svih drugih stvorenja time što ga je učinio deoničarem slave, statusa i časti koji pripadaju samom Bogu!

Imajte na umu da to ne znači da Erman veruje kako su prvi Hristovi učenici učili da je Isus oduvek postojao kao Bog. Naprotiv, Erman ovo shvata tako da su prvi Hristovi sledbenici došli do uverenja da je on postao Bog kada je, nakon svog vaskrsenja i uzašašća na nebo, počeo da učestvuje u Božjoj sopstvenoj vlasti i slavi.

Dovoljno je reći da je takvo gledište u sukobu sa učenjima Kurana, koji tvrdi da su Isusovi sledbenici bili muslimani:

„I kada je Isus osetio da oni ne veruju, rekao je: „Ko su pomagači moji na putu prema Allahu?“ „Mi smo Allahovi pomagači“, rekoše učenici, „mi u Allaha verujemo, a ti budi svedok da smo mi Allahu predani.““ S. 3:52 J. Ali

„i kada Sam apostolima naredio: „Verujte u Mene i Mog Poslanika“, oni su odgovorili: „Verujemo, a Ti budi svedok da smo muslimani."“ S. 5:111 J. Ali

I stoga nikada ne bi išli unaokolo propovedajući da je Isus uzvišen da učestvuje u Božjoj jedinstvenoj božanskoj slavi, statusu i častima, budući da je Kuran sasvim jasan da Alah ni sa kim ne deli svoju suverenost i obožavanje:

„Nije primereno čoveku da mu Allah da Knjigu, i mudrost, i verovesništvo, a zatim da govori ljudima: „Mene obožavajte, a ne Allaha!“ Nego: „Budite učeni i pobožni, zato što Knjizi podučavate i što je i sami proučavate!" On vam ne naređuje da anđele i verovesnike smatrate božanstvima. Zar da vam naređuje neverovanje, nakon što ste postali Njemu predani?!“ S. 3:79-80 Šakir

„Allahu pripada vlast na nebesima i na Zemlji i Allah nad svime ima moć.“ S. 3:189 J. Ali

„Onaj Kome pripada vlast na nebesima i na Zemlji, Koji nema deteta, Koji u vlasti nema ortaka i Koji je sve stvorio i kako treba uredio!“ S. 25:2 Šakir

Ipak, budući da su upravo to sami Isusovi sledbenici verovali i propovedali, sa čime se čak i sam Erman slaže, onda Kuran ne može biti Božje otkrivenje. Zato muslimani nemaju drugog izbora nego da odbace Muhameda kao lažnog proroka, budući da je poricao istorijske činjenice o tome šta su Isus i njegovi sledbenici učili o Hristovom božanskom statusu – što priznaje čak i jedan od njihovih omiljenih liberalnih kritičara Svetog pisma!

Vreme je da pređemo na drugi deo naše serije.