Dodatak: Ali Ataie i satanski stihovi
U ovoj objavi zaokružiću argument da je Satana naveo Muhameda da počini širk time što je hvalio tri boginje koje su pagani obožavali kao Alahove kćeri.
Al-Tabari, jedan od najvećih islamskih komentatora i istoričara, prenosi dve verzije te priče:
Satana baca lažno otkrivenje na jezik Božjeg Poslanika
Božji Poslanik je žarko želeo dobrobit svoga naroda i želeo je da s njima postigne pomirenje na koji god način je mogao. Kaže se da je tražio način da to učini, a dogodilo se sledeće.
Ibn Humejd – Selama – Muhamed b. Ishak – Jezid b. Zijad al-Madani – Muhamed b. Kab al-Kurazi: Kada je Božji Poslanik video kako mu njegovo pleme okreće leđa i kada se ožalostio videvši da izbegavaju poruku koju im je doneo od Boga, žudeo je u duši da mu od Boga dođe nešto što bi ga izmirilo s njegovim plemenom. Uz svoju ljubav prema plemenu i žarku brigu za njihovu dobrobit, obradovalo bi ga da su neke od teškoća koje su mu stvarali mogle biti izglađene, pa je raspravljao sam sa sobom i vatreno priželjkivao takav ishod. Tada je Bog objavio:
„Tako Mi zvezde kad zalazi, vaš drug nije skrenuo sa Pravog puta i nije zalutao! On ne govori po svojim prohtevima.“…
a kada je došao do reči:
„Šta mislite o Latu i Uzau?! I onom trećem, Menatu?!“
Satana mu je, zbog njegovog unutrašnjeg premišljanja i onoga što je želeo da donese svome narodu, bacio na jezik reči:
Ovo su visoko leteće ždralice; zaista se njihovo posredovanje prihvata sa odobravanjem.
Kada su Kurejšije to čule, obradovale su se, bile su srećne i oduševljene načinom na koji je govorio o njihovim bogovima, i slušale su ga, dok muslimani, imajući potpuno poverenje u svog Proroka u pogledu poruka koje je donosio od Boga, nisu posumnjali da je pogrešio, da je bio obmanut ili da se prevario. Kada je došao do padanja ničice, pošto je dovršio suru, pao je ničice, a muslimani učiniše isto, sledeći svog Proroka, verujući u poruku koju je doneo i povodeći se za njegovim primerom. I oni politeisti među Kurejšijama i drugi koji su bili u džamiji takođe padoše ničice zbog pomena njihovih bogova koji su čuli, tako da u džamiji nije bilo nikoga, ni vernika ni nevernika, ko nije pao ničice. Jedini izuzetak bio je al-Velid b. al-Mugira, koji je bio veoma star čovek i nije mogao da padne ničice; ali je uzeo šaku zemlje iz doline u ruku i naklonio se nad njom. Zatim su se svi razišli iz džamije. Kurejšije su otišle oduševljene pomenom svojih bogova koji su čuli, govoreći: „Muhamed je pomenuo naše bogove na najpovoljniji mogući način, navodeći u svom recitovanju da su one visoko leteće ždralice i da se njihovo posredovanje prima sa odobravanjem.“
Vest o padanju ničice stigla je do onih drugova Božjeg Poslanika koji su bili u Abisiniji i ljudi su govorili: „Kurejšije su prihvatile islam.“ Neki krenuše da se vrate, dok drugi ostadoše. Zatim je Božjem Poslaniku došao Gavrilo i rekao: „Muhamede, šta si to učinio? Recitovao si narodu ono što ti ja nisam doneo od Boga, i rekao si ono što ti nije bilo rečeno.“ Tada se Božji Poslanik veoma ožalostio i silno se uplašio Boga, ali mu je Bog poslao otkrivenje, jer mu je bio milostiv, tešeći ga i olakšavajući mu stvar, obaveštavajući ga da nikada pre njega nije bilo proroka ni poslanika koji je žudeo kako je on žudeo i želeo kako je on želeo, a da Satana nije ubacio reči u njegovo recitovanje, kao što je ubacio reči na Muhamedov jezik. Zatim je Bog poništio ono što je Satana tako ubacio i utvrdio svoje stihove rekavši mu da je poput drugih proroka i poslanika, i objavio:
„Pre tebe, Mi nijednog poslanika i verovesnika nismo poslali a da Sotona nije, kad bi on kazivao, u njegovo kazivanje nešto ubacio. Allah bi uklonio ono što bi Sotona ubacio, a zatim bi učvrstio Svoje reči, a Allah sve zna i mudar je.“
Tako je Bog uklonio tugu sa svog Poslanika, umirio ga u pogledu onoga čega se plašio i poništio reči koje je Satana bacio na njegov jezik, da su njihovi bogovi visoko leteće ždralice čije se posredovanje prihvata sa odobravanjem. Sada je objavio, nakon pomena „Šta mislite o Latu i Uzau?! I onom trećem, Menatu?!“, reči:
„Zar za vas da su sinovi, a za Njega kćeri?! To je onda nepravedna podela. To su samo imena koja ste kipovima nadenuli vi i vaši preci“
do reči:
„onome kome On hoće i u korist onoga kojim je zadovoljan.“
To znači: kako posredovanje njihovih bogova može išta vredeti kod Boga?
Kada je Muhamed doneo otkrivenje od Boga kojim je poništeno ono što je Satana bacio na jezik Njegovog Proroka, Kurejšije rekoše: „Muhamed se pokajao zbog onoga što je rekao o položaju vaših bogova kod Boga, izmenio je to i doneo nešto drugo.“ One dve rečenice koje je Satana bacio na jezik Božjeg Poslanika bile su u ustima svakog politeiste, te oni postadoše još zlonamerniji i još žešći u progonu onih među njima koji su prihvatili islam i sledili Božjeg Poslanika.
Oni drugovi Božjeg Poslanika koji su napustili Abisiniju čuvši da su Kurejšije prihvatile islam padajući ničice s Božjim Poslanikom sada su se približavali. Kada su bili blizu Meke, čuli su da je vest o tome da su stanovnici Meke prihvatili islam lažna. Nijedan od njih nije ušao u Meku a da nije dobio zaštitu ili ušao potajno. Među onima koji su došli u Meku i ostali tamo dok se nisu iselili u Medinu i koji su s Prorokom bili prisutni kod Bedra bili su, iz roda Banu Abd Šams b. Abd Manaf b. Kusaj, Osman b. Afan b. Abi al-As b. Umeja, u pratnji svoje žene Rukaje, kćeri Božjeg Poslanika; Abu Huzejfa b. Utba b. Rabija b. Abd Šams, u pratnji svoje žene Sahle bt. Suhejl; zajedno s još nekolicinom drugih, ukupno trideset tri čoveka. Al-Kasim b. al-Hasan – al-Husejn b. Daud – Hadža – Abu Mašar – Muhamed b. Kab al-Kurazi i Muhamed b. Kajs: Božji Poslanik je sedeo u velikom skupu Kurejšija, želeći toga dana da mu od Boga ne dođe nikakvo otkrivenje koje bi ih moglo navesti da se odvrate od njega. Tada je Bog objavio:
„Tako Mi zvezde kad zalazi, vaš drug nije skrenuo sa Pravog puta i nije zalutao!“… a Božji Poslanik ga je recitovao dok nije došao do:
„Šta mislite o Latu i Uzau?! I onom trećem, Menatu?!“ kada mu je Satana bacio na jezik dve rečenice:
Ovo su visoko leteće ždralice; zaista je njihovo posredovanje poželjno_._
Izgovorio ih je i nastavio da dovrši suru. Kada je na kraju sure pao ničice, čitav skup je pao ničice s njim. Al-Velid b. al-Mugira podigao je malo prašine do čela i naklonio se nad njom, pošto je bio veoma star čovek i nije mogao da padne ničice. Bili su zadovoljni onim što je Muhamed izgovorio i rekli su: „Priznajemo da je Bog taj koji daje život i smrt, koji stvara i koji daje opskrbu, ali ako ovi naši bogovi posreduju za nas kod njega, i ako im daš udeo, mi smo s tobom.“
Te večeri došao mu je Gavrilo i s njim pregledao suru, a kada je stigao do dve rečenice koje je Satana bacio na njegov jezik, rekao je: „Ove dve ti nisam doneo.“ Tada Božji Poslanik reče: „IZMISLIO sam stvari protiv Boga i pripisao mu reči koje On nije izgovorio.“ Tada mu je Bog objavio:
„I zamalo da te oni odvrate od onoga što ti Mi objavljujemo, da bi protiv Nas nešto drugo izneo“… do reči:
„tada ne bi nikoga našao da te od Nas spasi.“
Ostao je skrhan tugom i zabrinut sve do objave stiha:
„Pre tebe, Mi nijednog poslanika i verovesnika nismo poslali“… do reči… „Allah sve zna i mudar je.“.
Kada su oni koji su se iselili u Abisiniju čuli da su svi stanovnici Meke prihvatili islam, vratili su se svojim rodovima govoreći: „Oni su nam draži“; ali su zatekli da su ljudi promenili svoju odluku pošto je Bog poništio ono što je Satana bacio na jezik Božjeg Poslanika. (The History of al-Tabari, preveli i komentarima propratili W. Montgomery Watt i M. V. McDonald [State University of New York Press (SUNY), Albany, NY 1988], tom 6, str. 107-112; podebljanje i velika slova moji)
Evo, ponovo, stihova za koje al-Tabari tvrdi da su navodno objavljeni kao posledica Muhamedovog recitovanja Sataninih reči:
„I zamalo da te oni odvrate od onoga što ti Mi objavljujemo, da bi protiv Nas nešto drugo izneo, i tada bi te oni kao prijatelja prihvatili. A da te nismo učinili čvrstim, gotovo da bi im se malo priklonio, i tada bismo ti, zaista, dali da iskusiš dvostruku patnju u životu i dvostruku patnju posle smrti; tada ne bi nikoga našao da te od Nas spasi.“ S. 17:73-75 Hilali-Khan
„Pre tebe, Mi nijednog poslanika i verovesnika nismo poslali a da Sotona nije, kad bi on kazivao, u njegovo kazivanje nešto ubacio. Allah bi uklonio ono što bi Sotona ubacio, a zatim bi učvrstio Svoje reči, a Allah sve zna i mudar je. Da bi ono što je Sotona ubacio učinio iskušenjem za one u čijim srcima je bolest i za one čija su srca okorela. A zaista su nevernici u beskrajnoj neslozi.“ S. 22:52-53 Hilali-Khan
Imajući to u vidu, najautentičnija i najautoritativnija zbirka sunitskih predanja pruža prećutnu potvrdu istoričnosti ovog događaja. Imam al-Buhari beleži dva predanja koja svedoče da su svi pagani pali ničice zajedno s Muhamedom kada je on završio recitovanje surat-Nedžma, 53. poglavlja, upravo one sure koja je sadržala Muhamedovu pohvalu trima boginjama:
Prenosi Ibn Abas: Prorok je pao ničice dok je recitovao An-Nedžm, a s njim su ničice pali muslimani, pagani, džini i sva ljudska bića. (Sahih al-Buhari, tom 2, knjiga 19, broj 177 https://www.searchtruth.com/book_display.php?book=19&translator=1&start=0&number=177)
Prenosi Ibn Abas: Prorok je pao ničice kada je završio recitovanje sure An-Nedžm, a svi muslimani i pagani i džini i ljudska bića pali su ničice zajedno s njim. (Sahih al-Buhari, tom 6, knjiga 60, broj 385 https://www.searchtruth.com/book_display.php?book=60&translator=1&start=0&number=385)
Apsolutno nema smisla tvrditi, kao što neki muslimani čine, da je razlog zbog kojeg su svi pagani pali u obožavanje pri Muhamedovom recitovanju 53. sure njena lepota i veličanstvenost, budući da to nikada ranije ni kasnije nisu učinili ni za jednu drugu suru.
Iracionalnost takve tvrdnje dodatno se vidi iz činjenice da ova sura u svom sadašnjem obliku sadrži oštar prekor i osudu pagana zbog njihovog verovanja u ženska božanstva i njihovog obožavanja. Zašto bi onda svi padali ničice nakon što su čuli kako se Muhamed odriče njih i triju Alahovih kćeri?
Razumnije objašnjenje jeste da je Muhamedovo recitovanje surat-Nedžma prvobitno uključivalo pohvalu trima boginjama koju ga je Satana nadahnuo da izgovori:
„Surat-an-Nedžm“ je ista ona Sura 53 koju je Muhamed recitovao prema predanjima koja smo naveli. Šta je drugo moglo navesti sve prisutne, i muslimane i pagane, da padnu ničice iza Muhameda, osim ustupka učinjenog mekanskim boginjama? Može se razumeti da muslimani slede svaki primer koji im je Muhamed dao (videti citat iz Ibn Ishaka), ali je teško, ako ne i nemoguće, poverovati da bi paganski Mekanci pristupili Muhamedu u obožavanju na kraju Sure da ju je izgovorio onako kako sada stoji, s tako žestokom osudom tih istih boginja poimence. Izgleda da priča ipak ima uverljiv istorijski temelj. (John Gilchrist, Muhammad and the Religion of Islam, Muhammad and the Religion of Islam, 3. Priroda Muhamedovog proročkog iskustva, Satanino ubacivanje i njegove implikacije)
Štaviše, i nasuprot tvrdnjama nekih muhamedanaca, postoje čak i čvrsti istorijski dokazi da je Ibn Ishak, čovek koji je u osmom veku napisao najstariju sačuvanu biografiju Muhamedovog života, tj. Sirat Rasulullah („Život Alahovog Poslanika“), uvrstio ovaj događaj u svoje delo. Pa ipak, ovu priču o Muhamedovom kompromisu naknadno je uklonio Ibn Hišam, musliman koji je u devetom veku nove ere priredio i preradio siru Ibn Ishaka.
Zapravo, Ibn Hišam je priznao da je iz sire Ibn Ishaka izostavio građu za koju je smatrao da je ili slaba ili suviše sramotna po Muhamedov lik:
„… U biblioteci džamije Karavijin u Fesu, u Maroku, nalazi se rukopis pod naslovom Kitab al-Magazi (Knjiga o pohodima) koji, između ostalih izvora, sadrži zapis predavanja koja je Ibn Ishak nekada držao o Muhamedovom životu i koji uključuje priču o ustupku koji je Muhamed učinio paganskim Mekancima. Pripovest je veoma slična onoj u Tabarijevom delu, osim što se sami ‚satanski stihovi‘ samo pominju, a ne navode se doslovno u tekstu.“ (Gilchrist, Muhammad and the Religion of Islam, str. 117 i dalje)
A u prilog Gilkristovim tvrdnjama, obratite pažnju na ono što je čuveni islamolog i upravo onaj naučnik koji je siru Ibn Ishaka preveo na engleski, Alfred Guillaume, primetio u vezi s ovim rukopisnim nalazom u biblioteci u Fesu:
Stih ubačen u Kuran na Satanin podsticaj
Ms. fo. 56b; T. str. 1192 i dalje; S. str. 229; I.H. str. 241; L. str. 161
Malo je sumnje u to da je Ibn Hišam izbacio deo teksta koji je do njega došao, jer ne navodi nikakav razlog za iznenadno obraćenje stanovnika Meke i ostavlja ga neobjašnjenim. Cela priča je do sada bila poznata samo iz Tabarijevog dela, koji je Ibn Ishaka citirao na osnovu Salaminog prenošenja. U toj verziji jasno se kaže da ga je upravo prorokova želja da okonča otuđenje između sebe i svog naroda i da im olakša prihvatanje islama navela da popusti pred Sataninim nagovorom i doda reči „Ovo su uzvišene ždralice (gharaniq) čijem se posredovanju treba nadati“ (ili, u drugoj verziji, „koje je odobreno“).
Rukopis se slaže sa Salaminim izveštajem od Ibn Ishaka da su se iseljenici vratili iz Abisinije zato što su čuli za obraćenje Kurejšija usled ustupka politeizmu, ali, začudo, ne navodi sporne reči. Verovatno su namerno izostavljene, a čitaoci su morali znati koje su, jer bi inače pripovest bila nerazumljiva. Pominju se dva stiha, ali drugi nije naveden. S obzirom na njegovu zanimljivost, dajem prevod rukopisa: „(Iseljenici) su ostali gde su bili sve dok nisu čuli da su stanovnici Meke prihvatili islam i pali ničice. To je bilo zato što je Muhamedu bilo objavljeno poglavlje Zvezda (53) i apostol ga je recitovao. I muslimani i politeisti slušali su ga ćutke sve dok nije stigao do svojih reči „Šta mislite o Latu i Uzau?!“ Pažljivo su ga slušali, dok su verni verovali (svom proroku). Neki su otpali kada su čuli Satanin ‚sadž‘ i rekli: ‚Alaha nam, služićemo im (Gharaniq) da bi nas približile Alahu‘. Satana je ova dva stiha naučio svakog politeistu i njihovi jezici su ih lako prihvatili. Ovo je teško padalo apostolu sve dok mu nije došao Gavrilo i požalio mu se na ta dva stiha i na dejstvo koje su imali na narod. Gavrilo je odbio odgovornost za njih i rekao: ‚TI SI RECITOVAO narodu nešto što ti ja nisam doneo od Boga i TI SI REKAO ono što ti nije bilo rečeno da kažeš‘. Apostol je bio duboko ožalošćen i uplašen. Tada mu je Bog, radi utehe, poslao: „Pre tebe, Mi nijednog poslanika i verovesnika nismo poslali a da Sotona nije, kad bi on kazivao, u njegovo kazivanje nešto ubacio.“ sve do reči „Allah sve zna i mudar je.““ (Sura 22:51)
Ibn Kesir navodi fantastičan razlog za obraćenje Mekanaca i kaže da predanje Ibn Ishaka nije pouzdano. Kaže da sam nije naveo priču o gharaniq jer bi moglo biti onih koji je čuju prvi put i ne bi mogli da je ispravno sagledaju.
Suhejli sa svojom uobičajenom iskrenošću ne uvija u oblande. Kaže da je uzrok povratka iseljenika bio onakav kakvim smo ga čuli, a takođe navodi da je, pored Ibn Ishaka, to predanje preneo i Musa ibn Ukba. Kaže da tradicionalisti odbacuju ovaj hadis, a oni koji ga prihvataju imaju načina da ga objasne. Jedno od tih objašnjenja, kaže, naime da je Satana izgovorio reči koje su se raširile gradom, ali ih apostol nije izrekao, bilo bi izvrsno da nije činjenice da predanje tvrdi da je Gavrilo rekao Muhamedu „Ovo ti nisam doneo“. (Alfred Guillaume, New Light on the Life of Muhammad [Manchester University Press], str. 38-39: https://books.google.com/books?id=tNHnAAAAIAAJ&printsec=frontcover#v=onepage&q=instigation%20of%20satan&f=false; podebljanje i velika slova moji)
Kada se sve prethodno sagleda, sasvim je jasno da su dokazi da je đavo naveo Muhameda da hvali Alahove kćeri, i time ga naveo da počini neoprostivi greh pridruživanja drugih islamskom božanstvu, ogromni i neodoljivi. Stoga muslimani ne mogu tek tako odbaciti niti zanemariti ovu priču kao izmišljotinu, naročito kada je ona nastala unutar same islamske zajednice, budući da su je predavali i prenosili neki od najvećih i najranijih islamskih učenjaka.