Debata o ograničenom pomirenju, 1. deo

Ovo su beleške za moju debatu sa Metom Slikom na temu ograničenog pomirenja.

Pobijanje Slikove zloupotrebe i pogrešnog tumačenja Kološanima 2:14

Slikovo tumačenje

Kol. 2:14, „Izbrisa obveznicu koja nas svojim propisima optuživaše i bješe protiv nas, i ukloni je prikovavši je na krst;“

„having canceled“ je grčko Exaleipsas, i to je u grčkom aorist particip. To znači da je reč o kontinuiranoj radnji u prošlosti

„učiniti da nešto prestane tako što se uništi svaki dokaz — 'ukloniti, otkloniti, izbrisati'.

KJV – blotting out; NKJV – „having wiped out“; ASV, YLT – „having blotted out“; ESV – „canceling“; NIV – „having cancelled“

Cheirographon

Šta je poništeno? Dve mogućnosti: moralni zakon i dug greha. Ispitajmo ih.

Moralni zakon

Samo oni koji su umrli oslobođeni su Zakona. Zakon se ovde poima kao priznanica o dugu.

Rimljanima 7:4, „Tako, braćo moja, i vi umrijeste zakonu tijelom Hristovim“

Rimljanima 4:15, „Jer zakon stvara gnjev; a gdje nema zakona, nema ni prijestupa.“

Ako nema zakona zato što je poništen, onda ne može biti ni prestupa, ni greha, i ljudi ne mogu otići u pakao.

Samo oni koji su umrli u Hristu umrli su zakonu, a ako smo umrli Zakonu, onda nema zakona ni suda koji nas može osuditi. To važi samo za hrišćane. Ali se tvrdi da smo umrli sa Hristom pre 2000 godina.

Dug greha

Ako je naš dug greha ono što je plaćeno na krstu, i ako Kol. 2:14 kaže da je on poništen, onda je ili poništen za svakog čoveka koji je ikada živeo, ili je poništen samo za izabrane.

Ilustracija o čoveku u komi

Čovek je na putu do banke da plati svoju hipoteku. Usput doživi saobraćajnu nesreću i završi u bolnici, mesec dana u komi. Filantrop čuje za stanje tog čoveka i odluči da mu otplati celu hipoteku. Odlazi u banku, obavi sve formalnosti, ispiše ček, i hipoteka je sada plaćena. Zato postavljamo sledeća pitanja: „Da li je hipoteka plaćena?“ Da. „Da li je čovekov dug poništen?“ Da. „Može li se čovek smatrati odgovornim za dug koji je poništen?“ Ne. Čovek se budi iz kome i čudesno se oporavlja. Ulazi u svoj automobil i žuri u banku da plati hipoteku, jer misli da kasni. Predaje ček službeniku, a službenik mu kaže da je dug već plaćen. Ne postoji način da banka primi uplatu za dug koji je poništen.

Isto tako, Isus je poništio naš dug greha na krstu Kološanima 2:14. Stoga se čovek ne može smatrati odgovornim za dug greha koji ne postoji. Kada bi Bog kaznio čoveka za taj dug greha koji je poništen, onda bi to značilo da je Bog nepravedan. (Ograničeno pomirenje | CARM.org)

Pobijanje

Dr Dejvid L. Alen odgovara na ovo grubo izopačavanje Kološanima 2:14:

Neki koji žele da ograniče pomirenje samo na grehe onih koji će na kraju poverovati pogrešno tumače ovaj stih. Oni argumentuju ovako: Isus je poništio dug greha za svakoga ko je ikada živeo. Ako je poništio dug greha za svakoga ko je ikada živeo, kako onda neverni mogu biti večno osuđeni za svoj dug greha koji je poništen, i kako Bog može biti pravedan ako sudi ljudima čiji je dug greha već plaćen? Tekst kaže da je dug greha poništen na krstu. Ako je Isus poništio dug greha za svakoga, onda sledi univerzalizam, jer su svi gresi poništeni. Dakle, prema ovoj liniji argumentacije, Kološanima 2:14 nužno podrazumeva ograničeno pomirenje.

Ovaj argument propada na više tačaka. Prvo, primetite da tekst izričito ne potvrđuje ograničeno pomirenje. Izneti argument je dedukcija zasnovana na određenim premisama. Ali neke od tih premisa su lažne, kao što ćemo videti. Drugo, Pavle se obraća vernicima. Pavle ne govori o statusu ljudi izvan Hrista. Argument stapa virtuelno sjedinjenje sa Hristom svih onih koji će poverovati u budućnosti sa stvarnim sjedinjenjem sa Hristom, do kojeg dolazi tek u trenutku spasenja. U kontekstu, Pavle očigledno govori o vernicima. On im govori o pravnom osnovu njihovog oproštaja, ali im ne kaže da je „brisanje“ priznanice o dugu istovetno sa oproštajem, ništa više nego što reči Jovana Krstitelja da Isus „uzima greh sveta“ (što jednostavno znači odnošenje greha, poput jarca za odnošenje u Starom zavetu) ipso facto znače oproštenje greha. Ponovo, ostvareno iskupljenje mora se razlikovati od primenjenog iskupljenja, kao što to čini Novi zavet.

Treće, argument podrazumeva opravdanje na krstu, antinomijansku ili hiperkalvinističku grešku. Na krstu je Hristos zaista zadovoljio pravne dugove koje svi ljudi imaju. Ali nigde u Svetom pismu nam se ne kaže da su nam u času pomirenja ipso facto oprošteni gresi zato što je Hristos pretrpeo kaznu koju smo mi zaslužili.

Četvrto, argument previđa problem kako svi oni koji na kraju veruju da je njihov dug greha poništen na krstu mogu, dok su još u stanju neverja, biti pod osudom i pod pretnjom večnog prokletstva, kao što Pavle kaže da jesu u Efescima 2:1-3? Argument podrazumeva da niko od nevernih izabranih (onih koji će u nekom trenutku poverovati u Hrista) nije u stanju dostojnom osude, barem od vremena krsta, što je jednostavno netačno.

Peto, argument se oslanja na lažnu komercijalnu teoriju pomirenja. Jezik greha kao „duga“ pogrešno se tumači po uzoru na doslovan trgovinski dug, tako da se, kada je dug plaćen, obaveza gasi. Pomirenje ne funkcioniše tako, kao što ćemo sada pokazati. Hristova smrt ne kupuje stvari, poput robe. Niko nije ničim „plaćen“ kao rezultat Hristove smrti na krstu. Nigde u Svetom pismu se ne kaže da je nešto poput „vere“ kupljeno Hristovom smrću. Ljudi su predmet iskupljenja u Svetom pismu. Nema transakcije. Kupovina nije doslovna u trgovinskom ili novčanom smislu. Novčani jezik za Hristovo iskupljenje mora se razumeti metaforički.

Šesto, čitav argument unapred pretpostavlja legitimnost argumenta o dvostrukom plaćanju koji se koristi u prilog ograničenom pomirenju (vidi „Extent of the Atonement“). (Allen, The Atonement: A Biblical, Theological, and Historical Study of the Cross of Christ [B&H Academic, Nashville, TN 2019], str. 106-108; podebljanje moje)

Štaviše, neposredni kontekst potvrđuje Alenovo pobijanje, budući da govori o dobrobitima koje iskuse vernici u Kolosu, kojima Pavle piše, kao posledica toga što su već poverovali i bili kršteni u Hrista:

„Kako, dakle, primiste Hrista Isusa Gospoda, tako u Njemu i živite, Ukorijenjeni i nazidani u Njemu, i utvrđeni u vjeri kao što ste naučeni, izobilujući u njoj sa zahvalnošću. Pazite da vas ko ne obmane filosofijom i praznom prijevarom, po predanju ljudskom, po nauci svijeta, a ne po Hristu. Jer u Njemu obitava sva punoća Božanstva tjelesno, I vi ste ispunjeni u Njemu, koji je glava svakoga načalstva i vlasti; U Njemu vi i obrezani biste obrezanjem nerukotvorenim, odbacivanjem tijela grjehovnosti obrezanjem Hristovim, Pošto se s Njim pogreboste krštenjem, u Njemu ste i savaskrsli kroz vjeru u moć Boga koji ga vaskrse iz mrtvih. I vas koji ste bili mrtvi u grijesima i u neobrezanju tijela vašega, oživi vas sa Njim, oprostivši nam sve grijehe; Izbrisa obveznicu koja nas svojim propisima optuživaše i bješe protiv nas, i ukloni je prikovavši je na krst; Razoružavši načalstva i vlasti, žigosa ih javno, pobjedivši na njemu. Da vas, dakle, niko ne osuđuje za jelo ili piće, ili za kakav praznik, ili za mladine, ili za subote, Što je sjenka onoga što će doći, a tijelo je Hristovo. Niko da vas ne obmanjuje tobožnjom poniznošću i služenjem anđelima, upuštajući se u ono što nije vidjeo, i uzalud nadimajući se tjelesnim umom svojim, A ne držeći se glave iz koje je sve tijelo pomoću zglavaka i sveza sastavljeno da raste rastom Božijim. Ako, dakle, umrijeste sa Hristom za stihije svijeta, zašto se držite propisa kao da živite u svijetu? Ne dodirni, ne okusi, ne opipaj!“ Kološanima 2:6-21

Kao što kontekst pokazuje, i kao što je dr Alen ispravno istakao, blaženi apostol obaveštava vernike u Kolosu o tome šta je Hristos učinio ZA NJIH zbog NJIHOVE VERE I KRŠTENJA!

Drugim rečima, Pavle uverava vernike da su, zato što su verom i krštenjem sjedinjeni sa Hristom, sve optužbe napisane protiv njih uklonjene i poništene, te stoga nemaju čega da se boje.

Kao takav, tekst uopšte ne govori o obimu pomirenja, niti tvrdi da vera, pokajanje i krštenje nisu neophodni ili potrebni da bi se Hristovo delo na krstu prisvojilo ili pripisalo nečijem računu. To je jednostavno zloupotreba stiha kako bi se on naterao da kaže ono što nikada nije trebalo da kaže.

Kako Slikova eisegeza vodi u univerzalizam

Primena Slikove eisegeze na druge tekstove jasno vodi u univerzalizam. Primetite, na primer, šta sledeći odlomak kaže:

„Zahvaljujemo svagda Bogu i Ocu Gospoda našega Isusa Hrista kad se molimo za vas, Pošto smo čuli za vjeru vašu u Hrista Isusa i za ljubav koju imate prema svima svetima, Zbog nade koja vam je pripremljena na nebesima, o kojoj ranije čuste u istinitoj riječi Jevanđelja. Koje je u vama kao i u svemu svijetu, i plodonosno je i raste kao i u vama, od onoga dana kako čuste i poznaste blagodat Božiju u istini. Kao što i naučiste od Epafrasa, ljubljenoga našega saradnika, koji je za vas vjerni služitelj Hristov, Koji nam i javi o vašoj ljubavi u Duhu.“… „Koji nas izbavi od vlasti tame i prenese u Carstvo Sina ljubavi svoje, U kome imamo iskupljenje, oproštenje grijehova; Koji je ikona Boga nevidljivoga, Prvorođeni prije svake tvari, Jer Njime bi sazdano sve, što je na nebesima i što je na zemlji, što je vidljivo i što je nevidljivo, bili prijestoli ili gospodstva, ili načalstva ili vlasti; sve je Njime i za Njega sazdano. I On je prije svega, i sve u njemu postoji. I On je Glava Tijela, Crkve, koji je početak, Prvorođeni iz mrtvih, da u svemu On bude prvi. Jer (Otac) blagoizvoli da se u Njemu nastani sva punoća. I da kroz Njega izmiri sve sa sobom, učinivši mir njegovom krvlju na krstu, (pomirivši) kroz Njega i ono što je na zemlji i ono što je na nebesima. I vas koji ste nekada bili otuđeni i svjesno neprijatelji u zlim djelima, Sada vas izmiri smrću njegovog ljudskog tijela da vas izvede preda se svete, neporočne i nevine, Ako samo ostanete u vjeri utemeljeni i postojani, i ne odvajajući se od nade Jevanđelja, koje čuste, koje je propovijedano svoj tvari pod nebom, kojemu ja, Pavle, postadoh služitelj.“ Kološanima 1:3-8, 13-23

Pavle izričito kaže da je Hristos pomirio celokupno stvorenje koje je doveo u postojanje, učinivši mir krvlju svoga krsta. Gospod je to delo ostvario sasvim sam, bez toga da je iko morao da poveruje ili da se pokaje.

Uporedite ovo sa onim što je apostol napisao na drugom mestu:

„Jer koje vodi Duh Božiji, oni su sinovi Božiji. Jer ne primiste duha ropstva, da se opet bojite; nego primiste Duha usinovljenja, kojim vičemo: Ava, Oče! Ovaj Duh svjedoči našemu duhu da smo djeca Božija. A kad smo djeca, i nasljednici smo: nasljednici, dakle, Božiji a sunasljednici Hristovi; pošto s njim stradamo da se s njim i proslavimo. Jer mislim da stradanja sadašnjega vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se otkriti. Jer žarkim iščekivanjem tvorevina očekuje da se jave sinovi Božiji. Jer se tvar pokori taštini, ne od svoje volje, nego zbog onoga koji je pokori, sa nadom Da će se i sama tvar osloboditi od robovanja propadljivosti na slobodu slave djece Božije. Jer znamo da sva tvar zajedno uzdiše i tuguje do sada. A ne samo ona, nego i mi koji prve darove Duha imamo, i mi sami u sebi uzdišemo čekajući usinovljenje, izbavljenje tijela našega. Jer se nadom spasosmo. A nada koja se vidi nije nada. Jer kad ko vidi nešto, kako i da se nada? Ako li se nadamo onome što ne vidimo, čekamo sa strpljenjem. A takođe nam i Duh pomaže u našim nemoćima; jer ne znamo šta ćemo se moliti kao što treba, nego sam Duh se moli za nas uzdisajima neizrecivim. A Onaj što ispituje srca, zna šta je želja Duha, jer po volji Božijoj posreduje za svete.“ Rimljanima 8:14-27

Nadahnuti apostol izričito uči da je celo stvorenje predodređeno da bude izbavljeno od svoje propadljivosti.

Dakle, ako Slik želi dosledno da primeni svoje tumačenje Kološanima 2:14, nema drugog izbora nego da prihvati univerzalizam. To jest, budući da je Hristos pomirio celo stvorenje koje je stvorio, učinivši mir krvlju svoga krsta, nezavisno od lične vere ili pokajanja, to znači da će celo stvorenje na kraju biti spaseno.

BIBLIJSKI KOMENTARI NA KOLOŠANIMA 1:20

Da Slik ne bi pokušao da porekne jasno čitanje i smisao Kološanima 1:20, odlučio sam da citiram nekoliko komentara koji izričito tvrde da se reči „sve“, „na zemlji“, „na nebu“ itd. odnose unazad na st. 16-17, koji jasno upućuju na svaku stvorenu stvar na nebu i na zemlji.

Konačno, Pavlov izraz je sveobuhvatan: sve se kroz Hrista miri sa Bogom. U odlomku koji istražuje značaj Hrista u odnosu na Božje stvaranje, navode me da Božje pomirenje svega razumem kao ono koje obuhvata neljudske i nežive svetove, tako da će „i kamenje povikati“ u slavu Boga (Luka 19:40; vidi takođe Otkrivenje 21:19–21). Iako smatram da nije mudro nagađati kako bi Bog mogao obnoviti svaki deo prirodnog sveta, niti da li u nebu ima životinja, takođe smatram da nije mudro ograničiti Božje pomirenje na ljudski red stvaranja, jer to milosti oduzima njen bezuslovni i univerzalni karakter.[1] (Robert W. Wall, Colossians & Philemon: The IVP New Testament Commentary Series, InterVarsity Press, Downers Grove, IL 1993)

Imenovani predmet Božjeg pomiriteljskog dela u Hristu, „sve“, ukazuje na kosmički domet tog dela. Zahvaćen je ČITAV STVORENI POREDAK, uključujući sva bića nabrojana u st. 16. Ništa nije izostavljeno iz Hristove pomiriteljske delatnosti. Ovo je još jedan znak da pesnik ne zastupa potpuno ostvarenu eshatologiju, jer je čitaocima jasno da su sile zla još uvek delatne u svetu kao snage koje se protive Božjoj volji. Pa ipak, konačna sudbina svega jeste pomirenje; Božja stvaralačka volja neće biti osujećena.

Ovo je jezik hvale i poezije, a ne sistematske teologije. Ovaj odlomak ne zastupa univerzalizam koji podrazumeva spasenje svih. Drugi odlomci u Kološanima (npr. 2:22) pretpostavljaju da neke stvari propadaju, pa autor ne može zastupati sveobuhvatan univerzalizam. Tvrdnja iz 1:20, međutim, jeste naglašavanje moći i dometa Božje pomiriteljske volje. Kroz Hrista je pomirenje ostvareno, ali ono mora biti prihvaćeno da bi se u svakoj osobi i svakom biću ostvarilo. Ako to nije tako, opomena čitaocima u 1:22-23 — da ostanu verni jevanđelju koje su već primili — gubi svoju snagu (vidi dole). (Jerry L. Sumney, The New Testament Library: Colossians A Commentary [Westmintser John Knox Press, 2008], str. 76; podebljanje i verzal moji)

20 Kao što smo videli, rečenica započeta u st. 19 nastavlja se u ovaj stih. „Bogu je u svoj njegovoj punini bilo po volji da prebiva u Hristu“ i da kroz njega sve pomiri sa sobom. Red reči u TNIV-u u ovom stihu odražava grčki, pri čemu „kroz njega“ (dia autō) stoji na naglašenom prvom mestu i odjekuje sličan položaj izraza „u njemu“ u st. 19 (TNIV u ovom slučaju pomera predlošku sintagmu na kraj). Grčki izraz iza „sa sobom“ glasi eis auton; a ovaj niz „u njemu“ — „kroz njega“ — „za njega“ možda odjekuje sličan niz iz st. 16: „u njemu je sve stvoreno … sve je stvoreno kroz njega i za njega.“ Ova paralela takođe u prvi plan stavlja ključno pitanje o zamenici sobom. TNIV, zajedno sa većinom engleskih prevoda, koristi povratnu zamenicu, tumačeći onoga sa kim se sve miri kao „Boga“ (subjekat rečenice, ili barem infinitiva „pomiriti“).201 Ali grčka reč je obična lična zamenica, a ista se zamenica odnosi na Hrista u st. 19, kasnije u st. 20 (njegova krv), i, zaista, kroz cele st. 15–19. Sasvim je moguće, dakle, tumačiti odlomak tako da znači da je „Bog pomirio sve sa Hristom“. Prigovara se da je drugde u Novom zavetu teološko „pomirenje“ uvek usmereno ka Bogu, čiji je gnev na greh pozadina tog pojma.205 Ali jezik se u ovom odlomku ionako koristi na neuobičajen način; i verovatno bi trebalo da ovde poštujemo Pavlov očigledan izbor zamenice. Štaviše, hristološki fokus ovde odražavao bi odlučno hristološki fokus čitave „himne“.

Govoreći o pomirenju svega sa Hristom, „himna“ pretpostavlja da je Hristovo gospodstvo nad svime (st. 15–18) nekako narušeno**. Iako je stvoreno kroz njega i za njega, „sve“ više ne stoji u onom odnosu prema svom tvorcu koji je bio predviđen. Zato je tome potrebno pomirenje**. Ali kakva je priroda tog pomirenja? Glagol koji se ovde koristi, apokatallassō, u Novom zavetu se javlja još samo dvaput (st. 22; Efescima 2:16); ali njegov osnovni oblik, katallassō, nalazi se i u Rimljanima 5:10 (dvaput); 1. Korinćanima 7:11; 2. Korinćanima 5:18, 19, 20; dok se srodna imenica javlja u Rimljanima 5:11; 11:15; 2. Korinćanima 5:18, 19. U svakom od tih stihova (sa izuzetkom 1. Korinćanima 7:11, gde se jezik odnosi na bračne drugove), „pomiriti“/„pomirenje“ označava obnovu zajedništva između Boga i grešnika. Razumljivo je, dakle, što bi neki tvrdili da je pomirenje u ovom stihu ograničeno na ljudska bića koja odgovaraju na poziv da se pomire. Ali kontekst čini ovakvo ograničavanje obima pomirenja veoma problematičnim. Izraz „sve“ iz st. 20 javlja se još pet puta u kontekstu, i u svakom slučaju referent je stvoreni svemir. I, naravno, u ovom kontekstu Pavle dalje precizira da obim izraza „sve“ uključuje stvari na zemlji ili stvari na nebu****. Srednji rod (grč. ta … ta****) i paralelizam sa st. 16 JASNO POKAZUJU DA JE SVE UKLJUČENO.

Od barem Origenovog vremena, dakle, neki tumači koriste ovaj stih da bi zastupali sveopšte spasenje: na kraju, Bog neće (a često se sugeriše i da ne može****) dopustiti da išta ostane izvan dometa njegove spasonosne ljubavi u Hristu. Sveopšte spasenje je učenje veoma blisko našem dobu, i zato ne iznenađuje što se ovaj stih, zajedno sa nekoliko drugih kod Pavla, redovno navodi u prilog tom verovanju. Ovde nije mesto za pobijanje tog učenja, za koje ukratko primećujemo da se ne može pomiriti sa jasnim novozavetnim učenjem o stvarnosti i večnosti pakla.210 Ali za značenje st. 20 naročito je važno Pavlovo učenje u 2:15, da je Bog, „razoružavši poglavarstva i vlasti, … javno ih izložio na porugu, pobedivši ih krstom“. Duhovna bića na koja Pavle izričito upućuje u st. 20 nisu spasena Hristom, već su od njega pobeđena (vidi 2:15).

Još jedna mogućnost javlja se naročito ako smatramo da Pavle citira himnu koja odražava helenističke (-jevrejske) ideje. Naizgled raširena pretpostavka u Pavlovom svetu bila je da su elementi svemira u međusobnom sukobu, delom usled uticaja pogubnih duhovnih sila. Stih 20 bi onda tvrdio da je Bog u Hristu okončao taj kosmički sukob. Zastupnici tog tumačenja često smatraju da je Pavle dodao _kroz njegovu krv, prolivenu na krstu_213 kako bi tu ideju „pohristovio“. Međutim, kao što smo gore primetili, pretpostavka da su te reči dodate himni opterećena je teškoćama. Štaviše, u kontekstu Kološanima ima malo toga što bi poduprlo ideju o sukobu među stvorenim bićima; osnovna linija razdvajanja, u skladu sa ostatkom Novog zaveta, ide između Boga i njegovog stvorenja.

Ali isto tako je verovatno da je pojam i širi i biblijski utemeljeniji. Ključ za razumevanje izraza „pomiriti sve“ jeste razrada te ideje u participskoj rečenici, učinivši mir krvlju svoga krsta. Taj jezik preuzima rasprostranjeno starozavetno proroštvo da će Bog u poslednji dan uspostaviti sveopšti šalom, „mir“ ili „blagostanje“. Starozavetni proroci se, sasvim prirodno, usredsređuju na to kako će taj „mir“ doneti sigurnost i blagoslov Izrailju, dok narod živi u zemlji koju mu je Bog dao; ali oni takođe nagoveštavaju da šire stvorenje uopšte trpi posledice pada ljudi u greh i da mu je potrebna obnova. Pavle to vrlo jasno preuzima u Rimljanima 8:19–22. Na način tipičan za novozavetno ispunjenje, Pavle zatim objavljuje da je taj mir sada uspostavljen u Hristu. Odgovorivši na jevanđelje, Kološani su iskusili to pomirenje (st. 21–22). Zato su osposobljeni da, kao Božji novozavetni narod, žive u miru u svetu koji je i dalje opasan i neprijateljski. Ne moraju se plašiti duhovnih sila za koje se verovalo da presudno određuju nečiju sudbinu.

Kološanima 1:20 uči, dakle, ne o „kosmičkom spasenju“, pa čak ni o „kosmičkom iskupljenju“, nego o „kosmičkoj obnovi“ ili „preporodu“. Kroz Hristovo delo na krstu, Bog je celo svoje buntovno stvorenje vratio pod vlast svoje suverene moći. Naravno, taj „mir“ još nije potpuno uspostavljen. Obrazac novozavetne eshatologije „već/još ne“ mora se primeniti na Kološanima 1:20. Iako je načelno obezbeđen Hristovim raspećem i vernicima dostupan u preliminarnom obliku, sveopšti mir još nije uspostavljen. Upravo zbog tog dela sveopšteg umirivanja Bog će jednoga dana zaista biti „sve u svemu“ (1. Korinćanima 15:28) i „u ime Isusovo pokloniće se svako koleno, na nebu i na zemlji i pod zemljom, i svaki jezik priznaće da je Isus Hristos Gospod, na slavu Boga Oca“ (Filipljanima 2:10–11). Iako su savremeni teolozi zato često uveliko preuveličavali implikacije st. 20 u službi nebiblijskog univerzalizma, ovaj odlomak zaista tvrdi jedan temeljno biblijski univerzalizam: da Božje delo u Hristu ima za cilj povraćaj čitavog svemira, ukaljanog ljudskim grehom (upor. Rimljanima 8:19–22). Da su pali ljudi glavni predmet tog pomirenja jasno je iz Novog zaveta uopšte, kao i iz nastavka ovog teksta (st. 21–23). Ali bila bi OZBILJNA GREŠKA (koja se ne izbegava uvek) ograničiti to „pomiriteljsko“ delo na ljudska bića. „Mir“ koji Bog traži jeste mir koji se ne odnosi samo na ljude u njihovom odnosu prema Bogu, nego i na ljude u njihovom međusobnom odnosu (otuda nalog za društvenu pravdu) i na ljude u njihovom odnosu prema prirodnom svetu (otuda nalog za biblijski usmereno staranje o prirodi).[2] (Douglas J. Moo, The letters to the Colossians and to Philemon: [William B. Eerdmans Pub. Co., Grand Rapids, MI 2008], str. 133–137)

Obim pomirenja obuhvata materijalno stvorenje, životinjski svet, čovečanstvo i duhovna bića. Može biti primamljivo misliti da se pomirenje tiče samo čovečanstva; tekst ide daleko preko toga: On je pomirio „sve, bilo ono na zemlji ili na nebu“. Nema sumnje da ovaj sažetiji izraz treba da prizove u sećanje opširniju izjavu iz 1:16. Tamo je Pavle izričito uključio natprirodna, duhovna bića kao ono što je na nebesima. Koristeći pojam „pomirenje“, Pavle je pretpostavio da je nešto pošlo naopako. Sve stvorenje je dotaknuto grehom. Svet je bio u neredu i bila mu je potrebna ispravka. Ona je pružena u Hristu.

Kao koristan ekskurs, izvesna rasprava o biblijskom pogledu na taj nered razjasniće Pavlovu misao. Postoje tri konkretne oblasti: svet duhova, ljudski svet i materijalni svet. Svaka je otuđena i potrebna joj je ispravka. Svet duhova doživeo je pad kada su se mnogi anđeli pobunili. Ljudski pad zabeležen je u Postanju 3, a njegove teološke implikacije istražene su u Rimljanima 5:12–21. Materijalni svet je pogođen kao posledica pada Adama i Eve, kako je zapisano u Postanju 3:17 i dalje. Te različite situacije objašnjavaju duhovne bitke između demona i Boga/anđela, moralnu dilemu ljudskog stanja, kao i prirodne katastrofe i teškoće u materijalnom svetu. Dakle, greh je pogodio svaku oblast stvorenja, a Božje delo iskupljenja isto tako se proteže na svaku oblast stvorenja. To je predmet ovog dela himne. Ništa ne leži izvan domašaja Hristovog pomiriteljskog dela.106

Važno je razmotriti i cilj pomirenja. Pavle je govorio o pomirenju sa Bogom (2. Korinćanima 5:20), ali ovde je govorio o pomirenju sa Hristom. To naglašava neke značajne tačke Pavlove teologije. Budući da je Hristos pomirio stvari sa samim sobom, ova izjava jasno pretpostavlja božanstvo Isusa. Greh koji je pogodio SVE STVORENJE bio je prvenstveno protiv Boga. Pomirenje takođe mora biti usmereno ka Bogu. Pavle je ovde, međutim, govorio širim pojmovima, rekavši da je pomirenje sa Hristom. Tako je put ka pomirenju sa Bogom pomirenje sa Hristom. On je posrednik između Boga i svega…

U Kološanima 1:20 uobičajeno razumevanje pomirenja mora se proširiti. Na najosnovnijem nivou, pomirenje znači obnovu narušenog odnosa. Obično u Svetom pismu ono uključuje osobe, jer je Biblija napisana da preobrazi ljudski život. Pomirenje po pravilu uključuje dva preduslova: obe strane moraju biti voljne da se pomire, i mora postojati prilika koja ih spaja. Bog je pokazao svoju voljnost i pružio priliku, preuzevši inicijativu i poslavši Isusa kao pomiritelja. Voljnost proizvodi delo Svetog Duha. Osećaj potrebe, često podstaknut životnim okolnostima, pruža priliku. Tako je pomirenje uobičajeno dobrovoljno i voljno…

Što se tiče ljudskog sveta, postoji mogućnost dobrovoljnog pomirenja; ali za one koji nisu pomireni sa Hristom postoji presuda smrti (2. Korinćanima 2:14–16). Tako se pomirenje može ostvariti dobrovoljnim potčinjavanjem Isusu, koje donosi blagoslove spasenja, ili nedobrovoljnim potčinjavanjem, kroz to što ih pobeđuje moć njegove sile. Pomirenje se stoga u ovom kontekstu mora definisati kao dovođenje svega u ispravan odnos prema Hristu. Oni koji odgovore na njegov glas biće uvedeni u odnos milosti i blagoslova. Oni koji mu se protive i odbacuju ga primiće večnu kaznu koja podrazumeva udaljenje od Božjih blagoslova i delatno izlivanje njegovog suda. Na kraju će svako i sve biti pomireno u tom smislu. Svako i sve biće potčinjeno Hristu.111…

Mir postignut smrću Isusa jeste objektivan mir. To je mir odnosa, a ne osećanja. Iako ljudsko srce vapi za osećanjem mira, duboka potreba jeste odnos mira. Kada su odnosi ispravni, osećanja slede. Ovde, kao i uopšte kod Pavla, mir unosi red i sklad u ono što je inače haotično i izobličeno. Pomirenje svega, onako kako je ovde protumačeno, upućuje na to da je mir obnova sklada svega, mnogih dimenzija postojanja („stvari na zemlji ili stvari na nebu“). Pavle je često prepoznavao obnovljeni red kao rezultat Hristovog dela. To se odnosilo na pojedince u Rimljanima 5:1, gde je mir sa Bogom neposredna posledica opravdanja. Odnosilo se i na zajednicu u Efescima 2:11 i dalje, gde je mir među narodima rezultat Hristovog dela. Ovde je Pavle izrazio kosmičke aspekte sklada ostvarenog krstom.

Značajno je da je jedan čin u vremenu i prostoru imao odjeka izvan i vremena i prostora. Isusova smrt u određenom trenutku vremena i u fizičkoj dimenziji života pogodila je bića izvan vremena, koja žive u duhovnim dimenzijama postojanja. Tako postoji jedinstvo dvaju svetova, fizičkog i duhovnog. Oni se mire u jednom činu vremena, i mir je zauvek uspostavljen. Sa teološkog stanovišta, dakle, između njih postoji jedinstvo. Jedinstvo je ostvareno božanskim stvaranjem, uočeno u Božjem zadiranju u svet kroz čuda i ovaploćenje, i učvršćeno u iskupljenju. Stvaranje je delo Božjih ruku, a hrišćanin treba da razume jedinstvo svega u Hristu. Na drugom mestu Pavle je o toj temi razmišljao u 1. Korinćanima 15:25–28 i Filipljanima 2:9–11. Te kosmičke dimenzije podjednako su deo jevanđelja kao i lične…

Pre nego što napustimo ovaj odlomak, određivanje glavnih teoloških tema dobro će sažeti ovaj odeljak. Prvo, Božja volja je poznata zbog i kroz Hristovo delo na krstu. Drugo, Bog je učinio da Hristos vlada. Ustoličio ga je. On vlada suvereno nad stvaranjem i iskupljenjem, nad svetom i crkvom. Treće, celokupno postojanje je sjedinjeno u Hristu. Postoje jedinstvo i red u stvaranju i iskupljenju. Pavle je postavio temelje hrišćanskog pogleda na ekologiju. Četvrto, Isus je središnja ličnost u stvaranju i iskupljenju. Peto, iskupljenje na kraju znači da će Isus predati obnovljeno i uređeno stvorenje Bogu Ocu. Funkcija druge Ličnosti Božanstva jeste da upravlja poslovima zemlje i da potčini one koji se opiru. Konačno, Isus je Bogočovek i posrednik između čoveka i Boga. Nema potrebe za nekim drugim (taj argument je jasan u 2:8 i dalje).[3] (The New American Commentary – An Exegetical and Theological Exposition of Holy Scripture [Broadman Press, Nashville, TN 1991], Richard R. Melick, Jr., tom 32, Philippians–Colossians–Philemon; podebljanje i verzal moji)

Ovaj odlomak oštro postavlja pitanje: kako Pavle, koji je ranije rekao da je „sve“ pomireno sa Bogom kroz krst (1:19–20; vidi komentar na tom mestu), može ovde da izjavi da su na krstu sile pobeđene? Ključ koji nedostaje, neizrečen ali podrazumevan, jeste učenje o padu. Kada je Bog pogledao svoje stvorenje, načinjeno u Hristu i za Hrista (1:15–17), znao je da je veoma dobro. Takvo kakvo je bilo, nije mu bilo potrebno „pomirenje“. Upad greha proizveo je trostruko otuđenje — između Boga i čovečanstva, čovečanstva i sveta (uključujući otuđenja među pojedincima i narodima), i (posledično) Boga i sveta (vidi Rimljanima 8:19 i dalje). Božji odgovor na tu situaciju bio je odgovor suverene ljubavi. Želeći ono najbolje za svoj svet, odlučio je da ga potpuno oslobodi zla koje ga je iskvarilo u samoj njegovoj srži. Krst je stoga istovremeno i potvrda Božje mržnje prema grehu i njegovim gnusnim posledicama (naročito prema izobličenju njegovog lika u njegovim ljudskim stvorenjima) i potvrda njegove postojane odlučnosti da spase čovečanstvo i svet. Dvosmislenost između „poraza“ iz 2:15 i „pomirenja“ iz 1:19 stoga je analogna sličnoj dvostrukoj istini o Božjem stavu prema grešnim ljudima. Kao grešnici, oni treba da umru grehu; kao ljudska bića načinjena po Božjem liku, treba da im se prava čovečnost ponovo potvrdi i iznova stvori u vaskrsenju. To je ono što će Pavle razraditi u 2:20–3:4.

Mada su „poglavarstva i vlasti“, dakle, došle do toga da otelovljuju pobunu sveta, one same po sebi nisu zle. Bog je načinio svoj svet tako da će se zajedničarski ljudski život na svakom nivou ustrojiti i urediti svoje poslove na određene načine. Različiti delovi prirodnog poretka, međutim (npr. sunce ili mesec), mogu biti, i često su bili, idolizovani, tako da im ljudi prinose obožavanje koje pripada jedino Bogu (vidi Rimljanima 1:25) i time im pogrešno daju moć u svetu. Isto može važiti i za „strukture moći“ različitih naroda (npr. boginja Roma u antičkom svetu, ili, u novije vreme, Britanija) ili za „zakone“ koji upravljaju društvenim ili ekonomskim životom (npr. motiv profita). Takve stvari, poput sunca i meseca, same po sebi su deo dobrog stvorenja. Čak se i sekularna ili paganska država može smatrati onim što unosi Božji namereni red u svet ljudskih poslova (Rimljanima 13:1 i dalje). Ako se, međutim, obožavaju, dostižu rang i moć idola.

Na koji su način, dakle, one „pomirene“ (1:18)? To zacelo nije nešto što je stupilo na snagu automatski u trenutku raspeća. To ostaje program koji treba da se ispuni: „da u svemu postane prvi“ (1:18; vidi 1. Korinćanima 15:20–28). To treba da se ostvari kroz delo i propovedanje crkve (Efescima 3:10). Pomiriteljska misija crkve u svetu stoga uključuje zadatak da se sadašnjim „strukturama moći“ objavi da je Bog Bog, da je Isus Gospod, i da se pozovu da siđu sa njegovog prestola i preuzmu svoje prave odgovornosti u staranju o njegovom svetu. Pošto su poražene kao buntovnici, sada mogu biti pomirene kao podanici. One ne poseduju svet. One ne drže ključeve smrti i pakla. One (uključujući i Zakon), budući suštinski od „ovoga veka“, nemaju konačnu vlast nad onima koji već pripadaju „veku koji dolazi“.[4] (Isto)

Više podataka imam u sledećem delu: DEBATA O OGRANIČENOM POMIRENJU, 2. DEO.