Davagandista prećutno optužuje svog proroka da je lažov
A Dawagandist Tacitly Accuses His Prophet of Being a Liar
Ponovo je došlo vreme da odgovorimo na napad muslimanskog takijiste Basama Zavadija na Božje nadahnuto otkrivenje, Sveto pismo.
U ovom pobijanju ponovo ćemo razmotriti sledeći odeljak iz Zavadijevog opširnog članka, u kojem nastoji da navede ljude na pogrešan zaključak da najpouzdaniji islamski izvori uče kako su Jevreji i hrišćani iskvarili svoja Sveta pisma:
Prorokova optužba da Jevreji i hrišćani izvrću svoje knjige
Al-Hakim u delu Al-Mustadrak prenosi sledeći hadis...
Pripovedao nam je Abu Abdulah Muhamed Ibn Abdulah As-Safar: pripovedao nam je Ahmed Ibn Mahdi Ibn Rustum Al-Asfahani: pripovedao nam je Muaz Ibn Hišam Ad-Distvani: pripovedao mi je moj otac: pripovedao mi je Al-Kasim Ibn Avf Aš-Šejbani: pripovedao nam je Muaz Ibn Džebel da je otišao u Šam i video hrišćane kako padaju ničice pred svojim episkopima i sveštenicima, i video Jevreje kako padaju ničice pred svojim rabinima i učenjacima. Rekao je: „Zašto to činite?“ Oni odgovoriše: „To je pozdrav proroka.“ Rekoh: „Bilo bi bolje da mi to činimo svome Proroku.“ Alahov Prorok reče: „Lagali su o svojim prorocima baš kao što su izvrnuli svoju Knjigu. Kada bih ikome naredio da padne ničice pred nekim, naredio bih ženi da padne ničice pred svojim mužem zbog velikog prava koje on ima nad njom. Nijedna žena neće okusiti slast vere dok ne ispuni prava svoga muža, čak i ako je zatraži dok je na kutubu“ (Al-Hakim je prokomentarisao: „Ovaj hadis je verodostojan prema kriterijumima Al-Buharija i Muslima, ali ga oni nisu preneli.“ Ovaj hadis prenosi i At-Tabarani u „Al-Mudžam Al-Kabir“, tom 8, str. 31, ali njegov lanac uključuje An-Nahasa Ibn Fahma, koji je slab prenosilac. Imam Ahmed Ibn Hanbal preneo ga je sa ispravnim lancem prenošenja u svom Musnadu, tom 4, str. 381 (izvor na internetu), sa sledećim lancem: pripovedao nam je Abdulah: pripovedao mi je moj otac (Ibn Hanbal): pripovedao nam je Muaz Ibn Hišam: pripovedao mi je moj otac: pripovedao mi je Al-Kasim Ibn Avf – čovek iz Kufe, jedan od Beni Mure Ibn Hamama: pripovedao nam je Muaz Ibn Džebel – radijallahu anhu – da .. i naveo je hadis. Ovaj hadis je kao verodostojan potvrdio Ibn Hadžer Al-Hejtami u svom delu Madžma Az-Zavaid, tom 4, strana 312. Za prenosioce u lancu rekao je: ‚njihovi ljudi su ljudi verodostojnosti‘.)
Primetite da Prorok kaže da su hrišćani i Jevreji izvrnuli svoje knjige BAŠ KAO ŠTO su lagali o svojim prorocima. Kontekst situacije jeste da su hrišćani i Jevreji rekli kako je klanjanje pred njihovim sveštenicima i rabinima bilo pozdrav proroka. To je krivotvorina i laž. Dakle, ako bi na isti način iskvarili svoje knjige, izmislili bi laži u Tori i Jevanđelju uvodeći u njih lažne tvrdnje. (Dokazi da islam uči da je došlo do tekstualnog kvarenja hrišćanskih i jevrejskih Svetih pisama)
Žalosno je što Zavadi nije u stanju da uvidi kako ovakva predanja na kraju dokazuju da je Kuran iskvaren tekst i da je Muhamed bio nedosledan lažov. Takođe je prilično nesrećno što ćemo morati da odvojimo vreme iz svog i ovako pretrpanog rasporeda kako bismo izložili sve probleme koje ovaj hadis stvara za njegova konkretna verovanja, budući da ih Zavadi sam ne može uočiti.
Za početak, ovo predanje protivreči i Kuranu i drugim predanjima koja se pripisuju Muhamedu, a koja jasno svedoče o pouzdanosti i neiskvarivosti judeo-hrišćanskih Svetih pisama.
Na primer, Muhamedu se pripisuju reči da je poslat sa knjigom koja potvrđuje istinitost Svetih pisama koja su Jevreji i hrišćani posedovali u njegovo vreme:
„O sinovi Izrailjevi, setite se blagodati Mojih koje sam vam podario, i ispunite zavet koji ste Mi dali, pa ću i Ja ispuniti Svoj zavet koji sam vam dao! I samo od Mene strahujte! I verujte u ono što sam objavio potvrđujući da je istinito ono što vi imate i ne budite prvi koji u to ne veruju! Ne prodajte reči Moje za nešto što sasvim malo vredi i samo se Mene bojte!" I ne mešajte Istinu sa neistinom, i ne skrivajte Istinu kad je znate! Molitvu obavljajte, i obaveznu milostinju dajte i zajedno sa onima koji molitvu obavljaju i vi obavljajte! Zar od drugih tražite da dobro čine dok pri tome sebe zaboravljate, a vi Knjigu čitate? Zar se opametiti nećete!?“ S. 2:40-44
„O vi kojima je data Knjiga, verujte u ovo što objavljujemo potvrđujući ono što već imate, pre nego što crte lica izbrišemo i vratimo ih nazad, ili ih prokunemo kao što smo prokleli one koji nisu poštovali subotu, a Allahova zapovest biva izvršena.“ S. 4:47
„A tebi objavljujemo Knjigu, sa Istinom, da potvrdi knjige objavljene pre i da nad njima bdi.“ S. 5:48 (Tarif Halidi, The Qur’an – A New Translation [Viking Penguin, a member of Penguin Group (USA) Inc., prvo američko izdanje 2008], str. 89; naglašavanje velikim slovima i kurzivom je naše)
Muhamed je čak išao dotle da brani pouzdanost Tore od onih koji su je napadali i da joj prizna isti stepen autoriteta i verodostojnosti kao i Kuranu:
„A kad im dolazi Istina od nas, oni govore: „Zašto mu nije dato isto kao što je dato Mojsiju?“ A zar oni nisu porekli ono što je dato Mojsiju ranije?! Oni govore: „Dve čarolije, jedna drugu podržava“, i govore: „Mi ni u jednu ne verujemo!“ Reci: „Pa donesite vi od Allaha knjigu koja bolje, nego ove dve, na Pravi put upućuje, nju bih sledio, ako istinu govorite!““ S. 28:48-49
Nema baš nikakvog smisla da Muhamed brani Toru i izaziva nevernike da donesu spis koji sadrži bolje vođstvo od nje, ako je zaista mislio da je Mojsijevo Sveto pismo iskvareno ili da više nije dostupno. Osim, naravno, ako Muhamed nije postupao prevarno. O tome više kasnije.
Sledeći opširan citat pruža dodatnu potvrdu da Muhamed nijednog trenutka nije mislio da je tekst prethodnih Knjiga izvrnut:
„… Preneseno je da je ovaj deo ajeta objavljen povodom nekih Jevreja koji su počinili ubistvo i koji su jedni drugima rekli: ‚Zamolimo Muhameda da presudi među nama; ako odluči da platimo dijju, prihvatite njegovu presudu. Ako odluči za smrtnu kaznu, ne prihvatajte njegovu presudu.‘ Ispravno mišljenje jeste da je ovaj ajet objavljen povodom dvoje Jevreja koji su počinili preljubu. Jevreji su izmenili zakon koji su u svojoj Knjizi od Alaha imali po pitanju kazne za preljubu, sa kamenovanja na smrt na sto udaraca bičem i na to da prestupnici jašu magarca okrenuti prema magarčevoj stražnjici. Kada se ovaj slučaj preljube dogodio nakon Hidžre, rekoše jedni drugima: ‚Pođimo Muhamedu i zatražimo njegovu presudu. Ako presudi bičevanje, sprovedite njegovu odluku i neka vam ona bude dokaz pred Alahom. Tako će jedan od Alahovih proroka potvrditi ovu odredbu među vama. Ali ako odluči da kazna treba da bude kamenovanje na smrt, onda ne prihvatajte njegovu odluku.‘ Postoji nekoliko hadisa koji spominju ovu priču. Malik prenosi da je Nafi rekao da je Abdulah bin Omer rekao: ‚Jevreji dođoše Alahovom Poslaniku i spomenuše da su jedan čovek i jedna žena od njih počinili preljubu. Alahov Poslanik im reče…
<<Šta nalazite u Tori o odredbi o kamenovanju>> Rekoše: „Nalazimo samo da treba da budu izloženi sramoti i bičevani.“ Abdulah bin Selam reče: „Lažete. Tora spominje kamenovanje, PA DONESITE TORU.“ DONELI SU TORU I OTVORILI JE, ali jedan od njih je rukom sakrio stih o kamenovanju i pročitao ono što je pre i posle tog stiha. Abdulah bin Selam mu reče: „Skloni ruku“, i on je skloni, otkrivši tako stih o kamenovanju. Tada rekoše: „On (Abdulah bin Selam) je rekao istinu, ‚O Muhamede! To je stih o kamenovanju.‘“ Alahov Poslanik odluči da preljubnici budu kamenovani na smrt i njegova zapovest bi izvršena. Video sam onog čoveka kako svojim telom zaklanja ženu od kamenja.‘ Al-Buhari i Muslim takođe su zabeležili ovaj hadis, a ovo je formulacija koju je zabeležio Al-Buhari. U drugom Al-Buharijevom predanju, Prorok reče Jevrejima…
<<Šta biste vi učinili u ovom slučaju?>> Rekoše: ‚Ponizili bismo ih i izložili sramoti.‘ Prorok prouči…
<<DONESITE OVAMO TORU I UČITE JE, AKO ISTINU GOVORITE.>> Tada dovedoše čoveka slepog na jedno oko, koji je među njima bio poštovan, i rekoše mu: ‚Čitaj (iz Tore).‘ On je čitao dok nije došao do izvesnog stiha, a onda ga je pokrio rukom. Rečeno mu je: ‚Skloni ruku‘, a to je bio stih o kamenovanju. Tada taj čovek reče: ‚O Muhamede! Ovo je stih o kamenovanju, a mi smo znanje o njemu skrivali među sobom.‘ I Poslanik naredi da dvoje preljubnika budu kamenovani, i bili su kamenovani. Muslim beleži da su jedan Jevrejin i jedna Jevrejka izvedeni pred Alahovog Poslanika jer su počinili preljubu. Alahov Poslanik ode Jevrejima i upita ih…
<<Koju odredbu za preljubu nalazite u Tori?>> Rekoše: ‚Izlažemo ih sramoti, nosimo ih (na magarcima) okrenute unazad i vodimo ih u povorci pred svetom.‘ Prorok prouči…
<<Donesite ovamo Toru i učite je, ako istinu govorite.>> Doneli su Toru i čitali iz nje sve dok čitač nije stigao do stiha o kamenovanju. Tada je stavio ruku na taj stih i pročitao ono što je bilo pre i posle njega. Abdulah bin Selam, koji je bio uz Alahovog Poslanika, reče: ‚Naredi mu da skloni ruku‘, i on skloni ruku, a ispod nje je bio stih o kamenovanju. I Alahov Poslanik zapovedi da preljubnici budu kamenovani, i bili su kamenovani. Abdulah bin Omer reče: ‚Bio sam među onima koji su ih kamenovali i video sam čoveka kako svojim telom zaklanja ženu od kamenja.‘ Ebu Davud beleži da je Ibn Omer rekao: ‚Neki Jevreji dođoše Alahovom Poslaniku i pozvaše ga da pođe u oblast Kuf. Tako on ode u kuću Al-Midras, a oni rekoše: ‚O Ebu Kasime! Jedan čovek od nas počinio je preljubu sa ženom, pa presudi u njihovoj stvari.‘ Namestiše jastuk za Alahovog Poslanika i on sede na njega i reče…
<
<
<<Dovedite mi svog najučenijeg čoveka.>> Tada mu dovedoše mladića… a zatim je naveo ostatak priče koju je Malik preneo od Nafija… Ovi hadisi kazuju da je Alahov Poslanik doneo odluku koja je u skladu sa odredbom u Tori, ne da bi ukazao čast Jevrejima u onome u šta veruju, jer je Jevrejima bilo zapoveđeno da slede jedino Muhamedov Zakon. Naprotiv, Prorok je to učinio zato što mu je Alah tako zapovedio. Pitao ih je o odredbi o kamenovanju u Tori kako bi ih naveo da priznaju šta Tora sadrži i šta su se udružili da sakriju, poriču i sve to vreme izbegavaju da sprovode. Morali su priznati šta su učinili, iako su to činili znajući ispravnu odredbu…“ (Tefsir Ibn Kesira, Kuran 5:41; podebljano i naglašavanje velikim slovima je naše)
Ovde vidimo kako Muhamed ne samo da zahteva da Jevreji donesu svoj primerak Tore i da sudi po njoj, nego je čak i objavio da je Tora u njihovom posedu ono otkrivenje koje im je Bog dao!
Zanimljivo je da jedan od Zavadijevih uglednih učenjaka svedoči kako su neki muslimani koristili upravo ovo predanje od Ebu Davuda, zajedno sa sledećim kuranskim navodom,
„Reči Gospodara tvoga vrhunac su istine i pravde; Njegove reči niko ne može da promeni i On je Svečujući i Sveznajući.“ S. 6:115
da bi dokazali da je tekst Tore ostao netaknut, budući da niko nije u stanju da iskvari nijednu od Božjih nadahnutih Knjiga. To ih je navelo na zaključak da su Jevreji i hrišćani izvrnuli Sveto pismo tako što su ga pogrešno tumačili:
„… S druge strane, druga grupa učenjaka hadisa i fikha rekla je:
Ove izmene dogodile su se prilikom tumačenja, a ne tokom procesa objave.
„To je stav Ebu Abdulaha Muhameda bin Ismaila Al-Buharija, koji je u svojoj zbirci hadisa rekao:
Niko ne može iskvariti tekst uklanjanjem ijedne Alahove reči iz njegovih Knjiga, nego su ga iskvarili pogrešnim tumačenjem.
„I Ar-Razi se slaže sa ovim mišljenjem. U svom komentaru je rekao:
Po ovom pitanju postoji razlika u mišljenjima među nekim uglednim učenjacima. Neki od tih učenjaka rekli su: rukopisni primerci Tore bili su rasprostranjeni svuda i niko osim Alaha ne zna njihov tačan broj. Nemoguće je da postoji zavera da se Božja reč izmeni ili preinači u svim tim primercima, a da nijedan primerak ne bude propušten. Takva zavera ne bi bila ni logična ni moguća. A kada je Alah rekao svome poslaniku (Muhamedu) da zatraži od Jevreja da donesu svoju Toru i pročitaju iz nje o zapovesti o kamenovanju, oni tu zapovest nisu bili u stanju da izmene u svojim primercima, i zato su prekrili stih o kamenovanju dok su ga čitali proroku. Tada je Abdulah Ibn Selam zatražio da sklone ruku kako bi stih postao vidljiv. Da su izmenili ili preinačili Toru, ovaj stih bio bi jedan od najvažnijih stihova koje bi Jevreji izmenili.
Takođe, kad god bi ih prorok upitao (Jevreje) o proroštvima o njemu u Tori, ni njih nisu bili u stanju da uklone, već bi odgovarali tvrdeći da se ona ne odnose na njega i da još uvek čekaju proroka iz svoje Tore.
„Ebu Davud je u svojoj zbirci preneo da je Ibn Omer rekao:
Grupa Jevreja pozvala je Alahovog poslanika u jednu kuću. Kada je došao, upitali su ga: O Ebu Kasime, jedan naš čovek počinio je preljubu sa ženom, kakva je tvoja presuda protiv njega? Zatim su postavili jastuk i zamolili Alahovog poslanika da sedne na njega. Potom Alahov poslanik reče: donesite mi Toru. Kada su je doneli, izvukao je jastuk ispod sebe, stavio Toru na njega i rekao: verujem tebi i Onome ko te je objavio, a zatim reče: dovedite mi nekoga od vas ko ima najviše znanja. Tada mu dovedoše mladića koji mu ispriča priču o kamenovanju.
„Učenjaci su rekli:
Da je Tora bila iskvarena, on je ne bi stavio na jastuk i ne bi rekao: verujem tebi i Onome ko te je objavio.
„Ova grupa učenjaka takođe je rekla:
Alah je rekao:
„I reč Gospodara tvoga ispunila se istinito i pravedno; nema nikoga ko može izmeniti Njegove reči, a On sve čuje i sve zna.“
A Tora je Alahova reč.“ (Ibn Kajim al-Dževzija, Igasat Al-Lahfan, tom 2, str. 351)
Logika kojom su ovi muslimani došli do svog zaključka o neiskvarivosti Svetog pisma nije samo valjana, nego i nepobitna. Budući da se Božje reči nikada ne mogu izmeniti, kao što i sam Kuran jasno svedoči, i budući da su Sveta pisma koja je Bog objavio Jevrejima i hrišćanima njegove objavljene reči, tekst tih nadahnutih spisa nikada ne može biti izvrnut. To znači da Sveto pismo koje Jevreji i hrišćani poseduju mora biti neiskvareno otkrivenje koje je Bog objavio preko svojih proroka i apostola; jednostavno se to ne može zaobići.
Niti je ovo jedini slučaj u kojem je Muhamed izričito potvrdio Sveto pismo koje se nalazilo u rukama Jevreja:
Rafi b. Harisa i Salam b. Miškam i Malik b. as-Sajf i Rafi b. Hurejmila dođoše mu [Muhamedu] i rekoše: ‚Zar ne tvrdiš da slediš Avramovu veru i da veruješ u Toru KOJU MI IMAMO i svedočiš da je ona istina od Boga?‘ On odgovori: ‚SVAKAKO, ali vi ste sagrešili i prekršili savez koji je u njoj SADRŽAN i sakrili ono što vam je bilo naređeno da jasno obznanite ljudima, a ja se ograđujem od vašeg greha.‘ Rekoše: ‚Mi se držimo ONOGA ŠTO IMAMO. Živimo po vođstvu i istini i ne verujemo u tebe i nećemo te slediti.‘ Tada Bog objavi o njima: ‚Reci: o sledbenici Knjige, vi niste ni na čemu dok se ne budete držali Tore i Jevanđelja i onoga što vam je objavljeno od Gospodara vašeg. A ono što ti je objavljeno od Gospodara tvoga sigurno će kod mnogih od njih povećati zabludu i neverovanje. Ali ne budi tužan zbog naroda koji ne veruje.‘ (The Life of Muhammad: A Translation of Ibn Ishaq’s Sirat Rasul Allah, sa uvodom i beleškama Alfreda Gijoma [Oxford University Press, Karači, deseto izdanje 1995], str. 268; podebljano i naglašavanje velikim slovima je naše)
Muhamed ponovo objavljuje svoje potpuno poverenje i veru u verodostojnost i pouzdanost Svetog pisma koje su Jevreji njegovog vremena imali u svom posedu. Njegov jedini problem bio je to što su bili neverni savezu koji se spominje u tim istim spisima.
Ovo nas sada dovodi do drugog problema sa hadisom koji Zavadi navodi.
Prema tim istim Svetim pismima, i proroci i Božji narod klanjali su se drugima kao način iskazivanja časti i poštovanja, kao što svedoče sledeći primeri:
„A kad Avigeja ugleda Davida, brže siđe s magarca, i pade pred Davidom na lice svoje i pokloni se do zemlje;“… „A ona usta i pokloni se licem do zemlje i reče: Evo sluškinje tvoje da služi i da pere noge slugama gospodara svojega.“ 1. Samuilova 25:23, 41
„I otide David po riječi Gadovoj, kako Gospod zapovjedi. Tada Orna obazrevši se ugleda cara i sluge njegove gdje idu k njemu; i otide Orna i pokloni se caru licem do zemlje, I reče: Što je došao car gospodar moj sluzi svojemu? A David reče: Da kupim od tebe to gumno, da načinim na njemu oltar Gospodu da bi prestao pomor u narodu.“ 2. Samuilova 24:19-21
„I savivši se Vitsaveja pokloni se caru; a car joj reče: Šta ćeš?“… „Tada Vitsaveja savi se licem do zemlje i pokloni se caru, pa reče: Da živi gospodar moj car David dovijeka!“ 1. Carevima 1:16, 31
„I dođe Vitsaveja k caru Solomonu da mu govori za Adoniju; a car usta i srete je i pokloniv joj se, sjede na svoj prijesto i zapovjedi te namjestiše stolicu materi njegovoj, i ona sjede njemu s desne strane.“ 1. Carevima 2:19
„Tada opet posla trećega pedesetnika s njegovom pedesetoricom. A ovaj treći pedesetnik kad dođe, kleče na koljena svoja pred Ilijom i moleći ga, reče mu: Čovječe Božji, da ti je draga duša moja i duša ove pedesetorice, sluga tvojih.“ 2. Carevima 1:13
Sledeći navodi još su značajniji za našu temu:
„Uz to, usni Josif san i pripovijedi braći svojoj, te oni još većma omrznu na nj. Jer im reče: Da čujete san što sam snio: Vezasmo snoplje u polju, pa moj snop usta i ispravi se, a vaši snopovi iđahu unaokolo i klanjahu se snopu mojemu. Tada mu braća rekoše: Da nećeš još biti car nad nama i zapovijedati nam? Stoga još većma stadoše mrziti na nj zbog sanova njegovijeh i zbog riječi njegovijeh. Poslije opet usni drugi san, i pripovjedi braći svojoj govoreći: Usnih opet san, a to se sunce i mjesec i jedanaest zvijezda klanjahu meni. A pripovjedi i ocu svojemu i braći svojoj; ali ga otac prekori i reče mu: Kakav je to san što si snio? Eda li ćemo doći ja i mati tvoja i braća tvoja da se klanjamo tebi do zemlje? I zaviđahu mu braća; ali otac njegov čuvaše ove riječi.“ Postanje 37:5-11
Primetite da Josif sanja snove u kojima mu se klanjaju otac, maćeha i braća. Sledeći tekstovi pokazuju da su se Josifovi snovi ispunili godinama kasnije, kada se uzdigao na visok položaj u Egiptu:
„A Josif upravljaše zemljom, i prodavaše žito svemu narodu po zemlji. I braća Josifova došavši pokloniše mu se licem do zemlje.“ Postanje 42:6
„I kad Josif dođe kući, iznesoše mu dar koji imahu kod sebe, i pokloniše mu se do zemlje. A on ih zapita kako su, i reče: Kako je otac vaš stari, za koga mi govoriste? Je li jošte živ? A oni rekoše: Dobro je sluga tvoj, otac naš; još je živ. I pokloniše mu se.“ Postanje 43:26-28
Razlog zbog kog je ovaj događaj prilično važan jeste taj što Kuran potvrđuje ovu priču, budući da je uključuje kao deo svog pripovedanja o Josifu!
„Kad Josif reče svome ocu: „O moj oče, sanjao sam jedanaest zvezda, i Sunce i Mesec, i u snu sam ih video kako mi se pokloniše.““ S. 12:4
„I on svoje roditelje postavi na presto i svi mu se pokloniše, pa on reče: „O moj oče, ovo je ostvarenje mog nekadašnjeg sna. Moj Gospodar ga je učinio istinitim. On je bio dobar prema meni kad me je izbavio iz tamnice i vas doveo iz pustinje, nakon što je đavo između mene i moje braće posejao razdor. Gospodar moj je, zaista, blag prema onome kome On hoće, i On je, zaista, Sveznajući i Mudri!“ S. 12:100
Štaviše, prema Kuranu, Josif nije jedini pred kojim su drugi padali ničice:
„Kad hoćemo da uništimo neko naselje, onima koji su u njemu na raskoš navikli naredimo pokornost, a oni u njemu budu nepokorni i tako se nad njima obistini Reč kazne, pa ga do temelja razrušimo.“ S. 17:16
„I kada smo rekli anđelima: „Poklonite se Adamu!“ Svi su se poklonuli osim Sotone, on je bio jedan od duhova, pa je odbio poslušnost na zapovest svog Gospodara. Pa zar ćete njega i njegov porod, pored Mene, kao zaštitnike da prihvatite, kad su vam oni neprijatelji? Kako je Sotona loša zamena nevernicima!“ S. 18:50 – up. 2:34; 7:11-12; 15:29-33; 20:116; 38:72-75
Ovde imamo Alaha koji zahteva da čitav njegov nebeski sabor padne ničice pred Adamom, idući čak dotle da kazni Iblisa (Sotonu) zato što je to odbio!
Imajući sve prethodno u vidu, Jevreji i hrišćani očigledno su bili u pravu, što znači da je Muhamed ili grešio ili lagao, budući da i Sveto pismo i Kuran svedoče da je Bog dopuštao ljudima da se klanjaju jedni drugima kao izraz ljubavi i poštovanja. (Međutim, u slučaju Kurana takvo padanje ničice jasan je čin obožavanja koji treba da bude upućen jedino Bogu. Više pojedinosti vidite u nastavku.)
Ovo pak uvodi neke dodatne probleme za Zavadija.
Kao prvo, arapska reč kojom Kuran opisuje padanje ničice koje su primili Adam i Josif jeste sajada/sujud, a to je upravo ista reč koja se koristi za obožavanje za koje islamski izvori insistiraju da pripada jedino Alahu:
„Nisu svi oni isti! Među onima kojima je data Knjiga ima ispravnih, koji po celu noć uče Allahove reči i padaju Mu ničice.“ S. 3:113
„Kada ti budeš među njima i budeš ih predvodio u molitvi, neka jedna grupa sa tobom klanja i neka svoje oružje uzmu; i dok budu licem na tlo, neka drugi budu iza vas, a onda neka dođe druga grupa koja nije klanjala i neka sa tobom klanjaju, ali neka drže oružje svoje i neka oprezni budu.“ S. 4:102
„Oni koji su kod tvoga Gospodara zaista ne zaziru da Ga obožavaju; samo Njega hvale i samo se Njemu klanjaju.“ S. 7:206
„Allahu se klanja sve što je na nebesima i na Zemlji, dobrovoljno ili zato što moraju, a i njihove senke - ujutro i na kraju dana.“ S. 13:15 – up. K. 16:48-49; 22:18; 55:5-6
„O vernici, klanjajte se i ničice padajte i svoga Gospodara obožavajte, i radite dobra dela da biste postigli ono što želite.“ S. 22:77
„Zato, Allahu ničice padajte i Njega obožavajte.“ S. 53:62 – up. K. 2:125; 7:120-122; 9:112; 15:98; 17:107; 19:58; 20:70; 22:25-26; 25:60, 64; 26:46-48, 217-220; 32:15; 39:9; 41:37; 48:29; 68:42-43; 76:26; 96:19
To znači da je Alah lično odgovoran za to što je zapovedio svojim stvorenjima da obožavaju neke od njegovih slugu, čime ih je naveo da počine neoprostivi greh širka, tj. prestup pridruživanja stvorenja Alahu u njegovim isključivim božanskim svojstvima i obožavanju (up. K. 2:22; 4:48, 116; 6:83-88; 39:65).
Drugi problem sa kojim se Zavadi suočava jeste taj što hadis koji je naveo na kraju dokazuje da je Muhamed zapravo bio lažov koji je izvrnuo sopstvenu knjigu.
Prisetite se šta je Muhamed, prema predanju, rekao kao odgovor na tvrdnju Jevreja i hrišćana da se klanjaju svojim sveštenicima i rabinima zato što je to bio pozdrav proroka:
„… Alahov Prorok reče: ‚Lagali su o svojim prorocima baš kao što su izvrnuli svoju Knjigu…‘“
Muhamed tvrdi da je njihova tvrdnja bila laž i to je iskoristio da ih optuži za izvrtanje Knjige. A ipak je sam Muhamed uvrstio primere Josifove porodice koja pada ničice pred njim i anđela koji se klanjaju Adamu kao deo svog otkrivenja, što znači da je, prema njegovom sopstvenom argumentu, i on morao lagati.
Postoji nekoliko načina na koje se Zavadi može izvući iz nereda koji je sam sebi stvorio. Može priznati da je ovo predanje izmišljotina, jer ono ne samo da protivreči jasnom učenju Kurana i hadisa koje smo izneli, a koji svedoče o neiskvarivosti prethodnih Svetih pisama, nego i prikazuje Muhameda kao nedoslednog lažova.
Ili Zavadi može protumačiti hadis tako da ga uskladi sa učenjima i Svetog pisma i Kurana. Evo kako to može učiniti: optužujući ih za laganje i izvrtanje Knjige, Muhamed je možda mislio da su Jevreji i hrišćani pogrešno primenili i pogrešno protumačili određene biblijske tekstove kako bi opravdali svoju praksu padanja ničice pred svojim verskim učenjacima i vođama. Muhamed nije tvrdio da su Jevreji i hrišćani iskvarili tekst svojih Svetih pisama, niti je tvrdio da Sveto pismo ne sadrži primere proroka koji se klanjaju drugima kao znak ljubavi i poštovanja. Naprotiv, Muhamedova poenta bila je da su Jevreji i hrišćani krivi za izvrtanje Svetog pisma pogrešnim tumačenjem i pogrešnom primenom, budući da je ta praksa bila dopuštena samo u vreme proroka i nije bila predviđena da se sprovodi zauvek. Stoga Jevreji i hrišćani nisu imali nikakvog osnova da takve biblijske primere koriste kao potporu za onakvo štovanje i odanost kakve su ukazivali svojim verskim autoritetima.
Ovo objašnjenje zapravo je u skladu sa samim Kuranom, budući da on optužuje neke Jevreje (a možda čak i hrišćane) da izvrću Sveto pismo svojim „jezicima“, npr. svojim pogrešnim tumačenjima:
„Jedna njihova grupa uvija svoje jezike čitajući Knjigu, da biste vi pomislili da je to iz Knjige, a to nije iz Knjige. I govore: „To je od Allaha!“ A to nije od Allaha. I govore o Allahu laži, a znaju to.“ S. 3:78
Ipak, ovo tumačenje u suštini izmiče tlo pod Zavadijevim nogama, jer bi ga primoralo da prizna kako hadis ne pruža apsolutno nikakvu potporu njegovoj tvrdnji da je Muhamed zaista verovao kako su Jevreji i hrišćani iskvarili svoja Sveta pisma. To takođe znači da Zavadi nema drugog izbora nego da se vrati na početak, budući da do sada nije uspeo da pruži nikakav konačan dokaz za svoju tvrdnju da Alah i njegov „poslanik“ nisu učili niti verovali da je Sveto pismo neiskvarena Božja Reč.
Toliko o Zavadijevoj tiradi protiv bogonadahnutog Svetog pisma.
Ako Gospod Isus da, uskoro će se pojaviti još odgovora na Zavadijeva izvrtanja i logičke greške.
Dodatna literatura
Padanje ničice kao dokaz iskvarenosti?
Dokaz Muhamedove dvoličnosti?
Da li je Muhamed potvrdio Toru?
Ponovo o pitanju šta Kuran kaže o Tori!
Božje reči nikada se ne mogu izmeniti
Reči Božje su nepromenljive! [1. deo], [2. deo]
Ibn Kajim al-Dževzija i tekst Tore
Ponovo o pitanju Ibn Kajima i Tore
Fahrudin Ar-Razi i njegovi pogledi na nadahnuto Sveto pismo
Pobijanje Zavadijevog odgovora TurretinFanu
Mesija zaista jeste Bog – 1. deo