Da li su rani crkveni oci bili trinitarci?

Postalo je trend među pojedinim muslimanskim polemičarima da rudare citate iz dela poznatih hrišćanskih istoričara kako bi naveli ljude na pogrešan zaključak da rani crkveni oci, posebno pisci iz predniknejskog perioda poput Justina Mučenika, Irineja, Tertulijana itd., nisu bili trinitarci i da nisu zastupali ontološku jednakost Oca, Sina i Svetog Duha. Jedan od istoričara čiji se rad o ranoj crkvi često pogrešno predstavlja jeste Dž. N. D. Keli.

Stoga sam odlučio da navedem šta Keli kaže u vezi sa verovanjima ranih apologeta o Trojstvu, konkretno u vezi sa njihovim viđenjem Ličnosti Hrista. Sva podebljanja i/ili velika slova su moja.

Evo šta je ovaj čuveni naučnik napisao:

Apologete su bile prve koje su uobličile intelektualno zadovoljavajuće objašnjenje odnosa Hrista prema Bogu Ocu. Svi su oni, kao što smo videli, bili GORLJIVI MONOTEISTI, rešeni da ni po koju cenu NE KOMPROMITUJU OVU TEMELJNU ISTINU. Rešenje koje su predložili, svedeno na suštinu, bilo je da je, KAO PREEGZISTENTAN, Hristos bio MISAO ILI UM Oca, i da je, kako se pokazao u stvaranju i otkrivenju, On bio njena EKSTRAPOLACIJA ILI iskaz. Izlažući ovo učenje, pribegli su slikovitosti božanskog Logosa, ili Reči, koja je bila poznata kasnijem judaizmu kao i stoicizmu, i koja je postala pomodni kliše pod uticajem Filona. Drugi su ih, naravno, u tome pretekli. U Četvrtom jevanđelju, na primer, za Reč se izjavljuje da je bila kod Boga u početku i da je postala telo u Hristu, dok je za Ignjatija Hristos bio Reč Oca koja izlazi iz tišine. Originalnost apologeta (njihova misao je bila više filonovska nego jovanovska) sastojala se u izvlačenju daljih implikacija ideje Logosa kako bi učinili uverljivom dvostruku činjenicu Hristovog predvremenog jedinstva sa Ocem i Njegovog pokazivanja u prostoru i vremenu. Čineći to, dok su koristili starozavetne tekstove poput Ps. 33, 6 („Rečju Gospodnjom nebesa se stvoriše“), nisu oklevali da ih pomešaju sa stoičkim tehničkim razlikovanjem imanentne reči (logos endiathetos) i reči izgovorene ili izražene (logos prophorikos).

Njihovo učenje se najjasnije pojavljuje kod Justina, iako je njegova teologija daleko od sistematične… Logos je, međutim, sada ’poprimio oblik i postao čovek’ u Isusu Hristu; On se u Njemu ovaplotio u svojoj celosti. Logos se ovde poima kao INTELIGENCIJA ILI RACIONALNA MISAO Oca; ali Justin je tvrdio da On nije samo po imenu različit od Oca, kao što je svetlost različita od sunca, već je bio i ’numerički različit’ (kai arithmo heteron). Njegov dokaz, koji mu je bilo posebno stalo da razvije protiv jevrejskog monoteizma, bio je trostruk. Drugost Reči, mislio je, podrazumevana je (a) navodnim javljanjima Boga u Starom zavetu (npr. Avraamu kod hrastova Mamrijskih), što ukazuje na to da ’ispod Tvorca svega postoji DRUGI koji jeste, i koji se naziva, BOG I GOSPOD’, budući da je nezamislivo da bi ’Gospodar i Otac svega napustio sve nadnebeske poslove i učinio sebe vidljivim u sićušnom kutku sveta’; (b) čestim starozavetnim odlomcima (npr. Post. 1, 26: ’Da načinimo čoveka itd.’) koji predstavljaju Boga kako razgovara sa DRUGIM, koji je pretpostavljeno razumno biće kao i On sam; i (c) velikim tekstovima o Premudrosti, kao što je Priče 8, 22 i dalje (’Gospod me stvori kao početak puteva svojih itd.’), budući da se svako mora složiti da je potomak drugi od roditelja. Tako je Logos, ’budući iznet kao potomak od Oca, bio sa Njim PRE SVIH STVORENJA, i Otac je opštio sa Njim’. A On je BOŽANSKI: ’budući Reč i prvorođeni od Boga, ON JE TAKOĐE BOG’. ’Tako je, dakle, On dostojan poklonjenja, ON JE BOG’; i ’mi se klanjamo i volimo, odmah posle Boga, Logos koji potiče od nestvorenog i neizrecivog Boga, videći da je radi nas postao čovek’.

Izuzev ovaploćenja, posebne funkcije Logosa, prema Justinu, jesu dve: da bude Očev posrednik u stvaranju i uređivanju vasione, i da otkriva istinu ljudima. Što se tiče Njegove prirode, dok su druga bića ’načinjene stvari’ (poiemata) ili stvorenja (ktismata), Logos je Božji ’potomak’ (gennema), Njegovo ’dete’ (teknon), i ’JEDINORODNI SIN’ (ho monogenes); ’PRE SVIH STVORENJA Bog je rodio, u početku, razumnu silu IZ SEBE SAMOGA’. Pod ovim rođenjem Justin ne misli na krajnje poreklo Očevog Logosa ili razuma (o tome ne raspravlja), već na Njegovo iznošenje ili emitovanje radi stvaranja i otkrivenja; i ono je uslovljeno činom Očeve volje i njegov je rezultat. Ali ovo rođenje ili emitovanje ne povlači BILO KAKVO ODVAJANJE IZMEĐU OCA I NJEGOVOG SINA, kao što analogija između ljudskog razuma i njegove ekstrapolacije u govoru jasno pokazuje… Na drugom mestu Justin koristi analogiju nemogućnosti razlikovanja svetlosti od sunca koje je njen izvor kako bi tvrdio da ’ova Sila je nedeljiva i neodvojiva od Oca’, i da Njegova numerička različitost od Oca ne uključuje nikakvo deljenje Očeve suštine.

Tatijan je bio Justinov učenik i, poput svog učitelja, govorio je o Logosu kao o onome koji postoji U OCU kao Njegova racionalnost, a zatim, činom Njegove volje, biva rođen. Takođe je, poput Justina, naglašavao SUŠTINSKO JEDINSTVO Reči sa Ocem, koristeći istu sliku svetlosti upaljene od svetlosti. ’Rođenje Logosa podrazumeva raspodelu (merismon), ali NIKAKVO ODSECANJE (apokopen)…’ Istovremeno, Tatijan je oštrije od Justina istakao suprotnost između dva uzastopna stanja Logosa. Pre stvaranja Bog je bio SAM, a Logos je BIO IMANENTAN U NJEMU kao Njegova mogućnost da stvori sve stvari; ali u trenutku stvaranja ON JE IZLETEO IZ OCA kao Njegovo ’prvobitno delo’ (ergon prototokon). Jednom rođen, budući ’duh koji potiče od duha, racionalnost od razumne sile’, On je poslužio kao Očevo oruđe u stvaranju i upravljanju vasionom, a naročito u stvaranju ljudi po božanskom liku.

Učenje Teofila Antiohijskog sledilo je slične linije, iako je otvoreno koristio stoičke tehničke termine primerene sistemu ideja koji leži u osnovi. ’Bog’, pisao je, ’imajući svoju Reč imanentnu (endiatheton) u svojoj utrobi, rodio ju je zajedno sa svojom premudrošću**, iznevši je pre vasione**.’ Koristio je ovu Reč kao svog pomoćnika u svom stvaralačkom delu, i kroz Nju je načinio sve stvari. Ova Reč naziva se Prvo načelo jer je On načelo i Gospod svega što je Njime oblikovano’. Ponovo, baveći se sinovstvom Logosa, pisao je: ’On NIJE Sin u onom smislu u kojem pesnici i pripovedači PRIPOVEDAJU O ROĐENJU SINOVA BOGOVIMA, već pre u smislu u kojem istina govori o Reči kao VEČNO IMANENTNOJ (endiatheton) U NEDRIMA BOŽJIM. ’ Jer PRE NEGO ŠTO JE IŠTA NASTALO, On je imao Nju kao svog savetnika, SVOJU SOPSTVENU INTELIGENCIJU I MISAO. Ali kada je Bog hteo da stvori ono što je isplanirao, rodio je i izneo (egennese prophorikon) ovu Reč, prvorođenu od svega stvorenja. On sebe time nije ispraznio od svoje Reči, već, rodivši Je, uvek opšti sa Njom’. Poput Justina, Teofil je smatrao starozavetne teofanije zapravo javljanjima Logosa. Sam Bog ne može biti obuhvaćen prostorom i vremenom, ali upravo je funkcija Reči koju je rodio bila da pokaže Njegov um i volju u stvorenom poretku.

Nešto potpuniji prikaz daje Atinagora. U čuvenom odlomku, nakon što je izjavio da je nepostali, večni i nevidljivi Bog stvorio i ukrasio, i da zaista upravlja vasionom svojom Rečju, on nastavlja poistovećujući Reč sa Sinom Božjim. Odbacujući prigovor DA IMA NEČEG SMEŠNOG U TOME ŠTO BOG IMA SINA, on tvrdi da Božji Sin NIJE POPUT DECE LJUDSKE, već je ’Očeva Reč U IDEJI I U OSTVARENJU’ (en idea kai energeia). Njime je, i kroz Njega, sve načinjeno, a Otac i Sin ČINE JEDINSTVO. ’Budući da je Sin U Ocu i Otac U Sinu jedinstvom i silom božanskog duha, Sin Božji je INTELIGENCIJA i Reč Oca (nous kai logos). Da bi svoje značenje učinio jasnijim, Atinagora zatim ističe da, iako je On Božji potomak, ON NIKADA NIJE ZAPRAVO NASTAO (ouk hos genomenon), ’jer Bog je od početka, budući večna inteligencija, imao svoju Reč (logon) U SEBI, BUDUĆI VEČNO RAZUMAN (aidios logikos). Ispravniji prikaz bio bi da je On ’izašao’ (proelthon: opet ideja logos prophorikos) u svet bezoblične materije kao praobrazna ideja i stvaralačka sila. U prilog tome navodi Priče 8, 22: ’Gospod me stvori kao početak puteva svojih za dela svoja’, ne naglašavajući, međutim, glagol ’stvori’. U kasnijem poglavlju govori o ’istinitom Bogu i Logosu koji od Njega potiče’, zadržavajući se na jedinstvu i zajednici koji postoje između Oca i Sina; a na drugom mestu opisuje Sina kao Očevu ’inteligenciju, Reč, premudrost’.

Postoje dve tačke u učenju apologeta koje se, zbog svoje dalekosežne važnosti, moraju snažno podvući, naime (a) da je za sve njih opis ’Bog Otac’ označavao ne prvu Ličnost Svetog Trojstva, već jedno Božanstvo shvaćeno kao začetnika svega što postoji; i (b) da su svi oni, uključujući i Atinagoru, datirali rođenje Logosa, pa time i Njegovu podobnost za naziv ’Sin’, ne od Njegovog nastanka unutar Bića Božanstva, VEĆ OD NJEGOVOG EMITOVANJA ILI IZNOŠENJA RADI STVARANJA, OTKRIVENJA I ISKUPLJENJA. Ako se ove tačke čvrsto ne shvate i njihov značaj ne uvaži, VEROVATNO ĆE PROIZAĆI POTPUNO IZOBLIČEN POGLED NA TEOLOGIJU APOLOGETA. Dve uobičajene kritike te teologije, na primer, jesu da nisu uspeli da razlikuju Logos od Oca sve dok On nije bio potreban za delo stvaranja, i da su, kao posledicu toga, bili krivi za podređivanje Sina Ocu. Ovi prigovori imaju površnu valjanost u svetlu postniknejskog pravoverja, sa njegovim učenjem o večnom rođenju Sina i njegovim potpuno razrađenim poimanjem ipostasi ili Ličnosti; ali oni nemaju nikakvog smisla u misaonoj atmosferi u kojoj su se apologete kretale. Istina je da im je nedostajao tehnički rečnik dovoljan za opisivanje večnih razlikovanja unutar Božanstva; ali da su takva razlikovanja shvatali NE PODLEŽE NIKAKVOJ SUMNJI. Mnogo PRE STVARANJA, OD SVE VEČNOSTI, Bog je imao svoju Reč ili Logos, jer je Bog suštinski razuman; i ako se ono što je kasnija teologija prepoznala kao ličnost Reči u njihovim očima čini slabo određenim, jasno je da su Ga smatrali ONIM SA KOJIM JE OTAC MOGAO OPŠTITI I SAVETOVATI SE. Kasnije je pravoverje trebalo da opiše Njegov večni odnos prema Ocu kao rođenje; činjenica da su apologete taj izraz ograničile na Njegovo emitovanje ne bi trebalo da nekoga navede na zaključak da nisu bili svesni Njegovog postojanja pre toga. Slično tome, kada je Justin govorio o Njemu kao o ’DRUGOM BOGU’ kojem se klanja ’u drugorazrednom činu’, i kada su sve apologete naglašavale da je Njegovo rođenje ili emitovanje proizašlo iz čina Očeve volje, njihov cilj NIJE BIO TOLIKO DA GA PODREDE KOLIKO DA ZAŠTITE MONOTEIZAM KOJI SU SMATRALI NEOPHODNIM. Logos kako se pokazuje mora nužno biti ograničen u poređenju sa samim Božanstvom; i bilo je važno naglasiti da nisu postojala dva izvora inicijative unutar Božanskog Bića. Da je Logos BIO JEDNO PO SUŠTINI SA OCEM, neodvojiv u svom temeljnom biću od Njega isto toliko posle svog rođenja KOLIKO I PRE NJEGA, APOLOGETE SE NIKADA NISU UMORILE PONAVLJAJUĆI. (Keli, Early Christian Doctrines, revidirano izdanje [HarperSan Francisco, 1978], str. 95-101; naglasak moj)

Sledeći citati iz Atinagore u vezi sa njegovim pogledima na božanstvo Gospoda Isusa i na suštinsko Trojstvo preuzeti su iz A Dictionary of Early Christian Beliefs, Hendrickson Publishers, Masačusets, 1998, priredio Dejvid V. Berkot. Sva podebljanja i/ili velika slova su naša:

Šta se podrazumeva pod Sinom? Ukratko ću izneti da je On prvi proizvod Oca. NE MISLIM DA JE ON BIO DOVEDEN U POSTOJANJE. Jer, od početka, Bog, koji je večni Um, IMAO JE LOGOS U SEBI. Od VEČNOSTI, On je prožet Logosom. Međutim, [Sin je rođen] utoliko što je izašao da bude Ideja i pokretačka Sila svih materijalnih stvari, koje su ležale kao priroda bez svojstava… Proročki Duh se takođe slaže sa našim tvrdnjama. „Gospod“, kaže on, „načini me početkom puteva svojih za dela svoja.“ Atinagora (o. 175, i), 2.133. (Str. 104)

Vasiona je stvorena i uređena kroz Njegov Logos… Jer mi priznajemo i Sina Božjeg. Atinagora (o. 175, i), 2.133. (Str. 113)

Za samog Svetog Duha, koji dejstvuje u prorocima, tvrdimo da je isticanje Boga, koje teče od Njega, i vraća se natrag poput zraka sunca. Atinagora (o. 175, i), 2.133. (Str. 345)

Ko se, dakle, ne bi zapanjio čuvši da se ateistima nazivaju ljudi koji govore o Bogu Ocu, i o BOGU SINU, i o Svetom Duhu, i koji objavljuju kako njihovu SILU U JEDINSTVU tako i njihovo RAZLIKOVANJE po redu? Atinagora (o. 175, i), 2.133. (Str. 652)

Hrišćani poznaju Boga i Njegov Logos. Oni takođe znaju kakvu vrstu JEDINSTVA Sin ima sa Ocem i kakvu vrstu zajednice Otac ima sa Sinom. Štaviše, znaju šta je Duh I KAKVO JE JEDINSTVO OVE TROJICE: Duha, Sina i Oca. Takođe znaju u čemu je NJIHOVO RAZLIKOVANJE U JEDINSTVU. Atinagora (o. 175, i), 2.134. (Isto)

Priznajemo Boga, i Sina (Njegov Logos), i Svetog Duha. Oni su SJEDINJENI PO SUŠTINI– Otac, Sin i Duh. Sin je pak Inteligencija, Razum i Premudrost Oca. A Duh je isticanje, kao svetlost od vatre. Atinagora (o. 175, i), 2.141. (Isto)

Sumirajmo sada svedočanstvo apologeta:

1. Apologete su sve verovale da je ličnost Hrista večna, nestvorena.

2. Apologete su sve verovale da je ličnost Hrista večno postojala unutar večnog Bića Boga kao Njegov Razum, Inteligencija, Reč i Premudrost.

3. Apologete su sve potvrđivale lična razlikovanja Oca i Njegove Reči, priznajući da su njih dvojica bili u zajednici jedan sa drugim.

4. Apologete su sve verovale da je večna Božja Reč potekla od Oca, ne odvajajući se od njega, čime Otac postaje izvor Reči, da bi postala Očev Posrednik u stvaranju i iskupljenju. Na toj tački Logos počinje da se odnosi prema Ocu kao Sin.

Ove tačke nepobitno dokazuju da su rani oci crkve, konkretno apologete, u svojim verovanjima bili suštinski trinitarci. To znači da su muslimani poput Adnana Rašida izvrnuli izjave Dž. N. D. Kelija kako bi naveli svoje čitaoce na pogrešan zaključak da su apologete poricale večno postojanje Hrista. Takva aljkava naučnost je u najmanju ruku neoprostiva, posebno kod pojedinaca koji tvrde da su pošteni tragaoci za istinom.