Da li je prototokos suštinski takozvana „partitivna reč“?

JEDAN ODLUČUJUĆI ČINILAC ZA VALJANOST FORMULE

PROTOTOKOS + PASIES KITISEOS = PARTITIVNI GENITIV

Luis C. Reyes je ovaj izazov prvobitno napisao u sažetom obliku da bi ga objavio na diskusionoj tabli Greek Theology, kojom moderira Edgar Foster, jedan od Jehovinih svedoka. G. Foster nije odobrio prvobitnu poruku, navodeći da smatra kako je ta tema već temeljno razmotrena na toj tabli. G. Reyes je smatrao da, iako je o toj temi raspravljao na drugim tablama, ona nije bila obrađena na Greek Theology. U svakom slučaju, uz dozvolu g. Reyesa, ovde objavljujem njegov izazov. Ako bi neko želeo da odgovori g. Reyesu, može se obratiti stranici For an Answer ovde. Prvobitna poruka je proširena i dopunjena dodatnim informacijama koje nisu bile uključene u prvobitni izazov.

Sažetak

U ovom kratkom članku osporavam shvatanje da je antički koine grčki termin prototokos sam po sebi posedovao partitivnu semantičku vrednost kodiranu u svom jezičkom obliku. Neki zastupnici gledišta o „partitivnoj reči“, na primer Wes Williams, predložili su da se ispravno tumačenje izraza prototokos pasies kitiseos ( Kološanima 1:15 ) može dobiti čistim jezičkim dekodiranjem formule: prototokos (partitivna reč) + pasies kitiseos (genitivna konstrukcija) = partitivna genitivna konstrukcija (tj. prototokos je uključen u klasu stvorenja). Teološki zaključak: Sin je deo stvorenja. Iako se ne slažem sa teološkim zaključkom izvedenim iz takve jezičke formule, moja primedba je ovde isključivo lingvističke prirode. Zapravo, ceo argument počiva na presudnom pitanju da li izolovana jezička jedinica prototokos poseduje urođenu partitivnu semantičku vrednost ili ne. Iz perspektive moderne lingvistike i kognitivne pragmatike, tvrdim da je možda nemoguće dokazati da izolovana jezička jedinica (kao što je prototokos) može prenositi urođenu partitivnu semantičku vrednost. Kao posledicu toga, zastupam stav da celu formulu koju je predložio Williams treba napustiti, budući da nije bilo lingvističkih dokaza koji bi potkrepili gledište o „partitivnoj reči“ kod prototokos, što je od presudnog značaja za primenu formule kao celine.

UVOD

Bilo je mnogih koji su uložili veliku količinu vremena pokušavajući da dođu do ispravnog tumačenja Kološanima 1:15, konkretno izraza prototokos pasies kitiseos. Neki koji su razumeli da je prototokos deo stvorenja shvatili su genitiv u celoj konstrukciji kao partitivni genitiv. Rasprava je nastala u susretima sa ljudima ubeđenja Jehovinih svedoka na raznim internet forumima povodom ovog pitanja. Ovde ću se usredsrediti samo na pobijanje jednog određenog aspekta argumenta koji je, kako izgleda, stekao veliki ugled i pouzdanje među nekim Jehovinim svedocima. Taj argument mi je poznat kao argument o „partitivnoj reči“ i — koliko je meni poznato — Wes Williams ga je prvi predložio nakon što je doradio sličan argument koji je prvobitno izneo Rolf Furuli.[i]

1. WES WILLIAMS, ROLF FURULI I ARGUMENT PROTOTOKOS/PARTITIVNA REČ

Williams je pokušao da se pozove na shvatanje da je prototokos suštinski „partitivna reč“ kako bi razumeo ispravno tumačenje gramatičke konstrukcije prototokos pasies kitiseos u Kološanima 1:15. Prema Williamsu, u preko 70 mesta u LXX svaki put kada se ta reč pojavljuje u genitivu (izuzimajući metaforičke upotrebe) ona uvek uključuje prototokos u određenu klasu. Wes je izjavio:

Objavio sam na ovoj tabli pre otprilike dve godine svaki nemetaforički primer u LXX gde se ona javlja sa genitivom (ili frazom „od nekoga/nečega“). Ono što primeri pokazuju jeste da je PRWTOTOKOS („prvorođeni“) DEO grupe.[ii]

Na osnovu podataka dobijenih iz svoje analize reči prototokos i njenih upotreba u LXX, Williams je zaključio da prototokos i njegov genitiv pasies kitiseos u Kološanima 1:15 nužno moraju biti partitivni genitiv. Williams takođe iz svoje analize zaključuje da prototokos nužno mora posedovati urođeno partitivno semantičko svojstvo. Zapravo, u avgustu 1998, u poruci u kojoj je polemisao sa dr Robertom Keayem,[iii] Williams je svoj predloženi argument izložio ovako:

Pregledao sam sve pojave reči PRWTOTOKOS u LXX. Iznosim sledeću upotrebu kao dokaz za svoju tvrdnju: 27 primera partitivnog genitiva (prvorođeni je deo grupe): Postanje 4:4; 25:13; Izlazak 11:5; 13:13,15; 22:28; 34:19,19; 34:20, 20; Brojevi 3:40, 41, 41;3:45, 46, 50; 8:16; 18:15, 15; Ponovljeni zakoni 12:6, 17; 14:23; 15:19; Nemija 10:37, 37; Jezekilj 44:30. 42 primera posesivnog genitiva, kao što je `moj sin`, što podrazumeva pripadnost grupi sinova: Postanje 49:3; Izlazak 4:22; 4:23; 6:14;11:5; Brojevi 1:20; 18:17,17,17;26:5; Ponovljeni zakoni 21:15,16,17; 33:17;Sudije 8:20;2. Samuilova 3:2; 2. Samuilova 13:21; 1. Carevima 16:34; 1. Dnevnika 1:29; 2:3,13; 2:25,25,27,42,50; 3:1,15; 4:4; 5:1,3; 8:1,30,38,39; 9:5,31,36,44; 26:2; Psalam 134:8; Mihej 6:7; Jeremija 38:9 Nema nijednog primera [sic] drugih genitiva. Leksička semantika, dakle, bez teologije, daje jedno značenje reči PRWTOTOKOS, a to značenje je suštinski partitivno. Filološki govoreći, svi genitivi uz tu reč potvrđuju partitivno značenje.[iv]

Pre nego što razmotrimo bilo šta od sadržaja ovog citata, ima još nekoliko stvari koje treba pomenuti. Prvo, izgleda da je Williamsov gorenavedeni argument možda preuzet sa drugog diskusionog foruma, gde je Rolf Furuli zapravo prvi izneo taj argument. Naime, u martu 1997. (skoro pola godine pre Williamsovog gorenavedenog citata), Furuli je objavio:

Pregledao sam sve pojave reči PRWTOTOKOS u LXX sa sledećim rezultatima. 27 primera partitivnog genitiva: Postanje 4:4; 25:13;Izlazak 11:5; 13:13,15; 22:28; 34:19,19; 34:20, 20; Brojevi 3:40, 41, 41; 3:45, 46, 50; 8:16; 18:15, 15; Ponovljeni zakoni 12:6,17; 14:23; 15:19; Nemija 10:37, 37; Jezekilj 44:30. 42 primera posesivnog genitiva, kao što je `moj sin`, što podrazumeva pripadnost grupi sinova: Postanje 49:3; Izlazak 4:22; 4:23; 6:14;11:5; Brojevi 1:20; 18:17, 17,17; 26:5; Ponovljeni zakoni 21:15, 16, 17; 33:17; Sudije 8:20; 2. Samuilova 3:2; 2. Samuilova 13:21; 1. Carevima 16:34; 1. Dnevnika 1:29; 2:3, 13; 2:25, 25, 27, 42.50; 3:1, 15; 4:4: 5:1, 3; 8:1 ,30 ,38 ,39; 9:5, 31, 36, 44; 26:2; Psalam 134:8; Mihej 6:7; Jeremija 38:9. Nema nijednog primera [sic] drugih genitiva. Faza I: Leksička semantika, dakle, bez teologije, daje jedno značenje reči PRWTOTOKOS, a to značenje je suštinski partitivno [sic]. Filološki govoreći, svi genitivi uz tu reč potvrđuju partitivno značenje.[v]

Poenta koju ovde želim da iznesem nije to da su Williamsove primedbe slične Furulijevim, već pre da je ovaj argument o „partitivnoj reči“ u vezi sa prototokos (onako kako je gore opisan) možda prvi izneo Furuli, budući da prethodi Williamsovim primedbama.[vi] Sada, iako Furuli izričito ne kaže da je prototokos takozvana „partitivna reč“, on ipak tvrdi (kao i Williams) da leksička semantika daje JEDNO značenje reči prototokos, za koje obojica kažu da je „suštinski partitivno“.[vii]

Takođe, na drugom mestu Furuli napominje da, iako nema primedbi na upotrebu izraza „partitivna reč“ na opisni način, on ipak tvrdi da samo leksičko značenje reči prototokos čini taj termin delom celine. To za Furulija znači da prototokos suštinski prenosi partitivnu semantičku vrednost:

Iako mi nije poznata upotreba termina „partitivna reč“ kod formalnih lingvista, nemam ništa protiv da se on koristi na opisni način. Ne kažem da je pogrešno koristiti taj izraz, samo kažem da to nije standardan lingvistički izraz. Leksičko značenje pojedinih reči podrazumeva određen odnos prema drugim rečima, kao što su „pastir“ i „stado“, „kralj“ i „kraljica“, „so“ i „biber“ itd. Iako takvi odnosi nisu „semantički“, oni daju snažne pokazatelje o značenju gramatičkih odnosa koji su uopšteno dvosmisleni, kao što je grčki genitiv […] Englesko first-born znači „onaj koji je rođen prvi“, a grčka reč PRWTOTOKOS koristi se kroz čitav LXX i NZ sa istim značenjem; nema nijednog primera drugačijeg leksičkog značenja. Dakle, upotreba reči PRWTOTOKOS podrazumeva postojanje ili moguće postojanje grupe stvorenja iste vrste kao i onaj koji je PRWTOTOKOS. Kada imamo genitivni odnos između PRWTOTOKOS i takve reči koja označava „grupu“, genitiv je partitivan. Samo leksičko značenje u takvoj situaciji čini tu reč delom celine.[viii]

Ovo je shvatanje koje se često jasno ponavlja među zastupnicima ovog gledišta. Na primer, Williams je takođe izričito izjavio: „Reč PRWTOTOKOS (`prvorođeni`) jeste partitivna reč. Ona ima urođenu partitivnu snagu.“[ix] Na drugom mestu Williams je dalje izjavio:

Ključno je imati na umu da partitivna reč PRWTOTOKOS (prvorođeni) leksički zahteva da prvorođeni bude deo grupe. Ovo je neposredna izjava da je Hristos deo „stvorenja“ u Kološanima 1:15. To je jasno, snažno i u potpunosti leksički potkrepljeno LXX-om

Dakle, prva premisa ovog argumenta jeste da prototokos poseduje urođenu partitivnu semantičku vrednost svojstvenu izolovanoj reči. Prema Williamsu, ta partitivna snaga „leksički zahteva da prvorođeni bude deo grupe“. Međutim, argument se proširuje kada se taj činilac spoji sa genitivnom konstrukcijom da bi se za Williamsa dobila upotrebljiva jezička formula.

2. FORMULA ZA ISPRAVNO RAZUMEVANJE IZRAZA PROTOTOKOS PASIES KITISEOS**.**

Williams piše: „Ostavimo teologiju po strani; mislim da je gramatika konstrukcije PRWTOTOKOS + genitiv neizbežno partitivni genitiv ili genitiv odnosa.“[xi] Otuda je Williams predložio dole navedenu formulu za ispravno tumačenje izraza prototokos pasies kitiseos (Kološanima 1:15):

(Slika 1)

Jedna presudna jezička promenljiva je u tom argumentu prenebregnuta: koliko je meni poznato, niko nikada nije izneo ni trunku lingvističkog dokaza u prilog shvatanju da je izolovana jezička jedinica prototokos suštinski takozvana partitivna reč (da poseduje urođenu partitivnu semantičku vrednost sama po sebi), a svakako nijedan lingvistički dokaz nije pokazan za shvatanje da prototokos „leksički zahteva da prvorođeni bude deo grupe“. Izgleda da bi se takvo tumačenje moglo izvesti iz vanjezičkog konteksta ili iz pragmatičke implikature (mada i to osporavam), ali gde su lingvistički dokazi koji bi potkrepili takvu tvrdnju o urođenoj partitivnoj semantičkoj vrednosti svojstvenoj jezičkoj jedinici prototokos?

Ovo je veoma važno jer, ako je ispravna formula za tumačenje Kološanima 1:15: prototokos (partitivna reč) + pasies kitiseos (genitivna konstrukcija) = partitivna genitivna konstrukcija, onda je pokazivanje da je prototokos takozvana „partitivna reč“ presudna promenljiva za valjanost i primenu te formule na Kološanima 1:15 (tada bi se morao razmotriti ceo argument u celini). Zapravo, da bi uopšte započeli primenu te formule na Kološanima 1:15, zastupnici ovog gledišta prvo moraju da pruže lingvističke dokaze da je izolovano prototokos uopšte takozvana „partitivna reč“. Predložena jezička formula je besmislena bez lingvističkog opravdanja za taj presudni element formule. Ako zastupnici ovog gledišta prvo ne mogu lingvistički da ustanove da je prototokos takozvana „partitivna reč“, onda se ceo argument urušava jer ne ispunjava sopstvene odredbe i merila za predloženu jezičku formulu tumačenja.

3. IZAZOV DA SE ZA TU TVRDNJU IZNESU LINGVISTIČKI DOKAZI

(a). Treba napomenuti da je moja primedba strogo lingvistička. Budući da dovodim u pitanje shvatanje o postojanju urođene partitivne semantičke vrednosti u izolovanoj jezičkoj jedinici (to je pretpostavka koju najpre treba dokazati), zastupnici gledišta o „partitivnoj reči“ prvo treba da pruže nekakav prikaz metodoloških postupaka koje su primenili i koji su ih doveli do toga da prepoznaju urođenu partitivnu semantičku vrednost u izolovanoj jezičkoj jedinici prototokos. Ne tražim dokaze iz mikropragmatičkog ili vanjezičkog konteksta. Niti tražim lingvističke dokaze iz gramatičko-sintaksičkog konteksta koji uključuje niz drugih jezičkih jedinica. Pošto se tvrdi da prototokos prenosi tu urođenu partitivnu semantičku vrednost, upravo je to termin za koji tražim dokaze. Otuda, ako takvih lingvističkih dokaza uopšte ima, oni se moraju pokazati iz leksičke semantike izolovanog termina.

(b). Mora se jasno izreći da li se za tu takozvanu partitivnu snagu utvrđuje da je urođena u samoj izolovanoj jezičkoj jedinici, ili se ona prenosi i predaje jezičkoj jedinici prototokos kao implikatura iz pragmatičkog, vanjezičkog konteksta ili iz nekog drugog spoljašnjeg uticaja. Uočimo: ako se tvrdi da se partitivna snaga prenosi na jezički termin kao implikatura, to apsolutno ništa ne doprinosi dokazivanju shvatanja da prototokos sam po sebi prenosi urođenu partitivnu semantičku vrednost. Ako bi to bio slučaj, cela predložena jezička formula se urušava.

(c). Ako se tvrdi da se za partitivnu snagu utvrđuje da je urođena u izolovanom kodiranom jezičkom obliku reči prototokos, od zastupnika tog gledišta se zahteva da takvu urođenu semantičku vrednost ili svojstvo pokažu iz izolovanog kodiranog jezičkog oblika. Kako je ta partitivna semantička vrednost utvrđena i izmerena? Koja je metodologija upotrebljena da bi se utvrdila ta urođena partitivna semantička vrednost, kako bi drugi mogli da ponove postupak? Ako su postupci bili legitimni i naučni (naravno, ovde pretpostavljam naučno proučavanje jezika), onda bi možda i drugi mogli da dođu do sličnih rezultata primenom iste metodologije. Očekivalo bi se da postoji nekakav naučni postupak kojim bi se potkrepilo gledište da prototokos poseduje urođeno partitivno semantičko svojstvo. To, naravno, pod uslovom da se naučni pristup u odgovaranju na to pitanje uopšte može primeniti na ovo pitanje. Uzgred, Furuli je pokušao da primeni naučna načela u lingvističkoj analizi biblijskih tekstova. Na zadnjim koricama Furulijeve knjige stoji:

U prirodnim naukama, osnovno načelo jeste da se sve razloži na najmanje moguće jedinice, a zatim da se svaka jedinica prouči. U lingvistici i u proučavanju biblijskih jezika sledilo se slično načelo, pri čemu je reč bila osnovna jedinica, ali se od sredine ovog veka razvilo gledište po kome najmanje jedinice koje su značenjski relevantne za prevođenje moraju biti rečenica ili čak pasus. Autor veruje da je klatno otišlo predaleko u jednom pravcu i da je i dalje smisleno raditi sa rečju kao osnovnom jedinicom prevođenja.[xii]

Mišljenja sam da naučni metod i pristup, poput onog koji Furulijev rad zastupa, ne mogu biti dovoljni da se ispita valjanost argumenta o partitivnoj reči. Iako se Furulijeva glavna briga u gornjem citatu tiče prevođenja, načelo da je smisleno raditi sa rečju ne pruža nikakvu naučnu potporu shvatanju da prototokos prenosi urođeno partitivno svojstvo. Razlog je taj što se nauka usredsređuje bilo na potvrđivanje bilo na opovrgavanje proverljivog korpusa znanja. Ali kako neko da ispita i potvrdi ili opovrgne da li prototokos suštinski prenosi takozvanu partitivnu semantičku vrednost svojstvenu njegovom jezičkom obliku? Nauka se svakako može opisati kao kritički skup istraživačkih metoda osmišljenih da opišu i protumače empirijski opažene pojave. Zapravo, naučni metod poseduje određena definisana načela, kao što je primena metoda sistematskog empirizma. Kao što je napomenuto, on takođe sadrži shvatanje da nešto, da bi bilo naučno ispitano, prvo mora biti problem koji je empirijski rešiv i koji je u stanju da iznedri proverljive teorije. Za naučni metod je presudno da mu cilj bude usmeren isključivo na znanje koje je javno proverljivo i da bude otvoreno za potvrdu ili odbacivanje putem postupka ponavljanja.

Međutim, čini mi se da shvatanje da prototokos prenosi urođenu partitivnu vrednost spada u ono što je neproverljivo, i stoga izvan domašaja naučnog istraživanja. Shvatanje da prototokos prenosi urođenu partitivnu semantičku vrednost izgleda kao problem koji nije falsifikabilan, te je stoga malo verovatno da će biti izmenjen ili pokazan kao lažan. Zbog toga je teret na onima koji zastupaju taj stav. Upravo je to razlog zbog kojeg sam zatražio od zastupnika gledišta o partitivnoj reči da svoj slučaj dokažu iz izolovanog termina. Sa čisto lingvističke tačke gledišta, nikakav lingvistički dokaz nije pružen iz samog leksičkog materijala koji bi potkrepio shvatanje da prototokos suštinski prenosi partitivnu semantičku vrednost iz koje bi se moglo dekodirati nešto poput „prvorođeni neke klase“. Presudno je uočiti da deo „neke klase“ nije informacija jezički kodirana u toj jezičkoj jedinici, već, ako se u određenom kontekstu prenosi, može se razumeti iz vanjezičke ili pragmatičke implikature. Takva implikatura svakako se može razumeti iz čisto pragmatičke perspektive. Međutim, to ništa ne doprinosi dokazivanju pretpostavke da je ona izvedena iz same urođene izolovane jezičke jedinice. To je nešto što treba potkrepiti lingvistički i, zaista, to je osnova moje celokupne kritike argumenta o partitivnoj reči. Verujem da se pojam partitivne reči ne može lingvistički potkrepiti bez prelaska u pragmatiku i vanjezičko tumačenje. Sledstveno tome, formula koju je predložio Williams ne ispunjava sopstveni kriterijum jer joj nedostaje taj presudni element.

(d). Zastupnici partitivne reči treba da uoče da se ne pozivam na mikropragmatički i vanjezički kontekst kao dokaz za njihovu tvrdnju da prototokos prenosi urođeno partitivno svojstvo. Naprotiv, usredsređujem se upravo na izolovanu grčku jezičku jedinicu prototokos. Da bi se odgovorilo na ova pitanja, presudno je uočiti da se kontekst i mikropragmatički kontekst ne mogu koristiti, uključujući i neposredno prethodeće ili sledeće gramatičke jezičke pokazatelje. Razlog je taj što partitivna snaga ili vrednost zapravo može da se preliva na termin prototokos kao implikatura iz spoljašnjeg uticaja. To jest, takva semantička partitivna snaga zapravo može poticati od nejezičkog uticaja (implikature), a ne od lingvistički urođenog partitivnog svojstva u samom prototokos. Zastupnicima koji tvrde da je prototokos po sebi „partitivna reč“ drugi konteksti u kojima se prototokos takođe pojavljuje (npr. primeri u LXX) ne mogu poslužiti kao argument za njihov stav (da je prototokos suštinski partitivna reč). Zašto? Razlog je jednostavan: zastupnici koji brane taj stav prvo treba da utvrde da nije upravo kontekst u svim tim drugim primerima (sve što izlazi izvan kodirane jezičke jedinice o kojoj je reč) prenosio taj partitivni element (implikaturu) na tu reč svaki put kada se ona pojavila. Ako bi to bio slučaj, „prototokos“ lingvistički ne bi bio urođena „partitivna reč“, pošto bi to bio kontekst u svim tim primerima koji bi joj to omogućavao; to jest, bila bi reč o „partitivnoj upotrebi neke reči“ (pragmatika), što je nešto sasvim drugo od „upotrebe partitivne reči“ (leksička semantika). Treba napomenuti da se argument o „partitivnoj reči“ ne usredsređuje na pragmatiku ili kontekstualno tumačenje, već na pozivanje na urođena svojstva same jezičke jedinice. Argument je predstavljen kao da postoji nekakva potpora iz leksičke semantike koja bi potkrepila tu tvrdnju. To je tvrdnja za koju sam zatražio lingvističke dokaze i tvrdnja za koju nikakvi lingvistički dokazi nisu izneti

(e). Otuda, da bi zastupnici ovog gledišta dokazali svoj stav, oni prvo treba da izoluju jezičku jedinicu pre nego što analiziraju njena urođena semantička svojstva. Zaista, ovakav pristup je u skladu i sa Furulijevim sopstvenim zastupanim metodom lingvističke analize za prevođenje, gde je, kao i u prirodnim naukama, „osnovno načelo da se sve razloži na najmanje moguće jedinice, a zatim da se svaka jedinica prouči“.[xiii] Zapravo, za one koji tvrde da prototokos suštinski prenosi urođenu partitivnu semantičku vrednost, ovaj postupak izolovanja je jedini koji može na odgovarajući način da zajemči izolovanje od spoljašnjeg zagađenja pragmatičkim kontekstualnim uticajima, i to bi teorijski bilo idealno za ispitivanje. Naravno, problem je što, s druge strane (pored naučnih problema koje takav poduhvat uključuje, videti odeljak (c) gore), ni shvatanje da je reč najmanja jedinica komunikacije ne pruža nikakvu potporu gledištu o partitivnoj reči. Otuda bi se činilo da je zadatak pokušaja dokazivanja da izolovana jedinica prototokos poseduje takozvano partitivno semantičko svojstvo urođeno u njenom jezičkom obliku uzaludan poduhvat. Iz drugog ugla, ako bi neko tvrdio da mikropragmatički kontekst prenosi partitivnu snagu (implikaturu) na prototokos, onda bi to prosto bilo pretpostavljanje onoga što treba dokazati, budući da bi već pretpostavljalo (bez dokazivanja) da je čitava genitivna fraza prototokos pasies kitiseos od početka partitivni genitiv. Takođe, kao što je već napomenuto, time se ne bi dokazalo da prototokos prenosi semantički urođenu partitivnu snagu. Sada, čak i kada bismo dopustili da se određena reč koristi u legitimnoj partitivnoj genitivnoj konstrukciji (čak i ako se to dogodi preko 70 puta), i dalje ne vidim kako bi to lingvistički pokazalo da sama izolovana reč poseduje urođenu semantičku partitivnu vrednost. To je očigledno mešanje leksičke semantike sa pragmatikom. Prema tome, ako zaista postoji čist lingvistički dokaz da takvo partitivno semantičko svojstvo urođeno postoji u prototokos, onda se to mora pokazati na terminu u izolaciji. Ne verujem da je to izvodljivo, i to je izazov koji upućujem zastupnicima ovog gledišta.

Napomene

[i] Međutim, Furuli (1999: 252) napominje da primedbe Nigela Turnera možda podrazumevaju i opisuju partitivni smisao reči prototokos, iako to Turnera ne navodi na zaključak da je prototokos bio uključen u klasu stvorenih bića. Turner piše: „Zar to ne bi mogao biti partitivni genitiv? ’Među svim stvorenim stvarima.’ Zadržao bih očigledno značenje reči prototokos ’prvorođeni’ — ali u smislu u kojem se za Mesiju govorilo da je prvorođeni — i tumačio bih tu reč tako da blisko poistovećuje Hrista sa porodicom čija je on glava, to jest, sa celokupnim stvorenjem koje željno iščekuje iskupljenje. To ima paralelu u poslanici Rimljanima, gde ga sveti Pavle ponovo opisuje kao novog Adama, blisko poistovećenog sa vernicima kao Praobrazac novog stupnja ili skoka napred u zajedničkoj evoluciji svih Božjih stvorenja, u pohodu ka cilju postizanja onoga što je Hristos sam — ’ikone nevidljivog Boga’.“ (Nigel Turner, Grammatical Insights into the New Testament (Edinburgh, T. & T. Clark, 1965, str. 124). Međutim, sa čisto lingvističke tačke gledišta, nikakav lingvistički dokaz nije pružen iz samog leksičkog materijala koji bi potkrepio shvatanje da prototokos suštinski prenosi partitivnu semantičku vrednost (videti odeljak 3 c).

[ii] Preuzeto 14. juna 2003. sa Interneta:

http://www.forananswer.org/Mars_Jw/RG-WW.Col1_15.htm

[iii] Za informacije o razmeni između dr Roberta Keaya i Wesa Williamsa videti dole navedenu veb stranicu: Preuzeto 14. juna 2003. sa Interneta:

http://www.forananswer.org/Top_JW/Keay.Col1_15.htm

[iv] Preuzeto 14. juna 2003. sa Interneta:

http://jehovah.to/exegesis/logs/firstborn.htm

[v] Preuzeto 14. juna 2003. sa Interneta:

http://www.ibiblio.org/bgreek/archives/97-03/0242.html.

[vi] Mada su neki, na primer Peter Kirk, primetili da izgleda kako su čitavi delovi informacija zapravo preuzeti iz Furulijeve prvobitne poruke, a zatim predstavljeni kao Williamsov sopstveni izvorni materijal i istraživanje. To bi prirodno navelo na pitanje da li je Williams zaista sam sproveo to istraživanje za koje kaže da ga je sproveo, budući da reči u njegovoj poruci očigledno nisu njegove. Preuzeto 14. juna 2003. sa Interneta:

https://mail.kastanet.org/Lists/Bible-Translation/Message/28513.html.

[vii] Zapravo, u novembru 1998. Furuli je takođe izjavio da je englesko „firstborn“ bilo „partitivna reč“: „Teško da može biti sumnje da bi se, kada ne bi bilo posredi jedno važno teološko pitanje, genitiv shvatio kao partitivan, jer je ’prvorođeni’ ’partitivna’ reč. . .“ Preuzeto 14. juna 2003. sa Interneta:

http://funsite.unc.edu/bgreek/test-archives/html4/1998-11/28363.html

[viii] Preuzeto 14. juna 2003. sa Interneta:

https://mail.kastanet.org/Lists/Bible-Translation/Message/28549.html

[ix] Preuzeto 14. juna 2003. sa Interneta:

http://jehovah.to/exegesis/logs/firstborn.htm

[x] Preuzeto 14. juna 2003. sa Interneta:

http://groups.yahoo.com/group/greektheology/message/1986

[xi] Preuzeto 14. juna 2003. sa Interneta:

http://www.ibiblio.org/bgreek/test-archives/html4/1997-02/17331.html

[xii] Rolf Furuli, The Role of Theology and Bias in Bible Translation with a special look as the New World Translation of Jehovah’s Witnesses (Huntington Beach, Ca: Elihu Books, 1999)

[xiii] Isto.