Da li je kuranski izazov ispunjen? 1. deo

U ovim konkretnim odgovorima pozabavićemo se pokušajem vodećeg muslimanskog takijiste Shabira Allyja da diskredituje knjigu pod naslovom The True Furqan, koja predstavlja hrišćanski pokušaj da se odgovori na kuranski izazov da se proizvede nešto slično njemu (*; *). Naš cilj ovde jeste da pokažemo da je, nasuprot Allyjevim tvrdnjama, The True Furqan ozbiljno potkopao neponovljivost Kurana, budući da pokazuje da muslimansko pismo nije nimalo čudesno, ni po svojoj strukturi ni po svojim učenjima.

U jednoj od svojih emisija, pod nazivom Let the Quran Speak, Ally je bio upitan šta misli o The True Furqan-u. Ne iznenađuje što je Ally tvrdio da nije impresioniran i izneo je nekoliko prigovora protiv te knjige kako bi je diskreditovao u umovima svojih gledalaca, naročito svoje muslimanske publike. Jedan od problema koje je Ally pomenuo jeste da je teologija The True Furqan-a prilično neortodoksna, budući da izgleda da uči da su Otac i Sin i Sveti Duh jedna te ista Osoba, što je jeres poznata kao modalizam ili „oneness“ teologija (*; *). Ally je izjavio:

“Šta više, ono što treba primetiti jeste da autori ovde, kako izgleda, zauzimaju neortodoksan stav o hrišćanskom Trojstvu. Dok, na primer, u Jevanđelju po Mateju, u poslednjem stihu, stoji: „Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha.“ ovde postoji razlika između Oca i Sina i Svetoga Duha. Ovde, u onome što se naziva True Furqan, autor ne pravi tu razliku. On počinje rečima Bismillah al-Ab, al-Kalima, al-Ruh al-Quddus. Dakle, on zapravo… kada bih to preveo neposredno na engleski, glasilo bi: ‘U ime Oca, Reči, Svetoga Duha.’ E sad, u engleskom jeziku možemo održati razliku stavljanjem zareza između njih, ali to nije ono što on ovde ima u arapskom tekstu. U arapskom tekstu on ima gramatički oblik poznat kao badil, što znači da jedno zamenjuje drugo, što znači da je jedno jednako drugom; ne samo jednako, nego jedno jeste drugo. Kao kada bismo rekli: ‘Džordž Buš, predsednik.’ E sad, naš zarez razdvaja to dvoje, ali ne pravi razliku između njih, jer Džordž Buš jeste predsednik, a predsednik jeste Džordž Buš. Ali ako pažljivo obratimo pažnju na Matejevo jevanđelje, postoji razlika između Oca i Sina, i postoji razlika između Sina i Svetoga Duha. Da, naši hrišćanski prijatelji u glavnom toku veruju da su ova trojica jedno, ali Osobe se ne smeju mešati prema ortodoksnom proglašenju učenja o Trojstvu, dok se u onome što se naziva True Furqan ta razlika ne održava. Ono što True Furqan ovde u suštini govori jeste da je Otac Sin, a Sin je Sveti Duh, i Sveti Duh je Sin, i Sveti Duh je Otac. Dakle, propust da se napravi ova razlika istorijski je poznat kao jeres; to nije bio glavnotokovski ortodoksni, konačni stav.” (Let the Quran Speak, „Mogući izazov Kuranu?“)

Ally je zatim izneo sledeće izjave u vezi sa teološkim gledištem o Božanstvu koje zastupaju autor i Shorrosh:

“Pa, naravno, on verovatno razume sopstveno gledište bolje nego što ga mi razumemo, ali je jasno da njegovo gledište nije glavnotokovsko hrišćansko gledište. Ponekad propovednici osnuju sopstvene organizacije, imaju sopstvena gledišta i promovišu ih; imaju svoje pristalice i tako nastavljaju dalje. Izgleda da dr Anis Shorrosh zaista ima tu osobenost, da je osnovao sopstvenu organizaciju, on je njen predsednik i gospodar, direktor, i prirodno, ima prijatelje i pristalice koji su mu pomogli da sastavi ovaj spis. I taj naročiti nagib u verovanju koji je zauzeo odražava se u ovoj knjizi; dakle, on razume svoje sopstveno verovanje. Ali istovremeno, to nije glavnotokovsko verovanje koje mi poznajemo. Ortodoksna definicija Trojstva ne dopušta mešanje Osoba u Božanstvu: svaka Osoba je odvojena i različita, ali istovremeno te tri postoje u jednoj jedinstvenoj suštini koja se naziva Božanstvo. To je tradicionalno, ortodoksno verovanje u Trojstvo.

“Trebalo bi, dakle, da kažemo da, iako ovo ne predstavlja tradicionalno hrišćansko verovanje, istovremeno nije ni prikladan odgovor na kuranski izazov, jer bi kuranski izazov morao da ispuni neko ko iskreno veruje da je pod nadahnućem od Boga, osoba poznata po svojoj poštenosti i pouzdanosti, tako da možemo videti da je taj čovek iskren, da ovo ne izmišlja, i da bismo morali ozbiljno da shvatimo njegovu poruku.”

Kao prvo, izgleda da Arapi Muhamedovog vremena nisu znali za ovaj gramatički oblik zvani badil, uprkos činjenici da nam muslimani neprestano govore kako su oni bili stručnjaci za taj jezik, zbog čega je Kuran i došao da ih izazove da proizvedu nešto slično ako ne veruju da on dolazi od Boga.

Prema muslimanskim tumačima, nevernici su prigovarali kad god bi Muhamed upotrebio formulu Bismillah, ar-Rahman, ar-Rahim, tvrdeći da ne znaju te bogove koje Muhamed naziva ar-Rahman ili ar-Rahim:

(„A kad im se kaže: „Ničice padnite Svemilosnom!“ Oni pitaju: „A ko je Svemilosni?“) što znači: mi ne znamo Ar-Rahmana. Nije im se dopadalo da Alaha nazivaju Njegovim imenom Ar-Rahman (Premilostivi), kao što su prigovorili na dan (sporazuma kod) Al-Hudejbije, kada je Poslanik rekao pisaru…

<<Piši: "U ime Alaha, Ar-Rahmana (Premilostivog), Ar-Rahima (Milostivog).>> Rekoše: „Mi ne znamo Ar-Rahmana ni Ar-Rahima. Piši ono što si i ranije pisao: `Bismika Allahumma (u Tvoje ime, o Alahu).’” Tada je Alah objavio reči…

(„Zovite Ga: 'Allah', ili zovite: 'Svemilosni', a kako god Ga budete zvali, Njegova su imena najlepša.“) (17:110). što znači: On je Alah i On je Premilostivi. A u ovom ajetu Alah je rekao…

“… Makhul je preneo da je jedan od idolopoklonika čuo Poslanika kako govori dok je bio na sedždi: ‘O Premilostivi, o Milostivi.’ Idolopoklonik reče: ‘on tvrdi da se moli Jednome, a moli se dvojici!’ Tada je Alah objavio ovaj ajet…” (Tafsir Ibn Kathir, Kuran 17:110; podebljanje naše)

“… Alah kaže: ‘Ovi ljudi, kojima smo te poslali, ne veruju u Premilostivog i poriču Ga, jer im se ne dopada da Alaha opisuju kao Ar-Rahman Ar-Rahim (Premilostivi, Milostivi).’ Zbog toga su na dan Al-Hudejbije, kako prenosi Al-Buhari, odbili da napišu ‘U ime Alaha, Ar-Rahmana Ar-Rahima’, govoreći: ‘Mi ne znamo Ar-Rahmana Ar-Rahima!” Katade je preneo ove reči…” (Isto, Kuran 13:30; podebljanje naše)

Jedan od idolopoklonika otvoreno je rekao Muhamedu da ne zna šta ar-Rahman znači:

“… Ma`mar je rekao da je Az-Zuhri preneo: ‘Kada je došao Suhajl bin `Amr, rekao je Poslaniku: „Molim te, sklopi sa nama mirovni sporazum.“ Tada je Poslanik pozvao `Alija bin Abi Taliba i rekao mu…

(Piši: U ime Alaha, Ar-Rahmana, Ar-Rahima.) Suhajl bin `Amr reče: „Što se tiče Ar-Rahmana, tako mi Alaha, JA NE ZNAM ŠTA TO ZNAČI. Zato piši: ‘U Tvoje ime, o Alahu’, kao što si i ranije pisao.“ Muslimani rekoše: „Tako nam Alaha, nećemo pisati ništa osim: U ime Alaha, Ar-Rahmana, Ar-Rahima.“ Poslanik reče…

(Piši: „U Tvoje ime, o Alahu“)’…” (Isto, Kuran 48:25-26; podebljanje i velika slova naši)

(„A kad im se kaže: „Ničice padnite Svemilosnom!“ Oni pitaju: „A ko je Svemilosni?“) što znači: mi ne znamo niti prihvatamo ovo Ime. (Isto_._, Kuran 25:59-60; podebljanje naše)

Ibn Kathir nije jedini autoritet koji beleži zbunjenost Arapa oko ovih naročitih imena kojima je Muhamed opisivao svoje božanstvo:

“Poslanik bi često govorio: ‘O Bože, o Samilosni’. Tada oni rekoše: ‘On [Muhamed] nam zabranjuje da obožavamo više od jednog boga, a ipak priziva drugoga [boga] zajedno s Njim [Bogom]’. Potom je objavljeno sledeće: Reci im: ‘„Prizivajte Alaha ili prizivajte Milostivog“, to jest, prizivaj Ga bilo kojim od ova dva [Imena] ili Ga zovi govoreći: ‘O Bože! O Samilosni!’, koje god (ayyan je uslovno; mā je dodatno), drugim rečima, koje god od ova dva [Imena] prizoveš, lepo je — na to [predikat, ‘lepo’] ukazuje sledeća [izjava]), Njemu, Onome koji se naziva ovim dvama [Imenima], „Njegova su imena najlepša.“’, budući da su ova dva [Imena] među njima…” (Tafsir al-Jalalayn, Kuran 17:110; podebljanje naše)

I:

(„Zovite Ga: 'Allah', ili zovite: 'Svemilosni'“) [17:110]. Rekao je Ibn ‘Abas: „Jedne noći u Meki, Alahov Poslanik ustao je na noćnu molitvu. Neprestano je govorio na sedždi: ‘O Premilostivi, o Milostivi!’ A idolopoklonici rekoše: ‘Muhamed je prizivao jednog Alaha; sada priziva dva boga: Alaha i Premilostivog. Ne znamo nikoga po imenu Premilostivi osim premilostivog iz al-Jemame (misli se na Musejlimu lažova)’, i tako je Alah, uzvišen je On, objavio ovaj stih“. Rekao je Majmun ibn Mihran: „Na početku objave, Alahov Poslanik pisao je ‘U Tvoje ime, o Alahu’ sve dok nije objavljen ovaj stih („od Solomona i glasi: 'U ime Allaha, Milostivog, Samilosnog!“) [27:30], nakon čega je uvek pisao ‘U ime Alaha, Premilostivog, Milostivog’. Arapski idolopoklonici tada prokomentarisaše: ‘Znamo tog Milostivog, ali ko je Premilostivi?’ Kao odgovor, Alah, uzvišen je On, objavio je ovaj stih“. Rekao je al-Dahak: „Ljudi Knjige rekoše Alahovom Poslaniku: ‘Vrlo malo pominješ Premilostivog, a Alah to ime u Tori pominje u izobilju’. Alah, uzvišen je On, objavio je ovaj stih kao odgovor njima“… ('Alī ibn Ahmad al-Wahidi, Asbab al-Nuzul, Kuran 17:110; podebljanje naše)

Izgleda da su Muhamedovi savremenici bili potpuno nesvesni ove gramatičke odlike poznate kao badil, i stoga nisu imali pojma da su to imena koja Muhamed koristi da bi „zamenila jedno drugo, što znači da su ta imena jednaka drugima; ne samo jednaka, nego ta imena zapravo jesu ta druga“. Uostalom, da su znali za ovaj gramatički oblik, sigurno bi shvatili da Alah, ar-Rahman i ar-Rahim nisu tri odvojena boga, nego imena ili svojstva istog božanstva. Zaista je nesrećno po njih što nisu imali Allyja pri ruci da im pomogne da bolje razumeju svoj maternji jezik i njegove osobene gramatičke odlike.

Prethodno pokazuje da arapski veznik wa („i“) nije uvek potreban niti nužan da bi se razlikovali ili razdvajali različiti subjekti ili osobe koje se grupišu ili spajaju zajedno. Niti izostavljanje veznika nužno podrazumeva da se govori o istom subjektu, samo pod različitim imenima ili svojstvima. U određenim situacijama to će morati da odredi sam kontekst, a ne upotreba ili izostavljanje veznika.

Ovo me dovodi do moje druge tačke. Kuran koristi arapski veznik da bi sebe razlikovao od saba’a al-mathani, tj. „sedam koje se ponavlja“, što neki tumači shvataju kao prvu suru, npr. al-Fatihu:

„Mi smo ti dali sedam stiha, koji se ponavljaju, a i veličanstveni Kur'an.“ (sab’an mina al-mathanee WA’al-qurana al’atheema). S. 15:87 Hilali-Khan

Obratite pažnju na to kako sledeći tumači objašnjavaju ovaj tekst:

„Mi smo ti dali sedam stiha, koji se ponavljaju“ — Poslanik (s) je rekao da to znači [suru] al-Fatihu, kako prenose dvojica šejhova [Buhari i Muslim], budući da se ona ponavlja u svakoj jedinici molitve (rak‘a) — „a i veličanstveni Kur'an.“. (Tafsir al-Jalalayn)

I:

(„Mi smo ti dali sedam stiha, koji se ponavljaju“) On kaže: Počastvovali smo te sa sedam stihova Kurana koji se uče u svakoj jedinici molitve, tj. uvodnim poglavljem Knjige (al-Fatihom); takođe se kaže da to znači: Počastvovali smo te onim što sledi u Kuranu, jer se čitav Kuran sastoji od parova ili dvojki: zapovesti i zabrane, obećanja i pretnje, dozvoljeno i zabranjeno, ono što derogira i ono što je derogirano, doslovno značenje i alegorijsko značenje, dvosmisleni stihovi i nedvosmisleni stihovi, vesti o prošlosti i događaji budućnosti, pohvala jednih ljudi i prekor drugih, („a i veličanstveni Kur'an.“) On kaže: i počastvovali smo te velikim, slavnim i veličanstvenim Kuranom, baš kao što smo objavili Toru i Jevanđelje Jevrejima i hrišćanima. (Tanwîr al-Miqbâs min Tafsîr Ibn ‘Abbâs)

Sada, kada bismo ovde primenili Allyjevo rezonovanje, morali bismo da zaključimo da al-Fatiha nije deo Kurana, budući da je stih koji smo naveli jasno razlikuje i odvaja od muslimanskog pisma. To dodatno potvrđuje i sledeće predanje:

Prenosi Ebu Hurejre

Kada je Alahov Poslanik jednom upitao Ubeja ibn Ka‘ba kako uči tokom molitve, a on je proučio Umm al-Kur’an, on reče: „Tako mi Onoga u čijoj je ruci moja duša**, ništa slično njoj nije objavljeno ni u Tori, ni u Indžilu, ni u Zeburu, NI U KUR’ANU**, a ona je sedam često ponavljanih stihova i veliki Kur’an koji mi je dat.“

Tirmizi je ovo preneo, a Darimi je preneo od „ništa slično njoj nije objavljeno“, ali nije pomenuo Ubeja ibn Ka‘ba. Tirmizi je rekao da je ovo hasan sahih predanje. (Al-Tirmidhi Hadith – 654, ALIM Online Version)

Umm al-Kur’an je jedno od imena datih al-Fatihi. Ovo predanje jasno pokazuje da, kao što al-Fatiha nije deo Tore/Zakona, Indžila/Jevanđelja ili Zebura/Psalama, ona takođe nije ni deo Kurana, budući da je gornje predanje razlikuje od sva četiri ova religijska spisa.

Ali to nije sve. Jedan od Muhamedovih najbližih drugova i onih koji su Kuran znali napamet, Abdulah ibn Mesud, nije uključio al-Fatihu ni sure 113 i 114 u svoj kodeks, jer je verovao da nisu deo Kurana:

"Imam Fahrudin je rekao da su izveštaji u nekim drevnim knjigama da je Ibn Mes’ud poricao da su Suratul-Fatiha i Mu'awwithatayni deo Kur’ana neprijatni po svojim implikacijama… Ibn Hadžer al-Askalani je, međutim, u svom komentaru na Buharijev Sahih (njegov čuveni Fath al-Baari), prihvatio ove izveštaje kao pouzdane, navodeći autoritete koji su izjavili da Ibn Mes’ud nije uključivao dve ‘zaštitne’ sure u svoj rukopis jer je Muhamed, koliko je njemu bilo poznato, zapovedio samo da se one koriste kao zaklinjanja protiv zlih sila. Smatrao je da je isnad (lanac prenosilaca) ovog zapisa potpuno pouzdan i umesto toga pokušao je da uskladi protivrečne zapise, sugerišući da je Ibn Mes’ud prihvatao Fatihu i ‘zaštitne’ sure kao istinski objavljene ali je oklevao da ih upiše u svoj pisani tekst.” (John Gilchrist, Jam' Al-Qur'an: The Codification of the Qur'an Text, Chapter 3: The Codices of Ibn Mas'ud and Ubayy Ibn Ka'b, str. 68; podebljanje naše)

A evo šta je al-Sujuti pisao o ovom pitanju:

“… kodeks Ibn Mes’uda izostavlja Fatihu i poslednje dve sure (utočišta).” (Imam Dželal-al-Din ‘Abd al-Rahman al-Sujuti, The Perfect Guide to the Sciences of the Qur'an: Al-Itqan fi 'Ulum Al-Qur'an (Great Books of Islamic Civilization), preveli profesor Hamid Algar, dr Michael Schub i g. Ayman Abdel Haleem, pregledao profesor Osman S. A. Isma’il al-Bili [Garnet Publishing Limited, UK 2011], tom 1, str. 153)

Ne samo da je ibn Mesud izostavio ove tri sure iz svog kodeksa, nego je drugi drug i hafiz zapravo uključio dva dodatna poglavlja u svoj rukopis, ukupno 116 sura, nasuprot 111 kod ibn Mesuda i standardnih 114 koje se nalaze u praktično svim današnjim Kuranima:

“U kodeksu Ibn Mes’uda bilo je sto dvanaest sura, jer u njemu nisu bile zapisane Mu’awwidhatan (poslednje dve sure). U Ubejevom kodeksu bilo ih je sto šesnaest, jer je on na njegov kraj dodao sure al-Hafd i al-Khal.

“Ebu ‘Ubejd je preneo na osnovu autoriteta Ibn Sirina, koji je rekao da je Ubej Ibn Ka‘b u svoj kodeks zapisao Fatihu i Mu’awwidhatan i ‘tako nam Boga, Tvoju pomoć tražimo’ i ‘Bože, Tebe obožavamo’; Ibn Mes’ud je ovo izostavio, a ‘Usman je od njih zapisao samo Fatihu i Mu’awwidhatan.

“U svom al-Du’a, al-Taberani je preneo, putem ‘Abada Ibn Jakuba al-Asadija, na osnovu autoriteta Jahje Ibn Ja’le al-Aslamija, na osnovu autoriteta Ibn Lahi’e, na osnovu autoriteta Ibn Hubejre, na osnovu autoriteta ‘Abd Alaha Ibn Zubejra al-Gafikija, koji je rekao da mu je ‘Abd al-Malik Ibn Marvan rekao: ‘Znam za tvoju ljubav prema Ebu Turabu – to jest, prema ‘Aliju, iako [sic] si neotesani beduin.’ Al-Gafiki je odgovorio: ‘Naučio sam Kur’an napamet pre nego što su se tvoji roditelji sreli a ‘Ali Ibn Abi Talib me je naučio dve sure koje je Božiji Izaslanik naučio njega, a koje ni ti ni tvoj otac ne znate: (1) „O Bože, molimo Te za pomoć i za Tvoj oproštaj; hvalimo Te; i ne poričemo Te. Odričemo se i izopštavamo one koji greše protiv Tebe“; (2) „O Bože, Tebe obožavamo i Tebi se molimo. Padamo ničice da bismo Ti bili blizu. Hitamo da Ti služimo čeznući za Tvojom milošću, i bojimo se Tvoje kazne; zaista, Tvoja kazna je za nevernike.“’

“Al-Bejhaki je preneo, putem Sufjana al-Tavrija, na osnovu autoriteta Ibn Džurejdža, na osnovu autoriteta ‘Ata’a, na osnovu autoriteta ‘Ubejda Ibn ‘Umejra, da se, nakon rukua, Ibn al-Hatab ponizio pred Bogom, govoreći: ‘U ime Boga, Samilosnog, Milostivog. Zaista, molimo Te i tražimo Tvoju pomoć; hvalimo Te i ne poričemo Te; odričemo se i izopštavamo one koji greše protiv Tebe. U ime Boga, Samilosnog, Milostivog. O Bože! Tebe obožavamo, i Tebi se molimo i padamo ničice; Tebi hitamo da Ti služimo čeznući za Tvojom milošću; bojimo se Tvoje osvete. Zaista, Tvoja kazna je za nevernike.’

“Ibn Džurejdž je preneo da je razlog prisustva basmale ovde to što su ovo dve zasebne sure, u kodeksima nekih od Drugova.

“U svom Kitab al-Salatu (Knjizi molitve), Muhamed Ibn Nasr al-Marvazi je preneo, na osnovu autoriteta Ubeja Ibn Ka’ba, da bi se on ponizio učeći ove dve sure, i da ih je zapisao u svom kodeksu.

“Ibn Durejs je preneo da mu je Ahmed Ibn Džamil al-Marvazi rekao, na osnovu autoriteta ‘Abd Alaha Ibn al-Mubaraka, na osnovu autoriteta al-Adžlaha Ibn ‘Abd Alaha Ibn al-Rahmana, koji je rekao da mu je njegov otac rekao da je kodeks Ibn ‘Abasa sadržao učenje Ubeja i Ebu Muse:

‘U ime Boga, Samilosnog, Milostivog. O Bože! Molimo Te za pomoć i za Tvoj oproštaj; hvalimo Te na najlepši način i ne poričemo Te. Odričemo se i izopštavamo one koji greše protiv Tebe.’

I: ‘O Bože! Tebe obožavamo, i Tebi se molimo i padamo ničice, i Tebi hitamo da služimo. Bojimo se Tvoje kazne i čeznemo za Tvojom milošću. Zaista, Tvoja kazna je za nevernike.’

“Al-Taberani je preneo, na osnovu pouzdanog isnada, da je Ebu Ishak rekao: ‘Umejja Ibn ‘Abd Alah Ibn Halid Ibn Usejd predvodio nas je u molitvi u Horasanu, i proučio je ove dve sure: „Zaista, molimo Te za pomoć i za Tvoj oproštaj…“’

“Al-Bejhaki i Ebu Davud u svom Marasilu preneli su, na osnovu autoriteta Halida Ibn Abi ‘Imrana, da je Gavrilo sišao Poslaniku dok se molio i dok je stigao do stiha: ‘… „Ništa ne zavisi od tebe“ … (do kraja stiha)’; kada se ponizio pred Bogom, moleći se da kletva padne na pleme Mudar.

“Tako su neki prenosili o Ubejevom kodeksu da je sadržao sto šesnaest sura. Istina je, međutim, da je sadržao sto petnaest sura:

“Sura al-Fil i Surat Li’Ilafi Quraysh u njemu su spojene u jednu suru. Ovo je preneto na osnovu autoriteta al-Sahavija u njegovom Džamal al-Kurra’, na osnovu autoriteta Džafera al-Sadika, a takođe i Ebu Nahika.

“Ja (Sujuti) kažem: al-Hakim i al-Taberani preneli su nešto iz jednog od predanja Umm Hani što ovo poriče: Božiji Izaslanik je rekao: ‘Bog je Kurejšije obdario sa sedam… (do kraja hadisa)’, u kojem je rekao: ‘Zaista, Bog je o njima objavio suru u kojoj su samo oni pomenuti, naime Li’Ilafi Quraysh.’

“U al-Huzelijevom al-Kamilu prenosi se, na osnovu autoriteta jednog od Drugova, koji je rekao: ‘Sure al-Duha i al-lam Nashrah čine jednu suru.’ Ovo prenosi imam ar-Razi u svom tefsiru, na osnovu autoriteta Tavusa i ‘Umara Ibn ‘Abd al-‘Aziza.” (Isto, str. 155-157; podebljanje naše)

Značaj svedočanstva i razlika između ibn Mesuda i Ubeja ibn Ka‘ba ne sme se potceniti, budući da su to bila dvojica od četvorice ljudi koje je Muhamed izdvojio kao najkvalifikovanije da poučavaju Kuranu:

Prenosi Masruk: Abdulah bin Mes’ud je pomenut pred Abdulahom bin Amrom, koji je rekao: „To je čovek koga i dalje volim, jer sam čuo Poslanika kako govori: ‘Učite učenje Kur’ana od četvorice: od Abdulaha bin Mes’uda – njime je počeo – Salima, oslobođenog roba Ebu Huzejfe, Muaza bin Džebela i Ubeja bin Ka’ba“. (Sahih al-Bukhari, tom 5, knjiga 58, broj 153)

Sam ibn Mesud je tvrdio da nema sure ni stiha za koji ne zna kada je i zašto „objavljen“, niti je znao za nekoga ko bi u ovoj oblasti bio kvalifikovaniji od njega — tvrdnja koju nijedan drugi drug nije osporio. Otišao je čak dotle da svoje sledbenike uputi da sakriju svoje primerke Kurana:

Prenosi Abdulah (bin Mes’ud): Tako mi Alaha, osim koga niko nema pravo da bude obožavan! Nema sure objavljene u Alahovoj Knjizi a da ne znam na kom je mestu objavljena; i nema stiha objavljenog u Alahovoj Knjizi a da ne znam o kome je objavljen. I kada bih znao da postoji neko ko poznaje Alahovu Knjigu bolje od mene, a nalazi se na mestu do kojeg kamile mogu stići, otišao bih k njemu. (Sahih al-Bukhari, tom 6, knjiga 51, broj 524)

‘Abdulah (b. Mes’ud) je preneo da je on (rekao svojim drugovima da sakriju svoje primerke Kur’ana) i dalje rekao: Ko sakrije bilo šta, moraće da donese ono što je sakrio na Sudnjem danu, a zatim je rekao: Po čijem načinu učenja mi zapovedate da učim? Ja sam zapravo pred Alahovim Poslanikom proučio više od sedamdeset poglavlja Kur’ana i Drugovi Alahovog Poslanika znaju da ja bolje razumem Alahovu Knjigu (nego oni), i kada bih znao da neko ima bolje razumevanje od mene, otišao bih k njemu. Šakik je rekao: Sedeo sam u društvu Muhamedovih Drugova ali nisam čuo da je iko to (to jest, njegovo učenje) odbacio ili u njemu našao manu. (Sahih Muslim, knjiga 031, broj 6022)

Druga predanja izveštavaju da je Ubej bio najbolji učač Kurana i da iz svog kodeksa ne bi izostavio ništa što je neposredno naučio od Muhameda, čak ni derogirane stihove:

Prenosi Ibn Abas: Umar je rekao: „Naš najbolji učač Kur’ana je Ubej, a naš najbolji sudija je ‘Ali; pa ipak, ostavljamo neke od Ubejevih izjava jer Ubej kaže: ‘Ne ostavljam ništa što sam čuo od Alahovog Poslanika, dok Alah: „Koji god kur'anski odlomak zamenimo, ili ga zaboravu prepustimo, Mi bolji od njega ili sličan njemu donesemo.“’“ (2.106) (Sahih al-Bukhari, tom 6, knjiga 60, broj 8)

Pa ipak, uprkos tome što je Muhamed izdvojio Ubeja i ibn Mesuda kao dvojicu od četvorice ljudi koji su bili najkvalifikovaniji da poučavaju Kuranu, i stoga da poznaju njegov tačan sadržaj, njih dvojica nisu mogla da se slože oko tačnog broja poglavlja, pa čak ni stihova, od kojih se Kuran sastoji:

Prenosi Zir bin Hubejš: Pitao sam Ubeja bin Ka’ba: „O Ebu Al-Munzire! Tvoj brat, Ibn Mes’ud, rekao je to i to (tj. da dve Mu'awwidhe ne pripadaju Kuranu).“ Ubej reče: „Pitao sam Alahovog Poslanika o njima, a on je rekao: ‘One su mi objavljene, i ja sam ih učio (kao deo Kurana).’“ Zatim Ubej dodade: „Zato mi govorimo kao što je Alahov Poslanik rekao.“ (Sahih al-Bukhari, tom 6, knjiga 60, broj 501)

Ostavljajući to pitanje za sada po strani, sigurni smo da bi se Ally složio da je al-Fatiha zaista bitan deo Kurana, iako Kuran 15:87 pravi razliku između to dvoje upotrebom veznika wa. To bi, dakle, trebalo da učini očiglednim da veznik ne pravi uvek razliku između dve ili više stvari koje u nekom smislu nisu istovetne ili iste. Da upotrebimo engleski primer, naslov „Predsednik I vrhovni komandant“ ne odnosi se na dve različite osobe, nego na dve različite službe ili uloge koje preuzima jedna te ista osoba. Kao takvi, sigurni smo da bi Ally tvrdio da je veznik u Kuranu 15:87 namenjen isticanju određenog aspekta muslimanskog pisma, a da pritom ne podrazumeva da ono nije sastavni deo samog Kurana. To je tačka naglašavanja, a ne razlikovanja dve potpuno odvojene stvari koje ne pripadaju zajedno.

Drugim rečima, upotreba ili neupotreba veznika ne govori nam uvek da li određeni odlomak grupiše dve ili više odvojenih ili različitih osoba ili stvari, ili prikazuje različite aspekte ili svojstva jedne te iste stvari. U pojedinim slučajevima to će se morati utvrditi pažljivim ispitivanjem neposrednog i/ili celokupnog konteksta samog tog teksta.

Ovim dolazimo do kraja ovog prvog dela našeg odgovora. Vreme je da pređemo na 2. deo.