Ova činjenica se nikada neće promeniti –

Božje reči su nepromenljive! 1. deo

Zavadi je nedavno dodao dodatak svom članku u pokušaju da prikrije svu štetu koju su njegove grube greške i nepošteno baratanje izvorima naneli njegovom integritetu i tvrdnjama islama o istini.

Zavadi započinje svoje „pobijanje“ lažući kako ne bi morao da prizna očigledno. Zavadi poriče da je njegov članak imao za cilj da pobije moje tumačenje K. 6:115 i K. 18:27:

O, znači Šamun je jedini hrišćanin koji iznosi ovaj argument? Dakle, nema nikoga drugog (*,*,*,*) zato što je Šamun tako poseban, zar ne?

Pozivamo čitaoce da pogledaju sve Zavadijeve linkove kako bi se sami uverili da se nijedan od njih ne bavi isključivo sa K. 6:115 i 18:27. Svi ti članci navode mnoštvo kuranskih tekstova da bi dokazali da je Muhamed posvedočio o nepokvarljivosti i pouzdanosti Svetog pisma.

Štaviše, prva dva linka, kao i poslednji, uopšte ne citiraju K. 18:27, dok treći link čak i ne pominje K. 6:115! To znači da nijedan od tih članaka zapravo ne navodi oba ova stiha zajedno kako bi ustanovio da Kuran svedoči o tekstualnoj nepokvarljivosti Svetog pisma! Oni navode jedan ili drugi, ali ne oba zajedno.

To svakako potvrđuje (bar po mom sudu) da se Zavadi bavio upravo mojim izlaganjem o ovim konkretnim kuranskim stihovima. Zavadi stoga treba da se muški suoči s tim i prizna činjenicu da je pokušavao da pobije moj članak, ali nije želeo da ga pomene niti da direktno postavi link ka njemu. Očigledno je znao da bi mu takav link naneo više štete nego koristi, jer bi njegovi čitaoci tada mogli sami da pročitaju moje izlaganje i vide koliko je Zavadijev odgovor zaista plitak.

Zavadi pokušava da porekne da njegova tvrdnja — kako bilo ko može uzeti bilo koju knjigu na zemlji i izmeniti je — potkopava savršenu očuvanost Kurana:

Nisam rekao da je situacija s Kuranom ista kao s Biblijom, u smislu da je moguće da Kuran bude iskvaren. Rekao sam da struganje mastila s knjige ne znači da je neko izbrisao i potpuno poništio Božje reči iz postojanja, budući da se te reči nalaze na Sačuvanoj ploči. Alah je, s druge strane, dao obećanje da će Kuran biti sačuvan za nas (Sura 15:9). To je jedinstvena tvrdnja koja nije izrečena ni za jedno drugo sveto pismo.

Očigledno je da Zavadi pokušava da zataška svoj promašaj, jer je njegov prvobitni argument zaista podrazumevao da Kuran može biti izmenjen baš kao i bilo koja druga knjiga. Obratite ponovo pažnju na njegove reči:

Neko bi lako mogao da izmeni i izobliči tekstove tako što bi uzeo knjigu i pero, ali ne bi mogao da izmeni izvorne istinite tekstove i objave koji su kod Alaha na al-Lawh al-Mahfudh (sačuvanoj ploči), budući da je Alahov govor nestvoren i niko ga nikada ne može učiniti potpuno izgubljenim. Uklanjanje reči iz knjiga ovde na zemlji ne znači da su Božje reči postale potpuno izgubljene, već samo izgubljene ovde na zemlji.

Ako je Zavadi u pravu da svako može lako da izmeni i izobliči tekstove tako što će uzeti knjigu i pero, tako da Božje reči mogu biti izgubljene ovde na zemlji, onda to znači da i Kuran može biti izmenjen i iskvaren.

Osim toga, kakve koristi ima govoriti o Božjim rečima sačuvanim na nebeskoj ploči kada im mi na zemlji više nemamo pristup? Kako nam takve reči mogu biti od bilo kakve koristi kada im nemamo pristup?

Jedine reči kojima imamo pristup jesu one sačuvane u Knjigama koje su kod nas. Međutim, ako te Knjige mogu biti (i zaista jesu) iskvarene, kako se onda bilo kojoj od njih može verovati da nas vodi i poučava o veri i spasenju?

Ima li Zavadi uopšte smisla na ovom mestu? Da li uopšte razume šta govori?

Još važnije, K. 15:9 ne kaže da je Alah obećao da će sačuvati Kuran; to je samo Zavadijevo tumačenje tog stiha. Tekst zapravo kaže da će Alah zaštititi Opomenu koju je poslao — Opomenu koja uključuje i ranije Knjige koje su u posedu Jevreja i hrišćana.

Stoga, ako Zavadi želi da bude dosledan, moraće da prizna da niko ne može izmeniti nijednu od Božjih Knjiga koje su kod nas ovde na zemlji.

O K. 15:9 imaćemo još toga da kažemo u našem odeljku o Ibn Kesiru.

Zavadi i dalje ne razume kako Taberijevo izlaganje o K. 6:115 zapravo dokazuje da nijedna Božja knjiga nikada ne može biti iskvarena. On odgovara:

Kakav je to argument? Kakve veze ima znanje o tome kakva su bila ranija Božja proročanstva sa činjenicom da se Alahova proročanstva uvek ispunjavaju? Ko kaže da moramo znati koja su to proročanstva? Neka od tih proročanstava znamo (npr. dolazak proroka Muhameda) iz Kurana, a neka nećemo znati jer nisu relevantna za nas (npr. proročanstva koja su već bila prorečena i ispunjena pre objave Kurana i koja nas se više ne tiču).

Poruka koju nam ovaj kuranski stih pokušava preneti jeste da se stvari uvek odvijaju onako kako Bog kaže da će se odvijati i da niko to ne može sprečiti. To nema apsolutno nikakve veze sa očuvanjem ranijih objava!

Dozvolite mi da istaknem neke od Zavadijevih reči kako bi čitaoci mogli da vide ono što on očigledno nije mogao.

Kakve veze ima znanje o tome kakva su bila RANIJA BOŽJA PROROČANSTVA sa činjenicom da se Alahova proročanstva uvek ispunjavaju?

Neka od tih proročanstava ZNAMO (npr. dolazak proroka Muhameda)

proročanstva KOJA SU VEĆ BILA PROREČENA I ISPUNJENA PRE objave Kurana i koja nas se više ne tiču

Poruka koju nam ovaj kuranski stih pokušava preneti jeste da se stvari uvek odvijaju ONAKO KAKO BOG KAŽE DA ĆE SE ODVIJATI i da niko to ne može sprečiti

Budući da Zavadi nije svestan činjenice da njegove sopstvene izjave pretpostavljaju pouzdanost i nepokvarljivost Svetog pisma, izgleda da ću morati da mu ovo razložim korak po korak.

Kako Zavadi uopšte zna da je Bog dao ikakva obećanja? I kako zna da su se neka od tih proročanstava već ispunila?

Odakle mu ta obaveštenja? Da li mu je Bog govorio neposredno i obavestio ga o svojim obećanjima i predskazanjima?

Zar to ne prima iz Svetih pisama za koja veruje da ih je Bog objavio, kao što su Tora, Psalmi, Jevanđelje i Kuran?

Ako je tako, zar ne shvata da jedini način na koji može biti siguran da su proročanstva i obećanja sadržana u tim istim Svetim pismima zaista od Boga jeste taj da su te objave ostale nepokvarene?

Ako, u načelu, svaka knjiga na zemlji može biti izmenjena, kako on zna da su K. 6:115 i 18:27 deo izvornog Kurana, onoga na nebu? Možda su ih kasnije umetnuli ljudski prepisivači koji su smatrali da bi takve izjave bile lep dodatak? I tako se čitav njegov argument raspada.

Zar ne razume da njegove primedbe zapravo pretpostavljaju tačno prenošenje i očuvanje ranijih Svetih pisama?

Zar ne može da shvati da njegove izjave imaju smisla jedino ako su Sveta pisma, koja sadrže obećanja koja je Bog dao i koja namerava da održi, ostala nepromenjena?

Zar ne vidi da, ako su te Knjige izmenjene, on nema pouzdanog načina da zna da li je ijedno od obećanja sadržanih u njima zaista od Boga?

Zar mu je zaista teško da pojmi da, ako se u Sveta pisma diralo, on ne može konačno dokazati da proročanstva koja se u njima nalaze nisu tamo stavili pokvareni prepisivači koji su ih pokušali predstaviti kao Božje objave?

Nadamo se da će Zavadi konačno shvatiti da njegovo tumačenje K. 6:115 i 18:27 zapravo potvrđuje pouzdanost i nepokvarljivost ranijih Svetih pisama.

Kao da Zavadi nije mogao biti očajniji, on zatim upada u tiradu o tome zašto nisam pomenuo činjenicu da je Ibn Kesir verovao da je Sveto pismo iskvareno, niti ono što je imao da kaže o odlomcima kao što su K. 5:15, 6:34 i 15:9.

Zavadi ovde očigledno pokušava da zamagli stvari i iznosi obmanjujuće sporedne teme kako bi skrenuo pažnju sa stvarnih pitanja i prikrio svoju nepoštenost i nesposobnost.

Razlog zbog kojeg nisam citirao Ibn Kesirov komentar na te odlomke jeste taj što su oni nebitni za moje razmatranje značenja i primene K. 6:115 i 18:27.

Međutim, budući da je sam Zavadi naveo K. 18:27, pretpostavili bismo da bi, ako je već nameravao da citira Ibn Kesirovo objašnjenje nekog konkretnog odlomka, to prirodno moralo biti njegovo tumačenje upravo tog stiha. Poslednje što bismo očekivali od Zavadija jeste da se pozove na Ibn Kesirovo tumačenje K. 85:21-22, naročito kada taj odlomak nikada nije pomenuo ni Zavadi ni ja!

Osim toga, postoje ozbiljni problemi sa Ibn Kesirovim tumačenjem K. 15:9 i sa njegovim stavom da je Sveto pismo iskvareno, a ništa od toga izgleda ne zabrinjava Zavadija.

Za početak, K. 15:9 ne kaže da će Alah sačuvati samo Kuran. Zapravo, reč Kuran se tu uopšte i ne pominje! Ono što taj stih kaže jeste da će Alah sačuvati Opomenu koju je objavio:

„Mi, uistinu, Kur'an objavljujemo i zaista ćemo Mi da ga sačuvamo.“ S. 15:9 Pickthall

Prema samom Kuranu, ta Opomena uključuje i ranija Sveta pisma koja je Bog poslao čovečanstvu. Evo primera:

„I pre tebe smo samo ljude kao poslanike slali i objavljivali smo im, zato pitajte sledbenike Knjige, ako vi ne znate!“ S. 21:7 Hilali-Khan – upor. K. 21:48, 105; 40:53-54

Ovde se Muhamedu kaže da pita ljude Opomene za slučaj da sumnja u to da li su poslanici pre njega bili ljudi. Prema muslimanskim učenjacima, Opomena o kojoj je ovde reč zapravo su Sveta pisma Jevreja i hrišćana, tačnije Tora i Jevanđelje:

I nismo pre tebe slali nikoga osim ljudi kojima smo objavljivali (čita se nūhī ili yūhā, „[kojima] se objavljuje“), niti [smo slali] ikakve anđele. Pitajte sledbenike Opomene, one koji poznaju Toru i Jevanđelje, ako ne znate ovo; jer oni će to znati. Budući da je verovatnije da ćete vi verovati njima nego što vernici veruju Muhamedu. (Tafsir al-Jalalayn; podebljanje i kurziv su naši)

(I nismo slali (kao naše poslanike) pre tebe nikoga drugog do ljude) ljudska bića poput tebe (kojima smo objavljivali) kojima smo slali anđele baš kao što smo ih poslali tebi. (Pitajte sledbenike Opomene) ljude Tore i Jevanđelja (ako ne znate) da je Alah slao samo ljudske poslanike? (Tanwîr al-Miqbâs min Tafsîr Ibn ‘Abbâs)

Zavadi bi sada mogao da tvrdi da se, u svetlu 6. stiha, K. 15:9 može odnositi samo na Kuran:

„Oni govore: „Hej ti kome se Kur'an objavljuje, ti si uistinu lud!“ S. 15:6 Shakir

Ovde se objava koju je Muhamed primio izričito naziva Opomenom, što čini izvesnim da se i K. 15:9 odnosi na Kuran.

Naprotiv, 6. stih dokazuje upravo suprotno. On pokazuje da se K. 15:9 ne može odnositi samo na Kuran, već mora obuhvatati sva Sveta pisma koja je Bog poslao, kao što su Tora i Jevanđelje.

Činjenica da K. 15:9 ne koristi tačnu formulaciju 6. stiha veoma je značajna, npr. K. 15:9 ne kaže da će Alah zaštititi „opomenu koja je objavljena TEBI [tj. Muhamedu]“, niti kaže da će zaštititi „OVU opomenu“. Bilo koji od tih izraza ne bi ostavio nikakve sumnje da se Opomena ovde može odnositi samo na muslimansko sveto pismo. Umesto toga, navod pominje TU Opomenu, izjavu koja se ne može ograničiti samo na Kuran.

Zapravo, stihovi koji dolaze neposredno posle 9. stiha pružaju dodatnu potvrdu da Opomena ovde obuhvata više od Kurana:

„I pre tebe smo slali poslanike prethodnim narodima. I nijedan im poslanik nije došao a da mu se nisu izrugivali.“ S. 15:10-11

Autor(i) pominje(u) one koje je Alah poslao i koji su bili ismevani poput Muhameda, poslanike koji su iskusili iskušenja slična njegovim. Pozivanje na te apostole ukazuje da bi Alahovo obećanje da će sačuvati Opomenu obuhvatalo i Objavu koju je dao onima koji su poslati pre Muhameda.

Da to kažemo jednostavnije, kako Zavadi ne bi promašio poentu: kontekst podržava stanovište da je autor Kurana želeo da naglasi to da Alah štiti čitavu Objavu koju je dao svim svojim prorocima, na štetu nevernika koji su ismevali i klevetali njegove poslanike i koji nisu želeli ništa drugo do da unište njihovu Poruku.

Zavadiju ne bi trebalo da bude teško da shvati da se reč Opomena može upotrebiti u više od jednog smisla ili imati različit predmet čak i u razmaku od nekoliko stihova, jer upravo to nalazimo u sledećem navodu:

„Mi smo i pre tebe samo ljude kao poslanike sa objavom slali; ako za to ne znate, pitajte sledbenike Knjige! Slali smo ih sa jasnim dokazima i knjigama, a tebi objavljujemo Kur'an, da bi objasnio ljudima ono što im se objavljuje, i da bi oni razmislili.“ S. 16:43-44 Shakir

Obratite pažnju na to kako su neki muslimanski učenjaci tumačili gornji navod:

I nismo pre tebe slali ništa drugo do ljude, kojima smo objavljivali, a ne [slali smo] anđele: „Zato pitajte sledbenike Opomene, one koji poznaju Toru i Jevanđelja; ako ne znate“, to, jer oni to znaju, a verovatnije je da ćete vi verovati njima nego što vernici veruju Muhamedu (s), (Tafsir al-Jalalayn; podebljanje i podvlačenje su naši)

[Poslali smo ih] sa jasnim znacima (bi'l-bayyinat je semantički povezano sa izostavljenim [glagolom], naime, poslali smo ih sa jasnim dokazima, i Knjigama, a tebi smo objavili Opomenu, Kuran, da bi ljudima objasnio ono što im je objavljeno, u tome, u pogledu [onoga što je] dozvoljeno i zabranjeno, i ne bi li razmislili, o tome i pouku primili. (*; podebljanje je naše)

(I nismo slali (kao naše poslanike) pre tebe) o Muhamede (nikoga drugog do ljude) ljudska bića poput tebe (kojima smo objavljivali) zapovesti, zabrane i znakove. (Pitajte sledbenike Opomene) sledbenike Tore i Jevanđelja (ako ne znate!) da je Alah uvek slao ljudske poslanike. (Tanwîr al-Miqbâs min Tafsîr Ibn ‘Abbâs; podebljanje je naše)

(Sa jasnim dokazima) sa zapovestima, zabranama i znakovima (i spisima) događaji iz spisa drevnih naroda; (a tebi smo objavili Opomenu) poslali smo Gavrila sa Kuranom (da bi objasnio ljudima ono što im je objavljeno) ono što im je zapoveđeno u Kuranu, (i ne bi li razmislili) o onome što im je zapoveđeno u Kuranu. (*; podebljanje je naše)

Evo još jednog primera:

„Zar da oni umesto Njega uzimaju bogove!? Reci:“Dajte vaš dokaz! U ovom Kur'anu i knjigama pre mene objavljenim nemate dokaz.” Ali većina njih ne zna istinu, pa je zato ne prihvataju.“ S. 21:24 Hilali-Khan

Evo kako su dvojica Dželala objasnila ovaj stih:

Ili su, pored Njega, uzvišen neka je On, uzeli druge bogove osim Njega? (ovde je upitni oblik upotrebljen kao prekor). Reci: „Donesite svoj dokaz“, jer to je nemoguće. Ovo je Opomena onima sa mnom, naime, mojoj zajednici, a to [Sećanje] jeste Kuran, i Opomena onima pre mene, zajednicama, naime, Tora i Jevanđelje i druge Božje Knjige, od kojih nijedna ne sadrži tvrdnju da uz Boga postoji drugi bog, na način na koji oni tvrde — uzvišen neka je On iznad takvog čega. Ne, nego većina njih ne zna istinu, potvrdu Božje jednosti, pa su nemarni“, prema onom razlučivanju koje vodi ka [spoznaji] toga. (Tafsir Al-Jalalayn; podebljanje i kurziv su naši)

Za slučaj da Zavadi misli da previše dižemo prašinu oko razlike u formulaciji, dovoljno je da ga podsetimo šta je njegov kolega i učitelj arapskog, Jalal Abualrub, napisao u odgovoru bivšem Zavadijevom poslodavcu, Osami Abdalahu, u vezi sa K. 15:9:

1. Evo pitanja koje treba postaviti Osami: Budući da je Alah Toru nazvao ‘Dhikr’, KOJI DOKAZ ON IMA DA SE AJET 15:9 [„Mi, uistinu, Kur'an objavljujemo i zaista ćemo Mi da ga sačuvamo.“] UOPŠTE ODNOSI NA KURAN, A NE NA TORU?

a. Pročitajte ajet 15:9 DA BISTE POKUŠALI DA NAĐETE NEPOSREDAN DOKAZ DA SE ON ODNOSI NA KURAN. (Jalal Abualrub, If You Love Allah, Then Follow Muhammad, str. 42; isticanje velikim slovima je naše)

Kao što je Abualrub ispravno primetio, u neposrednom kontekstu nema ničega što bi isključilo mogućnost da se Opomena ovde zapravo odnosi na Toru; a ipak sve ukazuje na to da ona uključuje obećanje da će biti sačuvana sva Sveta pisma koja je Bog objavio preko onih koje je poslao.

Abualrub pruža dodatnu potvrdu da K. 15:9 ne govori samo o Kuranu, budući da upravo ovaj navod koristi da dokaže da će Alah sačuvati i sunet:

Trideset šesto: Alah je obećao da će zaštititi Dhikr od kvarenja, štiteći svako slovo Kurana pored njegovog bejana (značenja; objašnjenja; implikacije).

Alah je rekao…

{„Mi, uistinu, Kur'an objavljujemo i zaista ćemo Mi da ga sačuvamo.“} (15:9).

Trideset sedmo: Dhikr obuhvata Kuran i Prorokov sunet, praktični bejan Kurana. (Introduction to: Muhammad The Prophet of Mercy – Muhammad’s Role in Islam, autor Jalal Abualrub, priredio Alaa Mencke [Madinah Publishers and Distributors, prvo izdanje: jun 2007], str. 53; podvlačenje je naše)

Dakle, iako Abualrub Opomenu u K. 15:9 definiše kao Kuran, on ipak smatra da ovaj odlomak uključuje i obećanje da će Muhamedov sunet biti zaštićen.

Stoga, ako Abualrub veruje da K. 15:9 uključuje obećanje da će Muhamedov sunet biti sačuvan, uprkos tome što se on nigde u Kuranu ne pominje, koliko se onda to obećanje tim pre odnosi i na judeo-hrišćanska Sveta pisma? To je naročito tako kada imamo na umu da samo muslimansko sveto pismo ta Sveta pisma naziva Opomenom koju je Alah poslao!

U svetlu svega navedenog, Zavadi mora prihvatiti da se Alah u K. 15:9 zakleo da će sačuvati sva Sveta pisma koja je poslao kao opomenu čovečanstvu. To, opet, dokazuje da ranije objavljene Knjige, prema Kuranu, nisu mogle biti iskvarene i da stoga moraju postojati i danas.

Zavadi navodi Ibn Kesirovu tvrdnju da arapska Tora pokazuje tragove izmena, tekstualnog kvarenja, promena, dodataka itd. Ibn Kesir na istim osnovama omalovažava i kanonska jevanđelja.

Sa Ibn Kesirovom tvrdnjom već smo se bavili na drugom mestu, u vezi sa njegovim tumačenjem K. 3:78, koje ćemo ovde jednostavno ponoviti. Tamo je napisao:

Mudžahid, Eš-Šabi, El-Hasan, Katada i Er-Rabi ibn Enes rekli su da

<„Jedna njihova grupa uvija svoje jezike čitajući Knjigu, da biste vi pomislili da je to iz Knjige, a to nije iz Knjige“>

znači: „Oni menjaju (Alahove reči).“

El-Buhari je preneo da je Ibn Abas rekao da ajet znači da oni menjaju i dodaju, iako niko među Alahovim stvorenjima NE MOŽE UKLONITI ALAHOVE REČI IZ NJEGOVIH KNJIGA; ONI MENJAJU I IZVRĆU NJIHOVO OČIGLEDNO ZNAČENJE. Vehb ibn Munebih je rekao: „Tevrat i Indžil OSTAJU ONAKVI KAKVIM IH JE ALAH OBJAVIO, I NIJEDNO SLOVO IZ NJIH NIJE UKLONJENO. Međutim, ljudi zavode druge dodavanjem i lažnim tumačenjem, oslanjajući se na knjige koje su sami napisali. Zatim,

<„govore: „To je od Allaha!“ A to nije od Allaha“>

Što se tiče Alahovih knjiga, ONE SU I DALJE SAČUVANE I NE MOGU BITI IZMENJENE.“ Ibn Abi Hatim je zabeležio ovu izjavu. Međutim, ako je Vehb mislio na knjige koje su danas u rukama sledbenika Knjige, onda treba reći da nema sumnje da su ih oni izmenili, izobličili, dodavali im i oduzimali od njih. Na primer, arapske verzije tih knjiga sadrže ogromne greške, mnoge dodatke i izostavljanja i golemo pogrešno tumačenje. Oni koji su načinili te prevode imaju netačno razumevanje u većini, štaviše, u svim tim prevodima. Ako je Vehb mislio na Alahove Knjige koje su kod Njega, onda su te Knjige zaista sačuvane i nikada nisu bile izmenjene. (Tafsir Ibn Kathir)

Uprkos tome što navodi stav dvojice čuvenih muslimana koji su otvoreno priznali da Alahove Knjige nikada ne mogu biti iskvarene i da Tora i Jevanđelje stoga ostaju nepromenjeni, Ibn Kesir se ipak ne slaže. On to čini na osnovu toga što su arapske verzije Svetog pisma pokazivale tekstualno diranje u obliku dodataka i izostavljanja!

To je isto kao kada bi neko danas tvrdio da je Kuran iskvaren zato što razni engleski prevodi pokazuju tragove neslaganja, i zato što dve određene verzije izostavljaju K. 9:128-129 (*, *, *, *)!

Naučnički postupak bio bi ispitati izvorne jezike Svetih pisama kako bi se videlo da li je tekst ostao netaknut. Kada se to učini, ubrzo će se otkriti da Sveto pismo, kao i Kuran, sadrži varijantna čitanja. Međutim, te varijante ne dokazuju sveobuhvatno kvarenje biblijskog teksta. Tvrditi drugačije zapravo bi dokazalo da je Kuran, a ne samo Sveto pismo, temeljno iskvaren, jer je i on do nas došao sa varijantama, dodacima, izostavljanjima itd. (*, *).

Još važnije, Zavadi ne vidi (ili namerno bira da ne vidi) da, ako je Ibn Kesir u pravu da je Sveto pismo iskvareno, onda to dokazuje da Kuran greši. Imajte na umu da i K. 6:115 i 18:27 naglašavaju činjenicu da niko ne može izmeniti Alahove reči. Nijedan od tih tekstova ne kaže da se to odnosi samo na reči objavljene u Kuranu; niti izričito kažu da niko ne može izmeniti Kuran.(1) Naprotiv, oba stiha odlučno svedoče da niko nije u stanju da izmeni Alahove reči. To bi se prirodno protezalo na sve objave koje Kuran izričito pominje, kao što su Tora, Psalmi i Jevanđelje.

Međutim, ako je Ibn Kesir u pravu da su te ranije Knjige iskvarene, onda to znači da Kuran greši, a ako greši, onda je Muhamed bio lažni prorok.

To takođe podrazumeva da je Alah ili lažov ili nesposobno i nemoćno božanstvo. Lažov je zato što nije sačuvao svoje reči iako je rekao da hoće. Ili je nesposoban zato što, koliko god se trudio da zaštiti svoje objavljene reči, jednostavno to nije bio u stanju da učini, budući da su konačna i nesavršena ljudska bića uspela da izmene njegove reči i time osujete njegove namere pri njihovom objavljivanju.

A Zavadi je zaista imao obraza da pomisli da su Ibn Kesirove izjave o kvarenju Svetog pisma nekako relevantne za utemeljenje njegove poente!

Evo šta Zavadi kaže o mom citiranju komentara koji se pripisuje Ibn Abasu:

Nemam pojma kako ovaj komentar pomaže Šamunu, budući da on kao one čije reči nisu izmenjene navodi samo Kuran. Takođe želim da podsetim Šamuna da komentar Tanwir al-Miqbas min Tafsr[sic] Ibn 'Abbas nije samostalno pouzdan (vidi ovde) i da se može navoditi samo ako se imaju verodostojna predanja od Ibn Abasa koja potvrđuju iznetu tvrdnju.

Ali pretpostavimo da je Ibn Abas ovo rekao. To pokazuje da je Ibn Abas ovaj stih razumeo tako da se odnosi samo na Kuran (očigledno u kontekstu 114. stiha koji mu neposredno prethodi), a ne na ranije objave.

Dva neposredna odgovora. Prvo, za moju poentu je nebitno da li su to stvarne reči Ibn Abasa ili ne, niti da li postoje druga predanja koja ih potkrepljuju. Bitno je to što je onaj ko je sastavio ili proizveo ovo delo lako mogao da uvidi — i spremno je priznao — da reči za koje Kuran kaže da nikada ne mogu biti izmenjene uključuju i Knjige koje je Alah objavio.

Drugo, Zavadi ne vidi da, ako ovaj odlomak govori o Kuranu, onda po logičkoj nužnosti mora obuhvatati i sve Božje Knjige, a evo i zašto.

K. 6:114-115 govori o tome da se Alahove reči nikada ne menjaju, i to u kontekstu koji pominje Knjigu koja je data Muhamedu. To znači da između to dvoje postoji neposredna veza, npr. Knjiga je ono na šta se misli pod Alahovim rečima.

Sada se postavlja pitanje zašto se ta Knjiga poistovećuje sa Alahovim rečima. Odgovor je prilično jednostavan: Knjiga koju je Muhamed navodno primio jeste tobože Alahova objava koja čovečanstvu prenosi Alahove reči.

Istovremeno, međutim, Kuran pominje da je Knjiga poslata i Jevrejima i hrišćanima:

„Jevreji govore: „Hrišćani nisu na pravom putu!“, a hrišćani kažu: „Jevreji nisu na pravom putu!“, a oni čitaju Knjigu. Tako gotovo istim rečima govore oni koji ne znaju. Allah će na Sudnjem danu da im presudi u onome o čemu su se razilazili.“ S. 2:113 Arberry

„Vi ćete sigurno da budete iskušavani u vašim imecima, i u vašim životima, a slušaćete mnoge neugodnosti od onih kojima je pre vas data Knjiga i od neznanobožaca. A ako budete strpljivi i Allaha se bojali, pa to, zaista, u najveća dela spada.“ S. 3:186 Y. Ali

„A ova je Knjiga koju objavljujemo blagoslovljena, zato je sledite i Allaha se bojte, da bi vam milost bila ukazana. I zato, da ne kažete: „Knjiga je objavljena dvema zajednicama pre nas, ali mi ne znamo da je čitamo kao oni.““ S. 6:155-156 Hilali-Khan

„A ako sumnjaš u ono što ti objavljujemo, upitaj one koji čitaju Knjigu, objavljenu pre tebe. Tebi istina od tvoga Gospodara dolazi, i nikako ne budi od onih koji sumnjaju.“ S. 10:94 Hilali-Khan

Prema samom Kuranu, Knjiga Jevreja i hrišćana obuhvata objave koje im je Alah poslao, naime Toru, Psalme i Jevanđelje. Stoga, ako su Tora, Psalmi i Jevanđelje Knjige koje je Alah objavio, onda su one njegove reči. A ako su njegove reči, onda nikada ne mogu biti iskvarene.

Međutim, jedina Sveta pisma koja su Jevreji i hrišćani ikada posedovali jesu spisi Starog i Novog zaveta. To znači da ta Sveta pisma moraju biti izvorne, nepokvarene Reči koje je Bog objavio.

Hajde da to razložimo korak po korak kako bismo pomogli Zavadiju da shvati logiku našeg argumenta.

A. Alahove reči nikada ne mogu biti izmenjene.

B. Te reči uključuju Knjige koje je Alah poslao.

C. Tora, Psalmi i Jevanđelje jesu Alahove Knjige.

D. Tora, Psalmi i Jevanđelje stoga jesu Alahove Reči.

E. Budući da Alahove reči nikada ne mogu biti izmenjene, to znači da Tora, Psalmi i Jevanđelje nikada nisu bili, niti mogu biti, iskvareni.

Zapravo, upravo to isto rezonovanje koriste i neki od Zavadijevih sopstvenih učenjaka da bi dokazali da Tora nikada ne može biti izmenjena:

Ebu Davud je u svojoj zbirci preneo da je Ibn Omer rekao:

Grupa Jevreja pozvala je Alahovog poslanika u jednu kuću. Kada je došao, upitali su ga: O Ebu Kasime, jedan od naših ljudi počinio je preljubu sa ženom, kakva je tvoja presuda protiv njega? Zatim su postavili jastuk i zamolili Alahovog poslanika da sedne na njega. Onda Alahov poslanik reče: donesite mi Toru. Kada su je doneli, izvukao je jastuk ispod sebe i stavio Toru na njega i rekao: VERUJEM U TEBE I U ONOGA KO TE JE OBJAVIO, a zatim reče: dovedite mi onoga među vama koji ima najviše znanja. Tako mu dovedoše mladića koji mu ispriča priču o kamenovanju.

Učenjaci rekoše: da je Tora bila iskvarena, on je ne bi stavio na jastuk niti bi rekao: verujem u tebe i u onoga ko te je objavio.

Ova grupa učenjaka takođe je rekla: Alah je rekao:

„Reči Gospodara tvoga vrhunac su istine i pravde; Njegove reči niko ne može da promeni i On je Svečujući i Sveznajući.“ (K. 6:115)

A Tora je Alahova reč. (Ibn Kajim el-Dževzija, Ighathat Al Lahfan, tom 2, str. 351)

Obratite pažnju na to kako su se ovi muslimanski učenjaci pozvali na K. 6:115 da bi utemeljili svoju premisu da Tora nikada nije bila iskvarena, iako su svi znali da se u neposrednom kontekstu taj tekst odnosi na „objavu“ datu Muhamedu. Oni su očigledno videli ono što Zavadi odbija da vidi, naime, da ovaj stih uključuje i ostale Alahove Knjige, kao što je Tora, budući da su i one njegove objavljene Reči.

Ovim se završava prvi deo našeg odgovora. Molimo vas da nastavite čitanje sa drugim delom.

**
Napomene**

(1) Zapanjujuće je da Kuran, iako nigde izričito ne kaže da je tekst ranijih Svetih pisama izmenjen, ipak svedoči o sopstvenoj tekstualnoj iskvarenosti!

„Kao što smo sledbenike Knjige opomenuli. One koji Kur'an podeliše na delove.“ S. 15:90-91 Y. Ali

Gornji odlomak ne pokazuje samo da se obećanje iz K. 15:9 ne može ograničiti isključivo na Kuran, već zapravo ukazuje da se to konkretno obećanje uopšte i ne odnosi na muslimansko sveto pismo! Ovi stihovi jasno pokazuju da je Alah zapravo dopustio da pojedinci izmene Kuran još za Muhamedovog života!

Dakle, ako se Alah nije potrudio ili nije bio u stanju da ga zaštiti u Muhamedovo vreme, kako muslimani mogu sa sigurnošću znati da je to učinio nakon što je dopustio da bude izmenjen?

To znači da muslimani nemaju apsolutno nikakve garancije da je Kuran uopšte bio sačuvan.

Za temeljno ispitivanje ovog konkretnog teksta preporučujemo ovaj članak.