Božansko ime, Samarićani i Zevs · Apologetizam by Sam Shamoun

U ovom tekstu izneću neka od pitanja koja se tiču Božanskog imena, koje se u hebrejskoj Bibliji pojavljuje preko 6.800 puta i koje je predstavljeno sa četiri hebrejska suglasnika jod he vav he (YHWH). Naučnici te suglasnike obično nazivaju tetragramatonom („četiri slova“).

Neki stručnjaci smatraju da je ispravan izgovor tih slova Yahweh/Yahveh. Drugi misle da je zapravo Yehowah/Yahovah ili neki srodan oblik, budući da veruju kako se sveto ime sastoji od tri, a ne od dva sloga. Ipak, ima i onih koji veruju da je najbolje izgovarati ime kao Yah i Yaho/Yahu.

Uzmimo, na primer, pokojnog protestantskog istoričara Filipa Šafa, koji nije smatrao da su Yehowah/Yahovah itd. bili niti jesu ispravni oblici ili izgovor svetog imena. On je pre držao da je Jahve najverovatniji način njegovog izgovaranja.

Evo šta je ovaj poznati istoričar imao da kaže u pogledu izgovora Božanskog imena:

Masoretski oblik.

U masoretskom tekstu uobičajeni oblik davao bi izgovor Yehowah****, ili Yehowih kada mu prethodi reč Adhonai****, „moj(?) Gospod“. Drugi oblik pokazuje samoglasnike reči Elohim, „Bog“: prvi oblik je u bliskoj vezi sa izgovorom reči Adhonai (vidi JEHOVA). Može se, međutim, dokazati da oblik Yehowah ne reprodukuje izvorni izgovor. Teodorit (oko 450) pokazao je da u njegovo vreme Jevreji nisu izgovarali to ime i da su ga već nazivali tetragramatonom (upor. F. Field, Hexapla, i. 90, o Izlasku 6:3, London, 1871). Slično tome, Jeronim, Origen i prevodioci Biblije pre Origena nalazili su tetragramaton u svojim rukopisima, čak i u grčkim prevodima, gde je ime bilo predstavljeno velikim slovima jota i pi****, koja veoma podsećaju na hebrejsko jod i he. Čini se da je Origen preneo hebrejski četvoroslov u svojoj koloni transliterovanog hebrejskog, a da ga je kasnija ruka pretvorila u grčko jota i pi, i izgleda da je takvo prenošenje bilo običaj Akvile, Simaha i Teodotiona. Filon pruža prvi siguran slučaj prevođenja imena grčkim Kurios, „Gospod“. Ove i druge naznake ukazuju da je jevrejski običaj neizgovaranja imena (Jeronim ga naziva „neizrecivim“) veoma star, i taj običaj je i dalje važio kada su masoreti tekstu dodali vokalizaciju; nije verovatno da su ti učenjaci nameravali da nagoveste kako daju ispravan izgovor. Izgovor naznačen oblikom „Jehova“ (pri čemu se J izgovara kao Y) prati se unazad sve do Vesela (umro 1489), koji je koristio Johavah i Jehovah, i do Petrusa Galatina, ispovednika Lava X (1513–1521; vidi JEHOVA). Pored dve činjenice — da masoreti verovatno ne bi zanemarili običaj u vezi sa neizgovaranjem imena, i gore navedene varijacije u vokalizaciji — javlja se i treća činjenica u oblicima koje YHWH poprima kada stoji iza predloga. U tom slučaju dobijeni oblik pokazuje da se izgovor zasniva na osnovnom obliku koji počinje alefom vokalizovanim samoglasnikom a, a ne na obliku koji počinje glasom je. Dalje, vokalizacija reči koja sledi često ukazuje na izgovor reči koja se ne završava suglasnikom he (pukim samoglasničkim znakom) nego punim suglasnikom, a skraćenice yahu ili yah u mnogim vlastitim imenima, kao i oblik Yah, ne vode natrag ka izgovoru predstavljenom oblikom Yehowah (ili Jehovah****). Da se oblik Yahowah igde javlja, ne bi bilo nikakve sumnje da dva oblika koja se zaista javljaju predstavljaju izgovor reči Elohim i Adhonai umesto tetragramatona. Ali argument je gotovo jednako uverljiv, s obzirom na tretman reči sa prefiksovanim predlogom i na naviku masoreta kada je reč koju treba izgovoriti bila zapisana na margini. I može se dokazati da je ne samo u vreme masoreta, nego već i u vreme Isusa, postojao običaj da se izgovara Adhonai tamo gde se javljalo YHWH, običaj tada toliko čvrsto ukorenjen da je morao biti mnogo stariji; zaista, izgleda da je Septuaginta koristila Kurios, a da su kasniji puristi umesto toga stavljali grčki četvoroslov. Osim toga, oblik Yehowah ne stvara nikakvu teškoću s obzirom na vavilonski jevrejski običaj da ševa predstavlja hatef patah, dok je Yehowih verovatno kasniji oblik uveden da bi se izbeglo dvostruko čitanje „Adhonai Adhonai“, kada je taj oblik neposredno prethodio tetragramatonu. Taj oblik nikada nije izgovaran kao Yehowah (Jehovah).

2. Izvorni izgovor.

Najranije svedočanstvo o izvornom izgovoru imena dolazi iz asirskog izgovora hebrejskog u vlastitim imenima kao što je Jezekija, koje je prenošeno tako da predstavlja yahu. Iz samog Starog zaveta dokaz dolazi iz Izlaska 3, i iz dve klase vlastitih imena: onih u kojima je božansko ime prvi element i onih u kojima je poslednji element. U Izlasku 3 jasno je da pripovedač povezuje ime sa glagolom hayah, „biti“, ili njegovom varijantom hawah. Hebrejska imena Yehonathan ili Yonathan (Jonatan) i Hizkiyahu ili Hiskiyah (Jezekija) prilično su reprezentativna za imena složena sa božanskim imenom, a asirski izgovor ukazuje na ispravnost masoretske vokalizacije Jezekijinog imena. To jasno i odlučujuće pokazuje izgovor „yah“ za prvi slog. Za poslednji slog, analogija glagolskih oblika koji se završavaju na weh i njihovo skraćivanje (odbacivanjem krajnjeg suglasnika i njegovog samoglasnika) u u čini krajnje verovatnim da je izvorni izgovor bio „****weh.“ To potkrepljuje i uobičajeni postupak prenošenja yhw kao yo kada se srednje h izgubi (upor. gore Yonathan). Takav zaključak, koji daje „Yahweh“ kao izgovor imena, potvrđen je svedočanstvom otaca i paganskih pisaca, gde se javljaju oblici lao, Yaho, Yaou, Yahouai, i Yaoue. Posebno je važna Teodoritova izjava u vezi sa Izlaskom 6, kada kaže: „Samarićani ga [tetragramaton] nazivaju ‘Yabe’, a Jevreji [ga nazivaju] ‘Aia’“ (pri čemu ovaj drugi oblik predstavlja ‘ehyeh, „ja ću biti“, iz Izlaska 3:14). Samarićanski izgovor nesumnjivo počiva na živoj tradiciji.* (Philip Schaff, The New Schaff-Herzog Encyclopedia of Religious Knowledge, tom XII: Trench – Zwingli https://www.ccel.org/s/schaff/encyc/encyc12/htm/ii.xxviii.ii.htm; podebljanje moje)

RANA CRKVA O BOŽANSKOM IMENU

Šaf je bio u pravu u pogledu onoga što je ranohrišćanski pisac Teodorit (oko 393) izjavio u vezi sa samarićanskim izgovorom svetog imena:

Šta znači „imenom svojim Gospod ne bih im poznat“?a

Ovo prenosi veliku čast i dobrotu s kojom je Bog postupao prema Mojsiju. Objavljujući, „Ja sam onaj što jest“,b otkrio je Mojsiju ime koje nikada nije objavio patrijarsima. Kod Jevreja je ono poznato kao neizgovoreno ime; zabranjeno im je da ga izgovaraju naglas. Piše se sa četiri suglasnika, pa o njemu govore kao o „tetragramatonu“. To ime beše takođe urezano na zlatnoj pločici koja se nosila na čelu prvosveštenika i vezivala mu se za glavu vrpcom.c Samarićani ga nazivaju „Iabe“, a Jevreji „Ia“ (kalousi de auto samareitai men ‘Iabe, ioudaioi de ‘Ia.).

(Theodoret of Cyrus, The Questions on the Octateuch, engleski prevod sa uvodom i komentarom Roberta C. Hila [Catholic University of America Press, 2007], tom 1. O Postanju i Izlasku, Pitanja o Izlasku, Pitanje XV, str. 250-251; podebljanje moje)

Teodorit je napisao u delu Haereticarum Fabularum Compendium:

to de Saddai, ton hikanon kai dynaton semainei to de Aia ton onta. Touto kai anekphonton en gar Hebraious. Samareitai de ‘Iabai auto legousin, agnountes ten tou rhematos dynamin.

Dakle, Saddai označava Onoga koji je dovoljan i moćan, a Aia Onoga koji jeste. Ni ovo se nije smelo izgovarati među Jevrejima. Ali Samarićani ga nazivaju Iabai, ne poznajući snagu tog izraza. (Migne P. G. lxxxiii c. 460):

Ipak, zanimljivo je primetiti da Origen, koji je pisao mnogo ranije, nabraja magijska imena Boga koja su koristile izvesne jeretičke grupe, uključujući i imena pozajmljena iz Svetog pisma. Pa ipak, on ne pominje Iabe kao jedno od njih:

Poglavlje 32

Navodna velika učenost Kelsova, koja se, međutim, sastoji pre od neobičnih sitnica i praznog govora nego od bilo čega drugog, navela nas je da dotaknemo ove teme, iz želje da svakome ko čita njegov spis i naš odgovor pokažemo kako nam ne nedostaje obaveštenost o tim predmetima, povodom kojih on kleveće hrišćane, koji sa takvim stvarima nisu ni upoznati niti se njima bave. Jer i mi smo želeli i da naučimo i da izložimo ove stvari, kako čarobnjaci ne bi, pod izgovorom da znaju više od nas, obmanuli one koje lako zanese sjaj imena. I mogao sam navesti još mnogo primera da pokažem kako poznajemo mišljenja tih obmanjivača i kako ih se odričemo, kao tuđih našima, bezbožnih i neskladnih sa učenjima istinskih hrišćana, koja smo spremni da ispovedimo čak i do smrti. Treba takođe primetiti da su oni koji su sastavili ovaj niz izmišljotina, ne razumevajući ni magiju niti razlikujući smisao svetog Pisma, sve bacili u zbrku; jer su iz magije pozajmili imena Jaldabaot, Astafej i Horej, a iz hebrejskih Pisama onoga koji se na hebrejskom naziva Iao ili Jah, i Savaot, i Adonej, i Eloej. A imena uzeta iz Pisama jesu imena jednog te istog Boga; pošto to neprijatelji Boga nisu razumeli, kao što i sami priznaju, to ih je navelo da zamišljaju da je Iao jedan Bog, a Savaot drugi, i Adonej, koga Pisma nazivaju Adonaj, treći uz to, i da je Eloej, koga proroci na hebrejskom nazivaju Eloi, takođe drugačiji. (Origen, Contra Celsus, KNJIGA VI; podebljanje moje)

Kako god bilo, Teodorit pruža dokaz da su Samarićani zaista izgovarali sveto ime kao Iabe/Iaboi.

SAMARIĆANI SU OBOŽAVALI ZEVSA/JUPITERA

Ipak, ovo otvara jedan problem, koji su primetili i drugi autori i naučnici koji pišu o izgovoru svetog imena.

Ti autoriteti veruju da je Jahve netačan izgovor Božanskog imena, a neki od njih čak tvrde da on zapravo potiče od samarićanskog izobličenja tetragramatona.

Prema tim pojedincima, ime Jahve zapravo vodi poreklo od izraza Jupiter, što je latinsko ime za Zevsa. Oni to zasnivaju na drevnim predanjima, prema kojima su Samarićani posvetili svoj hram na gori Garizim bogu kojeg je obožavao Antioh IV Epifan, kako bi izbegli progon kakav su trpeli Jevreji. Otišli su čak dotle da su poricali bilo kakvu srodnost sa Jevrejima, predstavljajući se umesto toga kao Sidonci!

Obratite pažnju na to šta kanonska knjiga o Makavejcima kaže o samarićanskom hramu:

„Poslije ne mnogo vremena posla car[22]nekog starca Atinjanina da prinuđuje Judejce da prelaze sa otačkih Zakona (na jelinske) i da ne žive po Božijim Zakonima. A i da oskvrnavi Hram u Jerusalimu i da ga preimenuju u (hram) Zevsa Olimpijskog, a onaj u Garizinu u (hram) Zevsa Ksenija,[23]kao što običavahu žitelji toga kraja.[24]“ 2. Makavejska 6:1-2 RSV

[b] 6:2 Zevs Olimpijski: izjednačen sa sirijskim Baal Šamenom („gospodar nebesa“), izrazom koji su Jevreji podrugljivo prevodili kao shiqqus shomem, „gnusoba opustošenja“ (Danilo 9:27; 11:31; 12:11; 1. Makavejska 1:54). New American Bible Revised Edition (NABRE; podebljanje moje)

A evo šta je jevrejski istoričar iz prvog veka po Hristu, Flavije Josif, napisao u vezi sa pismom koje su Samarićani navodno uputili paganskom tiraninu Antiohu:

Kada su Samarićani videli Jevreje u tim patnjama, više nisu priznavali da su im srodni, niti da hram na gori Garizim pripada svemogućem Bogu. To je bilo u skladu sa njihovom prirodom, kao što smo već pokazali. I sada su govorili da su kolonija Miđana i Persijanaca. I zaista su bili njihova kolonija. Tako su poslali Antiohu izaslanike i poslanicu, čija je sadržina ova:

„Kralju Antiohu, bogu, Epifanu: predstavka od Sidonaca, koji žive u Sihemu. Naši preci su, usled izvesnih čestih pošasti,21 i sledeći izvesno drevno praznoverje, imali običaj da drže dan koji Jevreji nazivaju subotom. (26) A kada su podigli hram na gori zvanoj Gerizzim, premda bez imena, prinosili su na njemu odgovarajuće žrtve. Sada, prilikom pravednog postupanja prema tim zlim Jevrejima, oni koji upravljaju tvojim poslovima, pretpostavljajući da smo im srodni i da postupamo kao oni, izlažu nas istim optužbama, iako smo poreklom Sidonci, kao što je očigledno iz javnih zapisa. Stoga te molimo, dobrotvore i spasitelju naš, da narediš Apoloniju, upravitelju ovog dela zemlje, i Nikanoru, upravniku tvojih poslova, da nas ne uznemiravaju, niti da nam pripisuju ono za šta se Jevreji optužuju, budući da smo strani njihovom narodu i njihovim običajima; nego neka se naš hram, koji zasad uopšte nema nikakvo ime, nazove Hram Jupitera Helenija. Kada bi to jednom bilo učinjeno, ne bismo više bili uznemiravani, nego bismo se u miru mogli više posvetiti sopstvenom poslu, i tako tebi doneti veći prihod.“

Pošto su Samarićani ovo zatražili, kralj im je poslao sledeći odgovor u poslanici: „Kralj Antioh Nikanoru. Sidonci, koji žive u Sihemu, poslali su mi priloženu predstavku. Kada smo se, dakle, o tome savetovali sa svojim prijateljima, glasnici koje su oni poslali izložili su nam da oni nemaju nikakve veze sa optužbama koje pripadaju Jevrejima, nego da biraju da žive po običajima Grka. Shodno tome, proglašavamo ih slobodnima od takvih optužbi i naređujemo da se, u skladu sa njihovom molbom, njihov hram nazove Hram Jupitera Helenija.“ (27) Sličnu poslanicu poslao je i Apoloniju, upravitelju tog dela zemlje. Četrdeset šeste godine, osamnaestog dana meseca hekatombeona. (28) (Josif Flavije: Judejske starine, Knjiga XII, Poglavlje 5. Kako je, usled jevrejskih međusobnih razmirica oko prvosveštenstva, Antioh preduzeo pohod na Jerusalim, zauzeo grad, opljačkao hram i pritisnuo Jevreje. Kao i to koliko su Jevreja napustilo zakone svoje zemlje, i kako su Samarićani sledili običaje Grka; i nazvali svoj hram na gori Garizim_ hramom_ Jupitera Helenija_.)_

Navodim još jedan prevod Josifovih reči:

5. Kada su Samarićani videli Jevreje u tim patnjama, više nisu priznavali da su im srodni, niti da hram na gori Garizim pripada Svemogućem Bogu. To je bilo u skladu sa njihovom prirodom, kao što smo već pokazali. I sada su govorili da su kolonija Miđana i Persijanaca; i zaista su bili njihova kolonija. Tako su poslali Antiohu izaslanike i poslanicu, čija je sadržina ova:

„Kralju Antiohu bogu, Epifanu, predstavka od Sidonaca koji žive u Sihemu. Naši preci su, usled izvesnih čestih pošasti, i sledeći izvesno drevno praznoverje, imali običaj da drže dan koji Jevreji nazivaju subotom.18 A kada su podigli hram na gori zvanoj Gerizim, premda bez imena, prinosili su na njemu odgovarajuće žrtve. Sada, prilikom pravednog postupanja prema tim zlim Jevrejima, oni koji upravljaju njihovim poslovima, pretpostavljajući da smo im srodni i da postupamo kao oni, izlažu nas istim optužbama, iako smo poreklom Sidonci, kao što je očigledno iz javnih zapisa. Stoga te molimo, dobrotvore i Spasitelju naš, da narediš Apoloniju, upravitelju ovog dela zemlje, i Nikanoru, upravniku tvojih poslova, da nas ne uznemiravaju, niti da nam pripisuju ono za šta se Jevreji optužuju, budući da smo strani njihovom narodu i njihovim običajima; nego neka se naš hram, koji zasad uopšte nema nikakvo ime, nazove Hram Jupitera Helenija. Kada bi to jednom bilo učinjeno, ne bismo više bili uznemiravani, nego bismo se u miru mogli više posvetiti sopstvenom poslu, i tako tebi doneti veći prihod.“

18 [Ova tvrdnja Samarićana je značajna: iako nisu bili Jevreji, ipak su od drevnih vremena držali subotni dan, a kao što na drugom mestu tvrde, i subotnju godinu, Antiq. B. XI. gl. 8. odeljak 6.]

(Flavije Josif, Judejske starine, POGLAVLJE 5. Kako je, usled međusobnih razmirica oko prvosveštenstva, Antioh preduzeo pohod na Jerusalim, zauzeo grad i opljačkao hramove. I pritisnuo Jevreje; kao i to koliko su Jevreja napustilo zakone svoje zemlje; i kako su Samarićani sledili običaje Grka i nazvali svoj hram na gori Garizim hramom Jupitera Helenija.)

JUPITER/ZEVS/JOVE

Ovde stvari postaju prilično zanimljive. Rimljani su Zevsa nazivali Jupiterom. Ime Jupiter je zanimljivo po tome što potiče od Dyeus Pater, što znači „otac dnevne svetlosti“, „otac neba“.

A latinizovani oblik imena Jupiter zapravo je Jove, kao što potvrđuje sledeći izvor:

Latinski oblik Jupiterovog imena je jove:

Jupiter, poznat i kao Jove, bog je neba i groma, kao i kralj bogova u drevnoj rimskoj mitologiji. Jupiter je vrhovni bog rimskog panteona. Jupiter je smatran glavnim božanstvom rimske državne religije tokom republikanskog i carskog razdoblja, sve dok hrišćanstvo nije postalo vladajuća religija.

Zevs je Jupiterov ekvivalent u grčkoj mitologiji. Njih dvojica dele iste crte i osobine.

Zbog Jupiterove popularnosti, Rimljani su po njemu nazvali najveću planetu u Sunčevom sistemu.

Obeležja

Jupiter se prikazuje sa bradom i dugom kosom. Njegova ostala obeležja uključuju žezlo, orla, rog izobilja, egidu, ovna i lava.

Jupiter, planeta

Drevni Vavilonci bili su prvi poznati narod koji je zabeležio svoja posmatranja planete Jupiter. Vavilonski zapisi datiraju iz sedmog veka pre Hrista. Planeta je prvobitno nazvana po Jupiteru, kralju rimskih bogova. Grcima je planeta predstavljala Zevsa, njihovog boga groma, dok su Mesopotamci u Jupiteru videli svog boga, Marduka.

Zevs

Jupiter i Zevs su ekvivalenti u drevnoj mitologiji. Dele iste crte i osobine.

Grčki bog Zevs bio je vrhovni olimpski bog u grčkom panteonu. Pošto je sebi pripisao zaslugu za spasavanje svoje braće i sestara od njihovog oca Krona, Zevs je postao kralj neba, a svojoj braći, Posejdonu i Hadu, dao je more, odnosno podzemni svet, kao njihova područja.

Zevs je bio Herin muž, ali je imao mnoge ljubavne veze sa drugim boginjama, smrtnim ženama i ženkama životinja. Zevs se sjedinjavao, između ostalih, sa Eginom, Alkmenom, Kaliopom, Kasiopejom, Demetrom, Dionom, Evropom, Ijom, Ledom, Letom, Mnemosinom, Niobom i Semelom.

On je kralj na Olimpu, domu grčkih bogova. Pripisuje mu se i očinstvo grčkih heroja i predačka uloga za mnoge druge Grke. Zevs se sjedinjavao sa mnogim smrtnicama i boginjama, ali je oženjen svojom sestrom Herom (Junonom).

Zevs je sin Titana Krona i Reje. Brat je svoje žene Here, svojih drugih sestara Demetre i Hestije, i svoje braće Hada i Posejdona.

Etimologija imena Zevs i Jupiter

Koren i „Zevsa“ i „Jupitera“ nalazi se u praindoevropskoj reči za često personifikovane pojmove „dan/svetlost/nebo“.

Zevs otima smrtnike

Postoji mnogo mitova o Zevsu. Neki od njih uključuju zahtevanje prihvatljivog ponašanja od drugih, bilo ljudi bilo bogova. Zevs je bio razgnevljen ponašanjem Prometeja. Titan je prevario Zevsa da uzme nemesnati deo prvobitne žrtve, kako bi čovečanstvo moglo da uživa u hrani. Kao odgovor, kralj bogova je lišio čovečanstvo upotrebe vatre, da ne bi moglo da uživa u daru koji mu je bio dat, ali je Prometej pronašao način da to zaobiđe i ukrao je nešto od božanske vatre sakrivši je u stabljici komorača, a zatim je dao čovečanstvu. Zevs je kaznio Prometeja tako što mu je svakoga dana kljucana jetra.

Ali i sam Zevs se loše ponaša — barem prema ljudskim merilima. Primamljivo je reći da mu je glavno zanimanje zavodništvo. Da bi zaveo, ponekad je menjao svoj oblik u oblik životinje ili ptice.

Kada je oplodio Ledu, pojavio se kao labud [vidi Leda i labud].

Kada je oteo Ganimeda, pojavio se kao orao da bi ga odneo u dom bogova, gde je Ganimed trebalo da zameni Hebu kao peharnik; a kada je odneo Evropu, pojavio se kao primamljiv beli bik — mada zašto su sredozemne žene bile toliko zanesene bikovima prevazilazi moć uobrazilje ovog stanovnika grada — pokrenuvši time potragu Kadma i osnivanje Tebe. Potraga za Evropom pruža jednu mitološku verziju uvođenja pisma u Grčku.

Olimpijske igre su prvobitno održavane u Zevsovu čast. (Profile of the Roman God Jupiter – ThoughtCo)

Ironično, neki su otišli dotle da povezuju Jove sa imenom Jehova!

Jove je starije ime koje su Rimljani imali za boga Jupitera (a izvedeno je izmenom od Jovis pater, otac Jove). Jupiter je bio rimski bog neba, vrhovno božanstvo koje je imalo moć i nad bogovima i nad ljudima (kasnije je poistovećen sa grčkim Zevsom). Ako bi ga neko razljutio, počeo bi da baca gromove na njega. U Rimu mu je na Kapitolu bio podignut hram.

Od srednjeg veka, Jove se u engleskom koristio kao pesnički način označavanja Jupitera. Povezivan je i sa Jehovom****, oblikom hebrejskog imena Boga koji se koristi u nekim prevodima Biblije. By Jove bila je blaga zakletva, uzvik koji je označavao iznenađenje ili davao naglasak nekoj primedbi, a potiče iz šesnaestog veka. Prvobitno je to bio uredan način prizivanja više sile bez upotrebe bogohulnog by God. Šekspir ga je upotrebio u komadu Love’s Labours Lost 1588: „By Jove, uvek sam smatrao da su tri puta tri devet“.

To je vrlo britanski izraz (kao što su to i vaše haven’t a clue i vaša aluzija na I know a man who can, aktuelni reklamni slogan Automobilskog udruženja). Obično se vezuje za grubovate i srdačne muškarce iz devetnaestog i ranog dvadesetog veka, što izgleda da je bilo doba njegovog procvata. Kao kod Dž. M. Barija u The Admirable Crichton: „By Jove! Kažem ti, Džone, kakav je on pronicljiv momak“. Zaista sam mislio da je iščezao iz sveta reči, mada brz pregled pokazuje priličan broj primera. Međutim, čini se da se oni uglavnom koriste u šali ili kao osvrt na ranija vremena.

By Joe je divna varijanta, moguća samo u razdoblju u kojem je poznavanje klasičnih stvari gotovo izumrlo. Ali, kao što je rekao Ogden Neš, svako može pogrešiti:

Čak i Jupiter, vladar bogova i ljudi;sve vreme dok je hodao sa Ijom,izgovarao je to kao Ten. (By Jove – World Wide Words.)

A ovo je izjavio jedan čuveni hebrejski leksikograf (mada se tvrdi da je taj stav kasnije povukao):

Da iznesem sopstveno mišljenje [Ovo mišljenje je Gezenijus kasnije TEMELJNO povukao; vidi Thes. i amer. prev. pod tom odrednicom: takva poređenja i izvođenja naziva „traćenjem vremena i truda“; kamo sreće da je uvideo koliko je takav način obrade ovakvih tema neblagogovejan!], pretpostavljam da je ova reč jedna od najdublje drevnih, možda istog porekla kao Jovis****, Jupiter, i da je preneta od Egipćana Jevrejima [Kakva pomisao! Bog je sam objavio ovo kao sopstveno ime; Izrailjci ga nikako nisu mogli primiti od Egipćana]; (uporedi ono što je gore rečeno o upotrebi ovog imena na egipatskim gemama [ali te geme nisu iz najdublje drevnosti; one su delo jeretika drugog i trećeg veka]), a zatim su je Jevreji tako pregibali da bi izgledala, i po obliku i po poreklu, kao feničansko-semitska… (Gesenius’s Hebrew and Chaldee Lexicon to the Old Testament Scriptures: Translated with Additions and Corrections from the Author’s Thesaurus and Other Works, Samuel Prideaux Tregelles, str. CCCXX XVII [337]; podebljanje moje)

Da budemo jasni, Jove se ne povezuje sa imenom Jehova, nego pre sa izrazom Jahve.

Razlog zbog kojeg neki vide vezu između Jove i Jehova jeste to što bi se oblik jove izgovarao kao ˈjɔwɛ (yowe). To je zato što latinski nema slovo „J“. Izgovor slova J je „J“ (kao englesko „Y“). A kratko latinsko „o“ takođe se izgovara kao glas „aw“, kao u „off“ ili „awe“.

U rimskom latinskom, v se izgovara kao w, čime izgovor reči jove u rimskom latinskom i izgovor imena Yahweh postaju gotovo istovetni.

j kao u _y_et.

ɔ kao u f_o_rt.

w kao u _w_it.

ɛ kao u b_e_n.

Drugim rečima, latinska reč za Jupitera najverovatnije bi bila transliterovana na grčki kao Ιαβε (Iabe), za šta neki veruju da se ispravno izgovara kao Yahweh!

Zbog te navodne veze sa Zevsom, ima hrišćana koji smatraju da je Jahve neprikladno ime za istinitog Boga. Oni umesto toga radije koriste Jehova.

Pitanje postaje još složenije budući da drugi pisci misle kako su Samarićani zapravo znali ispravan izgovor i da nisu mislili na Jupitera kada su koristili taj naročiti oblik svetog imena.

Evo šta u tom pogledu piše jedan autor:

Drevni pisci nisu bili nemarni u očuvanju ispravnog izgovora čitavog svetog imena za nas. Uprkos jevrejskim i rimokatoličkim zabranama njegove upotrebe, vokalizacija potpunog imena bila je otkrivena i sačuvana kod nekolicine. Kliment Aleksandrijski (drugi vek n. e.), na primer, kazuje svojim čitaocima da se sveto ime izgovaralo ‘Iaoue i ‘Iaouai,85 obe reči koje se približavaju glasu Yah-oo-ay. U raznim jevrejsko-egipatskim magijskim papirusima ono se najčešće javlja kao Iaooune, ali se nalazi i zapisano kao Iaoouni, Iaoouen, Iaooue i Iaoouea (sve približno „Yah-ou-ay“).86 Ne treba da promakne da ovi pisci koriste samo grčke samoglasnike za predstavljanje svetog imena, čime se ponovo pokazuje da imamo posla sa četiri hebrejska samoglasnika.

Origen (početak trećeg veka n. e.) daje grčki oblik ‘Iae (Yah-ay).87 YHH (Yah-ay) nalazi se i u elefantinskim papirusima.88 Čini se da je ovaj oblik izgrađen na shvatanju da su YH (Yah) i YHW (Yahu) sinonimi. Stoga se smatralo da je YHH jednako YHWH. U hebrejskom se razumelo da YH (Yah) nosi vrednost YHW (Yahu).89 Ipak, kada je bilo transliterovano na grčki, kao što je to učinio Origen, ta vrednost se izgubila. Pa ipak, i prvi i poslednji deo svetog imena (tj. „Yah“ i „ay“) bili su zadržani. Stari etiopski apokrifni spisi, koje je zabeležio francuski istoričar Base, zadržavaju glas Yahoue.90

Vokalizacija svetog imena bila je sačuvana i među drevnim Samarićanima. Neizrailjski Samarićani bili su, tokom druge polovine osmog i početka sedmog veka pre n. e., prisiljeni od strane asirskog carstva da se nasele u ono što je tada bilo poznato kao deo Izrailja. U toku daljih događaja Samarićani su prihvatili jevrejsku religiju kao svoju.91 Pod jevrejskom prevlašću, Samarićani su prihvatili i učenje o neizrecivom imenu.92 Pa ipak, izgovor je i dalje otkrivan tekstualnim svedočanstvima. Na primer, u samarićanskoj poeziji nalazimo da se YHWH rimuje sa rečima koje imaju slične završetke i glasove kakve nalazimo kod Yah-oo-ay.93

Nastala je izvesna manja zabuna zbog toga što Teodorit, uz podršku Epifanija, navodi da su Samarićani njegovog vremena (peti vek n. e.) izgovarali sveto ime ‘IaBai i ‘IaBe (grčki tekst), Jahve na latinskom.94 Epifanije isti izgovor pripisuje jednoj ranohrišćanskoj sekti.95 Engleskim slovima ove reči bi se transliterovale kao „Yabay“ i „Yabe“ (ili „Yabeh“). Poznato je takođe da je drevno grčko beta (pri čemu je tekst prvo sastavljen na grčkom, a tek kasnije preveden na latinski) nosilo vrednost latinskog v****, a ne engleskog b.96 Na primer, latinsko ime slavnog gotskog plemena koje je pustošilo Evropu tokom kasnog četvrtog i ranog petog veka n. e. jeste Vandali.97 Ipak, u grčkim tekstovima, kao što je onaj koji je napisao Prokopije, ime Vandali prenosi se kao (Bandilous).98 Zbog te pojedinosti neki su tvrdili da bi treće slovo imena YHWH (tj. vav) trebalo prenositi kao „v“. Oni predlažu da bi ime stoga trebalo vokalizovati kao Yahveh, Yahva, Yahve, Jahveh, ili neki drugi sličan oblik.

Predlog da se treće slovo svetog imena čita kao „v“ pogrešan je iz dva razloga. Prvo, latinsko v nije istovetno sa engleskim slovom „v“.“ Harper’s Latin Dictionary, na primer, obaveštava nas:99

Glas slova V izgleda da je bio isti kao onaj engleskog početnog W…. V ima najbližu srodnost sa samoglasnikom u, i otuda je, tokom slaganja i pregibanja, često prelazilo u njega.

Veza između latinskog v i engleskog početnog „w“ (kao u reči wet), koje je ujedno i rano englesko i germansko slovo „w“, dodatno je potvrđena gornjim primerom, imenom Vandali****, koje u starogermanskom glasi Wandal****, a u staroanglosaksonskom Wendil. U anglosaksonskom i germanskim jezicima latinsko v se razumevalo kao uu ili u**, otuda i naš današnji naziv za slovo „w“, tj. „double u“ (dvostruko u). Savremeno slovo „W“ prvobitno je nastalo spajanjem dva latinska slova** v (vv = w). Webster’s New World Dictionary iznosi sledeće napomene o slovu „W“:100

1. dvadeset treće slovo engleske azbuke: njegov glas se u anglosaksonskim rukopisima predstavljao pomoću uu ili u sve do 900. godine n. e., zatim pomoću (wen), pozajmljenog iz runske azbuke, ili ponekad pomoću wu, v, wo, vo, uo ili o. U 11. veku normanski prepisivači uveli su ligaturno VV ili vv da zameni wen. 2. glas slova W ili w: u engleskom je to zaobljeni zadnjonepčani poluglas nalik na naglo prekinuto oo na početku reči; kada zaključuje diftong, on je u-prelaz. Pred r, kao u wrist, i u nekim rečima, kao answer, sword, two, ne izgovara se.

Činjenica da su grčko beta i latinsko v, koji u engleski prelaze kao rano anglosaksonsko „w“, zapravo samoglasnički suglasnici i da, poput hebrejskog vav****, stoje za „double u“ ili oo glas. Ovaj zaključak dodatno potvrđuje i varijantno čitanje teksta koje pripada Epifaniju. Tu nalazimo da se grčki izrazi ‘IaBe i ‘IaBai prenose na latinski kao **IAUE****,**101 čime se još jednom pokazuje „u“ vrednost slova beta.“

Drugi razlog zbog kojeg su oblik Yahveh i njegove varijante pogrešni jeste činjenica da se sva četiri hebrejska slova koja čine sveto ime izgovaraju kao samoglasnici.102 Da su hebrejski pisari verovali kako se treće slovo svetog imena izgovara kao engleski suglasnik „v“, upotrebili bi hebrejsko slovo bet umesto vav. Na primer, reč nun gimel bet (N-g-b) često se transliteruje na engleski i Jevreji je vokalizuju kao „Negev“.103 Budući da bet nije upotrebljeno, a englesko „v“ jeste suglasnik, oblik YHVH (Yahveh) ili njegove varijante su neispravni. Ove pojedinosti navode nas i da izrazimo opreznost u pogledu engleskog oblika svetog imena YHWH (Yahweh). „W“ se ne sme izgovarati kao tvrd suglasnik „w“, nego kao samoglasničko „double u“.“

Pokušaj transliterovanja svetog imena sa drevnog samarićanskog jezika na grčki doveo je do oblika ‘IaBe i ‘IaBai, za koje se razume da znače Yah-oo-ay, budući da grčko beta ima vrednost engleskog „double u“.“ Ovu činjenicu dodatno podupire i samarićansko sveštenstvo, koje je vekovima nastavljalo da prenosi rani izgovor svetog imena svojim narednim prvosveštenicima. To da su Samarićani znali ispravan izgovor svetog imena potvrđuju Jevreji srednjeg veka. U Gemari Jerušalmi Sanhedrin, na primer, rečeno nam je:104

Sledeći ljudi nemaju udela u budućem svetu: Aba Šaul kaže: isto važi i za onoga koji izgovara ime (Jahve) prema slovima. Rabin Mana je rekao: Kao što to čine Samarićani kada polažu zakletvu.

Da Samarićani nisu znali ispravan izgovor, jevrejski rabini, koji su zabranjivali izgovaranje svetog imena, ne bi imali razloga da ih osuđuju.

U Trećoj poslanici Samarićana Ludolfu, iz 1689. n. e., Samarićani su i dalje tvrdili da poznaju istinski izgovor.105 Nakon toga imamo pismo samarićanskog prvosveštenika Silvestru de Sasiju iz 1820. godine. Napisan na arapskom, ovaj dokument sadrži obrazac blagoslova koji sveto ime daje kao „(Yah-oo-ay)“.106 Zabeleženo je takođe da je sin samarićanskog prvosveštenika, dok je 1904/05. boravio u Svetom gradu Jerusalimu, izgovarao ime YHW kao „Yah-oo“, a potpuno sveto ime YHWH kao „Yah-oo-ay“.107

G. J. Tijeri iz ovih dokaza zaključuje:108

Ali: Samarićani su sačuvali stari izgovor Božjeg imena, koji su i Jevreji koristili u ranija vremena, ali su ga napustili. Tako Yabai i Yabe verovatno čuvaju staru izrailjsku tradiciju koju su sami Jevreji izgubili.

Stoga je očigledno da drevni samarićanski oblik svetog imena, otkriven grčkim slovima (‘IaBe i ‘IaBai), umesto da stvara novu varijantu, zapravo se slaže sa drugim drevnim izvorima i sa ispravnom hebrejskom vokalizacijom četiri sveta slova kao samoglasnika. (R. Clover, The Sacred Name [Qadesh La Yahweh Press, četvrto izdanje, 2018], str. 109-112; podebljanje moje)

U svetlu prethodno rečenog, čitaoci mogu videti velike teškoće i izazove koji prate ispravno izgovaranje svetog imena.

Na primer, da li je ime Jahve iskvareni oblik latinizovanog imena Zevsa, tj. Jove, koji su uveli Samarićani nastojeći da umilostive paganskog tiranina Antioha kako bi izbegli progon?

Drugim rečima, tvrdeći da je njihov hram na gori Garizim posvećen obožavanju Jahvea (grč. Iabe), da li su pokušavali da zavaraju Antioha kako bi pomislio da poštuju njegovog boga Jovea, tj. Zevsa?

Štaviše, da li je Yahowah/Yehowah ispravan izgovor tetragramatona?

Na kraju krajeva, i grčki (Iabe) i latinski oblik (Yahve/IAUE) Božanskog imena odgovaraju obliku Yah_oo_ah, čime izgovor postaje Yahowah/Yehowah. To je zbog toga što je grčko slovo beta na latinski prenošeno kao „v“, koje u engleskom odgovara glasu „u“, dvostrukom o („oo“), pa čak i „w“ (što doslovno znači „dvostruko u“), a ne glasu v.

Možda nikada nećemo saznati odgovore na ova pitanja i moramo, stoga, postupati sa oprezom i poniznošću, da ne bismo razgnevili Gospoda slave zalazeći u stvari suviše duboke da bi ih naši konačni, uprljani umovi mogli obuhvatiti i/ili shvatiti, i tako sagrešili protiv jedinog istinitog Boga otkrivenog u Ličnosti Isusa Hrista.

Svi dobro činimo ako poslušamo upozorenja i opomene bogonadahnutog Svetog pisma:

„Ne uzimaj uzalud imena Gospoda Boga svojega; jer neće pred Gospodom biti prav ko uzme ime njegovo uzalud.“ Izlazak 20:7 Legacy Standard Bible (LSB)

„Što je tajno, ono je Gospoda Boga našega, a javno je naše i sinova naših dovijeka da bismo izvršivali sve riječi ovoga zakona.“ Ponovljeni zakoni 29:29 LSB