Bog koji je troipostasan
Spisak citata koji se ovde navode preuzet je iz knjige Dejvida V. Berkota A Dictionary of Early Christian Beliefs, koju je objavio Hendrickson Publishers, Peabody, Masačusets, 1998, str. 241–255.
Autor navodi tom i broj strane desetotomnog izdanja The Ante-Nicene Fathers, ur. Aleksandar Roberts i Džejms Donaldson, 1885–1887, koje je Hendrickson ponovo objavio 1994). Na primer, ono 1.144 znači tom 1, str. 144. Berkot takođe naznačava da li je hrišćanski pisac istočni i/ili zapadni teolog/apologeta.
Evo linkova na kojima se ovo izdanje može naći na internetu:
Rani hrišćanski crkveni oci. 38 tomova.
Ovi navodi pokazuju da su rani hrišćani razlikovali tri božanske Ličnosti prema jedinstvenim ličnim svojstvima koja svaka poseduje u razlici od drugih. Na primer, Otac je nerođen i ni od koga ne izvodi svoju suštinu. Sin, s druge strane, jeste rođen i stoga izvodi svoju božansku suštinu od Oca bez ikakvog početka, budući da je večan i nestvoren. Slično tome, Duh se razlikuje po Svom bezvremenom ishođenju od Oca kroz Sina. Iz ovog razumevanja unutrašnjih odnosa u Trojstvu rani hrišćani su videli jednu vrstu podređenosti među božanskim Ličnostima. Ti sveti ljudi vere videli su Sina i Duha kao podređene Ocu zato što je On njihov Uzrok — ali ne u vremenskom smislu, u kome bi ih Otac doveo u postojanje iz ničega. Ti rani pisci, teolozi, apologete i drugi, svi su učili i potvrđivali da su i Sin i Duh nestvoreni i da poseduju punoću božanske prirode.
Ova vrsta potčinjenosti poznata je kao odnosna (relaciona) podređenost, za razliku od ontološke podređenosti, koja uči da su Sin i Duh potčinjeni zato što su stvorenja koja poseduju drugačiju i nižu suštinu od Očeve. Istinski pravoverni hrišćani osuđivali su ovakvu potčinjenost, koju su zapravo zastupali jeretici poput Arija i njegovih sledbenika.
Imajući sve prethodno u vidu, sada navodim iz Berkotovog dela. Sav naglasak je moj.
B. Razlika u ličnim svojstvima
„A o danu tome ili o času niko ne zna, ni anđeli na nebu, ni Sin, do jedino Otac.“ Marko 13:32.
„Boga niko nije vidio nikad: Jedinorodni Sin koji je u naručju Oca, on ga objavi.“ Jovan 1:18 [NAS].
„Zaista, zaista vam kažem: Sin ne može ništa činiti sam od sebe nego što vidi da Otac čini; jer što On čini, to isto čini i Sin; Jer Otac ljubi Sina, i sve mu pokazuje što sam čini.“ Jovan 5:19, 20.
„Kad biste me ljubili, obradovali biste se što rekoh: idem Ocu; jer Otac moj veći je od mene.“ Jovan 14:28.
„Uzlazim Ocu mojemu i Ocu vašemu, i Bogu mojemu i Bogu vašemu.“ Jovan 20:17.
„Ali mi imamo samo jednoga Boga Oca, od kojega je sve i za kojega smo mi, i jednoga Gospoda Isusa Hrista, kroz kojega je sve i mi kroz njega.“ 1. Korinćanima 8:6.
„Blagosloven Bog i Otac Gospoda našega Isusa Hrista“ 2. Korinćanima 1:3.
„Koji je ikona Boga nevidljivoga, Prvorođeni prije svake tvari“ Kološanima 1:15.
„blaženi i jedini Vladar, Car careva i Gospodar gospodara, On koji jedini ima besmrtnost i živi u svjetlosti nepristupnoj, Koga niko od ljudi ne vidje niti može vidjeti; Njemu čast i sila vječna.“ 1. Timoteju 6:15, 16.
„U ove posljednje dane govorio je nama preko Sina, kojega postavi nasljednikom svega, kroz kojega je i vijekove stvorio; On koji je sjaj slave i obličje bića Njegovoga i koji drži sve moćnom riječju svojom, pošto sam izvrši očišćenje grijehova naših, sjede sa desne strane Veličanstva na visinama, I toliko se pokaza veći od anđela koliko je slavnije Ime naslijedio nego oni. Jer kome od anđela ikada reče: Sin moj jesi Ti, ja te danas rodih? I opet: Ja ću njemu biti Otac, a on meni Sin. I opet, kada uvodi Prvorodnoga u vaseljenu, govori: I neka mu se poklone svi anđeli Božiji. A za anđele govori: Koji čini anđele svoje duhovima i sluge svoje plamenom ognjenim. Za Sina pak: Prijesto je tvoj, Bože, vavijek vijeka; žezal pravičnosti je žezal Carstva tvojega. Zavolio si pravdu i omrzao bezakonje; zbog toga te pomaza, Bože, Bog tvoj.“ Jevrejima 1:2–9.
„Onoga koji pobijedi učiniću stubom u hramu Boga moga, i više neće izići napolje; i napisaću na njemu Ime Boga moga, i ime grada Boga moga.“ Otkrivenje 3:12.
Bog i Otac Gospoda našeg Isusa Hrista. Polikarp (oko 135, I), 1.35.
Sin unapred objavljuje da će Ga taj isti Bog spasti. On se ne hvali da bilo šta postiže sopstvenom voljom ili silom. Jer i dok je bio na zemlji, postupao je na potpuno isti način. Čoveku koji Mu se obratio rečima „Učitelju blagi“ odgovorio je: „Zašto me zoveš blagim? Jedan je blag — moj Otac koji je na nebesima.“ Justin Mučenik (oko 160, I), 1.249.
Ne smete zamišljati da je sam Nerođeni Bog sišao ili se uzdigao sa nekog mesta. Jer neizrecivi Otac i Gospod svega niti je došao na neko mesto, niti hoda, niti spava, niti ustaje, nego ostaje na Svome mestu. . . . On se ne pokreće niti je ograničen na neko mesto u čitavom svetu, jer je postojao pre nego što je svet nastao. Kako bi onda mogao s nekim da razgovara, ili da Ga neko vidi, ili da se pojavi na najmanjem delu zemlje? . . . Stoga ni Avraam, ni Isak, ni Jakov, niti bilo koji drugi čovek nije video Oca, koji je neiskazivi Gospod svih, uključujući i Hrista. Naprotiv, videli su Onoga koji je bio Sin Očev, po volji Očevoj. Sin je takođe Bog i Anđeo, jer je služio Njegovoj [Očevoj] volji. Justin Mučenik (oko 160, I), 1.263.
Čak je i Gospod, sam Sin Božji, priznao da jedino Otac zna sam dan i čas suda. Jer On jasno izjavljuje: „A o danu tome ili o času niko ne zna, ni anđeli na nebu, ni Sin, do jedino Otac.“ Ako se, dakle, Sin nije stideo da poznanje toga dana pripiše jedino Ocu (nego je izrekao ono što je o toj stvari istinito), nemojmo se ni mi stideti da Bogu prepustimo ona veća pitanja koja nam se mogu javiti. Irinej (oko 180, I/Z), 1.401.
Jer ako neko pita za razlog zašto je Otac, koji sa Sinom ima zajedništvo u svemu, od Gospoda objavljen kao jedini koji zna čas i dan, on zasad neće naći prikladniji, doličniji niti sigurniji razlog od ovoga (budući da je, zaista, Gospod jedini istinski Učitelj): da kroz Njega naučimo kako je Otac iznad svega. Jer On kaže: „Otac moj veći je od mene“ Otac je, dakle, od našeg Gospoda objavljen kao Onaj koji nadmašuje u pogledu znanja. Irinej (oko 180, I/Z), 1.402.
Otkriva se da je On jedini Bog koji je sve stvorio, koji je jedini Svemogući i koji je jedini Otac. On je sve utemeljio i uobličio. . . . Sve je Svojom Mudrošću priredio i uredio. On sadrži sve, ali Njega samog niko ne može sadržati. . . . Postoji, dakle, samo jedan Bog, Tvorac. On je iznad svakog načalstva, vlasti, gospodstva i sile. On je Otac; On je Bog; On je Osnivač; On je Tvorac; On je Sazdatelj. To je učinio Sam — to jest, kroz Svoju Reč i Svoju Mudrost. . . . On je Bog Avraamov, Bog Isakov i Bog Jakovljev. . . . On je Otac Gospoda našeg Isusa Hrista. Kroz Svoju Reč, koja je Njegov Sin, kroz Njega se otkriva i objavljuje svima kojima se otkriva. Jer [jedino] oni Ga poznaju kojima Ga je Sin otkrio. Ali Sin, večno supostojeći sa Ocem, od davnina, štaviše od početka, uvek otkriva Oca. Irinej (oko 180, I/Z), 1.406.
Svi su videli Oca u Sinu. Jer Otac je nevidljivi [praobraz] Sina, a Sin je vidljiva [slika] Oca. Irinej (oko 180, I/Z), 1.469.
Očigledno je da je Otac zaista nevidljiv, o kome je i Gospod rekao: „Boga niko nije vidio nikad“ . . . Kao što je Gospod i rekao: „Jedinorodni Sin koji je u naručju Oca, on ga objavi.“ Irinej (oko 180, I/Z), 1.491.
On ima punu veru u jednoga Boga Svedržitelja, od koga je sve; i u Sina Božjeg, Isusa Hrista Gospoda našeg, kroz koga je sve. Irinej (oko 180, I/Z), 1.508.
Apostol Jovan kaže: „Boga niko nije vidio nikad: Jedinorodni Sin koji je u naručju Oca, on ga objavi.“ Ovde on nevidljivost i neizrecivu slavu naziva „nedrima Božjim“. . . . Niko Ga ne može u potpunosti pravilno izraziti. Jer zbog Njegove veličine, On se ubraja u Sve. On je Otac vaseljene. . . . Ako Ga imenujemo, ne možemo to učiniti na doličan način. Na primer, možemo Ga nazvati Jednim, ili Dobrim, ili Umom, ili Apsolutnim Bićem, ili Ocem, ili Bogom, ili Tvorcem, ili Gospodom. . . . Jer nijedno od tih imena samo za sebe ne izražava Boga. Ali sva zajedno ukazuju na moć Svemogućega. . . . Ali ništa ne postoji pre Nerođenoga. Dovoljno je, dakle, da Nepoznatoga spoznamo božanskom milošću i jedino kroz Reč koja od Njega ishodi. Kliment Aleksandrijski (oko 195, I), 2.463, 464.
Bezpočetno Biće je jedno — Svemogući Bog. Jedan je, takođe, i Prvorođeni. Kliment Aleksandrijski (oko 195, I), 2.493.
Svaka korist koja se tiče života, u svom najvišem smislu, potiče od Svevladajućeg Boga, Oca. On je nad svima. Ona se dovršava kroz Sina, koji je i zbog toga „koji je spasitelj sviju ljudi“ . . . To je u skladu sa zapovešću i naredbom Onoga koji je najbliži Prvom Uzroku, to jest Gospoda. Kliment Aleksandrijski (oko 195, I), 2.518.
Od Sina treba da naučimo o daljem Uzroku vaseljene — o Ocu. On je najdrevniji i najdobrotvorniji od svih. On se ne može izraziti glasom. Naprotiv, Njega treba obožavati sa strahopoštovanjem, ćutanjem i svetim divljenjem, i najviše poštovati. Kliment Aleksandrijski (oko 195, I), 2.523.
Predmet našeg obožavanja jeste jedan Bog, Onaj koji je Svojom zapovednom Rečju, Svojom uređujućom Mudrošću i Svojom silnom Moći iz ničega izveo čitavu ovu gromadu našeg sveta. Tertulijan (oko 197, Z), 3.31.
Jer Onaj koji je oduvek govorio Mojsiju bio je sam Sin Božji, koji je takođe uvek i bio viđen. Jer niko nikada nije video Boga Oca i ostao živ. Tertulijan (oko 197, Z), 3.163.
Kako bi bilo moguće da bilo šta — osim Oca — bude starije, i po tome zaista uzvišenije, od Sina Božjeg, Jedinorodne i Prvorođene Reči? Tertulijan (oko 200, Z), 3.487.
On naziva Hrista „ikona Boga nevidljivoga“ Mi na isti način kažemo da je Otac Hristov nevidljiv, jer znamo da je Sin bio Onaj koji je viđen u drevna vremena. Tertulijan (oko 207, Z), 3.470.
Otac nije isto što i Sin, jer se međusobno razlikuju po načinu svoga postojanja. Jer Otac je čitava suština, dok je Sin izvedeni deo celine. On to i Sam priznaje: „Otac moj veći je od mene“ U Psalmu se Njegova podređenost opisuje kao to da je „malo manjega od anđela“ Tako se Otac razlikuje od Sina, budući veći od Sina utoliko što je jedan Onaj koji rađa, a drugi Onaj koji je rođen. Tertulijan (oko 213, Z), 3.604.
Odgovarate: „Ako je Bog bio Onaj koji je govorio, a Bog i Onaj koji je stvarao . . . onda su objavljena dva Boga.“ Ako ste toliko smeli i oštri, promislite malo. . . . Poslušajte Psalam u kome se dvojica opisuju kao Bog: „Prijesto je tvoj, Bože, vječan i nepokolebljiv; skiptar je carstva tvojega skiptar pravičnosti. Ljubiš pravdu i mrziš na bezakonje; toga radi pomaza te, Bože, Bog tvoj.“ Budući da On ovde govori Bogu i tvrdi da je Bog pomazan od Boga, morao je tvrditi da su Dvojica Bog. . . . „U početku bješe Logos (Riječ), i Logos bješe u Boga, i Logos bješe Bog“ Mnogo drevnije svedočanstvo imamo i u Postanju: „Tada pusti Gospod na Sodom i na Gomoru od Gospoda s neba dažd od sumpora i ognja“ . . . Ipak, tvrdnja da postoje dva Boga ili dva Gospoda nikada ne izlazi iz naših usta. Zato uopšte neću govoriti o Bogovima, niti o Gospodima, nego ću slediti apostola. Tako, ako treba prizivati i Oca i Sina, Oca ću nazvati „Bog“, a Isusa Hrista prizvaću kao „Gospod“. Ali kada se govori o Hristu samom, moći ću da Ga nazovem „Bog“, kao što isti apostol kaže: „od kojih je Hristos po tijelu, koji je nad svima Bog blagosloveni u vijekove.“ Jer i sunčevom zraku bih dao ime „sunce“, kada se posmatra sam za sebe. Ali ako bih spomenuo sunce iz koga zrak izbija, svakako bih odmah oduzeo ime sunca samom zraku. Jer iako ne pravim dva sunca, ipak ću i sunce i njegov zrak računati kao dve stvari i dva oblika jedne nepodeljene suštine — kao što su Bog i Njegova Reč, Otac i Sin. Tertulijan (oko 213, Z), 3.608.
Sledi, dakle, da pod Onim koji je nevidljiv moramo razumeti Oca u punoći Njegovog veličanstva. Istovremeno, Sina prepoznajemo kao vidljivog zbog domostroja Njegovog izvedenog postojanja. Na primer, nije nam dopušteno da posmatramo sunce u punoj meri njegove suštine koja je na nebesima. Naprotiv, našim očima možemo podneti samo zrak sunca. Tertulijan (oko 213, Z), 3.609.
Reč beše u početku „kod Boga“, Oca. Nije Otac bio kod Reči. Jer iako Reč beše Bog, ona beše kod Boga, jer je On Bog od Boga. Tertulijan (oko 213, Z), 3.610.
O Ocu, međutim, on kaže Timoteju: „Koga niko od ljudi ne vidje niti može vidjeti“ A opisu dodaje još punijim rečima: „On koji jedini ima besmrtnost i živi u svjetlosti nepristupnoj“ O Njemu je, takođe, rekao i u ranijem odlomku: „A Caru vijekova, neprolaznome, nevidljivome, jedinome premudrome Bogu“ Tako da bismo suprotna svojstva mogli primeniti na samog Sina. . . . Sin je, dakle, bio Onaj koji je uvek bio viđen, i Sin je Onaj koji je uvek razgovarao s ljudima. To je Sin koji je oduvek delao vlašću i voljom Očevom. Jer „Sin ne može ništa činiti sam od sebe nego što vidi da Otac čini“ Tertulijan (oko 213, Z), 3.611.
[Otac] se imenuje bez Sina kad god se određuje kao Počelo u svojstvu Prve Ličnosti. U takvim slučajevima morao je biti spomenut pre imena Sina. Jer Otac se priznaje na prvom mestu. A posle Oca imenuje se Sin. Stoga, „Ali mi imamo samo jednoga Boga Oca“ i osim Njega nema nikoga drugog. A kada On sam izriče tu tvrdnju, On ne poriče Sina. . . . Jer kao što je taj Sin nepodeljen i nerazdvojiv od Oca, tako Ga treba računati kao Onoga koji je u Ocu (čak i kada nije imenovan). . . . Pretpostavimo da sunce kaže: „Ja sam sunce i nema nikog drugog osim mene, izuzev moga zraka.“ Zar ne biste primetili koliko je takva izjava izlišna, kao da se sam zrak ne računa u sunce? Tertulijan (oko 213, Z), 3.613.
Otac, međutim, nema porekla. Jer On ni od koga ne ishodi. Niti se može videti, budući da nije rođen. Onaj koji je oduvek bio sam nikada nije mogao imati poredak ni rang. Tertulijan (oko 213, Z), 3.614.
Hristos takođe ne zna poslednji dan i čas, koji je poznat jedino Ocu. On dodeljuje carstvo Svojim učenicima, kao što kaže da je Njemu bilo dodeljeno od Oca. Ima vlast da, ako želi, zatraži od Oca legione anđela sebi u pomoć. On uzvikuje da Ga je Bog ostavio. Tertulijan (oko 213, Z), 3.623.
„Pozva ih i rekoše: Ovdje smo, i zasjaše sa veseljem Tvorcu svome.“ S pravom je to rekao. Jer u poređenju sa Ocem, ko će se uzeti u obzir? . . . „On je Bog naš, i nema drugoga koji bi se sravnio sa njim.“ Dobro je rekao. Jer ko je Jakov, sluga Njegov? Ko je Izrailj, ljubljeni Njegov? To je Onaj o kome kliče govoreći: „Ovo je Sin moj ljubljeni, koji je po mojoj volji; njega slušajte.“ Tako je, primivši svo znanje od Oca, savršeni Izrailj (istinski Jakov) potom pokazao sebe na zemlji. . . . Ovo je, dakle, Onaj kome je Otac dao svo znanje. Ipolit (oko 205, Z), 5.225.
„A kad mu sve pokori, onda će se i sam Sin pokoriti Onome koji mu sve pokori, da bude Bog sve u svemu.“ Ako je, dakle, sve stavljeno pod Njega osim Onoga koji je sve stavio pod Njega, onda je Sin Gospod svega, a Otac je Gospod Njegov. Time se u svemu objavljuje jedan Bog, kome je sve potčinjeno zajedno sa Hristom, kome je Otac sve potčinio — sa izuzetkom Sebe samog. A to i sam Hristos kaže, kao kada je u jevanđelju priznao da je On Njegov Otac i Njegov Bog. Jer Hristos govori ovako: „Uzlazim Ocu mojemu i Ocu vašemu, i Bogu mojemu i Bogu vašemu“ Ipolit (oko 205, Z), 5.226.
Otac rađa nestvorenog Sina i izvodi Svetoga Duha — ne kao da On pre toga nije postojao, nego zato što je Otac počelo i izvor Sina i Svetoga Duha. Origen (oko 225, I), 4.270.
Svojim duhovnim isceliteljskim sredstvima Sin sve priprema da na kraju primi dobrotu Očevu. Iz Svog osećaja za tu dobrotu odgovorio je onome ko se Jedinorodnome obratio rečima „Učitelju blagi“. Isus je odgovorio: „Zašto me nazivaš blagim? Niko nije blag osim jednoga — Boga Oca.“ O tome smo raspravljali na drugom mestu, naročito baveći se pitanjem o Onome koji je veći od Tvorca. Hrista smo uzeli za Tvorca, a Otac je Onaj koji je veći od Njega. Origen (oko 228, I), 9.318.
Praobrazna slika svih tih slika jeste Reč Božja — koja beše u početku i koja, time što je kod Boga, u svako doba jeste božanska, ne posedujući božanstvo od sebe same, nego time što je kod Oca. . . . Otac je izvor božanstva; Sin je izvor razuma [grč. logos]. Origen (oko 228, I), 9.323.
Ako je sve postalo (kao i u ovom odlomku) kroz Logos, onda nije postalo od Logosa — nego od nekoga jačeg i većeg od Njega. A ko bi to drugi mogao biti nego Otac? Origen (oko 228, I), 9.328.
Život, u punom smislu te reči, naročito posle onoga što smo o tom predmetu govorili, pripada možda Bogu i nikome osim Njemu. . . . O Bogu se kaže . . . „On koji jedini ima besmrtnost“ Nijedno živo biće osim Boga nema život slobodan od promene i menjanja. Zašto bismo i dalje sumnjali? Čak ni Hristos nije imao udela u Očevoj besmrtnosti. Jer On je „okusio smrt za sve“ Origen (oko 228, I), 9.333.
Spasitelj se ovde naziva prosto „Svetlost“. Ali u sabornoj Poslanici toga istog Jovana čitamo da je Bog Svetlost. Tvrdilo se da to pruža dokaz kako se Sin po suštini ne razlikuje od Oca. Drugi izučavalac, međutim, koji stvar posmatra pažljivije i sa zdravijim rasuđivanjem, reći će da Svetlost koja svetli u tami i koju tama ne obuzima nije ista kao Svetlost u kojoj nema nikakve tame. Svetlost koja svetli u tami nailazi, takoreći, na tu tamu i tama je goni. Pa ipak, uprkos pokušajima usmerenim protiv nje, ona nije obuzeta. Ali Svetlost u kojoj uopšte nema tame niti svetli nad tamom, niti je tama uopšte goni. . . . Ali u onoj meri u kojoj je Bog, budući da je Otac istine, više i veći od istine, i budući da je Otac mudrosti, veći je i uzvišeniji od mudrosti. Origen (oko 228, I), 9.336.
Neka niko ne pomisli da ovo govorimo iz nekakvog nedostatka pobožnosti prema Hristu Božjem. Jer kao što jedino Otac ima besmrtnost, a naš Gospod je uzeo na Sebe smrt koju je za nas umro (iz Svoje ljubavi prema ljudima), tako se i jedino na Oca odnose reči „tame u Njemu nema nikakve“ budući da je Hristos uzeo na Sebe našu tamu — iz Svoje dobre volje prema ljudima. Origen (oko 228, I), 9.338.
„Boga niko nije vidio nikad: Jedinorodni Sin koji je u naručju Oca, on ga objavi.“ Origen (oko 228, I), 9.343.
[Jovan Krstitelj] odgovara uzdižući uzvišeniju prirodu Hrista — da On ima takvu silu da je nevidljiv u Svom božanstvu, iako je prisutan svakom čoveku i proteže se nad čitavom vaseljenom. Origen (oko 228, I), 9.365, 366.
Otac je poslao Onoga koji je Bog živih. . . . Otac je takođe jedini blag, i veći je od Onoga koga je poslao. . . . On, koji je pre svega bio opasan čitavom tvorevinom, uz to što je Sin u Njemu, dao je Spasitelju da prožima svu tvorevinu. Jer On [Reč] beše drugi posle njega i beše Bog Reč. Origen (oko 228, I), 9.370.
Pažljivo obratite pažnju na ono što sledi, gde se On naziva Bogom: „Prijesto je tvoj, Bože, vječan i nepokolebljiv; skiptar je carstva tvojega skiptar pravičnosti. Ljubiš pravdu i mrziš na bezakonje; toga radi pomaza te, Bože, Bog tvoj uljem radosti više nego drugove tvoje.“ Primetite da prorok, obraćajući se prisno Bogu, . . . kaže da je toga Boga pomazao Bog koji je bio Njegov Bog. Origen (oko 248, I), 4.421.
Optužujemo Jevreje što ne priznaju da je Bog Onaj kome su proroci na mnogim mestima posvedočili. Ti odlomci svedoče o tome da je On bio moćna Sila i Bog odmah do Boga i Oca svih stvari. Jer mi tvrdimo da je Njemu Otac dao zapovest . . . „Neka bude svjetlost“ . . . Kažemo da su Njemu bile upućene i reči: „Da načinimo čovjeka po svojemu obličju“ Logos je, kada mu je zapoveđeno, poslušao svu volju Očevu. Origen (oko 248, I), 4.433.
Naš Gospod i Spasitelj, čuvši da Ga jednom prilikom oslovljavaju sa „Učitelju blagi“, uputio je onoga koji je to izrekao Svome Ocu, rekavši: „Zašto me zoveš blagim? Niko nije blag osim jednoga, to jest Boga Oca.“ U skladu sa zdravim razumom Sin je to rekao o ljubavi Svoga Oca, jer On beše slika dobrote Božje. Origen (oko 248, I), 4.548.
Naš Spasitelj, takođe, ne učestvuje u pravednosti. Naprotiv, budući da je i Sam „Pravednost“, u Njemu učestvuju pravednici. . . . Predmet ispitivanja je i to da li „Jedinorodnog“ i „Prvorođenog svake tvari“ treba nazvati „suštinom suština“, . . . dok je iznad svega Njegov Otac i Bog. Origen (oko 248, I), 4.602, 603.
Ali Bog i Otac svega nije jedino Biće koje je, po našem sudu, veliko. Jer On je Sebe i Svoju veličinu podario Svome Jedinorodnome i Prvorođenome svake tvari, da bi On — budući slika nevidljivog Boga — sačuvao, i u Svojoj veličini, sliku Očevu. Jer nije bilo moguće da postoji, takoreći, srazmerna i lepa slika nevidljivog Boga ako ne bi sačuvala i sliku Njegove veličine. Origen (oko 248, I), 4.605.
Onaj kome je Bog posvedočio kroz proroke i koji je učinio velika dela na nebu i na zemlji treba da po tom osnovu primi čast koja je odmah iza one koja se daje Svevišnjem Bogu. Origen (oko 248, I), 4.634.
Kelsos [paganski kritičar] dalje nastavlja: „Kada biste hrišćanima rekli da Isus nije Sin Božji, nego da je Bog Otac svih i da jedino Njega treba istinski obožavati, oni ne bi pristali da prestanu da obožavaju Onoga koji im je vođa u pobuni. A nazivaju Ga Sinom Božjim ne iz nekog krajnjeg poštovanja prema Bogu, nego iz krajnje želje da uzvise Isusa Hrista.“ . . . [ORIGENOV ODGOVOR:] Nema ničega preteranog ni nedoličnog Božjem karakteru u učenju da je On rodio takvoga Jedinoga Sina. I niko nas neće ubediti da takav nije Sin nerođenog Boga i Oca. . . . On je Sin koga je Otac najviše uzvisio. Doduše, među mnoštvom vernika može biti pojedinaca koji se s nama ne slažu u potpunosti [tj. monarhijanaca]. Oni neoprezno tvrde da je Spasitelj Svevišnji Bog. Mi se, međutim, s njima ne slažemo. Naprotiv, verujemo Njemu kada kaže: „Otac koji me je poslao veći je od mene.“ Stoga onoga koga nazivamo Ocem ne bismo učinili nižim od Sina Božjeg — kao što nas Kelsos optužuje da činimo. Origen (oko 248, I), 4.644.
Pravilo istine zahteva da pre svega verujemo u Boga Oca i Gospoda Svedržitelja. On je apsolutno savršeni Osnivač svega. . . . Iznad svega toga On nije ostavio mesta ni za kakvog višeg Boga (kakvog neki ljudi zamišljaju). Jer On sadrži sve, i nema ničega praznog izvan Njega. . . . On je uvek neograničen, jer ništa nije veće od Njega. On je uvek večan, jer ništa nije drevnije od Njega. Jer Onome koji je bez početka niko ne može prethoditi, budući da za Njega nema vremena. Zbog toga je besmrtan . . . i isključuje način postojanja u vremenu. . . . Kada bi Ga bilo moguće razumeti, bio bi manji od ljudskog uma koji bi Ga mogao pojmiti. Novatijan (oko 235, Z), 5.611, 612.
Gospod s pravom izjavljuje da je jedino On blag. . . . Objavljeno je da je jedan i da nema Sebi ravnoga. Novatijan (oko 235, Z), 5.614.
„Koji budući u obličju Božijem, nije smatrao za otimanje to što je jednak sa Bogom“ Jer iako se sećao da je Bog od Boga Oca, nikada se nije ni poredio ni izjednačavao sa Bogom Ocem. Bio je svestan da je od Svoga Oca i da poseduje upravo ono što jeste zato što Mu je Otac to dao. . . . Ukazivao je Ocu svaku poslušnost i još je uvek ukazuje kao i uvek. Iz toga se vidi da je smatrao kako bi polaganje prava na izvesno božanstvo bilo otimanje — naime, izjednačavanje sebe sa Bogom Ocem. Naprotiv, poslušan i potčinjen svakoj vlasti i volji Svoga Oca, bio je čak zadovoljan da uzme na Sebe obličje sluge. Novatijan (oko 235, Z), 5.633.
Da nije bio Sin . . . i da je bio određen da bude jednako velik kao Otac, prouzrokovao bi dvojicu Otaca. Time bi dokazao postojanje dvaju Bogova. Da je bio nevidljiv, upoređen sa Nevidljivim i time proglašen jednakim, pokazao bi dvojicu Nevidljivih. Tako bi, opet, dokazao da postoje dva Boga. . . . Ali ovako, šta god da jeste, On nije od Sebe samog, jer nije nerođen. Naprotiv, On je od Oca, jer je rođen. . . . On nije ni iz kakvog drugog izvora osim iz Oca, kao što smo već ranije rekli. Dugujući Svoje poreklo Svome Ocu, nije mogao uneti nesaglasnost u božanstvo brojem od dva Boga. Jer Njegov početak beše u tome što je rođen od Onoga koji je jedan Bog. . . . Stoga je objavio da je Bog jedan, time što je pokazao da je Bog bez izvora i bez početka. Naprotiv, On je početak i izvor svega. Štaviše, Sin ne čini ništa po Svojoj volji, niti čini išta po Svojoj odluci. Isto tako, ne dolazi od Sebe samog, nego sluša sve zapovesti i naredbe Svoga Oca. Tako, iako Ga rođenje dokazuje kao Sina, ipak Ga poslušnost čak i do smrti objavljuje kao Slugu volje Svoga Oca, od koga i jeste. . . . On je zaista dokazan kao Sin Svoga Oca. Ali se pokazuje kao Gospod i Bog svega ostalog. Sve je stavljeno pod Njega i predato Njemu. Jer On je Bog, i sve Mu je potčinjeno. Pa ipak, Sin sve što je primio upućuje Ocu. On ponovo predaje Ocu svu vlast Svoga božanstva. Istiniti i večni Otac objavljuje se kao jedan Bog, od koga se jedino i šalje ta sila božanstva. . . . Tako je s razlogom Bog Otac Bog svih. I On je izvor, takođe, i samog Svoga Sina, koga je rodio kao Gospoda. Štaviše, Sin je Bog svega ostalog, jer je Bog Otac Onoga koga je rodio postavio nad svime. Novatijan (oko 235, Z), 5.644.
Postoje dve vrste stvaralačke moći. . . . Jedna sama od sebe čini šta god izabere . . . golom svojom voljom, bez odlaganja, čim to hoće. To je moć Oca. Druga [vrsta moći] ukrašava i uređuje ono što već postoji, podražavajući prvu. To je moć Sina, koji je Svemoćna i Silna ruka Očeva. Metodije (oko 290, I), 6.381, prema navodu Fotija.
Moramo reći da je Početak, iz koga je izašla najpravednija Reč, Otac i Tvorac svega, u kome On beše. A reči „On bješe u početku u Boga.“ kako izgleda, ukazuju na položaj vlasti koji je Reč imala kod Oca pre nego što je svet nastao. „Početak“ označava Njegovu moć. I tako, posle jedinstvenog bezpočetnog Početka, koji je Otac, On je Početak ostalih stvari, kroz koga je sve postalo. Metodije (oko 290, I), 6.381, prema navodu Fotija.
Neko će možda upitati kako to kažemo da obožavamo samo jednoga Boga. Jer izjavljujemo da postoje dvojica — Bog Otac i Bog Sin. Ta izjava je mnoge odvela u najveću zabludu. . . . Kada govorimo o Bogu Ocu i Bogu Sinu, mi o njima ne govorimo kao o različitima, niti ih razdvajamo. Jer Otac ne može postojati bez Sina, niti se Sin može odvojiti od Oca. To je zato što se ime Oca ne može primeniti bez Sina. Niti Sin može biti rođen bez Oca. Budući, dakle, da Otac čini Sina, a Sin Oca, obojica imaju jedan um, jedan duh, jednu suštinu. Ipak, Otac je, takoreći, izvor koji preliva. Sin je, takoreći, potok koji iz njega ističe. Otac je kao sunce; Sin je, takoreći, zrak koji se pruža od sunca. A budući da je Sin i veran Svevišnjem Ocu i od Njega ljubljen, On od Njega nije odvojen. Kao što ni potok nije odvojen od izvora, niti zrak od sunca. Jer voda izvora je u potoku, a svetlost sunca je u zraku. Isto tako, glas se ne može odvojiti od usta, niti snaga ili ruka od tela. Zato, kada Ga proroci nazivaju i Rukom, Snagom i Rečju Božjom, tu očigledno nema nikakvog razdvajanja. . . .
Možemo se poslužiti primerom koji nam je bliži. Pretpostavimo da neko ima sina koga naročito voli — koji je još uvek u kući i pod vlašću svoga oca. Iako mu otac po građanskom zakonu može dati ime i vlast gospodara, kuća je jedna. Samo se jedna osoba naziva gospodarem. Isto tako, ovaj svet je jedna kuća Božja. A Sin i Otac, koji jednodušno prebivaju u svetu, jesu jedan Bog. Jer jedan je kao dvojica, a dvojica su kao jedan. Niti je to neverovatno, jer Sin je u Ocu, kao što Otac ljubi Sina. A Otac je u Sinu, jer Sin verno sluša volju Očevu. On nikada nije učinio, niti će učiniti, išta drugo osim onoga što je Otac hteo ili zapovedio. Dakle, Otac i Sin jesu jedan Bog. . . . Jer postoji samo jedan Bog — slobodan, Svevišnji, bez ikakvog porekla. Jer On je Sam poreklo svega. I u Njemu su sadržani i Sin i sve stvari. Stoga, budući da je um i volja jednoga u drugome — ili tačnije, budući da je u obojici jedno — obojica se s pravom nazivaju jednim Bogom. Jer sve što je u Ocu prelazi na Sina. A sve što je u Sinu silazi od Oca. Prema tome, taj Najviši i Neuporedivi Bog ne može se obožavati osim kroz Sina. Onaj ko misli da obožava samo Oca, a neće da obožava Sina — on ne obožava ni Oca. Ali onaj ko prima Sina i nosi Njegovo ime — on istinski obožava Oca zajedno sa Sinom. Jer Sin je Poslanik, Vesnik i Sveštenik Svevišnjeg Oca. Laktancije (oko 304–313, Z), 7.132, 133.
Sledeća dva navoda potiču od Aleksandra, episkopa aleksandrijskog, koji je bio glavni protivnik Arija u periodu pred Nikejski sabor.
On je jednako sa Ocem nepromenljiv i neizmenljiv, i ništa Mu ne nedostaje. On je savršeni Sin i, kao što smo naučili, sličan je Ocu. Jedino je u ovome niži od Oca: što nije nerođen. Jer On je sasvim tačna slika Oca i ni u čemu se od Njega ne razlikuje. . . . Ali neka niko ne shvati reč „uvek“ na način koji budi sumnju da je On nerođen. . . . Jer ni reči „beše“, „uvek“ ili „pre svih vekova“ nisu istoznačne sa „nerođen“. Jer ljudski um ne može upotrebiti nikakve sinonime da označi „nerođeno“. . . . Jer te reči nikako ne označavaju nerođenost. Naprotiv, čini se da te reči prosto ukazuju na produžavanje vremena. Ipak, one ne mogu na pravi način označiti božanstvo i drevnost Jedinorodnoga. Pa ipak, upotrebljavali su ih sveti ljudi, dok svaki prema svojoj meri nastoji da izrazi ovu tajnu, moleći slušaoce za strpljenje i navodeći razuman izgovor, govoreći: „Dotle možemo doći“. . . .
Ukratko, koju god reč upotrebimo, ona nije istoznačna sa „nerođen“. Stoga Nerođenome Ocu treba da sačuvamo Njegovo svojstveno dostojanstvo, ispovedajući da niko nije uzrok Njegovog postojanja. Ali i Sinu se mora dati Njemu dolična čast, pripisujući Mu . . . rođenje od Oca bez početka i pripisujući Mu obožavanje. . . . Mi nikako ne odbacujemo Njegovo Božanstvo, nego Mu pripisujemo sličnost koja u svakom pogledu tačno odgovara slici i primeru Oca. Ipak, moramo reći da jedino Ocu pripada svojstvo nerođenosti. Jer sam Spasitelj je rekao: „Otac moj veći je od mene“ Aleksandar Aleksandrijski (oko 324, I), 6.294, 295.
O Njemu verujemo ovako, kao što veruje i apostolska Crkva: u jednoga Oca, nerođenog, koji uzrok Svoga postojanja nema ni od koga, koji je nepromenljiv i neizmenljiv. On je uvek isti i ne može imati ni uvećanje ni umanjenje. On nam je dao Zakon, Proroke i jevanđelja. On je Gospod patrijaraha, apostola i svih svetih. I verujemo u jednoga Gospoda Isusa Hrista, Jedinorodnog Sina Božjeg. On nije rođen od onoga što nije, nego od Onoga koji je Otac. Aleksandar Aleksandrijski (oko 324, I), 6.295.
Za dalje čitanje
Hristos kao rođeni i božanska hijerarhija