Binitarna priroda vrhunskog dokaznog teksta Svetog pisma o jedinstvu Boga, 2. deo

Nastavljamo tamo gde smo stali.

**
Mesija kao Adonaj**

U Psalmu 110:5 Davidov Gospod, koji je Jahvi s desne strane, jeste Adonaj, budući da je on Onaj koji izvršava sud nad svojim neprijateljima. Razmotrimo pažljivo stihove 1 i 5-7:

Psalam 110:1: „Reče Gospod Gospodu mojemu: Sjedi meni s desne strane dok položim neprijatelje tvoje za podnožje nogama tvojima.“

Psalam 110:5-7: „Gospod je tebi s desne strane. Pobiće u dan gnjeva svojega careve; Sudiće narodima, napuniće zemlju trupova; satrće glavu na zemlji širokoj. Iz potoka će na putu piti, i zato će podignuti glavu.“

Čini se sasvim jasnim da je Onaj koji donosi sud nad narodima i razbija ih u komade upravo Davidov Gospod, jer odlomak kaže da će Gospod piti iz potoka nakon svoje pobede, što je očigledno ljudska radnja.

Zapravo, izjava u 7. stihu o tome kako Gospod podiže svoju glavu podrazumeva da je voda koju je Gospod pio služila obnavljanju njegove telesne snage utrošene u bici:

27 tn Izraz „podiže glavu“ ovde se odnosi na obnovljenu telesnu snagu i emocionalnu živost (vidi Psalam 3:3) koje pruža osvežavajuća voda. Za drugi primer pobedničkog ratnika kojeg voda okrepljuje nakon bitke, vidi Sudije 15:18-19 (vidi takođe 1. Samuilova 30:11-12, gde je, međutim, kontekst drugačiji). (NET Bible)

Ovo dodatno potvrđuje da je ovde reč o Davidovom Gospodu, što se savršeno slaže sa novozavetnim učenjem da je ovo Psalam o Mesiji, Sinu Davidovom.

To nas dovodi do naše sledeće tačke. Prema Psalmu 2, mesijanski Car je taj koji će zaista uništiti careve naroda zato što su raspalili njegov žestoki gnev. Uporedimo sledeće:

Psalam 110:5-6: „Gospod je tebi s desne strane. Pobiće u dan gnjeva svojega careve; Sudiće narodima, napuniće zemlju trupova; satrće glavu na zemlji širokoj.“

Psalam 2:7-12: „Kazaću naredbu Gospodnju; on reče meni: „Ti si Sin moj, ja te sad rodih. Išti u mene, i daću ti narode u našljedstvo, i krajeve zemaljske tebi u državu. Udarićeš ih gvozdenom palicom; razbićeš ih kao lončarski sud.“ Sad carevi, urazumite se; naučite se sudije zemaljske! Služite Gospodu sa strahom, i radujte se s trepetom. Poštujte sina da se ne razgnjevi, i vi ne izginete na putu svome; jer će se gnjev njegov brzo razgorjeti. Blago svjema koji se u nj uzdaju!“

Dakle, nije Jahve taj koji uništava, već Gospod koji mu je s desne strane, i stoga je on Adonaj.

Sam Novi zavet tvrdi da će Isus Mesija uništiti sve svoje neprijatelje u dan svoga gneva, dok sedi ustoličen Bogu s desne strane:

„Onda kraj, kad preda Carstvo Bogu i Ocu, kad ukine svako poglavarstvo i svaku vlast i silu. Jer on treba da caruje dok ne položi sve neprijatelje pod noge svoje. Posljednji neprijatelj ukinuće se – smrt. Jer sve pokori pod noge njegove. A kada kaže da mu je sve pokoreno, očigledno, osim Onoga koji mu pokori sve. A kad mu sve pokori, onda će se i sam Sin pokoriti Onome koji mu sve pokori, da bude Bog sve u svemu.“ 1. Korinćanima 15:24-28

Ovde se blaženi Apostol poziva na Psalam 8:5 i 110:1 opisujući kako Isus stavlja svoje neprijatelje, zajedno sa svima ostalima, pod svoje noge! I:

„I carevi zemaljski i velikaši i vojvode i bogataši i silni i svaki rob i slobodnjak sakriše se u pećine i stijene gorske; I govorahu gorama i stijenama: Padnite na nas i sakrijte nas od lica Onoga što sjedi na prijestolu i od gnjeva Jagnjetova, Jer dođe veliki Dan gnjeva njegova, i ko može opstati?“ Otkrivenje 6:15-17

„I deset rogova koje vidje, to su deset careva koji carstvo još ne primiše, nego će kao carevi primiti vlast na jedan čas sa zvijerju. Ovi jedno mišljenje imaju, i svoju silu i vlast daju zvijeri. Ovi će s Jagnjetom zaratiti i Jagnje će ih pobijediti, jer je Gospodar nad gospodarima i Car nad carevima; i oni koji su s Njim, pozvani i izabrani i vjerni.“ Otkrivenje 17:12-14

„I vidjeh nebo otvoreno, i gle, konj bijeli, i Onaj koji sjedi na njemu zove se Vjerni i Istiniti, i po pravdi sudi i ratuje; A oči su mu kao plamen ognjeni, i na glavi njegovoj krune mnoge, i ima Ime napisano, koje niko ne zna do On sam; I obučen je u haljinu crvenu od krvi, i Ime se njegovo zove: Logos (Riječ) Božiji. I vojske nebeske iđahu za Njim na konjima bijelim, obučene u svilu bijelu i čistu. I iz usta njegovih izlazi mač oštar s obje strane, da njime porazi neznabošce; i On će ih napasati palicom gvozdenom, i On gazi kacu vina ljutoga gnjeva Boga Svedržitelja. I ima na haljini i na bedru svome Ime napisano: Car careva i Gospodar gospodara. I vidjeh jednoga anđela gdje stoji na suncu i povika glasom silnim, govoreći svima pticama koje lete posred neba: Dođite i skupite se na veliku večeru Božiju. Da jedete mesa od careva, i mesa od vojvoda, i mesa od junaka, i mesa od konja i onih koji sjede na njima, i mesa od svih slobodnih i robova, i od malih i velikih. I vidjeh zvijer i careve zemaljske i vojske njihove sakupljene da zarate sa Onim što sjedi na konju i s vojskom njegovom. I bi uhvaćena zvijer, i s njom lažni prorok koji je činio čudesa pred njom, kojima prevari one što primiše žig zvijeri, i koji se klanjaju liku njezinom; oboje živi biše bačeni u jezero ognjeno koje gori sumporom. A ostali biše pobijeni mačem koji iziđe iz usta Onoga što sjedi na konju; i sve se ptice nasitiše od mesa njihova.“ Otkrivenje 19:11-21

U svetlu svega prethodnog, potpuno je jasno da je Davidov Gospod Adonaj iz Psalma 110:5.

Stoga upotreba reči Adonaj u Psalmu 110 za Davidovog Gospoda pobija svaki pokušaj da se božanstvo Hrista podrije na osnovu toga što je on nazvan Adoni. Ako išta, Psalam 110 zapravo potvrđuje da se Adoni i Adonaj mogu upotrebljavati naizmenično za Onoga koji je u punom smislu Bog, ali i čovek.

To nas dovodi do naše sledeće tačke.

**
Masoretska vokalizacija hebrejske Biblije i Septuaginta**

Čitaoci možda nisu svesni da se čitav ovaj argument o razlici između Adoni i Adonaj zasniva isključivo na masoretskoj vokalizaciji, koja svoj konačni oblik nije dobila sve do srednjeg veka! Od suštinske je važnosti primetiti da je starozavetni hebrejski pisan suglasnicima koji su imali samo „slova za vokale“. Biblijski hebrejski isprva nije imao vokalske znake; oni su dodati tek stotinama godina kasnije.

Uz to rečeno, mora se imati na umu da se i Adonaj i Adoni u hebrejskom pišu potpuno isto, jer se oba sastoje od četiri suglasnika ‘-d-n-j.

Dakle, čitav argument „biblijskih“ unitarijanaca počiva na pretpostavci da je masoretska vokalizacija, koja je dodala vokalske znake kako bi razlikovala Adonaj od Adoni, apsolutno ispravna!

U svetlu ove činjenice može se zapravo tvrditi da su masoreti bili toliko uznemireni time što hrišćani koriste ovaj Psalam da bi dokazali božanstvo Mesije da su odlučili da dodaju vokalske znake kako bi se čitalo Adoni umesto Adonaj. Na taj način Jevreji su mogli da tvrde da hrišćani greše, budući da Psalam ne potvrđuje božansku prirodu Mesije.

Međutim, da bi zaobišli ovaj prigovor, pojedini unitarijanci pozivaju se na grčki prevod Psalma (poznat kao Septuaginta [LXX]) kako bi utvrdili da je David morao upotrebiti Adoni i da su kasniji masoreti stoga bili u pravu:

„Reče Gospod Gospodu mojemu: Sjedi meni s desne strane dok položim neprijatelje tvoje za podnožje nogama tvojima.“ 109:1 LXX

Ovde grčka verzija hebrejsku reč koju je David upotrebio prevodi kao „moj Gospod“, što je doslovan prevod reči Adoni. Unitarijanci tvrde da bi prevod jednostavno upotrebio kyrios ili „Gospod“ bez prisvojne zamenice mou da je hebrejska reč u osnovi zaista bila Adonaj.

Problem sa ovom tvrdnjom jeste to što ona pogrešno pretpostavlja da Adonaj ne može biti preveden i kao kyrious mou ili „moj Gospod“. Ali time se zanemaruje činjenica da je Adonaj upravo tako preveden u grčkom tekstu Psalama 16:1 i 35:23!

Evo prevoda sa hebrejskog:

„Rekoh Gospodu: Ti si Gospod moj, nemam dobra osim tebe.“ 16:2

„Probudi se, ustani na sud moj, Bože moj i Gospode, i na parnicu moju.“ 35:23

A sada uporedite to sa grčkom verzijom:

„Rekoh Gospodu: Ti si Gospod moj, nemam dobra osim tebe.“ 15:2 LXX

„Probudi se, ustani na sud moj, Bože moj i Gospode, i na parnicu moju.“ Psalam 34:23 LXX

Ovo unitarijance sada stavlja pred nerešivu dilemu. Oni će morati ili da priznaju da Adonaj može biti preveden kao kyrious mou, što znači da njihov argument u vezi sa grčkim tekstom Psalma 110:1 pada u vodu i ostaje bez osnova, jer ne dokazuje njihovu tvrdnju da je u hebrejskom izvorno stajalo Adoni. Ili će morati da priznaju da su masoreti pogrešili, budući da je u Psalmima 16:2 i 35:23 trebalo da stoji Adoni, a ne Adonaj. Ali to bi onda dokazalo da hebrejska Biblija ipak koristi Adoni za Jahvea, čime bi bila pobijena unitarijanska tvrdnja da se Adoni nikada ne koristi za istinitog Boga!

Štaviše, kada se jednom prizna da su masoreti mogli pogrešiti u načinu na koji su preneli hebrejski tekst Psalama 16:2 i 35:23, time se otvara mogućnost da su pogrešili i time što su Psalam 110:1 pročitali kao Adoni.

**
Septuaginta o preegzistenciji Davidovog Gospoda**

Drugi problem sa kojim se unitarijanci suočavaju pozivajući se na Septuagintu jeste to što upravo ta verzija potvrđuje da je Davidov Gospod lično postojao pre stvaranja kosmosa! Evo kako 3. stih glasi u Septuaginti:

„Kao rosa zori iz utrobe, takva je u tebe mladost tvoja.“ 109:3

Jahve je iz utrobe rodio, odnosno začeo Davidovog Gospoda, pre nastanka Zvezde Danice!

Zvezda Danica možda se odnosi na stvarnu zvezdu ili na duhovno biće (ili možda na oboje!) koje ta zvezda predstavlja, budući da se ta reč tako koristi u sledećem odlomku:

„I kad te smiri Gospod od truda tvojega i muke, i od ljutoga ropstva u kom si robovao, Tada ćeš izvoditi ovu priču o caru Vavilonskom i reći ćeš:“… „Kako pade s neba, zvijezdo Danice, kćeri zorina? Kako se obori na zemlju koji si gazio narode? A govorio si u srcu svom: Izaći ću na nebo, više zvijezda Božijih podignuću prijesto svoj, i sješću na gori zbornoj na strani sjevernoj; Izaći ću u visine nad oblake, izjednačiću se s Višnjim. A ti se u pakao svrže, u dubinu grobnu.“ Isaija 14:3-4, 12-15

Pad cara Vavilona opisan je kao pad Zvezde Danice s neba. U kontekstu se čini da Jahve upoređuje uništenje tog cara sa sudom koji je pao na jedno veličanstveno duhovno biće, ono koje je mislilo da može sebe postaviti iznad zvezda Božjih i izjednačiti se sa Svevišnjim.

Ovo ukazuje na to da je Zvezda Danica možda bila nebesko stvorenje koje je želelo da vlada nad anđelima i da postane veće od njih po položaju i časti.

Kako god bilo, iz Psalma 109:3 jasno je da je Davidov Gospod postojao pre nego što su sazvežđa načinjena, a time i pre nego što je zemlja nastala, budući da je Jahve stvorio zvezde (kao i anđele) pre nego što je oblikovao svet:

„Gdje si ti bio kad ja osnivah zemlju? Kaži ako si razuman. Ko joj je odredio mjere, znaš li, ili ko je rastegao uže preko nje? Na čem su podnožja njezina uglavljena? Ili ko joj je metnuo kamen ugaoni? Kad pjevahu zajedno zvijezde jutarnje i svi sinovi Božji klikovahu.“ Jov 38:4-7

A budući da se unitarijanci pozivaju na Septuagintu Psalma 110 kako bi dokazali svoju tvrdnju, da li su spremni da prihvate i prilično izričito i naglašeno svedočanstvo te iste verzije o preegzistenciji Davidovog Gospoda? Ako nisu, zašto nisu?

**
Isus Hristos – Tomin Adonaj i Elohim**

Problemi za unitarijance daleko su od kraja. Prema Psalmu 35:23, Davidov Bog i Gospod jeste Jahve. Septuaginta hebrejsko Elohai we’Adonai prevodi kao ho theos mou kai ho kyrios mou.

Međutim, prema Tomi, Isus je njegov Gospod i Bog!

„I odgovori Toma i reče mu: Gospod moj i Bog moj! Reče mu Isus: Zato što si me vidio, povjerovao si; blaženi koji ne vidješe a vjerovaše.“ Jovan 20:28

Reči koje nadahnuti pisac koristi gotovo su istovetne onima koje nalazimo u grčkom prevodu Psalma 35:23, s jedinom razlikom što je redosled obrnut. Budući da je izraz upotrebljen u Septuaginti prevod reči Elohai we’Adonai, možemo stoga pretpostaviti da je Toma zapravo Isusa nazvao i Adonaj i Elohim, naročito ako je govorio hebrejski.

Drugim rečima, grčki tekst Jovana 20:28 ukazuje na to da je Toma zapravo ispovedio da je Isus Adonaj we’ Elohai! U najmanju ruku, tako bi trebalo da razumemo Tomine reči u svetlu paralelne konstrukcije iz Psalma 34:23 LXX, koji hebrejsko Elohai we’Adonai prevodi kao ho theos mou kai ho kyrios mou.

To da Toma naziva Isusa svojim Gospodom i Bogom nešto je što je van svake sumnje kada je reč o gramatici Jovanovog jevanđelja. Poznati reformisani hrišćanski apologeta dr Džejms R. Vajt (James R. White) objašnjava:

„Tomin odgovor je jednostavan i jasan. Upućen je Gospodu Isusu, a ne nekom drugom, jer Jovan kaže: ‚reče mu‘. Sadržaj njegovog ispovedanja je jasan i nedvosmislen. ‚Gospod moj i Bog moj!‘ Isus je Tomin Gospod. U to nema nikakve sumnje. I jednostavno ne postoji nikakav razlog – gramatički, kontekstualni ili bilo koji drugi – da se porekne da u istom dahu Toma naziva Isusa Hrista svojim ‚Bogom‘.“ (White, The Forgotten Trinity: Recovering the Heart of Christian Belief [Bethany House Publishers, Grand Rapids, MI 1998], Chapter 5. Jesus Christ: God in Human Flesh, str. 69)

Pokojni katolički novozavetni naučnik Rejmond E. Braun (Raymond E. Brown) piše:

#17. Jovan 20:28: U nedelju uveče, nedelju dana nakon Uskrsa, Isus se javlja Tomi i ostalim učenicima, navodeći Tomu da ga ispovedi kao „Gospod moj i Bog moj“. Ovo je najjasniji primer u Novom zavetu upotrebe reči „Bog“ za Isusa.276 Ovde se Isusu obraća kao „Bogu“ (oblik u nominativu sa određenim članom, koji ima funkciju vokativa). Prizor je osmišljen tako da posluži kao vrhunac jevanđelja: dok vaskrsli Isus stoji pred učenicima, jedan od njih najzad izražava odgovarajuću veru u Isusa. On to čini primenjujući na Isusa grčke (septuagintske) ekvivalente dvaju izraza koji se u Starom zavetu primenjuju na Boga (kyrios, „Gospod“, kao prevod za JHVH; i theos, „Bog“, kao prevod za ’Elohim). Najbolji primer starozavetne upotrebe nalazi se u Psalmu 35:23, gde psalmista uzvikuje: „Bože moj i Gospode moj“. Sasvim je moguće da je hrišćansku upotrebu takve ispovedne formule podstakao zahtev rimskog cara Domicijana na titulu „Gospod i Bog“ (dominus et deus noster). (Brown, Introduction to New Testament Christology [Paulist Press, Mahwah, N. J. 1994], Appendix III. Did the New Testament Call Jesus God?, (C) Passages Where Jesus Is Clearly Called God, str. 188-189; podvlačenje naše)

I u fusnoti i u svom zaključku Braun primećuje da Novi zavet naziva Isusa Bogom i na nekoliko drugih mesta:

276. Tvrdnja Teodora Mopsuestijskog da je Toma izgovarao uzvik zahvalnosti Ocu danas ima malo pristalica. Bultman („Christological“ 276) naziva ga: „Jedinim odlomkom u kojem je Isus nesumnjivo označen ili, tačnije, oslovljen kao Bog.“ Ta izjava je, međutim, preterana, jer ne pridaje odgovarajući značaj verovatnoćama, štaviše izvesnostima, da se Jevrejima 1:8, 1. Jovanova 5:20 i 2. Petrova 1:1 odnose na Isusa kao Boga. Štaviše, ona pridaje veću pažnju nego što je opravdano činjenici da se „Bog“ u Jovanu 20:28 koristi sa članom, a u Jovanu 1:1 bez člana. Kao što sam gore primetio, ta dva odlomka čine inkluziju i stoga govore istu stvar. C. K. Barrett, The Gospel According to John (2. izd.; Philadelphia: Westminster, 1978), 573, povodom Jovana 20:28: „Razlika između ovog stiha i 1:1 (gde je theos bez člana) ne sme se preterano isticati.“ (Isto; podebljanje naše)

Na pitanje koje čini naslov ovog DODATKA mora se odgovoriti potvrdno. U tri razumno jasna slučaja u Novom zavetu i u pet slučajeva koji su verovatni Isus se naziva Bogom. Upotreba reči „Bog“ za Isusa, posvedočena početkom 2. veka, bila je nastavak upotrebe koja je započela u novozavetno vreme. Nema razloga da se tome čudimo. „Isus je Gospod“ očigledno je bila popularna ispovedna formula u novozavetno vreme, a u toj formuli hrišćani su Isusu davali titulu kyrios, koja je bila septuagintski prevod za JHVH. Ako je Isusu mogla biti data ta titula, zašto onda nije mogao biti nazvan „Bogom“ (theos), rečju kojom je Septuaginta često prevodila ’Elohim? Ta dva hebrejska izraza postala su relativno zamenljiva, a JHVH je zapravo bio svetiji izraz.

Ovo ne znači da možemo naivno gledati na razvoj koji se odigrao u novozavetnoj upotrebi reči „Bog“ za Isusa (niti, uostalom, na postepeni rast razumevanja Isusovog božanstva). Osam slučajeva kojima se bavimo nalaze se u sledećim novozavetnim spisima: Rimljanima, Jevrejima, Titu, Jovan, 1. Jovanova i 2. Petrova… (Isto, (D) Evaluation Of The Evidence, str. 189-190; podebljanje naše)

Dakle, Tomina izjava ne samo da potvrđuje da je Isus i Jahve/Adonaj i Elohim, već dodatno utvrđuje i to da se Adoni primenjuje na Boga!

Prorok David naziva Isusa Adoni.
Isus je Gospod Bog prema nadahnutom Svetom pismu.
Dakle, Adoni je titula koja se koristi za Božanstvo.

Tvrditi potom protiv božanstva Hrista isključivo na osnovu puke upotrebe reči Adoni pogrešno je, jer nam ta reč ni na koji način ne govori da li nadahnuti biblijski pisac ima na umu božanski subjekat ili ne; to se mora utvrditi prvenstveno iz samog konteksta.

Za više o Psalmu 110 preporučujemo sledeće članke i pobijanja:

http://answering-islam.org/Shamoun/psalm110_1.htm
http://answering-islam.org/Shamoun/luke_preexistence.htm
http://answering-islam.org/authors/shamoun/rebuttals/zaatari/trinity_shema1.html

Ovim se završava drugi deo naše analize. Molimo vas da nastavite na treći deo.