Avgustin o 2. Korinćanima 5:21
Citiram iz Enhiridiona svetog Avgustina, kako bih ilustrovao na koji je način ovaj blaženi svetitelj Crkve tumačio izraz iz 2. Korinćanima 5:21 da je Isus učinjen grehom — naime, u smislu da je Hristos došao u telu da bi postao žrtva za naše grehe. Sav naglasak je moj.
Poglavlje 41. Hristos, koji je i sam bio slobodan od greha, učinjen je grehom za nas, da bismo mi bili pomireni sa Bogom.
Rođen i začet, dakle, bez ikakvog popuštanja telesnoj požudi, i stoga ne donoseći sa sobom nikakav prvorodni greh, i po milosti Božjoj sjedinjen i ujedinjen na čudesan i neizreciv način u jednoj ličnosti sa Rečju, Jedinorodnim od Oca, sin po prirodi, a ne po milosti, i stoga nemajući nikakvog sopstvenog greha; ipak, zbog podobija grešnog tela u kojem je došao, nazvan je grehom, da bi bio žrtvovan kako bi spran bio greh. Jer, pod Starim savezom, žrtve za greh nazivane su gresima. A On, čiji su sve te žrtve bile obrasci i senke, i sam je uistinu učinjen grehom. Otuda apostol, pošto je rekao: „molimo u ime Hristovo – pomirite se sa Bogom!“, odmah dodaje: „Jer Njega, koji nije znao grijeha, učini grijehom nas radi, da mi postanemo pravda Božija u Njemu.“. On ne kaže, kako stoji u nekim netačnim prepisima: Onaj koji ne poznade greha učini greh za nas, kao da je Hristos sam sagrešio radi nas; nego kaže: Njega koji ne poznade greha, to jest Hrista, Bog, sa kojim treba da se pomirimo, učini grehom za nas, to jest, učini Ga žrtvom za naše grehe, kojom bismo bili pomireni sa Bogom. On, dakle, budući učinjen grehom, kao što smo mi učinjeni pravednošću (a naša pravednost nije naša sopstvena, nego Božja, ne u nama samima, nego u Njemu); On, budući učinjen grehom, ne svojim, nego našim, ne u sebi, nego u nama, pokazao je, podobijem grešnog tela u kojem je raspet, da, iako greha nije bilo u Njemu, ipak je u izvesnom smislu umro grehu, umirući u telu koje je bilo podobije greha; i da, iako On sam nikada nije živeo stari život greha, ipak je svojim vaskrsenjem predoznačio naš novi život koji niče iz stare smrti u grehu.
Poglavlje 42. Tajna krštenja označava našu smrt sa Hristom za greh i naše vaskrsenje sa Njim za nov život.
A to je i smisao velike tajne krštenja koja se svečano vrši među nama: da svi koji dosegnu ovu milost umru grehu, kao što se za Njega kaže da je umro grehu, jer je umro u telu, koje je podobije greha; i, ustajući preporođeni iz krstionice****, kao što je On ustao živ iz groba, treba da započnu nov život u Duhu, kakvo god bilo doba tela?
Poglavlje 43. Krštenje i milost koju ono predoznačava otvoreni su svima, i odojčadi i odraslima.
Jer od novorođenog odojčeta do starca povijenog godinama, kao što nema nikoga ko je isključen iz krštenja, tako nema nikoga ko u krštenju ne umire grehu. Ali odojčad umiru samo prvorodnom grehu; oni koji su stariji umiru i svim gresima koje su njihovi zli životi dodali grehu koji su doneli sa sobom.
Poglavlje 44. Kada se govori o grehu, jednina se često stavlja umesto množine, a množina umesto jednine.
Ali i za ove poslednje se često kaže da umiru grehu, premda nesumnjivo ne umiru jednom grehu, nego svim mnogobrojnim stvarnim gresima koje su počinili mišlju, rečju ili delom: jer se jednina često stavlja umesto množine, kao kada pesnik kaže: Pune joj utrobu naoružanim vojnikom, premda je u slučaju na koji se ovde upućuje bilo mnogo vojnika. A u našim Pismima čitamo: „moli Boga neka ukloni zmije od nas“. Ne kaže zmije, premda je narod stradao od mnogih; i tako u drugim slučajevima. Kada se, s druge strane, prvorodni greh izražava u množini, kao kada kažemo da se odojčad krštavaju za oproštenje grehova, umesto da kažemo za oproštenje greha, to je obrnuta figura govora, kojom se množina stavlja umesto jednine; kao što se u Jevanđelju kaže o smrti Irodovoj: „jer su pomrli oni koji su tražili dušu djeteta“, umesto da se kaže: on je mrtav. A u Izlasku: „načinivši sebi“, kaže Mojsije, „bogove od zlata“, premda su načinili samo jedno tele, o kojem su rekli: „Ovo su bogovi tvoji, Izrailju, koji te izvedoše iz zemlje Misirske.“ — i ovde stavljajući množinu umesto jednine.
Poglavlje 45. U Adamovom prvom grehu bilo je sadržano mnogo vrsta greha.
Međutim, čak i u tom jednom grehu, koji je kroz jednog čoveka ušao u svet i tako prešao na sve ljude, i zbog kojeg se odojčad krštavaju, može se uočiti niz zasebnih grehova, ako se on razloži takoreći na svoje sastavne elemente. Jer u njemu je gordost, zato što je čovek izabrao da bude pod sopstvenom vlašću, radije nego pod vlašću Božjom; i hula, zato što nije poverovao Bogu; i ubistvo, jer je na sebe navukao smrt; i duhovno bludničenje, jer je čistota ljudske duše bila pokvarena zavodljivim laskanjem zmije; i krađa, jer je čovek za svoju upotrebu uzeo hranu koju mu je bilo zabranjeno da dotakne; i gramzivost, jer je žudeo za više nego što je za njega trebalo da bude dovoljno; i svaki drugi greh koji se pažljivim razmišljanjem može otkriti kao sadržan u ovom jednom priznatom grehu.
Za dalje čitanje
BOG JE ISUSA UČINIO ŽRTVOM ZA GREH