Sledeći odlomak je preuzet iz Atinagorine Molbe za hrišćane. Blaženi apologeta pobija optužbu da su hrišćani ateisti zato što poriču postojanje paganskog panteona, insistirajući na tome da hrišćani vole i obožavaju Trojstvo. On dalje dokazuje da su čak i pagani i filozofi poput Platona i Aristotela zaključili da postoji jedan nestvoreni Bog. Zatim objašnjava da se Bog razlikuje od materije budući da ju je stvorio, te stoga hrišćani ne obožavaju nju, nego Onoga koji je stvorio sve što je stvoreno.
Atinagora jasno svedoči da je Hristos kao Reč nestvoren i da nikada nije nastao, budući da je Božije sopstveno večno razumevanje i razum, kao i da je Sveti Duh takođe nestvoren. Atinagora čak potvrđuje božansku jednostavnost, to jest da Bog nije sastavljen ni od kakvih delova, nego je ceo i nepodeljen u svom načinu postojanja. Znakovito je što je čak i svestan da je zemlja lopta, a ne ravna ploča, kako su neki tvrdili!
Atinagora dalje svedoči o hrišćanskom verovanju u vaskrsenje fizičkih tela. On takođe zastupa stav da su sinovi Božiji iz Postanja 6:1-4, koji su legli sa kćerima ljudskim, bili buntovna, zla anđeoska bića. Sav naglasak je moj.
Poglavlje 3. Optužbe podignute protiv hrišćana.
Tri stvari nam se stavljaju na teret: ateizam, tijestovske gozbe, edipovsko opštenje. Ali ako su ove optužbe istinite, ne poštedite nijedan stalež: odmah postupite protiv naših zločina; istrebite nas s korenom i granom, zajedno sa našim ženama i decom, ako se nađe da neki hrišćanin živi kao zver. Pa ipak, ni zveri ne diraju meso svoje vrste; one se pare po zakonu prirode, i to samo u određeno doba, a ne iz puke pohote; one takođe prepoznaju one od kojih primaju dobročinstva. Ako je, dakle, neko divljiji od zveri, koja bi se kazna koju on može podneti smatrala primerenom takvim prestupima? Ali ako su to samo prazne priče i puste klevete, koje potiču iz činjenice da je vrlina po samoj svojoj prirodi suprotstavljena poroku i da suprotnosti ratuju jedna protiv druge po božanskom zakonu (a vi ste i sami svedoci da se takva bezakonja među nama ne čine, jer zabranjujete da se protiv nas podnose prijave), preostaje vam da ispitate naš život, naša shvatanja, našu vernost i poslušnost vama, vašem domu i vašoj vladavini, i da nam tako najzad podarite ista prava (ništa više ne tražimo) kao onima koji nas progone. Jer ćemo ih tada pobediti, predajući bez oklevanja, kao što i sada činimo, same svoje živote radi istine.
Poglavlje 4. Hrišćani nisu ateisti, nego priznaju samo jednoga Boga.
Što se tiče, pre svega, optužbe da smo ateisti — jer ću odgovoriti na optužbe jednu po jednu, da nam se ne bi rugali što nemamo šta da odgovorimo onima koji ih iznose — s razlogom su Atinjani proglasili Diagoru krivim za ateizam, jer on nije samo odao orfičko učenje i objavio misterije Eleusine i Kabira, i isekao drveni kip Herkula da bi skuvao svoju repu, nego je i otvoreno izjavio da Boga uopšte nema. Ali kada je reč o nama, koji razlikujemo Boga od materije i učimo da je materija jedno, a Bog drugo, i da ih deli veliki razmak (jer je Božanstvo nestvoreno i večno, i sagledava se jedino razumevanjem i razumom, dok je materija stvorena i propadljiva), nije li besmisleno primenjivati ime ateizma? Kada bi naša uverenja bila poput Diagorinih, iako imamo takve podsticaje na pobožnost — u ustanovljenom poretku, u sveopštoj skladnosti, u veličini, boji, obliku i rasporedu sveta — s razlogom bi se naš glas bezbožništva, kao i uzrok toga što smo ovako proganjani, mogao pripisati nama samima. Ali budući da naše učenje priznaje jednoga Boga, Tvorca ovoga svemira, koji je i sam nestvoren (jer ono što jeste ne postaje, nego ono što nije), a sve je stvorio posredstvom Logosa koji je od Njega, prema nama se u oba pogleda postupa nerazumno, jer nas i kleveću i progone.
Poglavlje 5. Svedočanstvo pesnika o jedinstvu Boga.
Pesnici i filozofi nisu proglašavani ateistima zato što su istraživali o Bogu. Euripid, govoreći o onima koje, prema uvreženom shvatanju, neznalački nazivaju bogovima, kaže sa sumnjom:
Ako Zevs zaista vlada na nebu gore,
ne bi smeo pravednima zla da šalje.
Ali govoreći o Onome koga razum poima kao predmet izvesnog znanja, on svoje mišljenje iznosi odlučno i razborito, ovako:
Vidiš li na visini onoga koji vlažnim rukama obuhvata i bezgranični eter i zemlju? Njega smatraj Zevsom i njega drži za Boga. prevedeno—„Vidiš li ovaj bezgranični eter na visini koji svojim vlažnim rukama obuhvata zemlju? Ovo smatraj Zevsom.“ Atinagora nije mogao tako da razume Euripida.}}–>
Jer, što se tiče tih takozvanih bogova, on nije video nikakve stvarne suštine u njihovoj osnovi, kojima se ime obično pridaje (Zevs, na primer: ko je Zevs, ja ne znam, osim po čuvenju), niti da su imena data stvarnostima koje doista postoje (jer čemu služe imena onima koji u svojoj osnovi nemaju stvarno postojanje?); ali Njega je video preko Njegovih dela, razmatrajući s obzirom na nevidljivo ono što je očigledno u vazduhu, u eteru, na zemlji. Onoga, dakle, od koga proishodi sve stvoreno i čijim se Duhom sve upravlja, zaključio je da jeste Bog; a Sofokle se s njim slaže kada kaže:—
Postoji jedan Bog, uistinu postoji samo jedan,
koji je stvorio nebesa i široku zemlju pod njima.
[Euripid govori] o prirodi Boga, koja Njegova dela ispunjava lepotom, i uči i gde Bog mora biti, i da mora biti Jedan.
Poglavlje 6. Mišljenja filozofa o jednome Bogu.
Filolaj, takođe, kada kaže da je sve obuhvaćeno u Bogu kao u tvrđavi, uči da je On jedan i da je iznad materije. Lisid i Opsim ovako određuju Boga: jedan kaže da je On neizreciv broj, a drugi da je On višak najvećeg broja nad onim koji mu je najbliži. Tako da, budući da je deset najveći broj prema pitagorejcima, jer je tetraktis i sadrži sva aritmetička i harmonijska načela, a devet mu stoji odmah do njega, Bog je jedinica — to jest, jedan. Jer najveći broj nadmašuje sledeći manji za jedan. Tu su zatim Platon i Aristotel — ne da nameravam da izložim sve što su filozofi rekli o Bogu, kao da želim da prikažem potpun pregled njihovih mišljenja; jer znam da, kao što nadmašujete sve ljude razumnošću i moći svoje vladavine, u istoj meri ih sve prevazilazite i tačnim poznavanjem svake učenosti, negujući svaku pojedinu granu s više uspeha nego čak i oni koji su se isključivo posvetili samo jednoj. Ali budući da je nemoguće bez navođenja imena pokazati da nismo jedini koji pojam Boga ograničavaju na jedinstvo, usudio sam se da nabrojim mišljenja. Platon, dakle, kaže, Teško je pronaći Tvorca i Oca ovoga svemira; a kada se pronađe, nemoguće Ga je objaviti svima, budući da zamišlja jednoga nestvorenoga i večnoga Boga. A ako priznaje i druge, kao što su sunce, mesec i zvezde, ipak ih priznaje kao stvorene: bogove, potomke bogova, kojima sam ja Tvorac i Otac dela koja su neraskidiva mimo moje volje; ali sve što je složeno može se razložiti. Ako, dakle, Platon nije ateista zato što zamišlja jednoga nestvorenoga Boga, Ustrojitelja svemira, nismo ni mi ateisti koji priznajemo i čvrsto držimo da je Bog Onaj koji je sve ustrojio posredstvom Logosa, i koji sve održava u postojanju svojim Duhom. Aristotel, opet, i njegovi sledbenici, priznajući postojanje jednoga koga smatraju nekom vrstom složenog živog bića (ζῶον), govore o Bogu kao o onome koji se sastoji od duše i tela, smatrajući da je Njegovo telo eterski prostor i planetarne zvezde i sfera nepokretnih zvezda, koje se kreću u krugovima; a Njegova duša, razum koji upravlja kretanjem tela, sam nije podložan kretanju, nego postaje uzrok kretanja onome drugom. I stoici takođe, iako imenima koja upotrebljavaju da bi odgovarala promenama materije, za koju kažu da je prožeta Duhom Božijim, umnožavaju Božanstvo po imenu, ipak u stvarnosti smatraju da je Bog jedan. Jer, ako je Bog umetnički oganj koji metodično napreduje ka proizvođenju pojedinih stvari u svetu, obuhvatajući u sebi sva semena načela po kojima svaka stvar nastaje u skladu sa sudbinom, i ako Njegov Duh prožima čitav svet, onda je Bog prema njima jedan, nazvan Zevsom s obzirom na užareni deo (τὄ ζέον) materije, a Herom s obzirom na vazduh (ὁ ἀήρ), i nazivan drugim imenima s obzirom na onaj naročiti deo materije koji prožima.
Poglavlje 7. Nadmoć hrišćanskog učenja o Bogu.
Budući, dakle, da gotovo svi ispovedaju jedinstvo Božanstva, čak i protiv svoje volje, kada dođu do razmatranja prvih načela svemira, a i mi sa svoje strane isto tako tvrdimo da je Onaj koji je uredio ovaj svemir Bog — zašto oni mogu nekažnjeno da govore i pišu o Božanstvu šta im je volja, dok je protiv nas na snazi zakon, iako smo u stanju da pokažemo ono što shvatamo i u šta s pravom verujemo, naime da postoji jedan Bog, i to dokazima i razlozima saglasnim sa istinom? Jer pesnici i filozofi, kao i drugim predmetima tako i ovome, pristupali su putem nagađanja, pokrenuti, zbog svoje srodnosti sa nadahnućem od Boga, svaki svojom sopstvenom dušom, da pokušaju da li mogu pronaći i shvatiti istinu; ali se nisu pokazali sposobnima da je potpuno shvate, jer su smatrali za shodno da uče o Bogu ne od Boga, nego svaki od sebe samoga; otuda je svaki došao do svog sopstvenog zaključka o Bogu, o materiji, o oblicima i o svetu. Ali mi imamo za svedoke onoga što shvatamo i u šta verujemo, proroke, ljude koji su govorili o Bogu i o onome što je Božije, vođeni Duhom Božijim. I vi ćete takođe priznati, budući da sve druge nadmašujete razumnošću i pobožnošću prema istinitom Bogu (τὸ ὄντως θεῖον), da bi bilo nerazumno da prestanemo da verujemo u Duha od Boga, koji je pokretao usta proroka kao muzičke instrumente, i da se priklonimo pukim ljudskim mišljenjima.
Poglavlje 8. Besmislice politeizma.
Što se tiče, dakle, učenja da je od početka postojao jedan Bog, Tvorac ovoga svemira, razmotrite ga ovako, da biste bili upoznati i sa razložnim osnovama naše vere. Kada bi od početka postojala dva ili više bogova, oni bi bili ili na jednom te istom mestu, ili svaki od njih posebno na svom. Na jednom te istom mestu ne bi mogli biti. Jer, ako su bogovi, nisu slični; a budući da su nestvoreni, oni su različiti: jer su stvorene stvari slične svojim uzorima; a nestvoreni su različiti, budući da nisu ni od koga proizvedeni, niti oblikovani po nečijem uzoru. Ruka, oko i noga delovi su jednoga tela, sačinjavajući zajedno jednoga čoveka: da li je Bog jedan u tom smislu? I zaista, Sokrat je bio složen i podeljen na delove upravo zato što je bio stvoren i propadljiv; ali Bog je nestvoren, i nestradalan, i nedeljiv — te se, stoga, ne sastoji od delova. Ali ako, naprotiv, svaki od njih postoji posebno, budući da je Onaj koji je stvorio svet iznad stvorenih stvari, i oko onoga što je stvorio i uredio, gde može biti onaj drugi ili ostali? Jer ako je svet, budući načinjen LOPTASTIM, zatvoren unutar krugova neba**, a Tvorac sveta je iznad stvorenih stvari**, upravljajući njime svojim promisliteljskim staranjem o njima, kakvo mesto ostaje za drugoga boga, ili za ostale bogove? Jer on nije u svetu, zato što svet pripada onome drugom; niti oko sveta, jer je Bog, Tvorac sveta, iznad njega. Ali ako nije ni u svetu ni oko sveta (jer sve što ga okružuje zauzima ovaj prvi), gde je on? Da li je iznad sveta i iznad [prvoga] Boga? U drugom svetu, ili oko drugoga? Ali ako je u drugome ili oko drugoga, onda nije oko nas, jer ne upravlja svetom; niti je njegova moć velika, jer postoji u ograničenom prostoru. Ali ako nije ni u drugom svetu (jer sve ispunjava onaj drugi), niti oko drugoga (jer sve zauzima onaj drugi), onda on očigledno uopšte ne postoji, jer nema mesta na kome bi mogao biti. Ili šta on čini, kada postoji drugi kome svet pripada, a on je iznad Tvorca sveta, pa ipak nije ni u svetu ni oko sveta? Postoji li, dakle, neko drugo mesto na kome bi mogao stajati? Ali Bog, i ono što Bogu pripada, iznad njega su. A kakvo bi to mesto i bilo, kada onaj drugi ispunjava predele koji su iznad sveta? Možda vrši promisliteljsko staranje? [Nipošto.] A ipak, ako to ne čini, nije učinio ništa. Ako, dakle, niti išta čini niti vrši promisliteljsko staranje, i ako nema drugog mesta na kome se nalazi, onda je ovo Biće o kome govorimo jedan Bog od početka, i jedini Tvorac sveta.
Poglavlje 9. Svedočanstvo proroka.
Kada bismo se zadovoljili iznošenjem ovakvih razmatranja, neki bi na naša učenja mogli gledati kao na ljudska. Ali budući da glasovi proroka potvrđuju naše dokaze — jer mislim da ni vi, sa svojom velikom revnošću za znanjem i svojim velikim dostignućima u učenosti, ne možete biti neupućeni u spise ni Mojsijeve, ni Isaijine i Jeremijine, ni ostalih proroka, koji su, uzneti u zanos iznad prirodnog delovanja svojih umova podsticajima Božanskog Duha, izgovarali ono čime su bili nadahnuti, pri čemu se Duh njima služio kao što svirač frule duva u frulu — šta, dakle, kažu ti ljudi? „On je Bog naš, i nema drugoga koji bi se sravnio sa njim.“ I opet: „Ja sam Prvi i ja sam Pošljednji, i osim mene nema Boga.“ Isaija 44:6 Isto tako: „prije mene nije bilo Boga, niti će poslije mene biti. Ja sam, ja sam Gospod, i osim mene nema Spasitelja.“ Isaija 43:10-11 A što se tiče Njegove veličine: „Nebo je prijesto moj i zemlja podnožje nogama mojim. Gdje je dom koji biste mi sazidali, i gdje je mjesto za moje počivanje?“ Isaija 66:1 Ali prepuštam vama da, kada naiđete na same te knjige, pažljivo ispitate proroštva koja su u njima sadržana, da biste nas na doličnim osnovama odbranili od poruge koja se na nas baca.
Poglavlje 10. Hrišćani obožavaju Oca, Sina i Svetoga Duha.
Da, dakle, nismo ateisti, budući da priznajemo jednoga Boga, nestvorenoga, večnoga, nevidljivoga, nestradalnoga, nepojmljivoga, neograničenoga, koga poima jedino razumevanje i razum, koga okružuju svetlost, i lepota, i duh, i neizreciva moć, kojim je svemir stvoren kroz Njegov Logos, i uređen, i održava se u postojanju — dovoljno sam pokazao. [Kažem: Njegov Logos], jer priznajemo i Sina Božijega. I neka niko ne pomisli da je smešno to što Bog ima Sina. Jer iako pesnici u svojim izmišljotinama prikazuju bogove kao nimalo bolje od ljudi, naš način mišljenja nije isti kao njihov, ni o Bogu Ocu ni o Sinu. Nego je Sin Božiji Logos Očev, u zamisli i u delovanju; jer je po uzoru na Njega i kroz Njega sve stvoreno, budući da su Otac i Sin jedno. A pošto je Sin u Ocu i Otac u Sinu, u jedinstvu i moći duha, razumevanje i razum (νοῦς καὶ λόγος) Očev JESTE SIN BOŽIJI. Ali ako vam, u vašoj izuzetnoj razumnosti, padne na pamet da zapitate šta se misli pod Sinom, reći ću ukratko da je On prvi proizvod Očev, NE KAO NEKO KO JE DOVEDEN U POSTOJANJE (jer je od početka Bog, koji je večni um [νοῦς], imao Logos u sebi, budući od večnosti prožet Logosom [λογικός]); nego utoliko što je izašao da bude zamisao i delatna moć svih materijalnih stvari, koje su ležale kao priroda bez svojstava i nedelatna zemlja, gde su grublje čestice bile pomešane sa lakšima. I proročki Duh se slaže sa našim tvrdnjama. „Gospod“, kaže on, „me je imao u početku puta svojega, prije djela svojih“ Priče Solomonove 8:22 I za samoga Svetog Duha, koji deluje u prorocima, tvrdimo da je isticanje od Boga, koje teče od Njega i vraća se natrag kao sunčev zrak****. Ko se, dakle, ne bi zapanjio čuvši da se ljudi koji govore o Bogu Ocu, i o Bogu Sinu, i o Svetom Duhu, i koji objavljuju i njihovu moć u jedinstvu i njihovu razliku po poretku, nazivaju ateistima? Niti je naše učenje o božanskoj prirodi ograničeno na ove tačke; nego priznajemo i mnoštvo anđela i služitelja, koje je Bog, Tvorac i Ustrojitelj sveta, razdelio i postavio na njihova pojedinačna mesta svojim Logosom, da se staraju o elementima, i o nebesima, i o svetu, i o onome što je u njemu, i o dobrom uređenju svega toga…
Poglavlje 12. Otuda proizlazeća besmislenost optužbe za ateizam.
Da li bismo se, dakle, da ne verujemo da Bog upravlja ljudskim rodom, ovako čistili od zla? Nikako ne. Ali, pošto smo uvereni da ćemo za sve u sadašnjem životu položiti račun Bogu, koji je stvorio nas i svet, prihvatamo umeren i dobronameran i uopšte prezren način života, verujući da ovde nećemo pretrpeti tako veliko zlo, pa makar nam život i bio oduzet, u poređenju sa onim što ćemo tamo primiti od velikog Sudije za svoj krotak i dobronameran i umeren život. Platon je doista rekao da će Minos i Radamant suditi i kažnjavati opake; ali mi kažemo da, čak i ako je čovek sam Minos ili Radamant, ili njihov otac, ni on neće izbeći sud Božiji. Treba li, dakle, smatrati pobožnima one koji misle da se život sastoji u ovome: „da jedemo i pijemo, jer sutra ćemo umrijeti!“, i koji smrt smatraju dubokim snom i zaboravom (san i smrt, braća blizanci); dok ljude koji sadašnji život smatraju zaista vrlo malo vrednim, i koje ka budućem životu vodi jedino to, da poznaju Boga i njegov Logos, šta je jednost Sina sa Ocem, šta je zajedništvo Oca sa Sinom, šta je Duh, šta je jedinstvo ovo troje, Duha, Sina, Oca, i njihovo razlikovanje u jedinstvu; i koji znaju da je život kojem se nadamo daleko bolji nego što se rečima može opisati, ako mu pristupimo čisti od svakog nedela; koji, štaviše, svoju dobronamernost protežemo dotle da ne volimo samo svoje prijatelje („ako ljubite one“, kaže On, „I ako ljubite one koji vas ljube, kakva vam je hvala? Jer i grješnici ljube one koji njih ljube. I ako činite dobro onima koji vama čine dobra, kakva vam je hvala? Jer i grješnici čine tako. I ako dajete u zajam onima od kojih se nadate da ćete dobiti, kakva vam je hvala? Jer i grješnici grješnicima daju u zajam da dobiju opet onoliko.“) — zar mi, kažem, kada je takav naš karakter i kada živimo ovakvim životom, da bismo najzad izbegli osudu, ne treba da budemo smatrani pobožnima? Ovo su, međutim, samo male stvari uzete iz velikih, i malo od mnogoga, da ne bismo dalje zloupotrebljavali vaše strpljenje; jer oni koji ispituju med i surutku po maloj količini sude da li je celina dobra…
Poglavlje 15. Hrišćani razlikuju Boga od materije.
Ali, dopustimo da oni priznaju isto. Šta onda? Zato što se mnoštvo, koje ne ume da razlikuje materiju i Boga, niti da vidi koliki je razmak koji leži između njih, moli idolima načinjenim od materije, zar zbog toga mi, koji razlikujemo i odvajamo nestvoreno i stvoreno, ono što jeste i ono što nije, ono što se shvata razumom i ono što se opaža čulima, i koji svakome od njih dajemo prikladno ime — zar mi da dođemo i obožavamo slike? Ako su, doista, materija i Bog isto, dva imena za jednu stvar, onda smo zaista, time što drvo i kamen, zlato i srebro ne smatramo bogovima, krivi za bezbožnost. Ali ako su jedno od drugoga udaljeni koliko je god moguće — razdvojeni kao umetnik i građa njegove umetnosti — zašto se od nas traži odgovornost? Jer kako stoji sa grnčarom i glinom (materija je glina, a umetnik grnčar), tako stoji i sa Bogom, Ustrojiteljem sveta, i materijom, koja mu služi za svrhe njegove umetnosti. Ali kao što glina sama od sebe, bez umeća, ne može postati posuđe, tako ni materija, koja je sposobna da primi sve oblike, nije primila, odvojeno od Boga Ustrojitelja, razliku i oblik i red. I kao što grnčariju ne cenimo više od onoga ko ju je načinio, niti posude od stakla i zlata više od onoga ko ih je izradio, nego, ako je na njima nešto umetnički otmeno, hvalimo majstora, i on je taj koji žanje slavu posuda: tako je i sa materijom i Bogom — slava i čast uređenog ustrojstva sveta s pravom ne pripada materiji, nego Bogu, Ustrojitelju materije. Tako da bismo, kada bismo razne oblike materije smatrali bogovima, izgledali kao da nemamo nikakvog osećaja za istinitog Boga, jer bismo ono što je raspadljivo i propadljivo stavljali na isti nivo sa onim što je večno…
Poglavlje 24. O anđelima i divovima.
Kakva je potreba, u obraćanju vama koji ste istražili svaku oblast znanja, da spominjemo pesnike ili da ispitujemo mišljenja druge vrste? Neka bude dovoljno da se kaže ovoliko. Kada pesnici i filozofi ne bi priznavali da postoji jedan Bog, i kada o tim bogovima ne bi mislili — jedni da su demoni, drugi da su materija, a treći da su nekada bili ljudi — moglo bi biti nekakvog privida razloga za to što nas uznemiravaju kao što nas uznemiravaju, budući da se služimo govorom koji pravi razliku između Boga i materije, i između priroda to dvoje. Jer, kao što priznajemo Boga, i Sina njegov Logos, i Svetog Duha, sjedinjene u suštini — Oca, Sina, Duha, jer je Sin Um, Razum, Mudrost Oca, a Duh isticanje, kao svetlost od vatre; tako isto shvatamo i postojanje drugih sila, koje vladaju nad materijom i posredstvom nje, a naročito jedne, koja je neprijateljska Bogu: ne da je išta zaista suprotstavljeno Bogu, kao svađa prijateljstvu, po Empedoklu, i noć danu, po pojavljivanju i nestajanju zvezda (jer i kada bi se nešto zaista postavilo u suprotnost Bogu, prestalo bi da postoji, pošto bi mu ustrojstvo bilo razoreno silom i moći Božijom), nego da se dobru koje je u Bogu, koje mu po nužnosti pripada i sa njim supostoji, kao boja sa telom, bez kojeg ona nema postojanja (ne kao da je njegov deo, nego kao pridružno svojstvo koje sa njim supostoji, sjedinjeno i sliveno, baš kao što je vatri prirodno da bude žuta a eteru tamnoplav) — dobru koje je u Bogu, kažem, suprotstavlja se duh koji je nad materijom, koga je stvorio Bog, kao što je i ostale anđele on stvorio, i kome je poveren nadzor nad materijom i oblicima materije. Jer to je služba anđela — da vrše promisao za Boga nad stvarima koje je on stvorio i uredio; tako da Bog ima sveopšti i opšti promisao nad celinom**, dok se o pojedinačnim delovima staraju** anđeli postavljeni nad njima. Kao što je i sa ljudima, koji imaju slobodu izbora kako u pogledu vrline tako i poroka (jer ne biste ni poštovali dobre ni kažnjavali loše, kada porok i vrlina ne bi bili u njihovoj vlasti; i jedni su marljivi u stvarima koje ste im poverili, a drugi neverni), tako je i među anđelima. Neki, kao slobodni delatnici****, primetićete, onakvi kakvima ih je stvorio Bog, ostadoše u onome za šta ih je Bog načinio i nad čim ih je postavio; ali neki povrediše i ustrojstvo svoje prirode i upravu koja im je poverena: naime, ovaj vladar materije i njenih raznih oblika, i drugi od onih koji su bili postavljeni oko ovog prvog nebeskog svoda (znate da mi ništa ne govorimo bez svedoka, nego iznosimo ono što su objavili proroci); oni padoše u nečistu ljubav prema devicama i behu potčinjeni telu, a on postade nemaran i opak u upravljanju onim što mu je bilo povereno. Od tih ljubitelja devica, dakle, rodiše se oni koji se nazivaju divovima. A ako su i pesnici nešto rekli o divovima, ne čudite se tome: svetovna mudrost i božanska razlikuju se jedna od druge koliko istina i verovatnoća: jedna je s neba, a druga sa zemlje; i doista, prema knezu materije — Znamo da često govorimo laži koje liče na istine…
Poglavlje 36. Značaj učenja o vaskrsenju za život hrišćana.
Ko bi, dakle, od onih koji veruju u vaskrsenje, sam sebe učinio grobnicom za tela koja će vaskrsnuti? Jer nije svojstveno istim osobama da veruju da će naša tela vaskrsnuti, a da ih jedu kao da neće; i da misle da će zemlja vratiti tela koja drži, a da se ona koja je čovek sahranio u sebi neće natrag tražiti. Naprotiv, razumno je pretpostaviti da se oni koji misle da neće položiti račun za sadašnji život, loše ili dobro proveden, i da nema vaskrsenja, nego računaju da duša propada zajedno sa telom i da se u njemu takoreći gasi, neće uzdržati ni od kakvog drskog dela; ali što se tiče onih koji su uvereni da ništa neće izmaći ispitivanju Božijem, nego da će čak i telo, koje je služilo nerazumnim porivima duše i njenim željama, biti kažnjeno zajedno s njom, nije verovatno da će oni počiniti čak ni najmanji greh. Ali ako se nekome čini čistom besmislicom da telo koje se raspalo, i rastvorilo, i svelo ni na šta, bude ponovo sastavljeno, nas svakako ni sa kakvim razlogom ne mogu optužiti za opakost u odnosu na one koji ne veruju, nego samo za ludost; jer mišljenjima kojima obmanjujemo sami sebe ne škodimo nikome drugom. A da nije samo naše verovanje to da će tela vaskrsnuti, nego da i mnogi filozofi zastupaju isto gledište, nije mesto da sada pokazujemo, da se ne bi pomislilo da uvodimo teme nevažne za predmet o kome je reč, bilo govoreći o umnom i čulnom, i o prirodi svakog od njih, bilo tvrdeći da je bestelesno starije od telesnog, i da umno prethodi čulnom, iako se sa ovim potonjim najranije upoznajemo, budući da se telesno oblikuje iz bestelesnog, spajanjem umnog s njim, i da se čulno oblikuje iz umnog; jer ništa ne sprečava, prema Pitagori i Platonu, da tela, kada dođe do njihovog raspadanja, budu ponovo sastavljena iz onih istih elemenata iz kojih su isprva bila sastavljena. Ali odložimo raspravu o vaskrsenju.
Za dalje čitanje
Justin potvrđuje: Hristos je nestvorena Božija Reč
Rana Crkva o Trojstvu
Hristos: Bog od Boga
Hristos: rođen, a ne stvoren
Rana Crkva i Sveti Duh
MOLITVA SVETIMA