Veran musliman koji je dokazao da nije bio izdajnik

Pogled na postupke Nidala Malika Hasana u svetlu islamskog učenja, 2. deo

Nastavljamo sa našom raspravom.

**
Islam o dopuštenosti da se musliman baci u bitku protiv nevernika znajući da bi pritom mogao biti ubijen**

Imam Zaid Šakir je napisao:

Ibn Džuzej u delu Kavanin al-ahkam al-šarija navodi:

Ako muslimani znaju da će biti masovno pobijeni, priliči da odustanu od borbe. Ako znaju da će biti pobijeni i da će njihovi gubici malo šta izmeniti u strateškom odnosu snaga naspram neprijateljskih snaga, apsolutno je obavezno da odustanu od bilo kakvog sukoba. [8]

Svaki musliman koji misli da će nesankcionisani čin nasilja koji bi preduzeo u ovoj zemlji izmeniti strateški odnos snaga grandiozno je zaveden ili neoprostivo neuk. Njegovo preduzimanje bilo kakvog nasilnog čina u ovoj zemlji dodatno je zabranjeno zato što će verovatno biti ubijen, teško povređen ili zarobljen u tom sukobu. Imam al-Ševkani u delu al-Sajl al-Džarar navodi: „Dobro je poznato pravno rezonovanje da je onaj ko udari [na neprijatelja] unapred znajući da će biti ubijen, zarobljen ili savladan, bacio sebe u propast.“ [9] Imam al-Ševkani dalje objašnjava da je takav čin zabranjen na osnovu kuranskog stiha: Ne bacajte se sami u propast svojim rukama. (2:195) [10] Odvraćanje od nepromišljenih očajničkih postupaka na osnovu ovog stiha iznosi i Ibn Abidin u svom komentaru na al-Dur al-Muhtar. [11] …

[8] Muhamed ibn Ahmed ibn Džuzej al-Kalbi, Kavanin al-ahkam al-šarija (Bejrut: Dar al-Ilm li’l Malajin, 1374/1974), str. 165
[9] Imam Muhamed ibn Ali al-Ševkani, al-Sajl al-Džarar (Bejrut: Dar al-Kutub al-Ilmija, 1405/1985), 4:519
[10] Ima onih koji tvrde da je ispravno tumačenje ovog stiha suprotno od onoga što se ovde podrazumeva. Naime, on je podsticao one koji su izostajali iz bitke kako bi se brinuli o svojim usevima i stoci da krenu u boj, da ih ne bi uništile nadiruće neprijateljske snage. Međutim, imam al-Ševkani i drugi tvrde da značenje zavisi od situacije. Iako to značenje može biti ono koje odgovara povodu objave stiha, tvrdnja da stih odvraća od učešća u nepromišljenim očajničkim postupcima takođe je na snazi. Tako je na osnovu tumačiteljskog načela العبرة لعموم اللفظ لا لخصوص السبب al-Ibra li Umum al-Lafz, la li Husus al-Sabab (Primenljivost stiha zasniva se na opštosti njegovog izraza, a ne na posebnosti njegove objave).
[11] Vidi imam Ibn Abidin, Rad al-Muhtar ala al-Dur al-Muhtar (Kairo: Matba Hidivi Ismail, 1286), 3:337 (Responding to the Fort Hood Tragedy (Nidal Hasan); podvlačenje naše)

Šakir je prilično selektivan u svojim citatima iz islamske učenosti, budući da postoje mnogi muslimanski teolozi koji tvrde da je mudžahidu (borcu džihada) dopušteno da se baci na neprijatelja čak i ako to dovede do smrti:

Prenosi Džabir ibn Abdulah:

Na dan bitke na Uhudu, jedan čovek je došao Poslaniku i rekao: „Možeš li mi reći gde ću biti ako poginem kao mučenik?“ Poslanik je odgovorio: „U Raju.“ Čovek je odbacio nekoliko urmi koje je držao u ruci i borio se dok nije poginuo kao mučenik. (Sahih al-Buhari, tom 5, knjiga 59, broj 377)

Poglavlje 41: DOKAZ DA MUČENIK ZADOBIJA RAJ

Preneto je od Džabira da je jedan čovek rekao: Alahov Poslaniče, gde ću biti ako budem ubijen? On je odgovorio: U Raju**. Čovek je odbacio urme koje je imao u ruci i borio se dok nije bio ubijen** (tj. nije čekao da završi urme)… (Sahih Muslim, knjiga 020, broj 4678)

… Tako su Alahov Poslanik i njegovi drugovi krenuli ka Bedru i stigli tamo pretekavši politeiste (iz Meke). Kada su i politeisti stigli tamo, Alahov Poslanik reče: Niko od vas neka ne istupi da (učini) bilo šta ako ja nisam ispred njega. Politeisti su (sada) napredovali (prema nama), i Alahov Poslanik reče: Ustanite da uđete u Raj koji je širinom jednak nebesima i zemlji. Umejr ibn al-Humam al-Ansari reče: Alahov Poslaniče, da li je Raj po prostranstvu jednak nebesima i zemlji? On reče: Da. Umejr reče: Zaboga! Alahov Poslanik ga upita: Šta te je navelo da izgovoriš te reči (tj. „zaboga!“)? On reče: Alahov Poslaniče, ništa osim želje da budem među njegovim stanovnicima. On reče: Ti si (zasigurno) među njegovim stanovnicima. Izvadio je urme iz svoje torbe i počeo da ih jede. Zatim reče: Ako bih živeo dok ne pojedem sve ove svoje urme, to bi bio dug život. (Prenosilac reče): Odbacio je sve urme koje je imao sa sobom. Zatim se borio protiv neprijatelja dok nije bio ubijen. (Sahih Muslim, knjiga 020, broj 4680)

Predanje je preneto od Abdulaha ibn Kajsa. Čuo ga je od svog oca koji je, dok je bio suočen sa neprijateljem, izvestio da je Alahov Poslanik rekao: Zaista, kapije Raja su pod senkama mačeva. Ustao je jedan čovek u odrpanom stanju i rekao: Ebu Musa, jesi li čuo Alahovog Poslanika da ovo kaže? On reče: Da. (Prenosilac reče): Vratio se svojim prijateljima i rekao: Pozdravljam vas (oproštajnim pozdravom). Zatim je slomio korice svog mača, odbacio ih, krenuo sa (golim) mačem prema neprijatelju i borio se (protiv njih) njime dok nije bio posečen. (Sahih Muslim, knjiga 020, broj 4681)

Sledeće je uzeto iz spisa terorističke organizacije al-Kaida:

B. Presude učenih uleme o legitimnosti da jedan jedini čovek napadne veliki broj [neprijatelja] čak i ako je sigurno da će poginuti Muhamed ibn al-Hasan al-Šejbani je rekao: „Nema ništa loše u tome da čovek sam preduzme pohod protiv neprijatelja — čak i ako misli da će biti ubijen — sve dok smatra da će nešto postići ubijanjem, ranjavanjem ili porazom [njihovim]. Međutim, ako veruje da neće moći da im naudi, onda mu nije dopušteno da se [baci] na njih. Uslov je, dakle, da njegov poduhvat protiv njih mora da im nanese jasnu štetu.

Nema štete ako jedan jedini čovek sam napadne hiljadu ljudi, sve dok se nada da će umaći ili naneti štetu [svojim neprijateljima]; u suprotnom, to je pokuđeno, jer sebe izlaže propasti bez ikakve koristi za muslimane. Međutim, ako ne očekuje da će umaći ili nauditi [svojim neprijateljima], nego umesto toga nastoji da osokoli muslimane kako bi oponašali njegovo [hrabro] delo, onda nema prigovora da to učini. Isto tako, ako ne očekuje ni bekstvo ni štetu [po neprijatelje], a ipak to čini da bi zastrašio protivnika, onda je dopušteno — jer je to čak i poželjnije od propasti i koristi muslimanima.“

Al-Džasas je rekao, u vezi sa gorenavedenim: „Ono što je Muhamed [al-Šejbani] rekao istinito je i legitimno. Ako njegova sopstvena propast donosi korist veri, onda je taj [njegov] poduhvat plemenit. Alah je hvalio drugove Poslanikove zbog toga u Svojoj Reči: ‚Alah je od vernika kupio njihove živote i njihova ovozemaljska dobra u zamenu za Raj. Oni se bore na Alahovom putu, ubijajući i bivajući ubijani‘ [9:111]. I rekao je: ‚Ne mislite da su oni koji su pobijeni boreći se na Alahovom putu mrtvi — ne! Oni žive u prisustvu svoga Gospodara i lepo su opskrbljeni‘ [3:169]. I rekao je: ‚Među ljudima ima onaj koji prodaje sebe tražeći Alahovo zadovoljstvo‘ [2:207].‘“

Šejh islama, Ibn Tejmija, rekao je: ‚Muslim je u svom verodostojnom zborniku preneo priču o ljudima od rova [vidi hadis na str. 146]. Mladić je naredio sopstvenu smrt kako bi pomogao osnaživanju vere. Stoga su sve četiri pravne škole učinile dopuštenim da se musliman uroni u redove nevernika, čak i ako mu njegovo bolje rasuđivanje govori da će ga oni ubiti — ako time muslimani stiču prednost.

Ibn Hadžer je rekao: „Što se tiče pitanja jednog čoveka koji se suprotstavlja mnogim protivnicima, saglasno je prihvaćeno da, ako preduzme takvu inicijativu da bi uveličao svoju hrabrost, misleći da će time zastrašiti svoje neprijatelje, ili da će osokoliti muslimane protiv njih, ili nešto tome slično — onda je to dobro. Ali ako se to čini samo iz nepromišljenosti, onda je zabranjeno.“

Al-Kurtubi je rekao: „Nema ništa loše u tome da čovek sam napadne moćnu vojsku — ako traži mučeništvo — pod uslovom da ima čvrstinu. Ako, međutim, nije dovoljno snažan, to je [samo]uništenje. Kada su muslimanski vojnici naišli na Persijance, konji muslimana su bežali od [persijskih] slonova. Tako je jedan od ljudi preduzeo pravljenje glinenog slona i navikao svog konja na njegovo prisustvo, dok se njegov konj više nije plašio slonova. Potom je taj čovek poterao svog konja pravo na slonove. Ljudi su povikali: Oni [slonovi] će te ubiti! Čovek je odgovorio: Nema štete ako poginem otvarajući put muslimanima. Isto tako, u bici kod Jemame, pleme Hanifa je učinilo svoje utvrde neosvojivim. Tada jedan musliman reče: Stavite me u praćku i bacite me na njih. Oni tako učiniše. On se sam borio protiv njih i otvorio kapije.“

„Sahih Muslim prenosi da su se Alahov Poslanik i sedmorica ensarija suočili sa Kurejšijama u bici na Uhudu. Kada su se Kurejšije približile, on [Muhamed] reče: ‚Ko ih odbije od nas, zadobija Raj; on će biti moj drug u Vrtu.‘ Tako je jedan od ensarija istupio i borio se dok nije bio posečen. To se nastavilo dok svih sedmorica nisu bili posečeni. Tako onaj ko žrtvuje svoj život da bi zapovedao dobro i zabranjivao zlo dostiže najviši stepen mučeništva. Alah Uzvišeni je rekao: ‚[Z]apovedaj dobro i zabranjuj zlo, i strpljivo podnosi ono što te zadesi‘ [3:17].“ (The Al Qaeda Reader, priredio i preveo Rejmond Ibrahim, uvod Viktor Dejvis Henson [Broadway Books, NY, 2007, prvo izdanje u mekom povezu], I deo: Teologija, 4. „Džihad, mučeništvo i ubijanje nevinih“, prvi deo: Perspektiva šerijata o mučeništvu, 2. Dozvola usamljenom borcu da napadne veliki broj neprijatelja u džihadu, str. 154–156)

Obilno pozivanje na islamske izvore pokazuje da su postupci al-Kaide temeljno islamski i da ovi teroristi poznaju svoju religiju bolje nego što bi mediji i takozvani zapadni islamski stručnjaci želeli da nemuslimani veruju.

Al-Kaida čak citira i neke od upravo onih hadisa koje smo gore naveli, kako bi dodatno potvrdila da su njihovi postupci u potpunom skladu sa učenjem islama. Evo jednog koji nismo uključili:

4. Aslam ibn Usman je rekao: „Bili smo u Carigradu, kada je nastupila moćna falanga Rimljana [Vizantinaca]. Jedan musliman se bacio na rimsku falangu sve dok nije prodro do njenog središta. Ljudi su vrisnuli, Alahu Svemogući! ‚Svojom sopstvenom rukom bacio je sebe u propast!‘ [4:29]. Tada je Ebu Ejub odgovorio: O ljudi, vi pogrešno primenjujete ovaj stih. Ovaj stih je objavljen zbog nas, ensarija [„pomagača“ iz Medine]. Kada je Alah uzdigao islam i kada je on dobio mnoge druge pristalice, rekli smo potajno među sobom da je naš imetak izgubljen i da bi trebalo da pokušamo da ga obnovimo. Tada je Alah objavio ovaj stih — dakle, ‚propast‘ se odnosi na ono što smo mi naumili [tj. napuštanje džihada radi materijalnog napretka].“ Postoji i verodostojan hadis od Mudrika ibn Avfa, koji je rekao Omeru: „Imam suseda koji se bacio u bitku i bio ubijen. Na to su ljudi rekli: ‚Svojom sopstvenom rukom bacio je sebe u propast!‘ Omer je odgovorio: Lažu! Naprotiv, on je ovim životom kupio onaj budući.“ A kod [bitke na] Jarmuku, Akrama ibn Ebu Džehl se ponašao muževno. Tako mu je Halid [ibn al-Velid] rekao: „Nemoj to činiti; jer bi tvoja smrt teško pogodila muslimane. On reče: Pusti me, o Halide; jer ti si u prošlosti bio uz [tj. podržavao] Alahovog Poslanika, dok smo ja i moj otac bili među najoštrijim kritičarima prema njemu.“ Tako ga je ostavio i on je poginuo. (Isto, str. 153–154)

Ovo nas vodi do našeg poslednjeg odeljka.

Najbolji među takijistima

Muslimani poput Zaida Šakira zasigurno sve ovo znaju, budući da su veliki deo svog života proveli proučavajući šta islam uči o svim ovim raznim pitanjima. Zašto bi onda tvrdili da islam zabranjuje nasilne postupke poput onih koji su se dogodili u Fort Hudu?

Jednostavan odgovor je da se muslimani poput imama Šakira upuštaju u otvorene laži i očigledne obmane kako bi zaveli nemuslimane sve dok ne dosegnu tačku u kojoj mogu da napadnu i pokore nevernike.

Da ne bismo bili optuženi za klevetu ili iskrivljavanje uverenja ovih muslimana, obratite pažnju na to šta je sam imam Šakir rekao o dopuštenosti da muslimani napadaju američke vojnike:

U svojim predavanjima Šakir propoveda izdaju protiv Sjedinjenih Država. Jednom je muslimanskoj publici rekao da je otmica američkih vojnih aviona sasvim dopuštena u džihadu, kao što će jedno naredno poglavlje detaljno pokazati.

Šakir, koji je nedavno poverio Njujork tajmsu da bi „voleo da vidi Ameriku kako postaje muslimanska zemlja“ kojom vlada islamski zakon, redovan je govornik na skupovima CAIR-a i ISNA-e. Nedavno je pomagao u vođenju radionica ili držao ključni govor na banketima održanim u ograncima CAIR-a u Čikagu, Orlandu i San Dijegu, između ostalih.

Možda je sveštenik ublažio svoje džihadističke stavove? Nema šanse: „Ne žalim ni za čim što sam učinio ili rekao“, kaže Šakir. (P. Dejvid Gaubac i Pol Speri, Muslim Mafia: Inside the Secret Underworld that's Conspiring to Islamize America [WND Books, 15. oktobar 2009], I deo, Uvod, četvrto poglavlje: Grupa osumnjičena za terorizam, str. 55–56)

Ako Šakir misli da je sasvim dopušteno otimati vojne avione, onda zasigurno mora verovati da je ono što je major Hasan učinio bilo potpuno prihvatljivo i opravdano po načelima islama! Ima još:

Ali Salih, čiji resor u Miksovom timu obuhvata unutrašnju bezbednost, obožavalac je panislamističkog, projihadističkog imama Zaida Šakira, prema Salihovoj objavi na Twitter.com, gde tvituje pod imenom „blackjihad“. Šakir je proglasio 82. vazdušno-desantnu diviziju i drugu američku vojsku sasvim dopuštenom metom u džihadu, i pozivao je sledbenike da preobrate SAD u „muslimansku zemlju“ kojom vlada islamski zakon. (Isto, jedanaesto poglavlje: Preuzimanje Kongresa, str. 185)

PROPAGANDISTI MUSLIMANSKE BRAĆE poput imama Zaida Šakira propovedaju muslimanskoj zajednici u Americi o vođenju kulturnog džihada sada, a nasilnog džihada kasnije — kada bude uspostavljena odgovarajuća „infrastruktura“.

„Posao koji bi trebalo da radimo jeste postavljanje infrastrukture — administrativne, logističke infrastrukture — njeno uspostavljanje, tako da, ako nas Alah stavi u situaciju u kojoj bismo morali fizički da se borimo, možemo tu borbu pretočiti u opipljive političke dobitke“, savetovao je Šakir muslimane tokom jednog predavanja u oblasti zaliva San Franciska, čiji se sadržaj ovde prvi put javno obelodanjuje. (Isto, II deo, šesnaesto poglavlje: Plan, str. 259)

Šakir nije jedini musliman koji se služi lažima i obmanama kako bi prikrio šta islam zaista uči o izdajničkim i ubilačkim postupcima muslimana poput Nidala Hasana:

I imam Zaid Šakir, kojeg CAIR podržava, protivreči onome što CAIR javno govori. Šakir, čest gostujući govornik na skupovima CAIR-a, kaže svojoj muslimanskoj publici: „Džihad je fizička borba protiv neprijatelja islama radi zaštite i unapređenja religije islama. To je džihad.“

Prihvatljive mete džihada, kaže on, uključuju američke vojne avione.

„Islam nam ne dopušta da otimamo avione pune civila“, kaže Šakir. Međutim, „ako otmete avion pun pripadnika 82. vazdušno-desantne divizije, to je nešto drugo.“ Elitni padobranci 82. vazdušno-desantne divizije polaze iz Fort Brega u Severnoj Karolini, koji je deo izborne jedinice senatora države Severne Karoline Larija Šoa. Šo je, kako se ispostavlja, novi predsedavajući CAIR-a.

Šakir takođe daje svoj blagoslov upotrebi bombi kao oružja džihada, sve dok eksplozivi pogađaju „odabrane“ mete i nisu neselektivni u svom razaranju. Civili mogu biti legitimne mete, kaže on, ako „u tome ima koristi“.

Čak su i „stari ljudi“ i „žene koje su mobilisane“ — uključujući izraelske i američke žene u uniformi — podobni neprijateljski borci u džihadu. „Ovo je šerijat“, tvrdi Šakir na CD snimku jednog od svojih predavanja, koji su autori nabavili u knjižari jedne džamije u Bruklinu.

Šakir, crni preobraćenik, prikazivan je kao umerenjak u glavnim medijima, uključujući Njujork tajms, koji je nedavno objavio pozitivan portret o njemu. Njegove projihadističke izjave ovde obelodanjene nisu ranije bile objavljivane.

Tu je i CAIR-ov savetnik i prikupljač sredstava [Siradž] Vahadž, koji takođe potpuno protivreči onome što CAIR govori medijima o značenju džihada.

„Ako pođemo u rat, braćo i sestre — a jednog dana hoćemo, verujte mi — zato vam je i zapoveđen [da se borite u] džihad“, rekao je imam svom stadu u Njujorku. „Kada nam Alah kaže da se borimo, mi ne prestajemo i niko nas ne zaustavlja.“

Šejh Karadavi je presudio da džihad može biti ofanzivno sredstvo širenja muslimanske države, kao i odbrambeni odgovor na napad:

U džihadu koji tražite, vi tražite neprijatelja i napadate ga. Ova vrsta džihada odvija se samo kada islamska država napada druge [zemlje] kako bi širila reč islama i uklonila prepreke koje joj stoje na putu. Odbijajući džihad odvija se kada je vaša zemlja napadnuta i osvojena… [U tom slučaju morate] odbiti [napadača] najbolje što možete. Ako ga ubijete, on će završiti u Paklu, a ako on ubije vas, vi postajete mučenik.

Dakle, ne samo da CAIR-ov guru veruje da je džihad ratovanje, nego i pobija one koji veruju da je u islamu dopušten samo odbrambeni džihad.

Ovo čini podsmeh dodatnoj tvrdnji CAIR-a da „Kuran uči miru“, a ne nasilju.

Zapravo, jedini stvarni mir koji Kuran uči jeste mir za muslimane — koji će, kako kaže, doći kada svi nemuslimani budu preobraćeni ili „pokoreni“.

Kada se ništa manje nego dvadeset šest poglavlja Kurana bavi vojnom borbom i nasiljem, i kada ono opetovano navodi da je borba „propisana“ vernicima, smešno je lažno tvrditi da ono ne promoviše nikakvo nasilje.

Ali ne verujte nama na reč. Poslušajte Vahadža, koji propoveda da islam odobrava nasilnu pobunu u zemljama nevernika — uključujući Ameriku.

Ali on upozorava muslimane da njihovo nasilje mora biti „selektivno“. Čekajte, obučavajte se, budite strpljivi; a onda udarite kada dođe pravo vreme.

„Verujte mi, braćo i sestre, muslimani u Americi su strateški najvažniji muslimani na Zemlji“, kaže Vahadž, jer naša vlada ne može bacati bombe na muslimane u Americi a da ne prouzrokuje kolateralnu štetu američkim gradovima i Amerikancima koji nisu muslimani.

Muslimani u Americi takođe imaju vojsku potencijalnih regruta u siromašnim gradskim četvrtima, kaže on, naročito među manjinskim bandama. Kada se jednom preobrate na islam, kaže on, biće neustrašivi u džihadu.

„Najgora noćna mora“ američke vlade jeste da jednog dana muslimani probude te ljude u Južnom centralnom Los Anđelesu i drugim siromašnim gradskim područjima, besni Vahadž na video-snimku propovedi koji su autori nabavili.

On poziva vernike da odu u „geto“ i u zatvore i preobrate obespravljene manjine, a zatim ih naoružaju i obuče da izvedu uzi-džihad u siromašnim gradskim četvrtima.

„Ne moramo da naoružamo te ljude devetkama i uzijima“, kaže on. „Morate ih prvo naoružati pravednošću. A kada ih jednom naoružate pravednošću, onda ih možete naoružati [uzijima i drugim oružjem].“

Kaže da će članovi gradskih bandi biti strašni borci zato što se ne plaše smrti. Jedino im nedostaje disciplina, kaže Vahadž, a islam to može da pruži.

„Treba da izađu sa ulice i uđu u mesdžid [džamiju], nauče islam i onda se [vrate] na ulicu“, propoveda on, „jer ti ljudi imaju petlju i hrabrost kakvu mnogi muslimani nemaju. Neki od tih ljudi su spremni da stanu pred bilo koga i bore se.“

Nasuprot tome, „neki muslimani su izgubili želju za borbom“, dodaje Vahadž. „Muslimani su omekšali. I vole lagodan život. I mrze smrt. I zato širom sveta muslimani dobijaju batine — osim onih muslimana koji uzvraćaju borbom, kao u Avganistanu.“ (Isto, osmo poglavlje: Deset najvećih laži CAIR-a, str. 135–137)

Eto vam ga, ljudi. Najbolji islamski učenjaci i apologete govore rascepljenim jezikom kako bi obmanuli nemuslimane da pomisle da islam ne odobrava nasilna i ubilačka dela poput onih koja je počinio major Hasan.

Zaključak

Naše ispitivanje je dokazalo da je ono što je major Hasan učinio potpuno u skladu sa učenjem Kurana, takozvanom verodostojnom sunom Muhameda i učenjima muslimanskih učenjaka od reda do reda.

U našoj analizi smo otkrili da:

Islam zabranjuje pomaganje i podržavanje nemuslimana, naročito kada oni nastoje da „napadnu“ i „izvrše invaziju“ na muslimanske zemlje.
Islam zapoveda muslimanima da se odupru i bore protiv onih koji nastoje da vode „rat“ protiv Alaha i njegovog „poslanika“, kao i protiv onih čija je svrha da šire „nered“ u zemljama muslimana.
Islam dopušta muslimanima da se bace na „neprijatelje“ Alahove, čak i ako to dovede do smrti, budući da takav postupak može osokoliti druge muslimane i/ili uliti strah u srca nevernika.
Islam podstiče raskidanje zaveta i sporazuma, naročito kada je to u najboljem interesu religije i muslimana.

Dakle, major Hasan je bio vrlo dobar musliman, a svaki musliman koji tvrdi drugačije ili je neuk u pogledu učenja islama ili se jednostavno služi takijom kako bi obmanuo nemuslimane i sprečio ih da saznaju šta islam zaista uči o takvim postupcima.

Povezani članci