Verni musliman koji je dokazao da nije verolomnik

Osvrt na postupke Nidala Malika Hasana u svetlu islamskog učenja, 1. deo

Nedavni masakr u Fort Hudu privukao je pažnju medija (i to s pravom). Ponovo je u prvi plan izneo pitanje da li su postupci muslimana poput majora Nidala Malika Hasana motivisani islamskim učenjem ili su takva zverstva u suprotnosti sa onim što islam govori o postupanju prema nemuslimanima.

Sam Hasan je smatrao da su njegovi postupci opravdani islamskim učenjem, pa je čak juna 2007. održao prezentaciju pred visokim vojnim lekarima u kojoj je pokazao da je muslimanima izričito zabranjeno da pomažu nemuslimane i da se sa njima sprijateljuju (*; *). U svojoj prezentaciji Nidal Hasan je pomenuo probleme koje bi vojska mogla da ima sa muslimanima koji su podeljeni oko ratovanja u muslimanskim zemljama. Kao što pokazuju njegovi sopstveni slajdovi, Hasan je takođe verovao i bio ubeđen da je muslimanima naređeno da napadaju i pokoravaju nemuslimane ako i kada za to imaju mogućnost.

Bilo je muslimana koji su zapravo hvalili ono što je Nidal Malik Hasan učinio, pa su čak podsticali svoju sabraću u veri da izvedu slične napade na neverničke vojske koje planiraju da „napadnu“ muslimanske zemlje kako bi širile svoj „nered“:

http://www.answeringmuslims.com/2009/11/fort-hood-massacre.html
http://www.answeringmuslims.com/2009/11/revolution-muslim-street-dawah.html
http://www.answeringmuslims.com/2009/11/revolution-muslim-yousef-al-khattab-and.html
http://www.answeringmuslims.com/search/label/Fort%20Hood%20Massacre

Međutim, nisu svi muslimani delili ta osećanja. Izvesni muslimanski „učenjaci“ i davagandisti tvrde da je Nidal Hasan prekršio islamsko učenje time što je pogazio savez koji je sklopio sa „nevernicima“. Ti propagandisti tvrde da islam osuđuje kršenje zakletvi i da naređuje muslimanima da poštuju svoje ugovore i sporazume (*; *).(1)

U ovom članku ispitaćemo islamsko učenje da bismo videli da li su postupci majora Hasana bili u direktnoj suprotnosti sa onim što su Kuran i Muhamed učili, ili takozvani autentični islamski izvori odobravaju takva ubilačka i verolomna dela.

**
Islamska zabrana sprijateljivanja sa nemuslimanima i pomaganja njima**

Pre svega, major Hasan uopšte nije trebalo da bude u vojsci „nevernika“, budući da je pomaganje nevernika i sprijateljivanje sa njima, naročito sa Jevrejima i hrišćanima, direktno kršenje Kurana:

„O vi koji verujete, ne uzimajte za zaštitnike i prisne prijatelje Jevreje i hrišćane! Oni su sami sebi zaštitnici i prijatelji! A njihov je i onaj među vama koji ih za zaštitnike i prijatelje prihvati; Allah, uistinu, neće da uputi na pravi put ljude nepravdenike.“ S. 5:51 Pickthall

Prenosi se da je Muhamed rekao muslimanima da se druže samo sa vernicima i upozorio da čovek na kraju sledi veru svoga prijatelja:

Prenosi AbuSa'id al-Khudri:

Poslanik je rekao: Druži se samo sa vernikom, i neka tvoje jelo jede samo bogobojazan čovek. (Sunan Abu Dawud, knjiga 41, Broj 4814)

Prenosi AbuHurayrah:

Poslanik je rekao: Čovek sledi veru svoga prijatelja; zato neka svako dobro razmisli koga uzima za prijatelja. (Sunan Abu Dawud, knjiga 41, Broj 4815)

Prema Kuranu, jedini slučaj u kojem musliman sme da se sprijatelji sa nevernikom jeste ako živi u okolnostima u kojima nevernici brojčano nadmašuju muslimane i/ili muslimani nemaju moć da ih pokore:

„Neka vernici za prisne prijatelje i zaštitnike ne uzimaju nevernike mimo vernika, a ko to čini, sa Allahom nema ništa! Učinite to samo ako se time od njih štitite! Allah vas na Sebe upozorava, a kod Allaha je konačno odredište.“ S. 3:28 Pickthall

Evo kako je poznati muslimanski učenjak i tumač Ibn Kathir objasnio ovaj odlomak:

Zabrana podržavanja nevernika

Alah je zabranio Svojim slugama vernicima da postanu podržavaoci nevernika ili da ih uzimaju za drugove sa kojima razvijaju prijateljstva, umesto vernika. Alah je upozorio na takvo ponašanje kada je rekao…

(„a ko to čini, sa Allahom nema ništa“) znači: ko počini ovo delo koje je Alah zabranio, njega će Alah odbaciti. Slično tome, Alah je rekao…

(„O vi koji verujete! Ne uzimajte Moje neprijatelje i svoje neprijatelje za prisne prijatelje, voleći ih, a oni poriču Istinu koja je vama došla, i izgone Poslanika i vas samo zato što verujete u Allaha, vašega Gospodara, ako ste već izašli radi borbe na Mome Putu i tražeći Moje zadovoljstvo. Vi njima ljubav tajno iskazujete, a Ja najbolje znam šta vi skrivate i šta obznanjujete. A ko to od vas bude radio, pa - taj je zalutao sa Pravog puta.“), sve do…

(„A ko to od vas bude radio, pa - taj je zalutao sa Pravog puta.“) [60:1]. Alah je rekao…

(„O vi koji verujete, ne uzimajte za zaštitnike i prijatelje nevernike umesto vernika! Zar hoćete da pružite Allahu očigledan dokaz protiv sebe?!“) [4:144], i…

(„O vi koji verujete, ne uzimajte za zaštitnike i prisne prijatelje Jevreje i hrišćane! Oni su sami sebi zaštitnici i prijatelji! A njihov je i onaj među vama koji ih za zaštitnike i prijatelje prihvati; Allah, uistinu, neće da uputi na pravi put ljude nepravdenike.“) [5:51].

Alah je rekao, nakon što je pomenuo činjenicu da su verni vernici pružili podršku vernim vernicima među muhadžirima, ensarijama i beduinima…

(„Nevernici su jedni drugima zaštitnici. Ako ne postupite tako, nastaće smutnja na Zemlji i veliki nered.“) [8:73].

Alah je zatim rekao…

(„ako se time od njih štitite“) znači: osim onih vernika koji se u nekim krajevima ili u nekim vremenima plaše za svoju bezbednost od nevernika. U tom slučaju takvim vernicima je dozvoljeno da SPOLJAŠNJE pokazuju prijateljstvo prema nevernicima, ali nikada u srcu. Na primer, El-Buhari je zabeležio da je Ebu ed-Derda rekao: „Osmehujemo se nekim ljudima IAKO IH NAŠA SRCA PROKLINJU.“ El-Buhari kaže da je El-Hasan rekao: „TUKJA je dozvoljena do Dana vaskrsenja... (Tafsir Ibn Kathir; podvlačenje i naglašavanje velikim slovima naši)

Ibn Kathir nije bio usamljen u tome, niti je njegovo tumačenje tek zastarelo srednjovekovno stanovište. Evo šta kažu selefijski učenjaci sa www.islamqa.com:

U Kuranu stoji da ne smemo uzimati kufare za evlije, ali šta to znači? Mislim, u kojoj meri? Smemo li i dalje poslovati sa njima? Ako sam u školi, smemo li igrati košarku sa njima? Smemo li razgovarati sa njima o košarci i sličnim stvarima? Smemo li se družiti sa njima sve dok svoja verovanja zadržavaju za sebe? Pitam zato što se jedan moj poznanik na taj način druži sa njima i to ne utiče na njegova verovanja, ali mu ipak govorim: „Zašto se umesto toga ne družiš sa muslimanima?“ On kaže da većina ili mnogi muslimani tamo gde se okupljaju piju i uzimaju drogu i imaju devojke, pa se plaši da će ga grehovi muslimana zavesti, dok je siguran da ga kufr kafira neće zavesti jer mu to nije nimalo privlačno. Dakle, da li se druženje sa njima, bavljenje sportom sa njima i razgovor sa njima o sportu smatra „uzimanjem njih za evlije umesto vernika“, imajući u vidu da on to čini radi sopstvenog imana?

Hvala Alahu.

Prvo:

Alah je zabranio vernicima da uzimaju kafire (nevernike) za prijatelje i strogo je upozorio na to.

Alah kaže (tumačenje značenja):

[al-Maa’idah 5:51]

Šejh el-Šenkiti (neka mu se Alah smiluje) rekao je:

U ovom ajetu Alah nam kaže da je onaj ko uzima Jevreje i hrišćane za prijatelje jedan od njih upravo zato što ih uzima za prijatelje. Na drugom mestu Alah izjavljuje da uzimanje njih za prijatelje navlači Alahov gnev i Njegovu večnu kaznu, i da onaj ko ih uzima za prijatelje, da je bio pravi vernik, ne bi ih uzeo za prijatelje. Alah kaže (tumačenje značenja):

„Ti vidiš mnoge od njih kako prijateljuju sa neznanobošcima. Ružno je, zaista, ono što pripremaju sami sebi: da se Allah na njih rasrdi i da u patnji ostanu večno. A da veruju u Allaha i Verovesnika i u ono što se njemu objavljuje, oni sa njima ne bi prijateljivali, ali mnogi od njih su nepokorni prema Allahu.“

[al-Maa’idah 5:80-81]

Na drugom mestu Alah zabranjuje da se oni uzimaju za prijatelje i objašnjava razlog za to, govoreći (tumačenje značenja):

„O vi koji verujete, ne uzimajte za prisne prijatelje i zaštitnike ljude na koje se Allah rasrdio; oni su izgubili nadu da će bilo kakvu nagradu na Budućem svetu da imaju, isto kao što su nevernici izgubili nadu u vezi sa onima koji su u grobovima.“

[al-Mumtahanah 60:13]

U drugom ajetu Alah objašnjava da to važi sve dok se oni ne uzimaju za prijatelje iz straha ili takije (tj. dok se čovek ne ponaša prijateljski prema njima da bi izbegao štetu); ako je tako, onda je onaj ko to čini opravdan. Alah kaže (tumačenje značenja):

„Neka vernici za prisne prijatelje i zaštitnike ne uzimaju nevernike mimo vernika, a ko to čini, sa Allahom nema ništa! Učinite to samo ako se time od njih štitite!“

[Aal ‘Imraan 3:28]

Ovaj ajet objašnjava sve gore navedene ajete koji uopšteno zabranjuju uzimanje kafira za prijatelje. To se odnosi na slučajeve u kojima čovek ima izbor, ali u slučajevima straha i TAKIJE dozvoljeno je sprijateljiti se sa njima, onoliko koliko je neophodno da bi se čovek zaštitio od njihovog zla. To je uslovljeno time da takvo prijateljstvo ne sme uticati na njegovu veru, a onaj ko se tako ponaša iz nužde nije isto što i onaj ko se tako ponaša svojevoljno.

Iz očiglednog značenja ovih ajeta može se razumeti da je onaj ko namerno uzima kufare za prijatelje, svojevoljno i zato što ih voli, jedan od njih. Kraj citata.

Adwa’ al-Bayaan, 2/98,99

Jedan od zabranjenih oblika sprijateljivanja sa kafirima jeste uzimanje njih za prijatelje i drugove, mešanje sa njima, jedenje i igranje sa njima.

U odgovoru na pitanje br. 10342 naveli smo reči šejha Ibn Baza:

Jesti sa kafirom nije haram ako je to neophodno ili ako služi nekom šerijatskom interesu. Ali oni se ne smeju uzimati za prijatelje, pa ne treba da jedeš sa njima bez šerijatskog razloga ili bez šerijatske svrhe. Ne treba da sediš i ćaskaš sa njima i da se smeješ sa njima. Ali ako za to postoji razlog, kao što je obedovanje sa gostom, ili pozivanje u islam, ili upućivanje ka istini, ili neki drugi šerijatski razlog, onda je u redu.

Činjenica da nam je hrana sledbenika Knjige halal ne znači da ih smemo uzimati za prijatelje i drugove. To ne znači da smemo jesti i piti sa njima bez razloga i bez šerijatske svrhe.

Šejh Muhamed es-Salih el-Usejmin upitan je o propisu o mešanju sa kufarima i o ljubaznom ophođenju prema njima u nadi da će postati muslimani. Odgovorio je:

Nesumnjivo, musliman je dužan da MRZI Alahove neprijatelje i da ih se odrekne, jer to je put poslanika i njihovih sledbenika. Alah kaže (tumačenje značenja):

„Imate dobar uzor u Avramu i u onima koji su sa njim bili kad su svome narodu kazali: „Mi sa vama nemamo ništa, a ni sa onima koje vi, umesto Allaha, obožavate, mi vas se odričemo, i neprijateljstvo i mržnja između nas stalno će da se javlja sve dok ne budete u Allaha, Njega Jedinog, verovali!““

[al-Mumtahanah 60:4]

„Nećeš naći da ljudi koji u Allaha i Sudnji dan veruju budu u ljubavi sa onima koji se Allahu i Njegovom Poslaniku suprotstavljaju, pa bili to njihovi očevi, ili njihovi sinovi, ili njihova braća, ili njihovi rođaci. Njima je On u srca usadio verovanje i osnažio ih Svojim svetlom“

[al-Mujaadilah 58:22]

Na osnovu toga, muslimanu nije dozvoljeno da u svom srcu oseća bilo kakvu ljubav prema Alahovim neprijateljima, koji su zapravo i njegovi neprijatelji. Alah kaže (tumačenje značenja):

„O vi koji verujete! Ne uzimajte Moje neprijatelje i svoje neprijatelje za prisne prijatelje, voleći ih, a oni poriču Istinu koja je vama došla“

[al-Mumtahanah 60:1]

Ali ako se musliman prema njima ophodi sa LJUBAZNOŠĆU i blagošću u nadi da će postati muslimani i poverovati, u tome nema ničeg lošeg, jer to spada pod otvaranje njihovih srca za islam. Ali ako izgubi nadu da će postati muslimani, onda prema njima treba da postupa u skladu sa tim. To je pitanje koje učenjaci detaljno razmatraju, naročito u knjizi Ahkaam Ahl al-Dhimmah Ibn el-Kajima.

Majmoo’ Fataawa al-Shaykh Ibn ‘Uthaymeen, 3, pitanje br. 389. (Pitanje #59879: Šta znači uzimati kufare za prijatelje? Propis o mešanju sa kufarima; podebljanje i naglašavanje velikim slovima naši)

A evo saveta koji su dali muslimanu koji služi u „neverničkoj“ vojsci:

Radim u vojsci nemuslimanske države, a između njih i muslimana vode se ratovi. Kakav je propis ako me pošalju sa jedinicom te vojske da ratujem protiv muslimana? Kao musliman, osećam da nikada ne želim da se borim protiv muslimana ni u kakvom ratu.
Šta da radim?
Kakav je propis ako odem…?

Hvala Alahu.

Ako te pošalju da ratuješ protiv muslimana, onda ti nikako nije dozvoljeno da u tome učestvuješ. Pomaganje kafirima protiv muslimana jeste vid velikog kufra koji čoveka izvodi iz islama. Alah kaže o onome ko podržava mušrike (tumačenje značenja):

„A njihov je i onaj među vama koji ih za zaštitnike i prijatelje prihvati“[al-Maa’idah 5:51]

Što se tiče toga kako da se izvučeš iz te situacije i kakav izgovor da navedeš da bi izašao iz te dileme ako do nje dođe, molimo Alaha da ti pomogne i predlažemo da se posavetuješ sa muslimanima koji imaju odgovarajuće znanje ili iskustvo.

Želimo da ti naglasimo neophodnost da nađeš drugi posao i napustiš službu u vojsci kafira, jer ona podrazumeva pomaganje njima, njihovo jačanje i povećavanje broja njihovih boraca i pristalica – osim ako tvoj posao može doneti neku korist muslimanima, kao što je davanje informacija i tajni kafira muslimanima kako bi se muslimanima pomoglo, ili ako je tvoj posao isključivo dava, poput držanja hutbi i predvođenja molitve muslimanima u kafirskoj vojsci, uz savetovanje da izbegavaju svaki posao koji jača kafire. Molimo Alaha da te sačuva od iskušenja i da ti podari dobar kraj na ovom svetu i na onom. (Fetva br. 14004: Muslimanu nikako nije dozvoljeno da se bori uz kafire protiv muslimana; podebljanje i podvlačenje naši)

Vidi i njihove sledeće odgovore na slična pitanja:

http://islamqa.com/en/ref/26118
http://islam-qa.com/en/ref/3885/military
http://islam-qa.com/en/ref/8797/army

Muslimansko sveto pismo dalje zabranjuje nezakonito ubijanje sabraće vernika:

„Vernik ne može da ubije vernika osim greškom, a ko ubije vernika greškom, on mora da oslobodi roba vernika, i da preda krvarinu njegovoj porodici, osim ako oni to oproste. Ako on pripada narodu koji vam je neprijatelj, a vernik je, on mora da oslobodi jednog roba vernika! Ako, pak, pripada narodu sa kojim imate sporazum, tada mora da plati krvarinu njegovoj porodici i da oslobodi roba vernika! Ko to ne nađe, obavezan je da posti dva meseca uzastopno, kajući se Allahu. A Allah sve zna i mudar je. A ko namerno ubije vernika, kazna mu je Pakao u kojem će večno da ostane. Na njega se Allah rasrdio i prokleo ga, a još mu je i patnju veliku pripremio.“ S. 4:92-93 Hilali-Khan

„I ne ubijajte nikoga koga je Allah zabranio, osim kada je to zakonom opravdano! A ako je neko, ni kriv ni dužan, ubijen, onda njegovom nasledniku ili staratelju dajemo vlast, ali neka ni on ne prekoračuje granicu u ubijanju. On je, zaista, od Allaha potpomognut.“ S. 17:33 Hilali-Khan

Zanimljivo je da je sam Nidal Hasan citirao upravo ove odlomke na 12. slajdu svoje prezentacije. Dakle, Hasan je vrlo dobro znao da je pomaganje „nevernicima“ u „napadanju“ muslimana u njihovim zemljama direktno kršenje islamskog učenja.

**
Islam o vođenju rata i širenju nereda**

Kuran preti kaznom svakome ko bi širio nered i/ili nastojao da ratuje protiv Alaha i njegovog „poslanika“:

„Zbog toga smo Mi propisali Izrailjevim sinovima: ako neko ubije nekoga koji nije ubio nikoga, ili onoga koji na Zemlji nered ne čini, kao da je sve ljude poubijao; a ako neko bude uzrok da se nečiji život sačuva, kao da je svim ljudima život sačuvao. Naši su im poslanici donosili jasne dokaze, ali su mnogi od njih, i posle toga, zaista, na Zemlji sve granice zla prelazili. Kazna za one koji se protiv Allaha i Njegovog Poslanika bore i koji nered na Zemlji čine jeste: da budu ubijeni, ili razapeti, ili da im se unakrst odseku ruke i noge, ili da budu prognani iz zemlje. To im je poniženje na ovom svetu, a na onom svetu ih čeka velika patnja“ S. 5:32-33 Hilali-Khan

Prema muslimanskim učenjacima, vođenje „rata“ i širenje „nereda“ obuhvataju više od pukog fizičkog sukoba. To uključuje i stvari poput širenja neke druge religije osim islama i/ili nepokoravanja izričitim Alahovim zapovestima i zabranama:

Fasad
Fasad, doslovno „pokvarenost“, u kuranskoj terminologiji znači stvaranje nereda i pokvarenosti na zemlji SLEĐENJEM PUTA KOJI NIJE BOŽJI. Islam smatra da istinski mir i sreća proističu ISKLJUČIVO IZ POŠTOVANJA BOŽJIH ZAPOVESTI i iz svesnog nastojanja da se jedino Njegovi zakoni sprovode u svakoj sferi života. Fasad nastaje kada čovek prekrši Božje zakone i ne pokorava Mu se. Fasad stoga može biti delimičan, ali i potpun; delimičan je kada neko zanemaruje Božji zakon u jednom aspektu života, dok Njegovu suverenost priznaje u drugim sferama. Ako je društvo zasnovano na poricanju Boga, takvo društvo je nužno pokvareno i eksploatatorsko – dakle, puno fasada. (Rečnik islamskih pojmova, priredio Ishaq Zahid; naglašavanje velikim slovima naše)

Ibn Kathir objašnjava:

Kazna za one koji šire nered na zemlji

Alah je zatim rekao…

<„Kazna za one koji se protiv Allaha i Njegovog Poslanika bore i koji nered na Zemlji čine jeste: da budu ubijeni, ili razapeti, ili da im se unakrst odseku ruke i noge, ili da budu prognani iz zemlje. To im je poniženje na ovom svetu, a na onom svetu ih čeka velika patnja“>

„Ratovanje“ koje se ovde pominje znači SUPROTSTAVLJANJE I PROTIVLJENJE, a uključuje NEVERSTVO, presretanje puteva i širenje straha na drumovima. Nered na zemlji odnosi se na razne vrste zla. (Tafsir Ibn Kathir, tom 3, str. 161: naglašavanje velikim slovima naše)

Dalje kaže, u vezi sa K. 2:11-12, gde se koristi ista reč fasad:

Značenje nereda
U svom Tafsiru, As-Suddi je rekao da su Ibn `Abbas i Ibn Mas`ud prokomentarisali…

<„Kada im se kaže: "Ne pravite nered na Zemlji!" Odgovaraju: "Mi samo red uspostavljamo!"“>

„To su licemeri. Što se tiče…

<„Ne pravite nered na Zemlji!“>, to je NEVERSTVO I DELA NEPOKORNOSTI.“ Abu Ja`far je rekao da je Ar-Rabi` bin Anas rekao da je Abu Al-`Aliyah rekao da Alahova izjava, ...

<„Kada im se kaže: "Ne pravite nered na Zemlji!"“>, znači: „Ne činite dela nepokornosti na zemlji. Njihov nered jeste NEPOKORNOST Alahu, jer ko god se ne pokorava Alahu na zemlji, ILI NAREĐUJE DA SE ALAHU NE POKORAVA, taj je počinio nered na zemlji. Mir i na zemlji i na nebesima obezbeđuje se (i zaslužuje) pokornošću (Alahu).“ Ar-Rabi` bin Anas i Katade rekli su slično. (Tafsir Ibn Kathir (skraćeno izdanje), tom 1, delovi 1 i 2 (od sure Al-Fatiha do 252. ajeta sure Al-Bekara), skratila grupa učenjaka pod nadzorom šejha Safiur-Rahmana Al-Mubarakpurija [Darussalam Publishers & Distributors, Rijad, Hjuston, Njujork, Lahore; prvo izdanje: januar 2000], str. 131-132; naglašavanje velikim slovima naše)

Vrste nereda koje licemeri čine
Ibn Džerir je rekao: „Licemeri čine nered na zemlji NEPOKORNOŠĆU SVOME GOSPODARU na njoj i ustrajavanjem u zabranjenim delima. Oni takođe NAPUŠTAJU ONO ŠTO JE ALAH UČINIO OBAVEZNIM I SUMNJAJU U NJEGOVU VERU, iako On ni od koga ne prihvata delo OSIM SA VEROM U NJEGOVU VERU i uverenošću u njenu istinitost. Licemeri takođe lažu vernike govoreći suprotno od sumnje i kolebanja koje njihova srca kriju. Oni pružaju svu pomoć koju mogu protiv Alahovih odanih prijatelja i podržavaju one koji poriču Alaha, Njegove Knjige i Njegove poslanike. Tako licemeri čine nered na zemlji, misleći pritom da čine dobro delo na zemlji.“
Izjava Ibn Džerira je istinita; uzimanje nevernika za prijatelje jedna je od kategorija nereda na zemlji... (Isto, str. 132; naglašavanje velikim slovima naše)

Dakle, iz islamske perspektive ono što je major Hasan učinio bilo je plemenito, budući da je nastojao da spreči Alahove „neprijatelje“ da „napadnu“ muslimanske zemlje i šire svoj „nered“.

**
Islam o dopuštenosti kršenja zakletvi i saveza**

Ovi propagandisti dalje su propustili da obaveste svoje čitaoce da islam zapravo dozvoljava muslimanima da krše svoje sporazume i zavete:

„Ovo je obznana o prestanku zaštite, od Allaha i Njegovog Poslanika, onim neznanobošcima sa kojima ste zaključili ugovore.“Putujte po svetu još četiri meseca, ali znajte da Allahu nećete umaći i da će Allah nevernike osramotiti." Ovo je i proglas od Allaha i Njegovog Poslanika ljudima na najveći dan hodočašća, da Allah i Njegov Poslanik nemaju ništa sa neznanobošcima, pa ako se pokajete - to je za vas bolje, a ako se okrenete znajte da Allahu nećete da umaknete. A nevernicima nagovesti bolnu patnju. Izuzetak su neznanobošci sa kojima imate zaključene ugovore koje oni nisu ni u čemu povredili, niti su pomagali ikoga protiv vas, ispoštujte ugovore sa njima do dogovorenog roka; Allah zaista voli bogobojazne. Kada prođu sveti meseci, onda ubijajte neznanobošce gde god ih nađete, zarobljavajte ih, opsedajte i dočekujte na svakom prolazu. Pa ako se pokaju i budu obavljali molitvu i davali milostinju, ostavite ih na miru, a Allah, zaista, oprašta grehe i milostiv je. Ako te neki neznanobožac zamoli za zaštitu, ti ga zaštiti da bi saslušao Allahove reči, a potom ga otpremi na sigurno mesto za njega. To je zato što su oni narod koji ne zna. Kako neznanobošci mogu da imaju ugovor sa Allahom i Njegovim Poslanikom?! Mogu da imaju samo oni sa kojima ste ugovor kod Časnog hrama zaključili; sve dok se oni budu pridržavali ugovora, pridržavajte se i vi, a Allah, zaista, voli pobožne. Kako, kada oni, ako bi vas pobedili, ne bi, kad ste vi u pitanju, poštovali ni srodstvo ni sporazum? Oni vam se umiljavaju govorom svojih usta, ali im se srca protive; većina njih su zlikovci. Oni Allahove reči zamenjuju za ono što malo vredi, pa odvraćaju od Njegovog Puta, zaista je ružno kako postupaju. Ni srodstvo ni sporazum, kada je vernik u pitanju, ne poštuju, i sve granice zla prekoračuju. Ali ako se oni budu pokajali i obavljali molitvu i davali milostinju, braća su vam po veri - a Mi reči i znakove objašnjavamo ljudima koji znaju. A ako prekrše zakletve nakon što sa njima sklopite ugovore, i ako budu vređali vašu veru, onda se borite protiv kolovođa neverstva - za njih, zaista, ne postoje zakletve - kako bi se okanili. Zar nećete da se borite protiv ljudi koji su prekršili svoje zakletve, i nastojali su da proteraju Poslanika i prvi su vas napali? Zar ih se bojite? Preče je da se bojite Allaha ako ste vernici. Borite se protiv njih, Allah će vašim rukama da ih muči i ponizi, a vas će da pomogne protiv njih i zalečiće grudi vernika, i odstraniće srdžbu iz njihovih srca. A Allah će da primi pokajanje od onoga od koga On hoće; Allah sve čuje i mudar je.“ S. 9:1-15 Hilali-Khan

Uskoro ćemo videti da je, suprotno tvrdnjama gornjeg odlomka, upravo Muhamed prvi prekršio svoj ugovor sa paganima, a ne obrnuto. Štaviše, pagani su se već predali i potpali pod Muhamedovu vlast kada su ovi ajeti sastavljeni, pa kao takvi nisu predstavljali ozbiljnu pretnju njemu niti njegovim sledbenicima. Više o tome vidi u sledećem pobijanju.

Da se vratimo na temu: prema muslimanskim učenjacima, K. 9:5, koji se obično naziva „ajetom mača“, derogirao je svaki ugovor i mirovni sporazum koji je Muhamed imao sa nevernicima:

Ovo je ajet mača...

<„Pa ako se pokaju i budu obavljali molitvu i davali milostinju, ostavite ih na miru, a Allah, zaista, oprašta grehe i milostiv je.“>

Ebu Bekr Es-Siddik koristio je ovaj i druge časne ajete kao dokaz za borbu protiv onih koji su odbijali da plaćaju zekat. Ovi ajeti dozvoljavali su borbu protiv ljudi osim ako i sve dok ne prihvate islam i ne primene njegove propise i obaveze... U dva Sahiha zabeleženo je da je Ibn ‘Umar rekao da je Alahov poslanik rekao:

<Naređeno mi je da se borim protiv ljudi sve dok ne posvedoče da nema božanstva dostojnog obožavanja osim Alaha i da je Muhamed Alahov poslanik, dok ne uspostave molitvu i ne daju zekat.>

Ovaj časni ajet (9:5) nazvan je Ajetom mača, o kome je Ad-Dahak bin Muzahim rekao: „Ukinuo je svaki mirovni sporazum između Poslanika i bilo kog idolopoklonika, SVAKI UGOVOR I SVAKI ROK_.__“_ El-Avfi je rekao da je Ibn Abas prokomentarisao: „Nijedan idolopoklonik nije više imao nikakav ugovor niti obećanje otkako je objavljena sura Bara’a. Četiri meseca, kao i svi mirovni sporazumi sklopljeni pre nego što je Bara’a objavljena i obznanjena, okončani su desetog dana meseca rebi’ul-ahira.“ (Tafsir Ibn Kesira (skraćeno izdanje), od sure El-A’raf do kraja sure Junus, skratila grupa učenjaka pod nadzorom šejha Safijur-Rahmana el-Mubarekpurija [Darussalam Publishers & Distributors, Rijad, Hjuston, Njujork, Lahore; prvo izdanje: maj 2000] tom 4, str. 375, 377; naglasak velikim slovima i podvlačenjem naš)

Sledeći citati preuzeti su sa ove stranice.

Ibn Džuzej:

(„Kada prođu sveti meseci“) tj. četiri meseca koja su im određena. Oni koji kažu da su to ševal, zul-ka’de, zul-hidže i muharem, tvrde da su to dobro poznati sveti meseci – uz dodatak ševala i izostavljanje redžeba. Nazivaju se „svetim“ zato što u arapskom izrazu preovlađuje većina. Oni koji kažu da traju do rebi’us-sanija nazivaju ih svetim zbog njihove nepovredivosti i zato što je borba u njima bila zabranjena.

(„onda ubijajte neznanobošce gde god ih nađete“) ČIME SE UKIDA SVAKI MIROVNI SPORAZUM U KURANU. Kaže se da ukida „ili ih velikodušno oslobodite ili otkupninu zahtevajte“ (47:4). Takođe se kaže da je njime ukinut, pa su oslobađanje i otkup dozvoljeni. („zarobljavajte ih“) znači zarobiti, a onaj koji je uhvaćen jeste zarobljenik.

(„Pa ako se pokaju“) nakon neverovanja. Zatim On povezuje verovanje sa molitvom i zekatom. To je pokazatelj da se treba boriti protiv svakoga KO NAPUSTI MOLITVU I ZEKAT, kao što je činio Ebu Bekr es-Sidik. Ajet je obuhvatio značenje Poslanikovih reči: „Naređeno mi je da se borim protiv ljudi sve dok ne kažu: ’Nema boga osim Alaha’ i dok ne uspostave molitvu i ne daju zekat.“ („ostavite ih na miru“) dajući im sigurnost…

Es-Sujuti

Ovo [Q. 9:5] jeste ajet mača KOJI UKIDA POMILOVANJE, PRIMIRJE I PRELAŽENJE PREKO. („zarobljavajte ih“) koristi se kao dokaz za dozvolu uzimanja zarobljenika. („opsedajte“) jeste dozvola za opsadu, za pohode i za napade noću. Ibn Ebi Hatim prenosi da je Ebu Imran el-Džavfi rekao da se ribat na Alahovom putu nalazi u rečima: „dočekujte na svakom prolazu“ („Pa ako se pokaju i budu obavljali molitvu i davali milostinju, ostavite ih na miru“) Pokajanje od širka nije dovoljno da bi ih se pustilo da idu svojim putem sve dok ne uspostave molitvu i ne daju zekat. Eš-Šafija je ovo uzeo kao dokaz ZA UBIJANJE SVAKOGA KO NAPUSTI MOLITVU i za borbu protiv SVAKOGA KO ODBIJE DA PLATI ZEKAT. Neki to koriste kao dokaz da su oni kafiri. (Naglasak velikim slovima i podvlačenjem naš)

Kuran takođe nalaže muslimanima da raskinu ugovore sa onima koji su se pokazali izdajničkim:

„I čim primetiš izdajstvo kod nekog naroda, ti njima ugovor otkaži – jer Allah, uistinu, ne voli izdajice.“ S. 8:58

I opet, šta bi moglo biti izdajničkije od zapadnih armija koje „napadaju“ muslimanske zemlje i od pomaganja tim armijama u toj nameri? Zapravo, ima li sa islamske tačke gledišta ičeg goreg od zapadnih snaga koje dolaze u muslimanske zemlje sa ciljem da uspostave demokratske vlade zasnovane na zapadnim vrednostima, umesto da pomognu u uspostavljanju sistema koji nastoji da primeni šerijat, odnosno Alahovu vladavinu kako je „objavljena“ u Kuranu i suneti njegovog poslanika? I šta bi, islamski govoreći, moglo biti zlije od muslimana koji pozivaju ili dopuštaju takvim „nevernčkim“ armijama da dođu i unesu „pustoš“ u njihove zemlje preuzimajući vlast kako bi uspostavile svoje „nevernčke“ oblike vladavine?

Na kraju krajeva, zar nismo pročitali kako Kuran upozorava muslimane da ne uzimaju Jevreje i hrišćane za saveznike (up. Q. 5:51)? I zar takođe nismo videli kako muslimanski učenjaci tvrde da je izričito zabranjeno boriti se rame uz rame sa „nevernicima“, naročito kada je to protiv druge braće muslimana? Evo još jednog primera:

Neka je hvala Alahu.

Uzimanje kafira za prijatelje (muvalat) znači podržavati ih i pomagati im u stvarima kufra, KAO ŠTO JE BORBA MUSLIMANA RAME UZ RAME SA KAFIRIMA, na primer kada kafiri pokrenu napad na muslimansku zemlju, a musliman se sa njima sprijatelji, podržava ih i pomaže im u borbi protiv te zemlje, bilo oružjem bilo snabdevanjem bilo čime što će im pomoći da se bore protiv muslimana. To je muvalat, odnosno vrsta prijateljstva KOJA JE HARAM, jer znači pridruživanje njima i podržavanje njih protiv drugih muslimana.

Što se tiče traženja njihove pomoći, to zavisi od svrhe kojoj služi. Ako to služi interesima muslimana, nema ništa loše u tome, pod uslovom da se moramo čuvati njihovog zla i izdajstva i da nema opasnosti da nas izdaju. Ali ako to ne služi nikakvom interesu, onda nije dozvoljeno tražiti njihovu pomoć, jer u njima nema dobra. (Fetva br. 10421: Razlika između uzimanja kafira za prijatelje i traženja njihove pomoći; naglasak velikim slovima i podvlačenjem naš)

A što se tiče zakletvi, u takozvanim verodostojnim predanjima nalazimo kako Muhamed izričito govori svojim sledbenicima da mogu prekršiti datu reč i obećanja ako to znači da će učiniti nešto što je bolje:

Prenosi Abdur-Rahman bin Semura:
Poslanik je rekao: „O Abdur-Rahmane! Ne traži da budeš vladar, jer ako ti vlast bude data na tvoj zahtev, bićeš za nju odgovoran, ali ako ti bude data a da je nisi tražio, biće ti (od Alaha) pomognuto u njoj. Ako se ikada zakuneš da ćeš nešto učiniti, a kasnije ustanoviš da je nešto drugo bolje, onda treba da se iskupiš za svoju zakletvu i učiniš ono što je bolje.“ (Sahih al-Buhari, tom 9, knjiga 89, broj 260)

I opet, šta bi iz islamske perspektive moglo biti bolje od ubijanja Alahovih „neprijatelja“ koji su planirali da „napadnu“ muslimanske zemlje?

Sam Muhamed nije imao problema sa kršenjem svojih zakletvi:

„O Verovesniče, zašto sebi zabranjuješ ono što ti je Allah dozvolio - želeći zadovoljstvo svojih supruga? A Allah oprašta grehe i milostiv je.“ „Allah vam je propisao kako da iskupite svoje zakletve“. „Allah je vaš Gospodar; On je Sveznajući i Mudri. A kad Poslanik jednoj svojoj supruzi tajno govor poveri, pa ga ona razglasi, a Allah mu to obznani, on je upozna sa nečim što je kazala, a nešto prećuti. Pa kad je on o tome obavesti, ona upita: „Ko te je o tome obavestio?“ On odgovori: „Obavestio me je Sveznajući, Onaj Koji u potpunosti sve zna.“ Ako se vas dve pokajete Allahu, pa, vi ste bile učinile ono zbog čega je trebalo da se pokajete. A ako se protiv njega udružite, pa, Allah je zaštitnik njegov, i anđeo Gavrilo, i čestiti vernici; na kraju, i svi anđeli će mu podrška biti.“ S. 66:1-4 Hilali-Kan

Rečeno nam je da se ovi stihovi odnose na to kako se Muhamed zakleo svojoj ženi Hafsi da više neće imati bračne odnose sa svojom robinjom Marijom Koptkinjom:

O Poslaniče! Zašto zabranjuješ ono što ti je Bog učinio dozvoljenim, u pogledu svoje koptske robinje Marije – kada je legao sa njom u kući Hafse, koja je bila odsutna, ali koja se po povratku [i saznanju] uznemirila zbog toga što se to dogodilo u njenoj sopstvenoj kući i na njenoj sopstvenoj postelji – rekavši: „Ona mi je zabranjena!“, tražeći, time što ju je učinio zabranjenom [za sebe], da ugodiš svojim ženama? A Bog je Onaj koji prašta, Milostivi, jer ti je oprostio ovu zabranu. (Tafsir al-Dželalejn)

Zaista je Bog propisao, učinio je dozvoljenim, za vas [kada je potrebno] razrešenje vaših zakletvi, da ih razrešite iskupljenjem, kao što se pominje u surat al-Ma’ida [Q. 5:89], a zabrana [polnih odnosa sa] robinjom računa se kao zakletva – pa da li se Poslanik (s) iskupio? Mukatil [b. Sulejman] je rekao: „Oslobodio je roba [kao iskup] za svoju zabranu Marije“; dok je el-Hasan [el-Basri] rekao: „Nikada se nije iskupio, jer je Poslaniku (s) oprošteno [sve pogrešno].“ A Bog je vaš Zaštitnik, vaš Pomagač, i On je Znalac, Mudri. (Tafsir al-Dželalejn)

Međutim, Alah mu je dozvolio da prekrši datu reč, što je često i činio kad god mu je to odgovaralo:

Prenosi Zahdam:

Bili smo u društvu Ebu Muse el-Ešarija, a između nas i tog plemena Džerm vladali su prijateljski odnosi. Ebu Musi je poslužena posuda sa piletinom. Među prisutnima je sedeo čovek crvenog lica koji nije prilazio hrani. Ebu Musa mu reče: „Hajde (jedi), jer sam video Alahovog poslanika kako to jede (tj. piletinu).“ On reče: „Video sam je kako jede nešto (prljavo) i od tada mi se zgadila, pa sam se zakleo da je neću jesti.“ Ebu Musa reče: „Hajde, reći ću ti (ili ispričati ti). Jednom sam otišao Alahovom poslaniku sa grupom Ešarija i zatekao ga ljutog dok je delio neke kamile iz zekata. Tražili smo jahalice, ali se on zakleo da nam neće dati nikakve jahalice, dodavši: ’Nemam ničega na šta bih vas popeo.’ U međuvremenu su Alahovom poslaniku dovedene neke kamile iz ratnog plena, pa je dvaput upitao: ’Gde su Ešarije?’ I dao nam je pet belih kamila sa velikim grbama. Ostali smo kratko (nakon što smo prešli mali deo puta), a onda rekoh svojim drugovima: ’Alahov poslanik je zaboravio svoju zakletvu. Alaha mi, ako ne podsetimo Alahovog poslanika na njegovu zakletvu, nikada nećemo biti uspešni.’ Vratili smo se tako Poslaniku i rekli: ’O Alahov poslaniče! Tražili smo od tebe jahalice, ali si se zakleo da nam nećeš dati nikakve jahalice; mislimo da si zaboravio svoju zakletvu.’ On reče: ’Alah je Taj koji vam je dao jahalice. Alaha mi, ako Alah da, ako se zakunem, a kasnije nađem nešto drugo što je bolje od toga, onda činim ono što je bolje i iskupljujem se za svoju zakletvu.’“ (Sahih al-Buhari, tom 7, knjiga 67, broj 427)

Imajte na umu da zakletva pomenuta u Q. 66 nije bila zavet ili zakletva data Alahu, već zakletva koju je Muhamed dao svojim ženama. A ako muslimani mogu da razreše čak i zakletve date svojim ženama, zašto bi iko pretpostavljao da ne mogu razrešiti zakletve date strancima i nevernicima, uz izričitu potporu islamskog učenja?

Muhamed je takođe izričito prekršio jednu od odredbi ugovora koji je sklopio sa Mekancima:

Nakon Hudejbije, muslimanke koje su emigrirale ne smeju biti vraćene nevernicima

U Surat Al-Fath izneli smo priču o ugovoru na Hudejbiji koji je sklopljen između Alahovog poslanika i nevernika iz Kurejša. U tom ugovoru stajale su ove reči: „Svaki čovek (u drugom predanju, SVAKA OSOBA) koji pređe sa naše strane na vašu stranu treba da nam bude vraćen, čak i ako je sledbenik vaše vere.“ To su rekli Urve, Ad-Dahak, Abdur-Rahman bin Zejd, Az-Zuhri, Mukatil bin Hajan i Es-Sudi.

Prema ovom predanju, dakle, ovaj ajet precizira i objašnjava sunet. I to je najbolje razumevanje. Ipak, prema drugom mišljenju nekih selefa, on ga ukida.

Uzvišeni i Svevišnji Alah naredio je Svojim vernim slugama da ispitaju veru žena koje im emigriraju. Kada se uvere da su verne, ne treba da ih vraćaju nevernicima, jer nevernicima one nisu dozvoljene niti su one dozvoljene nevernicima. U biografiji Abdulaha bin Ebi Ahmeda bin Džahša u Al-Musnad Al-Kabiru takođe smo pomenuli da je Abdulah bin Ebi Ahmed rekao: „Umu Kulsum bint Ukbe bin Ebi Muajt emigrirala je, a njena braća, Umara i El-Velid, pošla su za njom. Došli su Alahovom poslaniku i razgovarali s njim o Umu Kulsum i tražili da im ona bude vraćena. ALAH JE UKINUO DEO UGOVORA IZMEĐU POSLANIKA I IDOLOPOKLONIKA KOJI SE POSEBNO ODNOSIO NA ŽENE. Tako je zabranio vraćanje muslimanki idolopoklonicima i objavio ajet o njihovom ispitivanju“ …

<„U braku nevernice ne zadržavajte!“>

Zatim je Omer bin El-Hatab razveo dve svoje žene, koje su bile idolopoklonice, i jedna od njih se udala za Muaviju bin Ebi Sufjana, dok se druga udala za Safvana bin Umeju.

Ibn Savr prenosi da je Ma’mer rekao da je Az-Zuhri rekao: „Ovaj ajet objavljen je Alahovom poslaniku dok je bio u oblasti Hudejbije, nakon sklapanja mira. Pristao je da SVAKO KO DOĐE iz Kurejša na njegovu stranu BUDE VRAĆEN U MEKU. Kada su došle neke žene, objavljen je ovaj ajet. Alah je naredio da se miraz koji je bio isplaćen za te žene vrati njihovim muževima. Alah je takođe naredio da, ako neke muslimanke pređu na stranu idolopoklonika, idolopoklonici vrate njihov miraz njihovim muslimanskim muževima ... (Tafsir Ibn Kesira (skraćeno izdanje) (od sure El-Džasije do kraja sure El-Munafikun), tom 9, str. 599-600, 602; naglasak velikim slovima i podvlačenjem naš)

Al-Taberi, drugi čuveni muslimanski tumač, takođe je priznao da je Muhamed prekršio ugovor odbivši da vrati Mekanke koje su prebegle:

… Tako Božji Poslanik reče: „Piši: Ovo je ono o čemu su Muhamed b. Abdalah i Suhejl b. Amr sklopili mir. Njih dvojica su se složili o ovim uslovima: da narod odloži ratovanje na deset godina, tokom kojih će ljudi biti bezbedni i uzdržavati se od [napada] jedni na druge; da SVAKOGA ko dođe Božjem Poslaniku iz Kurejša BEZ DOZVOLE svog staratelja [Muhamed] vrati njima; da SVAKOGA ko dođe Kurejšu od onih koji su sa Božjim Poslanikom, oni neće vratiti [Muhamedu] …“ (Istorija Al-Taberija: Pobeda islama, preveo Majkl Fišbejn [State University of New York Press (SUNY), Olbani, 1997], tom VIII, str. 86)

Ibn Ishak je u svom izveštaju dodao: Umu Kulsum bt. Ukbe b. Ebi Muajt emigrirala je Božjem Poslaniku u tom periodu. Njena braća, Umara i el-Velid b. Ukbe, otišli su Božjem Poslaniku da ga zamole da im je vrati PREMA UGOVORU IZMEĐU NJEGA I KUREJŠA NA HUDEJBIJI, ALI ON TO NIJE UČINIO: BOG GA JE ODBACIO. (Isto, str. 92; naglasak podebljanim tekstom, velikim slovima i podvlačenjem naš)

Noviji muslimanski pisac, pokojni Muhamed Asad, u svojim napomenama uz Q. 60:10 potvrđuje da su žene bile obuhvaćene sporazumom između Muhameda i pagana:

11 Prema uslovima primirja na Hudejbiji, sklopljenog 6. godine po Hidžri između Poslanika i paganskih Kurejšija iz Meke, svaki mekanski maloletnik ili druga osoba pod starateljstvom koja bi prešla muslimanima bez dozvole svog ili NJENOG staratelja imala je biti vraćena Kurejšu (vidi uvodnu napomenu uz suru 48). Kurejš je ovu odredbu tumačio tako da obuhvata I UDATE ŽENE, za koje su smatrali da su pod „starateljstvom“ svojih muževa. U skladu s tim, kada je nekoliko Mekanki prihvatilo islam protiv volje svojih muževa i pobeglo u Medinu, Kurejš je zahtevao njihovo prisilno vraćanje u Meku. To je Poslanik odbio, sa obrazloženjem da udate žene ne spadaju u kategoriju „osoba pod starateljstvom“. Međutim, kako je uvek postojala mogućnost da neke od tih žena nisu prešle muslimanima iz verskih razloga, već iz čisto svetovnih pobuda, vernicima je naloženo da se uvere u njihovu iskrenost; i tako je Poslanik svaku od njih pitao: „Zakuni se pred Bogom da nisi otišla zbog mržnje prema svom mužu, niti iz želje da odeš u drugu zemlju, niti u nadi da ćeš steći svetovne koristi: zakuni se pred Bogom da nisi otišla ni iz kog razloga osim iz ljubavi prema Bogu i Njegovom Poslaniku“ (Taberi). Budući da jedino Bog zna šta je u srcu ljudskog bića, potvrdan odgovor dotične žene trebalo je smatrati jedinim ljudski dostižnim – i stoga pravno dovoljnim – dokazom njene iskrenosti. Činjenica da je jedino Bog zaista svestan onoga što je u srcu ljudskog bića ugrađena je u šerijatsko načelo prema kome izjava vere bilo koje odrasle osobe, u odsustvu bilo kakvog dokaza o suprotnom, obavezuje zajednicu da tu osobu – bilo muškarca bilo ženu – prihvati kao muslimana samo na osnovu te izjave. (Poruka Kurana, preveo i objasnio Muhamed Asad, str. 1097-1098; naglasak podebljanim tekstom, velikim slovima i podvlačenjem naš)

I drugi noviji muslimanski prevodilac, Abdulah Jusuf Ali, učinio je isto:

Prema ugovoru na Hudejbiji [vidi Uvod u S. lxviii, pasus 4, uslov (3)], žene pod starateljstvom (UKLJUČUJUĆI UDATE ŽENE), koje su pobegle od Kurejšija u Meki pod Poslanikovu zaštitu u Medini, IMALE SU BITI VRAĆENE. Ali pre nego što je ovaj ajet objavljen, Kurejš je već bio prekršio ugovor, pa je bilo potrebno neko uputstvo o tome šta muslimani u Medini treba da čine u tim okolnostima… (Ali, Sveti Kuran: prevod i komentar, str. 1534, fusnota 5422 uz suru 60:10; naglasak podebljanim tekstom, velikim slovima i podvlačenjem naš)

A evo šta je Ali napisao o uslovima ugovora:

4. Stoga je sklopljen mirovni ugovor, poznat kao Ugovor na Hudejbiji. Njime je propisano: (1) da između strana vlada mir deset godina; (2) da je svako pleme ili osoba slobodno da se pridruži bilo kojoj strani ili sklopi savez s njom; (3) da, ako se neki Kurejšija iz Meke, koji je pod starateljstvom, pridruži Poslaniku bez dozvole staratelja, on (ILI ONA) treba da bude vraćen staratelju, ali u obrnutom slučaju oni ne treba da budu vraćeni; i (4) da Poslanik i njegova družina te godine ne uđu u Meku, ali da mogu ući nenaoružani sledeće godine. (Isto, uvod u suru XLVIII (Fet-h), str. 1389; naglasak podebljanim tekstom, velikim slovima i podvlačenjem naš)

U svetlu ovoga, Muhamed stoji osuđen sopstvenim rečima, budući da se prenosi da je rekao sledeće:

Prenosi Abdulah bin Amr:

Poslanik je rekao: „Ko ima sledeće četiri (osobine) biće čisti licemer, a ko ima JEDNU OD sledeće četiri osobine imaće jednu osobinu licemerstva sve dok je se ne okane.

1. Kad god mu se nešto poveri, izneveri.

2. Kad god govori, laže.

3. Kad god sklopi savez, pokaže se izdajničkim.

4. Kad god se svađa, ponaša se veoma nepromišljeno, zlobno i uvredljivo.“ (Sahih al-Buhari, tom 1, knjiga 2, broj 33)

Dakle, prema islamskim izvorima, Muhamed je bio izdajnički licemer zato što je prekršio savez koji je sklopio sa paganima!

Budući da Kuran postavlja Muhameda kao uzor koji vernici treba da slede,

„Vi u Allahovom Poslaniku imate divan uzor za onog koji se nada Allahovoj milosti i nagradi na Budućem svetu i koji često Allaha spominje.“ S. 33:21 Hilali-Kan

„I, zaista, tvoj moral je veličanstven“ S. 68:4 Hilali-Kan

nije iznenađujuće što je major Hasan prekršio „savez“ koji je imao sa nevernicima kako bi učinio ono što je bilo u najboljem interesu islama i muslimana.

Sada je vreme da pređemo na drugi deo.

**
Beleške**

(1) Muslimanski davagandista Basam Zavadi piše:

Nidal Malik Hasan je očigledno počinio izdaju zato što:

Bio je pod savezom sa vladom i vojskom SAD.
Prekršio je taj savez ne obavestivši drugu stranu.

Očigledno je da se Zavadi nije potrudio da prouči prezentaciju majora Hasana. U toj prezentaciji, održanoj dve godine pre nego što je Nidal Hasan krenuo u svoj ubilački pohod, on je upozorio SAD da im preti opasnost od mogućih napada ako odbiju da muslimanima priznaju pravo da odbiju da se pridruže američkim snagama u njihovim vojnim pohodima protiv drugih muslimana.

Na slajdu 2 Hasan piše:

Utvrditi šta Kuran usađuje u umove muslimana i kakve to moguće posledice može imati po vojsku SAD.
Opisati prirodu verskih sukoba koje muslimani mogu imati sa sadašnjim ratovima u Iraku i Avganistanu.
Prepoznati muslimanske vojnike koji možda imaju verske sukobe sa sadašnjim ratovima u Iraku i Avganistanu.

Na slajdu 13 Hasan navodi primere američkih muslimanskih vojnika koji su ili napali svoje saborce ili prebegli:

Hasan Akbar: 326. inženjerijski bataljon 101. vazdušno-desantne divizije – bombama ubio/ranio mnoge.
Kapetan vojske Džejms Ji – optužen za špijunažu; kasnije oslobođen.
Kaplar marinaca Vasif Ali Hasun; dezertirao u Iraku; naveo neslaganje sa ratom kao musliman.
Vojni narednik Abdulah Vilijam Vebster; odbio da bude poslat u Irak na osnovu verskih uverenja

Evo šta Hasan kaže na slajdu 49:

Bog očekuje potpunu lojalnost. Obećava raj i preti Paklom.
Muslimani mogu biti viđeni kao umereni (skloni kompromisu), ali Bog nije.
„Volim Kuran i to što sam musliman, ali ne želim da živim pod islamskom vlašću“.
Borbu radi uspostavljanja islamske države kako bi se ugodilo Bogu, čak i silom, islam odobrava.
Muslimanski [sic] vojnici ne bi trebalo da služe ni u kom svojstvu koje ih izlaže riziku da nepravedno povrede/ubiju vernike… variraće!

Nidal Hasan zaključuje svoju prezentaciju sledećim prećutnim upozorenjem:

Ministarstvo odbrane trebalo bi da muslimanskim vojnicima omogući mogućnost otpuštanja kao „prigovarača savesti“ kako bi se povećao moral trupa I SMANJILI NEPOVOLJNI DOGAĐAJI. (Naglasak velikim slovima naš)

Iz ovoga je jasno da je Hasan obavestio američku vojsku da će svaki ugovor koji je imao sa njima biti prekršen, budući da ih je dovoljno upozorio da ne treba da primoravaju muslimane da im se pridruže u borbi protiv drugih muslimana. Hasan je jasno naveo da bi to moglo dovesti do mogućih napada na američke trupe. To pokazuje da Nidal Hasan ne ispunjava sopstvene kriterijume izdaje muslimanskog propagandiste Zavadija, a njegovi postupci zapravo dokazuju da je bio veoma veran musliman i time što je upozorio američku vojsku i time što ju je potom napao!