Analiza dijaloga između Basama Zavadija i Tabitija Anjabvajla [1. deo]

Nedavno je muslimanski propagandista Bassam Zawadi objavio link ka razgovoru koji je vodio sa hrišćanskim pastorom Thabitijem Anyabwileom na temu „Ko je Bog i kako smo spaseni?“, a koji je održan 2. marta 2009. godine.

U svom uvodnom izlaganju Zawadi je pokušao da ubedi publiku da su njegova salafijska (per)verzija shvatanja Alahovog jedinstva i spasenja zasnovani na stvarnim učenjima njegovih sopstvenih verskih izvora. Ostavio je pogrešan utisak da iznosi stvarni istorijski i pravoverni stav najranijih muslimana, poput Muhameda i njegovih drugova.

U ovoj seriji odgovora osporićemo tu tvrdnju i pokazati da islam ne podržava stavove koje Zawadi zastupa kao salafijski antropomorfista.

Zawadi je svoje izlaganje započeo razradom triju potkategorija tauhida, odnosno islamskog monoteizma. Počeo je sa tauhid al-rububiyyah:

1. Alah je jedan u gospodstvu. Muslimani moraju verovati da je Alah jedini gospod koji upravlja svim stvarima. On je vrhovno biće koje sve održava i hrani, i ne postoji niko drugi ko sa njim deli takvu vlast.

Uprkos naglasku koji Kuran stavlja na to da Alah poseduje isključivu vladavinu i vlast:

„i On je Taj Koji je stvorio nebesa i Zemlju sa istinom. Čim On za nešto kaže: „Budi!“ - Ono bude; Njegova reč je istina; samo će On da ima vlast na Dan kada se dune u rog; On zna ono što je čulima nedokučivo i ono što je vidljivo; On je Mudri i sve u potpunosti zna.“ S. 6:73

„Reci:“Allah najbolje zna koliko su ostali; tajne nebesa i Zemlje jedino On zna. Kako On sve vidi, kako On sve čuje! Oni nemaju drugog zaštitnika osim Njega, a On ne uzima nikog u odlukama Svojim kao sudruga.”“ S. 18:26 Hilali-Khan

„Onaj Kome pripada vlast na nebesima i na Zemlji, Koji nema deteta, Koji u vlasti nema ortaka i Koji je sve stvorio i kako treba uredio!“ S. 25:2

Muslimansko sveto pismo jednako je jasno u tome da Muhamed deli Alahovu jedinstvenu vladavinu i vlast.

Na primer, od muslimana se zahteva da se u potpunosti pokore Muhamedu i da bezrezervno prihvate njegove odluke:

„I, tako Mi Gospodara tvoga, oni neće da veruju sve dok za sudiju u međusobnim sporovima tebe ne prihvate, a potom u dušama svojim ne osete tegobu zbog onoga što si odredio i sasvim se ne pokore!“ S. 4:65 Shakir

Evo kako sledeći sufijski muslimanski učenjak tumači ovu zapovest:

Kada je najbolji naraštaj ljudskog roda koji je ikada hodao zemljom shvatio da im se Gospodar neba obraća neposredno svojim vanvremenim Govorom, i to na jeziku koji su savladali bolje nego što je ijedan ljudski narod ikada savladao neki jezik, shvatili su ne samo da je Alah Svemogući najdostojnijeg među njima postavio za nosioca konačne Poruke čovečanstvu, već i da je veru u tog najčasnijeg, najodlikovanijeg i najsavršenijeg Poslanika – našeg gospodara Muhameda – učinio sastavnim uslovom vere u samog Alaha, govoreći iznova i iznova: „Verujte u Alaha I u Poslanika.“

Takođe su iznova i iznova slušali kako im Alah zapoveda: „Pokoravajte se Alahu I Poslaniku.“ Shvatili su i da im je Alah Svemogući naglasio da je taj Poslanik njihov najviši uzor ponašanja i vere u Alaha i u Poslednji dan. Čuli su i razumeli da to znači da moraju slediti njega i voleti njega pre nego što bi mogli tvrditi da slede i vole Alaha.

Dalje su razumeli koji su stepeni ispravnog i istinskog sleđenja Poslanika neophodni, i od kojih zavisi stvarna vera čoveka u Alaha Uzvišenog: „I, tako Mi Gospodara tvoga, oni neće da veruju sve dok za sudiju u međusobnim sporovima tebe ne prihvate“. Ali nije dovoljno uzeti Poslanika za sudiju; to se mora učiniti bez ikakve unutrašnje zadrške prema Poslaniku i njegovoj odluci: „a potom u dušama svojim ne osete tegobu zbog onoga što si odredio“. Čak ni to nepomućeno prihvatanje Poslanikovog suda nije dovoljno – mora postojati potpuno prihvatanje Poslanika srcem, umom i dušom: „sasvim se ne pokore“ (4:65)! (Gibril Fouad Haddad, The Story of Hadith - On Obeying, Following, Imitating, And Loving Prophet Muhammad; podebljanje i podvlačenje naši)

Štaviše, prema nekim islamskim tumačima, Alah će Muhameda zaista posaditi na svoj sopstveni presto! Muslimanski učenjak po imenu Ibn Batta u svojoj knjizi al-Sharh wa al-Ibana ‘ala Usul al-Sunna wa al-Diyana („Razrada načela sunitskog učenja“), str. 61, navodi:

Poslanik će biti posađen na Presto sa svojim Gospodarom (yujlas ma‘a rabbihi ‘alâ al-‘arsh), i ta povlastica ne pripada nikome drugom. Tako je to Nafi‘ preneo od Ibn ‘Umara, od Poslanika, u vezi sa ajetom: „Gospodar tvoj će ti na Budućem svetu hvale dostojno mesto darovati.“ – rekao je da će ga On posaditi sa sobom na Presto. Tako je to objasnio i Mujahid, kako prenosi Muhammad ibn Fudayl, od al-Laytha, od Mujahida. (Podvlačenje naše)

Poznati muslimanski učenjak i istoričar al-Tabari prihvata ovo kao verodostojno objašnjenje Kurana 17:79, gde stoji:

„I probdi deo noći u molitvi – to je samo tvoja dužnost; Gospodar tvoj će ti na Budućem svetu hvale dostojno mesto darovati.“ Hilali-Khan

Al-Tabari piše:

„Iako predanja koja smo naveli na osnovu Poslanika, njegovih Drugova i Sledbenika ukazuju na ispravno tumačenje izraza maqaman mahmudan u Kuranu 17:79 (kao da se odnosi na Muhamedovu ulogu posrednika na Dan vaskrsenja), Mujahidova tvrdnja da će Bog posaditi Muhameda na svoj Presto ostaje tvrdnja čija se ispravnost NE MOŽE ODBACITI ni na osnovu predanja (khabar) ni na osnovu spekulacije (nazar). To je zato što ne postoji nijedno predanje od Božjeg Poslanika niti od ikoga od njegovih Drugova ili Sledbenika koje bi to proglasilo nemogućim… Iz onoga što smo rekli postalo je jasno da pripadniku islama nije nemoguće da kaže ono što je Mujahid rekao, naime, da će Bog posaditi Muhameda na svoj Presto. Ako neko kaže: Ne osuđujemo to što Bog posađuje Muhameda na svoj Presto (s obzirom na sledeće predanje koje prenosi) ‘Abbas b. ‘Abd al-‘Azim – Yahya b. Kathir – al-Jurayri – Sayf al-Sadusi – ‘Abdallah b. Salam: ’Na Dan vaskrsenja Muhamed će biti na Gospodovom podnožju (kursi)’, ali osuđujemo to da ga Bog posadi zajedno sa sobom – takvome treba reći: Da li je onda po tvom mišljenju dopušteno da ga On posadi na njega, ali ne zajedno sa sobom? Ako to dopusti, biva doveden do tvrdnje da je ili on zajedno sa Njim, ili da ga Bog posađuje (na Presto) dok je On sam ili odvojen od njega, ili niti dodiruje njega niti je od njega odvojen. Koju god mogućnost izabere, time zapada u ono što osuđuje. Ako kaže da to nije dopušteno, odstupa od izjava svih skupina koje smo naveli. To znači odstupanje od stavova svih pripadnika islama, budući da nema druge moguće tvrdnje osim te tri, a prema svakoj od njih Mujahidova tvrdnja u tom smislu nije nemoguća.“ (The History of Al-Tabari – General Introduction and From Creation to the Flood, preveo Franz Rosenthal [State University of New York Press (SUNY), Albany 1989], tom I, Appendix A. A Partial Translation of Tafsir on Qur. 17:79 (gore, str. 75 i dalje), str. 149. 151; velika slova i podvlačenje naši)

Budući da presto predstavlja Alahovu suverenost nad celokupnim stvorenjem:

„Allah je, nema boga osim Njega, Živi i Samoopstojeći Održavatelj! Ne obuzima Ga ni dremež ni san! Njegovo je ono što je na nebesima i na Zemlji! Ko može pred Njim da se zauzima bez Njegovog dopuštenja?! On zna šta je bilo pre i šta će da bude posle njih i oni ne mogu da obuhvate od Njegovog znanja osim koliko On želi. Njegov Kursij obuhvata i nebesa i Zemlju i Njemu nije teško da ih održava! On je Svevišnji i Veličanstveni!“ S. 2:255 Y. Ali

„Vaš Gospodar je Allah, Koji je stvorio nebesa i Zemlju za šest dana a onda se uzvisio nad Prestolom, On sve određuje. Niko neće moći da se zauzima ni za koga bez Njegovog dopuštenja. To je Allah, vaš Gospodar, pa samo Njega obožavajte! I zašto pouku ne primite?“ S. 10:3 Pickthall

To znači da Muhamed deli vlast i vladavinu nad stvorenjem i da je stoga još jedan gospod pored Alaha.

Dakle, islam je religija podjednakog pokoravanja i Alahu i Muhamedu, što znači da je Muhamed Alahov ravnopravni partner.

Upravo zato se od muslimana zahteva da svaki put kada svedoče o svojoj veri pomenu Muhamedovo ime uz Alahovo:

(„i spomen na tebe visoko uzdigli!“) i uzvisio tvoj glas pozivom na molitvu, dovom i svedočenjem vere, tako da se ti pominješ isto kao i ja? A Poslanik reče: „Da, zaista!“ (Tanwir al-Miqbas min Tafsir Ibn ‘Abbas; podvlačenje naše)

„i spomen na tebe visoko uzdigli!“ Jer ti se pominješ tamo gde se pominjem i ja [Bog]: u pozivu kojim se najavljuje [vreme za] molitvu (adhān), u [drugom] pozivu na obavljanje molitve (iqāma), u svedočenju [’nema boga osim Boga, Muhamed je Njegov Poslanik’] (tashahhud), u petkovnoj propovedi i u drugim prilikama. (Tafsir al-Jalalayn; podvlačenje naše)

Alah se takođe postarao da Muhameda spoji sa sobom upotrebom arapskog veznika wa, koji se koristi isključivo u pogledu partnerstva:

Qatada je rekao: „Alah je uzvisio njegov ugled na ovom i na onom svetu. Nema govornika, svedoka niti onoga ko obavlja molitvu a da ne kaže: ’Nema boga osim Alaha i Muhamed je Alahov Poslanik.’“

Abu Sa'id al-Khudri prenosi da je Poslanik rekao: „Došao mi je Jibril i rekao: ’Moj Gospodar i tvoj Gospodar kaže: „Znaš li kako sam uzvisio tvoj ugled?“’ Rekoh: ’Alah i Njegov Poslanik najbolje znaju.’ On reče: ’Kada se ja pominjem, i ti se pominješ sa Mnom.’“

Ibn ‘Ata navodi jedan hadis kudsi koji kaže: „Upotpunio sam veru time što se ti pominješ sa Mnom.“ I drugi, koji kaže: „Učinio sam pomen tebe delom pomena Mene, pa ko god pomene Mene, pominje i tebe.“

Ja'far ibn Muhammad as-Sadiq: „Niko te ne pomene kao Poslanika a da Mene ne pomene kao Gospoda.“

Činjenica da je pomen Poslanika neposredno povezan sa pomenom Alaha takođe pokazuje da je pokornost Poslaniku povezana sa pokornošću Alahu, a njegovo ime sa Alahovim imenom. Alah kaže: „Uzvišen si Ti! Rekoše oni, mi znamo samo ono čemu si nas Ti poučio! Zasigurno si Ti Sveznajući i Mudri.“ (2:32) i „verujte u Allaha i Njegovog Poslanika“ (4:136). Alah ih spaja koristeći veznik wa KOJI JE VEZNIK PARTNERSTVA. NIJE DOPUŠTENO KORISTITI OVAJ VEZNIK U VEZI SA ALAHOM NI ZA KOGA OSIM ZA POSLANIKA…

Al-Khattabi je rekao: „Poslanik vas je uputio na ispravno ponašanje time što je Alahovu volju stavio ispred volje drugih. Izabrao je ’zatim’ (thumma), što podrazumeva sled i prvenstvo, nasuprot ’i’ (wa) ŠTO PODRAZUMEVA PARTNERSTVO.“ …

Abu Sulayman je rekao: „Nije voleo da se ta dva imena tako spajaju JER TO PODRAZUMEVA JEDNAKOST.“ … (Qadi ‘Iyad Ibn Musa al-Yahsubi, Muhammad Messenger of Allah – Ash-Shifa of Qadi ‘Iyad (Kitab Ash-shifa bi ta'rif huquq al-Mustafa [Healing by the recognition of the Rights of the Chosen One]), prevela Aisha Abdarrahman Bewley [Madinah Press, Inverness, Scotland, U.K., third reprint 1991, paperback], Part One. Allah’s great estimation of the worth of his Prophet expressed in both word and action, Chapter One. Allah’s praise of him and his great esteem for him, Section 1. Concerning praise of him and his numerous excellent qualities, str. 7-8; velika slova i podvlačenje naši)

„… Spojio je njegovo ime sa svojim imenom, i njegovo zadovoljstvo sa svojim zadovoljstvom. Učinio ga je JEDNIM OD DVA STUBA tawhida.“ (Isto, Section 9. Concerning the marks of honour given to the Prophet in Sura al-Fath, str. 27; velika slova i podvlačenje naši)

Konačno:

Ibn ‘Abbas je rekao: „Na vratima Bašte piše: Ja sam Alah. Nema boga osim Mene. Muhamed je Alahov Poslanik. Neću kazniti nikoga ko to kaže.“ (Isto, Chapter Three. On the sound and well-known traditions related about the immense value placed on him by his lord, his exalted position and his nobility in this world and the next, Section 1. What has come concerning his place with his lord, the mighty and majestic, his being chosen, his high renown, his being preferred, his mastery over the children of Adam, the prerogative of the ranks he was given in this world and the blessing of his excellent name, str. 90; podvlačenje naše)

Evo šta se dogodilo čoveku koji je odbio da se u potpunosti pokori odlukama tog drugog islamskog gospoda:

Čovek ne postaje vernik osim ako se ne obrati Poslaniku radi presude I NE POKORI SE NJEGOVIM ODLUKAMA

Alah je rekao…

„I, tako Mi Gospodara tvoga, oni neće da veruju sve dok za sudiju u međusobnim sporovima tebe ne prihvate“ Alah se kune svojim Slavnim, Najčasnijim Bićem da niko neće steći veru dok se ne obrati Poslaniku radi presude U SVIM STVARIMA. Potom, sve što Poslanik zapovedi jeste čista istina kojoj se čovek mora pokoriti i iznutra i spolja. Alah je rekao…

„a potom u dušama svojim ne osete tegobu zbog onoga što si odredio i sasvim se ne pokore“ što znači: drže se tvoje presude i stoga ne osećaju nikakvo oklevanje prema tvojoj odluci, već joj se pokoravaju i iznutra i spolja. Poslanikovoj odluci pokoravaju se potpunom pokornošću, bez ikakvog odbacivanja, poricanja ili osporavanja. Al-Bukhari beleži da je `Urwah rekao: „Az-Zubayr se posvađao sa jednim čovekom oko potoka koji su obojica koristili za navodnjavanje. Alahov Poslanik reče Az-Zubayru…

<<O Zubayre! Prvo natopi (svoj vrt), a zatim pusti vodu da teče tvom susedu.>> Ansarija se naljutio i rekao: `O Alahov Poslaniče! Da li je to zato što ti je on rođak?’ Nato je lice Alahovog Poslanika promenilo boju (od gneva) i on reče…

<<Natopi (svoj vrt), o Zubayre, a zatim zadrži vodu dok ne dosegne zidove (oko palmi). Potom pusti vodu svom susedu.>> Tako je Alahov Poslanik dao Az-Zubayru njegovo puno pravo kada ga je Ansarija naljutio. Pre toga je Alahov Poslanik doneo velikodušnu presudu, korisnu i za Az-Zubayra i za Ansariju. Az-Zubayr je rekao: `Mislim da je sledeći ajet objavljen povodom tog slučaja…

„I, tako Mi Gospodara tvoga, oni neće da veruju sve dok za sudiju u međusobnim sporovima tebe ne prihvate“’“ Još jedan povod objave. U svom Tafsiru, Al-Hafiz Abu Ishaq Ibrahim bin `Abdur-Rahman bin Ibrahim bin Duhaym zabeležio je da Damrah prenosi kako su dvojica ljudi svoj spor iznela pred Poslanika, a on je presudio u korist onoga ko je od njih dvojice bio u pravu. Čovek koji je izgubio spor rekao je: „Ne slažem se.“ Drugi ga je upitao: „Šta onda hoćeš?“ On reče: „Hajdemo Abu Bakru As-Siddiqu.“ Otišli su Abu Bakru i čovek koji je dobio spor rekao je: „Otišli smo sa svojim sporom Poslaniku i on je doneo odluku u moju korist.“ Abu Bakr reče: „Onda je odluka ona koju je doneo Alahov Poslanik.“ Čovek koji je izgubio spor i dalje je odbijao odluku i rekao: „Hajdemo `Umaru bin Al-Khattabu.“ Kada su došli `Umaru, čovek koji je dobio spor rekao je: „Odneli smo svoj spor Poslaniku i on je presudio u moju korist, ali ovaj čovek je odbio da se pokori odluci.“ `Umar bin Al-Khattab upitao je drugog čoveka i on je to potvrdio. `Umar je otišao u svoju kuću i izašao iz nje držeći uzdignut svoj mač. Mačem je udario po glavi čoveka koji je odbio Poslanikovu odluku i ubio ga. Usled toga je Alah objavio…

„I, tako Mi Gospodara tvoga, oni neće da veruju“. (Tafsir Ibn Kathir; velika slova i podvlačenje naši)

Drugi problem sa tauhid al-rububiyyah jeste u tome što se njime tvrdi da je Alah apsolutno lišen svih potreba i da mu stvorenje nije potrebno.

Međutim, Kuran i takozvana verodostojna Muhamedova učenja uče da Alah zapravo jeste zavisan od stvorenja.

Na primer, iako muslimansko sveto pismo svedoči da je Alah bogat i lišen svih potreba:

„Lepa reč i oprost vredniji su od milostinje popraćene vređanjem. A Allah nije ni o kome zavistan i blag je.“ S. 2:263 Hilali-Khan

„A koliko ima živih bića koja ne mogu sebi da skupljaju opskrbu, Allah ih opskrbljuje, a i vas! On sve čuje i sve zna.“ S. 29:60 Hilali-Khan

„A Mi smo Lokmanu darovali mudrost: „Budi zahvalan Allahu! Ko je zahvalan, čini to u svoju korist, a ko je nezahvalan - pa, Allah je, zaista, nezavisan i hvaljen.““ S. 31:12 Hilali-Khan

Ono zatim protivreči sopstvenoj tvrdnji time što više puta podstiče muslimane da Alahu daju zajam koji će on rado vratiti dvostruko, ako ne i više!

„Ko je taj ko će Allahu lep zajam dati da bi mu ga On mnogostruko vratio, a uz to će i divnu nagradu imati?“… „Onima koji milostinju budu udeljivali i onima koje je budu udeljivale, i koji drage volje Allahu zajam budu davali - mnogostruko će da im se vrati i njih čeka divna nagrada.“ S. 57:11, 18

„A ako Allahu lep zajam date, On će da vam ga uveća i oprostiće vam. Allah je Zahvalan i Blag.“ S. 64:17 Hilali-Khan – upor. 2:245; 73:20

Zašto bi Alah morao ikoga da podstiče da mu da zajam, kada bi trebalo da je on onaj koji neguje i održava i koji čoveku daje sve što mu je potrebno?

Štaviše, Muhamed je tvrdio da je Alah namerno stvorio čovečanstvo grešnim i potrebitim pokajanja, jer je islamsko božanstvo želelo da pokaže oproštenje!

Poglavlje 2: BRISANJE GREHOVA POMOĆU TRAŽENJA OPROŠTENJA OD ALAHA

Abu Sirma prenosi da je, kada se približio čas smrti Abu Ayyuba Ansarija, ovaj rekao: Krio sam od vas jednu stvar koju sam čuo od Alahovog Poslanika, a čuo sam Alahovog Poslanika kako kaže: Da vi niste činili grehe, Alah bi doveo u postojanje stvorenje koje bi činilo greh, i (Alah) bi im oprostio. (Sahih Muslim, knjiga 037, broj 6620)

Abu Ayyub Ansari prenosi da je Alahov Poslanik rekao: Kada vi ne biste činili grehe, Alah bi vas zbrisao iz postojanja i zamenio vas drugim narodom koji bi činio greh, a zatim tražio oproštenje od Alaha, i On bi im oprostio. (Sahih Muslim, knjiga 037, broj 6621)

Abu Huraira prenosi da je Alahov Poslanik rekao: Tako mi Onoga u čijoj je Ruci moj život, kada vi ne biste činili greh, Alah bi vas zbrisao iz postojanja i zamenio (vas) onim ljudima koji bi činili greh i tražili oproštenje od Alaha, i On bi im oprostio. (Sahih Muslim, knjiga 037, broj 6622)

Muhamedove izjave pretpostavljaju da je Alah morao da stvori grešna ljudska bića kako bi imao način da izrazi svoju ljubav, milosrđe, milost, samilost itd. (budući da je oproštenje produžetak upravo tih osobina). Izgleda da je Muhamed bio svestan toga da njegov bog, ukoliko ne bi mogao da izrazi te osobine prema nekom drugom predmetu, ne bi mogao istinski biti sav u ljubavi, svemilosrdan, pun samilosti itd. Pa ipak, da bi razrešio tu dilemu, Muhamed je svog boga učinio zavisnim od njegovog stvorenja, konkretno od postojanja nesavršenih, pogrešivih ljudskih bića!

Stoga, budući da muslimanski izvori odlučno uče da Alah zavisi od svog stvorenja, islamsko božanstvo ne može biti samodovoljno. To pruža dodatni dokaz da verodostojna učenja islama ne podržavaju niti potvrđuju tauhid al-rububiyyah.

Toliko o tvrdnji da islam uči kako je Alah svedovoljan i jedini Gospod stvorenja.

Zawadi je zatim govorio o tauhid al-ibaadah/uluhiyyah:

2. Alah je jedan u tome što je dostojan obožavanja. Moguće je da neko veruje da je Alah jedini istinski stvoritelj, ali da istovremeno veruje da postoji biće, bilo prirodno ili natprirodno, koje je takođe dostojno obožavanja. Islam to potpuno zabranjuje [sic] jer se to smatra širkom, odnosno pridruživanjem partnera Alahu. Muslimanu nije dovoljno da samo veruje da je Alah jedini gospod koji upravlja svim stvarima. On mora i verovati i priznati da obožavanje sme biti upućeno jedino Bogu.

Kuran zaista kaže da se činovi obožavanja, poput molitava, klanjanja, prizivanja itd., smeju prinositi jedino Alahu:

„Molitva moja, i obredi moji, i život moj, i smrt moja zaista su radi Allaha, Gospodara svetova,“ S. 6:162

„I pored Allaha, ne moli se onome ko ne može ni da ti koristi ni da ti naudi, jer ako bi to uradio, uistinu, bi bio među nepravednicima.“ S. 10:106

„Među Njegovim znacima su noć i dan, i Sunce i Mesec. Ne klanjajte se ni Suncu ni Mesecu, već se jedino klanjajte Allahu, Koji ih je stvorio, ako želite da samo Njega obožavate.“ S. 41:37

„Ko je u većoj zabludi od onih koji, umesto Allaha, mole one koji neće da im se odazovu do Sudnjeg dana i koji su ravnodušni prema njihovim molbama.“ … „Ja nisam prvi poslanik i ne znam šta će da bude sa mnom ili sa vama; ja sledim samo ono što mi se objavljuje, i ja sam samo jasni opominjač.“ S. 46:5, 9

„Zato, Allahu ničice padajte i Njega obožavajte.“ S. 53:62

„Džamije su radi Allaha, i ne molite se, pored Allaha, nikome!“ S. 72:18

Navodno verodostojni hadisi se slažu:

Prenosi Hishamov otac:
Pred ‘Aishom je pomenuto da je Ibn ‘Umar Poslaniku pripisao sledeću izjavu: „Mrtvac se kažnjava u grobu zbog plača i naricanja svoje porodice.“ Na to je ‘Aisha rekla: „Ali Alahov Poslanik je rekao: ’Mrtvac se kažnjava za svoje prestupe i grehe dok njegova porodica tada plače nad njim.’“ Dodala je: „A to je slično izjavi Alahovog Poslanika kada je stajao pored (ivice) bunara u kome su bila tela mnogobožaca ubijenih kod Badra: ’Oni čuju šta govorim.’“ Dodala je: „Ali on je rekao da oni sada vrlo dobro znaju da je istina bilo ono što sam im govorio.“ ‘Aisha je zatim izrecitovala: „Ti ne možeš da dozoveš mrtve“ (30.52) i „a ti ne možeš da dozoveš one u grobovima“ (35.22), to jest, kada su već zauzeli svoja mesta u (paklenoj) Vatri. (Sahih al-Bukhari, tom 5, knjiga 59, broj 316)

Prenosi An-Nu'man ibn Bashir:
Poslanik je rekao: Dova (du'a') je sama po sebi obožavanje.

(Zatim je izrecitovao:) „Vaš Gospodar kaže: „Pomolite Mi se, i ja ću vam se odazvati!“ (xI.60). (Sunan Abu Dawud, knjiga 8, broj 1474)

Ponovo:

6- 931 – Prenosi se od Abu Tameemah al-Hajmeemeeja, od jednog čoveka iz Blahjeema, koji je rekao: ’Upitao sam: ’O Alahov Poslaniče! Kome da upućujem dovu?’

On reče: ’Prizivaj jedino Alaha. Ako te zadesi zlo pa Njemu uputiš dovu, On će te toga osloboditi. Ako se izgubiš u pustoj zemlji pa Njemu uputiš dovu, On će te vratiti na tvoje mesto. Ako te zadesi suša pa Njemu uputiš dovu, On će dati da nikne rastinje.’

Br. 420 (Ahadeeth Pertaining to Eemaan, Tawheed, Deen and Qadr, preuzeto iz Silsilah Ahadeeth As-Saheehah šejha Al-Albaanija, preveo Abbas Abu Yahya; podebljanje i podvlačenje naši)

On dalje zapoveda vernima da se boje Alaha:

„I verujte u ono što sam objavio potvrđujući da je istinito ono što vi imate i ne budite prvi koji u to ne veruju! Ne prodajte reči Moje za nešto što sasvim malo vredi i samo se Mene bojte!“ S. 2:41

Međutim, Kuran takođe zapoveda muslimanima da se boje i drugih pored Alaha:

„O ljudi, bojte se Gospodara svoga, Koji vas je stvorio od jedne osobe (Adama), i od te osobe par stvorio, a od njih dvoje mnoge muškarce i žene rasejao. Bojte se Allaha, čijim imenom jedni druge molite, i čuvajte rodbinske veze. Allah vas, zaista, nadzire.“ S. 4:1

On dalje navodi slučajeve u kojima su se pojedinci klanjali ili padali ničice pred stvorenim bićima:

„I kada smo rekli anđelima: „Poklonite se Adamu!“ Svi su se poklonuli osim Sotone, on je bio jedan od duhova, pa je odbio poslušnost na zapovest svog Gospodara. Pa zar ćete njega i njegov porod, pored Mene, kao zaštitnike da prihvatite, kad su vam oni neprijatelji? Kako je Sotona loša zamena nevernicima!“ S. 18:50

„Kad Josif reče svome ocu: „O moj oče, sanjao sam jedanaest zvezda, i Sunce i Mesec, i u snu sam ih video kako mi se pokloniše.““ S. 12:4

„I on svoje roditelje postavi na presto i svi mu se pokloniše, pa on reče: „O moj oče, ovo je ostvarenje mog nekadašnjeg sna. Moj Gospodar ga je učinio istinitim. On je bio dobar prema meni kad me je izbavio iz tamnice i vas doveo iz pustinje, nakon što je đavo između mene i moje braće posejao razdor. Gospodar moj je, zaista, blag prema onome kome On hoće, i On je, zaista, Sveznajući i Mudri!“ S. 12:100

Da stvar bude gora, Muhamed je i sam učio svoje sledbenike da mu se u svojim dnevnim molitvama obraćaju neposredno:

Yahya mi je preneo od Malika, od Ibn Shihaba, od Urwe ibn az-Zubayra, od Abd ar-Rahmana ibn Abd al-Qarija da je čuo Umara ibn al-Khattaba kako, dok je s minbera poučavao ljude tashahhudu, govori: „Reci: Pozdravi pripadaju Alahu. Čista dela pripadaju Alahu. Dobre reči i molitve pripadaju Alahu. Mir TEBI, Poslaniče, i milost Alahova i Njegovi blagoslovi. Mir nama i robovima Alahovim koji su salihun. Svedočim da nema boga osim Alaha. I svedočim da je Muhamed Njegov rob i Njegov poslanik.“

'At-tahiyatu lillah, az-zakiyatu lillah, at-tayibatu wa's-salawatu lillah. As-salamu ALAYKA ayyuha'nnabiyyu wa rahmatu'llahi wa barakatuhu. As-salamu alayna wa ala ibadi'llahi s-salihin. Ash-hadu an la ilaha illa 'llah wa ash-hadu anna Muhammadan abduhu wa rasuluh." (Malik’s Muwatta, knjiga 3, broj 3.14.56)

Učio je ljude i da svoje molitvene molbe mogu upućivati i njemu i Alahu:

Tirmidhi prenosi, preko svog lanca prenosilaca od 'Uthmana ibn Hunayfa, da je jedan slep čovek došao Poslaniku i rekao: „Pogođen sam u svom vidu, pa te molim da se pomoliš Alahu za mene.“ Poslanik reče: „Idi, uzmi abdest (wudu), obavi dva rekata molitve, a zatim reci:

O Alahu, molim Te i obraćam Ti se posredstvom svog Poslanika Muhameda, poslanika milosrđa; O MUHAMEDE (YA MUHAMMAD), TRAŽIM TVOJE POSREDOVANJE kod svog Gospoda da mi se vrati vid [a u drugoj verziji: za svoju potrebu, da mi se ispuni. O Alahu, dozvoli mu da posreduje za mene“].“

Poslanik je dodao: „A ako postoji neka potreba, učini isto.“ (Ahmad ibn Naqib al-Misri, Reliance of the Traveller: The Classic Manual of Islamic Sacred Law (Umdat Al-Salik) in Arabic with facing English text, Commentary and Appendices, priredio i preveo Nuh Hah Mim Keller [Amana Corporation; Revised edition, July 1, 1997], w40.3, str. 935; podebljanje i velika slova naši)

Praksa koju su muslimani nastavili da upražnjavaju dugo nakon njegove smrti:

Štaviše, Taberani u svom „al-Mu'jam al saghir, prenosi hadis od Osmana ibn Hunejfa da je jedan čovek više puta odlazio kod Osmana ibn Afana zbog nečega što mu je bilo potrebno, ali Osman nije obraćao pažnju ni na njega ni na njegovu potrebu. Taj čovek je sreo Ibn Hunejfa i požalio mu se na tu stvar – a bilo je to posle smrti (visal) Poslanika i posle halifata Ebu Bekra i Omera – pa je Osman ibn Hunejf, koji je bio jedan od Ashaba koji su sakupljali hadise i koji je bio učen u Alahovoj veri, rekao: „Idi na mesto za abdest i uzmi abdest (vudu), zatim dođi u džamiju, klanjaj u njoj dva rekata namaza i reci:

‚O Alahu, molim Te i obraćam Ti se kroz našeg Poslanika Muhameda, poslanika milosti; O MUHAMEDE (JA MUHAMED), OBRAĆAM SE KROZ TEBE svome Gospodu, da mi ispuni potrebu‘, i spomeni svoju potrebu. Zatim dođi da bih mogao poći s tobom [kod halife Osmana].“ Tako je čovek otišao i učinio kako mu je bilo rečeno, zatim otišao do vrata Osmana ibn Afana, a vratar je došao, uzeo ga za ruku, doveo ga Osmanu ibn Afanu i posadio ga pored njega na jastuk. Osman upita: „Šta ti treba?“, a čovek pomenu ono što je želeo, i Osman mu to ispuni, pa reče: „Nisam se setio tvoje potrebe sve do sada“, dodavši: „Kad god ti nešto zatreba, samo pomeni.“ Zatim je čovek otišao, sreo Osmana ibn Hunejfa i rekao mu: „Neka te Alah nagradi! Nije se osvrnuo na moju potrebu niti je obraćao pažnju na mene sve dok ti nisi razgovarao s njim.“ Osman ibn Hunejf odgovori: „Alaha mi, nisam razgovarao s njim, nego sam video slepog čoveka kako dolazi Alahovom Poslaniku i žali mu se na gubitak vida. Poslanik reče: „Zar to ne možeš podneti?“, a čovek odgovori: ‚O Alahov Poslaniče, nemam nikoga da me vodi, i to mi je velika teškoća.‘ Poslanik mu reče: ‚Idi na mesto za abdest i uzmi abdest (vudu), zatim klanjaj dva rekata namaza i uputi molitve.‘“ Ibn Hunejf nastavi: „Alaha mi, nismo se razišli niti dugo razgovarali, a čovek nam se vrati kao da mu nikada ništa nije bilo.“

Ovo je izričit, nedvosmislen tekst jednog poslanikovog Ashaba koji dokazuje pravnu ispravnost tawassula preko mrtvih. Predanje su KAO STROGO POTVRĐENO (SAHIH) klasifikovali Bejheki, Munziri i Hejsemi. (Isto, w40.4, str. 936-937; podebljanje i velika slova naši)]

Ovde imamo strogo potvrđeno, odnosno sahih predanje koje tvrdi da su se muslimani molili Muhamedu i pre i posle njegove smrti! Bilo je i drugih muslimanskih učenjaka koji su ovu predaju klasifikovali kao ispravnu:

Prenose ga Ahmed (4:138 #17246-17247), Tirmizi (hasan sahih gharib -- Da`awat pogl. 119), Ibn Madža (Knjiga Iqamat al-salat wa al-sunnat, pogl. o Salat al-hajat #1385), Nesai (`Amal al-yawm wa al-laylat str. 417-418 #658-660), al-Hakim (1:313, 1:526), Taberani u al-Kabiru, a strogo su ga kao ispravan (sahih) potvrdila skoro petnaestorica majstora hadisa, među kojima Ibn Hadžer, Zehebi, Ševkani i Ibn Tejmija…

„Evo sada dokaza iz plemenitog hadisa. Sledeći hadis izveli su ovi majstori hadisa među imamima: Ibn Huzejma u svom Sahihu (čiji se rang približava rangu Sahih Muslima), en-Nesai u svojoj knjizi `Amal al-yawm wa al-layla, et-Tirmizi u svom Džamiu, i za njega je rekao da je hasan sahih gharib, to jest, s obzirom na činjenicu da ga prenosi jedino Ebu Džafer `Umejr ibn Jezid al-Hutami al-Medeni al-Basri, a on je thiqa (pouzdan) prema Nesaiju i Ibn Meinu, te stoga činjenica da je gharib ne ugrožava njegov rang sahih. Preneo ga je i Ibn Madža i potvrdio Ebu Ishaka [Ibn Rahavejha], koji ga je proglasio sahih, a tako i al-Hakim u svom Mustadreku, koji je rekao: „Ispravan je prema kriterijumu Buharija i Muslima“, i Zehebi ga je potvrdio.

„Od `Osmana ibn Hunejfa: Bio je sa Poslanikom u trenutku kada mu je došao slep čovek žaleći se na svoj gubitak vida, itd. Ovo je ispravan hadis u kojem Poslanik izričito naređuje onima koji imaju određenu potrebu da učine tawassul i da ga zovu u njegovom odsustvu – i za njegova života i nakon njegove smrti. Upravo su to Ashabi razumeli od njega, jer je njegova naredba bilo kojoj osobi u Zajednici upućena celoj Zajednici u svakom vremenu, sve dok ne postoji dokaz da se odnosi samo na pojedinca. Šta tek ako postoji dokaz o suprotnom – to jest, da se ne odnosi samo na pojedinca? Taberani je u svom Mu`jam al-kabiru i Mu`jam al-saghiru preneo da je jedan čovek u potrebi često pokušavao da poseti `Osmana ibn `Afana, itd. Taberani je rekao da je hadis ispravan, a Bejheki ga je preneo u Dala'il al-nubuwwa s dobrim lancem prenosilaca.“

Ebu Sulejman Suhejl al-Zabibi

Imam Masdžid al-Nadždžarina

(Damask, Sirija) (Šejh Muhamed Hišam Kabani, Encyclopedia of Islamic Doctrine, [As-Sunna Foundation of America (ASFA), januar 1998], III. PITANJA O TAWASSULU; podvlačenje naše)

Čak je i istaknuti muslimanski teolog i tumač Ibn Kesir naveo ovo isto predanje u svojoj knjizi o navodnim Muhamedovim čudima:

Priča o slepom čoveku koji je povratio vid Poslanikovom du'om:

Imam al-Bejheki prenosi od ‘Osmana bin Hunejfa koji je rekao: „Čuo sam Poslanika kada mu je došao slep čovek i požalio mu se da je izgubio vid. Čovek reče Poslaniku: ‚O Alahov Poslaniče! Nemam nikoga da me vodi (jer sam slep) i postalo mi je teško da se krećem.‘ Alahov Poslanik tada reče: ‚Idi i uzmi vudu (abdest) i klanjaj dva rekata i reci: „O Alahu! Molim Te i obraćam Ti se kroz dostojanstvo Tvoga Poslanika Muhameda, Poslanika milosti. O Muhamede! Obraćam se svome Gospodu, kroz tvoje dostojanstvo (i čast), da mi vrati vid. O Alahu! Molim Te za njegovo posredovanje (za mene).“‘“ Osman reče: „Alaha mi, nismo napustili svoje mesto, niti smo tu dugo ostali, a čovek uđe kao da nikada nije bolovao ni od kakve bolesti.“ (Ibn Kesir, The Miracles of the Prophet, prevela dr Nancy Eweiss, priredila Selma Cook (Dar Al-Manarah for Translation, Publishing & Distribution, 1422 AH/ 2002 AC), D. Slep čovek je izlečen kada je izgovorio du'u kojoj ga je naučio Poslanik, str. 93 – vidi takođe str. 199-200)

Stoga Zawadi ne može jednostavno odbaciti ovo predanje na osnovu toga da je slabo ili neverodostojno, budući da su ga neki od njegovih vlastitih učenjaka klasifikovali kao sahih i branili njegovu istinitost.

Osim toga, čak i da je ovaj hadis nepouzdan, Zawadi bi i dalje morao da objasni zašto su muslimani izmišljali molitve upućene Muhamedu kada su (navodno) znali da se sve takve molitve moraju upućivati jedino Alahu.

Pojedini muslimani su pokušali da opravdaju svoje obožavanje Muhameda i molitve upućene njemu tvrdeći da on i dalje zaslužuje isto poštovanje koje je primao dok je bio fizički živ:

Jednako je nužno imati uvažavanje i poštovanje prema Poslaniku posle njegove smrti kao što je to bilo dok je bio živ. To znači pokazati ga kad god se pomenu Poslanik, njegov hadis ili suna, kada neko čuje njegovo ime ili bilo šta o njegovom životu ili o tome kako su se ponašali njegova porodica i rođaci. To uključuje poštovanje prema Ljudima njegove Kuće (ahl al-bayt) i njegovim Ashabima…

Ebu Humejd je rekao: „Ebu Džafer, Amir al-Mu'minin, imao je raspravu s Malikom u Poslanikovoj džamiji. Malik mu reče: ‚Amir al-Mu'minin, ne podiži glas u ovoj džamiji. Alah je poučio ljude kako da se ponašaju rekavši: „ne dižite svoje glasove iznad Verovesnikovog glasa“ (49:2) On hvali ljude rečima: „One koji utišaju glasove svoje pred Allahovim Poslanikom – a to su oni čija je srca Allah prekalio u čestitosti – čeka oprost i nagrada velika.“ (49:3) On kudi ljude govoreći: „onih koji te glasno dozivaju“ Poštovanje prema njemu kada je mrtav isto je kao poštovanje prema njemu kada je bio živ.‘“

„Ebu Džafer je time bio postiđen. Upitao je Malika: ‚Ebu Abdulahu, da li se okrećeš prema kibli kada upućuješ molitvu ili se okrećeš prema Alahovom Poslaniku?‘ On odgovori: ‚Zašto bi okretao svoje lice od njega kada je on TVOJE SREDSTVO i sredstvo tvoga oca Adama ka Alahu na Dan ustajanja? Ja se okrećem prema njemu I MOLIM GA da posreduje, i Alah će uslišiti njegovo posredovanje. Alah kaže: „A da ti oni dođu kada sami sebi učine nepravdu“‘“ (4:64) (Kadi Ijad, Kitab Ash-shifa bi ta'rif huquq al-Mustafa (Izlečenje kroz priznavanje prava Odabranog), prevela Aisha Abdarrahman Bewley [Madinah Press, Inverness, Scotland, U.K., treće izdanje 1991, meki povez], Deo drugi. O pravima koja ljudi duguju Poslaniku, Poglavlje treće: Uzdizanje njega i nužnost da ga se poštuje i časti, Odeljak 3. Poštovanje i uvažavanje Poslanika posle njegove smrti, str. 237-238; velika slova i podvlačenje naši)

Problem s takvim objašnjenjima jeste to što je Muhamed mrtav, a Kuran kaže da oni koji su u grobovima ne mogu da čuju:

„i nisu nikako isti živi i mrtvi. Allah će učiniti da čuje onaj koga On odabere, a ti ne možeš da dozoveš one u grobovima“ S. 35:22 Shakir

Kao što je izjavila Muhamedova dečja nevesta Aiša:

Prenosi Hišamov otac:
Pred Aišom je pomenuto da je Ibn Omer Poslaniku pripisao sledeću izjavu: „Mrtva osoba se kažnjava u grobu zbog plača i naricanja svoje porodice.“ Na to Aiša reče: „Ali Alahov Poslanik je rekao: ‚Mrtva osoba se kažnjava zbog svojih zločina i grehova dok njena porodica tada plače nad njom.‘“ Dodala je: „A to je slično izjavi Alahovog Poslanika kada je stao pored (ivice) bunara u kojem su bila tela pagana ubijenih kod Bedra: ‚Oni čuju šta govorim.‘“ Dodala je: „Ali on je rekao da sada oni vrlo dobro znaju da je bilo istina ono što sam im govorio.“ Aiša je zatim izrecitovala: „Ti ne možeš da dozoveš mrtve“ (30.52) i „a ti ne možeš da dozoveš one u grobovima“ (35.22) to jest, kada su zauzeli svoja mesta u (paklenoj) Vatri. (Sahih al-Buhari, tom 5, knjiga 59, Broj 316)

Postaje i gore. Kuran je osudio mekanske pagane zbog obožavanja idola koji im nisu mogli ni naškoditi ni koristiti, iako su mislili da će ti predmeti biti njihovi posrednici pred Alahom:

„Oni, pored Allaha, obožavaju ono što ne može niti da im naudi niti da im kakvu korist donese, i govore: „Ovi se za nas zauzimaju kod Allaha.“ Reci: „Zar da Allaha obaveštavate da na nebesima i na Zemlji postoji nešto što On ne zna da postoji?!“ Uzvišen je On i vrlo visoko u odnosu na one koje Mu pridružuju.“ S. 10:18

Muslimansko sveto pismo takođe pripoveda priču u kojoj Avram kori svoj narod zbog služenja onome što nikome nije moglo ni koristiti ni naškoditi:

„Mi smo još pre Avramu dali razboritost i dobro smo ga poznavali. Kad on svome ocu i svome narodu reče: „Kakvi su ovo kipovi koje tako predano obožavate?“ Oni odgovoriše: „Zatekli smo naše pretke kako ih obožavaju.“ Avram reče: "Zaista ste vi, a i preci vaši, u očiglednoj zabludi.“ „Govoriš li ti to ozbiljno ili se samo šališ?“ Upitaše oni.“Ne!” Reče.“Gospodar vaš je Gospodar nebesa i Zemlje, On je njih stvorio, i ja ću vam to dokazati. I nečujno reče: "Tako mi Allaha, ja ću, čim se udaljite, vašim idolima spletku učiniti!” I porazbija ih on u komade, osim onog najvećeg, da bi se njemu obratili. „Ko uradi ovo sa našim bogovima?“ Povikaše oni, „zaista je nasilnik.“ „Čuli smo jednog momka kako ih huli“, rekoše, „ime mu je Avram.“ „Dovedite ga pred narod“, rekoše, „da ljudi posvedoče.“ „Jesi li ti uradio ovo sa našim bogovima, o Avrame?“ Upitaše. „To je učinio ovaj najveći među njima; pitajte ih ako mogu da govore“, reče on. I oni shvatiše, pa sami sebi rekoše:“Vi ste, zaista, nepravedni!” Zatim se na svoje vratiše: „Ti znaš da ovi ne govore!“ „Pa zašto onda, umesto Allaha, obožavate one koji ne mogu ni da vam koriste niti mogu od vas kakvu štetu da otklone?“ Upita on.“ S. 21:51-66 Shakir

Međutim, Muhamed je poštovao i ljubio crni kamen, što je neke od njegovih ashaba zbunilo i dovelo u nedoumicu:

Prenosi Abis bin Rabia:
Omer je prišao Crnom kamenu, poljubio ga i rekao: „Nema sumnje, znam da si ti kamen i da ne možeš nikome ni koristiti ni naškoditi. Da nisam video Alahovog Poslanika kako te ljubi, ne bih te poljubio.“ (Sahih al-Buhari, tom 2, knjiga 26, Broj 667)

Prenosi Zejd bin Aslam od svog oca koji je rekao:
„Omer bin Al-Hatab se obratio Uglu (Crnom kamenu) rekavši: ‚Alaha mi! Znam da si ti kamen i da ne možeš ni koristiti ni naškoditi. Da nisam video Poslanika kako te dodiruje (i ljubi), nikada te ne bih dodirnuo (ni poljubio).‘ Zatim ga je poljubio i rekao: ‚Nema razloga da činimo Ramal (u Tavafu) osim što smo hteli da se pokažemo pred paganima, a sada ih je Alah uništio.‘ Omer je dodao: ‚(Ipak), Poslanik je to činio i mi ne želimo da to napustimo (tj. Ramal).‘ (Sahih al-Buhari, tom 2, knjiga 26, Broj 675)

Omerove izjave su značajne jer odzvanjaju rečima Kurana, koji osuđuje ljubljenje idola ili kamenja koje nikome ne može ni naškoditi ni koristiti.

Ono što sve ovo čini još zapanjujućim, ali i uznemirujućim, jeste to što je Muhamed učio da će crni kamen posredovati za muslimane:

2944. Sa'd b. Džubejr (neka je Alah zadovoljan njime) prenosi se da je rekao: „Čuo sam Ibn Abasa (neka je Alah zadovoljan njime) kako kaže da je Alahov Poslanik (mir i blagoslovi Alahovi neka su s njim) rekao: „Ovaj Kamen mora doći na Dan vaskrsenja i imaće dva oka kojima će gledati i jezik kojim će govoriti, svedočeći za onoga ko ga je milovao s Istinom (islamom).““ (Sunan Ibn-I-Majah (Imam Abu Abdullah Muhammad b. Yazid Ibn-I-Maja Al-Qazwini), engleska verzija Muhammad Tufail Ansari [Kazi Publications, Lahore (Pakistan), 1. izdanje 1995], tom IV, poglavlje BR. XVII: Milovanje (Crnog) kamena (postavljenog u zid Kabe), str. 244-245; podebljanje i podvlačenje naši)

Upravo su to pagani govorili o svojim kamenovima i idolima! Tako je Muhamed bio kriv za činjenje potpuno iste stvari i za korišćenje potpuno istog izgovora koji su nevernici idolopoklonici koristili i izgovarali da bi opravdali svoje idolopoklonstvo!

Zawadi je zatim ukazao na tauhid al-asma wa-sifaat:

3. Alah je jedan u svojim atributima – Alah je svemilostiv, Alah je svepravedan, Alah je sveznajući, Alah je svevišnji itd. Muslimani moraju verovati da se samo Alahu i nikome drugom mogu pripisati takvi nazivi.

Ono što je Zawadi hteo da kaže jeste da se ova konkretna imena i atributi ne mogu pripisati nijednom stvorenju u svojim određenim oblicima, tj. osoba se može nazvati milostivom, ali ne i ONIM Milostivim, s određenim članom koji prethodi konkretnoj osobini ili kvalitetu ili mu je pripojen.

Problem s kojim se Zawadi ovde suočava jeste to što Kuran neka od Alahovih imena pripisuje njegovim stvorenjima. Na primer, muslimansko sveto pismo pominje da Alahova imena uključuju al-aziz i al-qawi:

„Allahovoj pomoći. On pomaže kome hoće i On je Silni i Milostivi.“ S. 30:5

„Reci: „Pokažite mi one koje pridružujete Njemu u obožavanju!“ Nema ih! Postoji samo Allah Silni i Mudri!““ S. 34:27

„Allah je blag prema slugama Svojim; On daje opskrbu kome hoće, i On je Moćan i Silan.“ S. 42:19 – up. 22:40

Međutim, Kuran kaže da je ime čoveka kojem je Josif bio prodat bilo al-aziz:

„I žene u gradu počeše da pričaju: „Upravnikova žena zavodi mladića, svog slugu, u njega se ludo zaljubila! Mi mislimo da je ona u očiglednoj zabludi.““ S. 12:30

„„Šta je sa vama bilo kad ste Josifa zavodile?“ Upita vladar. „Sačuvaj Allahu!“ Rekoše one, „mi o njemu ništa ružno ne znamo!“ „Sad će istina da izađe na videlo“, reče upravnikova žena, „ja sam ga zavodila, a on je, zaista, jedan od iskrenih.“ S. 12:51

Čak kaže i da je prorok Mojsije bio nazvan al-qawi!

„„O moj oče, „reče jedna od njih, „uzmi ga u najam, najbolje je da unajmiš onog ko je snažan i pouzdan.“ „Ja želim da te oženim jednom od ove moje dve kćeri“, reče on, „ali treba da me služiš osam godina; a ako napuniš deset biće tvoja dobra volja, a ja ne želim da te na to silim; ti ćeš videti, ako Allah da, da sam dobar.““ S. 28:26-27

Zawadi bi se ovde mogao ubaciti i reći da Alah ne daje ova imena tim konkretnim pojedincima, već samo prenosi kako su ih drugi nazivali. Kuran jednostavno izveštava da su ljudi ranijih vremena koristili ova imena za te pojedince.

Postoje bar dva problema s ovim argumentom. Prvo, al-aziz se u Svetoj Bibliji naziva Potifar, pa je zaista autor Kurana taj koji je uveo ovo „zabranjeno ime“ za tu osobu. Gde je još ikada tako nazvan? Musliman nema nikakvog dokaza da je to bilo njegovo stvarno ime.

Drugo, ljudi u ovim pričama nisu govorili kurejšijski arapski, jezik Kurana, pa nije bilo nikakve potrebe da se pri navođenju njihovih reči koriste određeni oblici tih konkretnih reči. Zapravo, autor(i) je(su) mogao(li) jednostavno da upotrebi(e) qawi ili aziz bez određenog člana, baš kao što je on/ona/oni to učinio/la/li za samog Alaha!

„A ako posrnete, nakon što su vam došli jasni dokazi, onda znajte da je Allah, zaista, silan i mudar.“ S. 2:209

„Tako je bilo i sa faraonovim ljudima i onima pre njih - u Allahove dokaze nisu verovali, pa ih je Allah kaznio zbog njihovih greha. Allah je, uistinu, moćan i strašno kažnjava.“ S. 8:52

„i On je sjedinio njihova srca. Da si ti potrošio sve ono što na Zemlji postoji, ti ne bi sjedinio njihova srca, ali ih je Allah sjedinio. On je zaista silan i mudar.“ S. 8:63

„Allah ih je kaznio zato što su poricali jasne dokaze koje su im donosili njihovi poslanici; On je, zaista, Moćni, On žestoko kažnjava.“ S. 40:22

„Allah je zapisao:“Ja i poslanici Moji sigurno ćemo da pobedimo!” Allah je, zaista, moćan i silan.“ S. 58:21 – up. 57:25

Da je on/ona/oni tako postupio/la/li, izbegao/la/li bi ceo ovaj problem.

Ono što prethodno pokazuje jeste da Zawadi mora ili da prihvati da je(su) autor(i) Kurana bio(li) kriv(i) za shirk zato što je(su) Alahova imena pripisao(li) osobama koje nisu Alah, pridružujući time partnere jednom istinitom Bogu. Ili se mora pomiriti s činjenicom da ovaj koncept tauhida nije kuransko učenje, već ljudska tradicija pojedinih muslimanskih učenjaka koja se protivi onome što njihovo vlastito religijsko sveto pismo zaista kaže o Alahovim imenima.

Ovim se završava prvi deo. Sada prelazimo na drugi deo.