Amfilohijeva beseda o Jovanu 14:28 · Apologetizam by Sam Shamoun

Sledeći tekst preuzet je iz C. Moss, S. Amphilochius of Iconium on John 14, 28, u Le Muséon 43 (1930), str. 317-364, 330-343 (textus) : str. 344-358 (translatio). Sva isticanja su moja.

ܐܡܦܠܝܟܘܣ ܐܦܝܣܩܘܦܐ ܕܐܝܩܢܘܢ: ܒܐܓܪܬ ܕܥܠ ܗܝܡܢܘܬ

Beseda svetog Amfilohija, episkopa ikonijskog, o onome što je rečeno kod Jovana Jevanđeliste, „Otac moj veći je od mene“.

“Pre nadmetanja (ayov) pitam te, jeretiče: ako znaš još nešto, reci nam to sa smirenošću, poučavajući one koji ne znaju. Ako si nešto zaboravio, nauči to, ne omalovažavajući iz gordosti reči koje se izgovaraju. Najpre ću izneti svoju definiciju, a i ti daj svoju definiciju, kako bi oni koji slušaju, bez pometnje, čuli te izreke. Izreku „Otac moj veći je od mene“ shvatam kao da se odnosi na domostroj u telu, a ti? Ja razumem, kao što je pisano, da je Sin, želeći da pokaže veličinu Oca, upotrebio ovaj izraz. Dakle, pošto ja (ovaj stih odnosim) na telo, a ti pretpostavljaš i uzimaš (da se odnosi) na Božanstvo, ispitajmo tu izreku, postavljajući Stefana prvomučenika za sudiju i ispitivača reči. Znaš da se o veličini i malenkosti ne raspravlja kod suština koje su nesličnе jedna drugoj, nego da se oni (tj. ti izrazi) javljaju u vezi sa prirodama koje su jednake, a ne različite. Da damo primer: ne kažemo da je kamen veći od lisice, ili more od kamena, ili planina od mrava, ili nebesa od čoveka; jer je ludost i neznanje da poredimo ono što je po prirodi različito.

“Ali poredimo slično sa onim što mu je slično. Kažemo, na primer, da je izvor veći od izvora, i kamen od kamena, i sunce od meseca. Jer „I stvori Bog dva vidjela velika: vidjelo veće da upravlja danom, i vidjelo manje da upravlja noću“ I (jedna) zvezda (je veća) od druge zvezde. „Druga je slava sunca, a druga slava mjeseca, i druga slava zvijezda, jer se zvijezda od zvijezde razlikuje u slavi.“ I čovek od čoveka — kao što „koji bješe mlad i lijep da ne bješe ljepšega od njega među sinovima Izrailjevijem, a glavom bješe viši od svega naroda.“ (2) Reka od reke; planina od planine; more od mora. A svako od njih čuva ono što im je zajedničko jedno sa drugim zbog zajedništva suštine, ali se s obzirom na razliku u veličini naziva malim ili velikim. Ako, dakle, i ti želiš da uporediš Sina sa Ocem, priznaj najpre da postoji jedna te ista suština zajednička obojici, jer se prema istinitom govoru (logici) o veličini i malenkosti raspravlja (samo) u vezi sa stvarima iste suštine — i onda nam reci, kao ispitivač božanske prirode, u čemu je Otac veći od Sina, ili opet Sin manji od Oca. Jer ja ne opažam kod bestelesnih priroda (dosl. priroda koje nisu ovaploćene) ni gustinu, ni veličinu, ni dubinu, ni visinu, ni dužinu. Jer su ljudske veštine izmislile ove mere zbog razlike među telesnim telima. Jer ako ne možeš reći da je (jedna) duša veća od (druge) duše, ili da je takoreći (jedan) anđeo (veći) od (drugog) anđela; nego kažeš da je (jedna) duša, na primer, izvrsnija od (druge) duše zbog razumnosti, i da je (jedan) anđeo izvrsniji od (drugog) anđela zbog čina, utoliko što je jedan anđeo, a drugi arhanđeo (jer ti bestelesna priroda ne dopušta da u [njoj] tražiš mere i veličinu i gustinu), kako onda u odnosu na Boga govoriš « veliki » i « mali »? S druge strane, ako je priroda Oca nestvorena, a priroda Sina stvorena, onda ga (tj. Sina) uopšte i ne poredi sa Ocem; jer kao što se mornar ne poredi sa lađom, niti posuda sa grnčarom, niti grad sa graditeljem, tako se ni Tvorac ne ubraja sa / tvorevinom. Reci onda u čemu tvrdiš da je Otac veći. Da li je veći po vremenu? Ali nemoguće je da tvorac vremena i vekova bude podložan vremenima.

“Ali da li je veći po tome što je Otac? Ali on nije jedno vreme bio Otac, a drugo vreme ne, tako da bi razmak vremena mogao uzeti kao dokaz podređenosti Sina ili uzvišenja Oca. Jer ako je dobro to što je Otac, on to dobro nije stekao u vremenu, nego je, budući da je večno Otac, stekao onoga koji mu je savečan, Sina — pošto mu zaista i ime Otac pripada. Ali možda će jeretik reći: On (tj. Otac) je veći po tome što je rodio, jer takav je i red rađanja; i premda (tvoj) jezik ćuti, (to) će te ubediti da kažeš: Otac je veći od Sina. (Mene) neće (tako ubediti). Zašto? Zato što ne opažam ništa telesno, niti zahtevam propisani red prirode. Jer među ljudima su oni koji rađaju veći od onih koji su rođeni, zato što se vreme umeće, dok su oni koji su rođeni nedostatni. Ali je hula i bezbožnost da o Bogu kažemo da je rodio nekoga ko je nesavršen. Jer nesavršenost onoga koji je rođen jeste optužba za slabost onoga koji je rodio. Jer ili je, želeći da rodi savršeno (biće), rodio, zbog nemoći, nesavršeno (biće); ili je, ne mogavši da rodi savršeno (biće), rodio, iz zavisti, nesavršeno (biće). Ovo govorim, o jeretiče, da bi prestao da tvrdiš da je u jedno vreme bio Sin, a u drugo ne; jer kada to kažeš, ne huliš na Sina, nego si oduzeo plemenitost Ocu. Jer ako je Sin (njegova) Reč (kao što Jovan objavljuje) i njegova Sila i njegova Premudrost, kao što Pavle svedoči: „Hrista, Božiju silu i Božiju premudrost.“ — ako (kažem) nećeš priznati da je večno sa Ocem, naime da je njegova Reč i njegova Premudrost i njegova Sila u razmaku vremena, (onda) ne vređaš Sina, nego optužuješ Oca da je takoreći bez Reči, Premudrosti i Sile. Reci onda, o jeretiče — jer ne odlaziš sa bojnog polja dok ne priznaš poraz, dajući Stefanu venac pobede — u čemu tvrdiš da je Otac veći od Sina. Ja, doista, odgovara jeretik, to ne kažem, nego se slažem sa onim koji je to rekao. Jer on je taj koji je rekao „Otac moj veći je od mene“. Dakle, ako te ubeđuje onaj koji (to) govori, ti umiri svoj spor, a ja ću zadržati jezik, i dopustićemo Sinu da objasni svoju izreku. Reci nam, dakle, Gospode, zašto jednom kažeš „Ja i Otac jedno smo.“, (a) drugi put „Otac moj veći je od mene“? Ako je on (tj. Otac) veći, kako je jednak? (Jednak je) takoreći po Božanstvu — (veći je) takoreći po domostroju. Ja sam mu sličan jer sam od njega rođen; on je veći od mene jer sam rođen od Device. On (tj. Otac) je jednak onome koji u početku beše Reč; jedinorodnom Sinu; Tvorcu svega; životu; njegovom Liku; njegovom Sjaju; njegovoj Slavi; onome koji deli njegov presto. Ali je veći od kamena koji je odsečen bez ruku (po reči Danila), od izdanka koji je iznikao iz korena Jesejevog (kao što reče Isaija), od kamena koji je odbačen (po reči Davidovoj), od Jagnjeta koje je žrtvovano (kao što reče Jeremija), od Sina čovečjeg (po reči Jezekiljevoj), od zrna koje je posejano i umrlo, od Hrama koji je razoren i ponovo podignut.

“I, ukratko rečeno, kada si razmotrio rođenje koje je dole (tj. zemaljsko rođenje), reci da je Otac veći, ali kada si obratio pažnju na rođenje koje je gore, tada opazi jednakost (tj. sa Ocem). Jer moja priroda nije umanjena niti je moja čast postala manja zbog oblačenja tela. Kada si, dakle, čuo „Otac moj veći je od mene“, razmotri ko je onaj koji je to rekao — da li je samo Bog ili samo čovek ili oboje, Bog i čovek. Jer on beše Bog pre domostroja; čovek zbog domostroja. Razlikuj odsad prirode, onu Božju i onu čovečju (tj. božansku i ljudsku). Jer nije, takoreći, otpadanjem od Boga postao čovek, niti je, takoreći, napredovanjem od čoveka postao Bog. Jer ja govorim: Bog i čovek. Pripiši stradanje telu, a čudesa Bogu. Kada si stradanja pripisao telu, a čudesa Bogu, nužno je, makar i ne hteo, da smerne reči pripišeš čoveku koji je od Marije, a uzvišene i božanske (reči) onome koji u početku beše Reč. Iz tog razloga, dakle, ponekad izgovaram uzvišene reči, a ponekad smerne (reči), da bih kroz uzvišene reči pokazao plemenitost useljene Reči, a da bih kroz smerne (reči) objavio slabost poniženog tela. Zato ponekad kažem da sam jednak Ocu; ponekad da je Otac moj veći od mene; ne protivrečeći sam sebi, nego pokazujući da sam Bog i čovek: Bog po uzvišenim (rečima), čovek po smernim (rečima). Ali ako želiš da znaš kako je Otac moj veći od mene, to sam rekao o telu, a ne o licu Božanstva. Ispitaj moje reči; išibaj Pisma; ne sudi licemerno, nego sudi pravedno. Pošto nam je, dakle, dopustio da obratimo pažnju na Sveto pismo i da saznamo cilj onoga što je rečeno — ako ti je po volji, o jeretiče, raspravimo tu izreku takoreći na materijalan način. Isus reče: „Ako me neko ljubi, riječ moju držaće“. Koju izreku? Jer tvojih izreka je mnogo. Koju? Onu o ljubavi. Jer se i Zakon ispunjava u ljubavi, jer „ljubav je, dakle, punoća zakona.“, a milost se osnažuje kroz ljubav, jer „Zapovijest novu dajem vam: da ljubite jedni druge, kao što ja vas ljubih, da i vi ljubite jedni druge.“. I kakva je korist onome koji čuva tvoju ljubav, o Gospode — kakva je? „Otac moj ljubiće njega“. Čuj, jeretiče: ako je onaj koji potvrđuje izreku Sina ljubljen od Oca, hoće li onda Otac hvaliti onoga koji umanjuje njegovu prirodu? Jer pošto je prorok Natan, želeći da obraduje cara Davida, rekao: „Da Bog proslavi ime Solomonovo još većma nego tvoje, i prijesto njegov da podigne još više nego tvoj.“, on (tj. David) se radovao i kitio se pohvalom svoga sina kao ukrasom za sebe samog. Ako je, dakle, David pravednik bio više počastvovan (naročito) onda kada je blagosloven dečak koji je bio od njega (tj. koji je od njega potekao), zar se (Bog), izvor pravednosti, mnogo više nije bez zavisti kitio vencima Jedinorodnog (Sina), i zar hvalu datu Sinu nije smatrao svojom radošću?

“Jer ako se koren ne proslavlja kada se njegovi plodovi pogrđuju, kako se Otac umilostivljuje kada se Sin prezire? „Ako me neko ljubi, riječ moju držaće, i Otac moj ljubiće njega“. Da. A kakva je njegova korist? Ta da „i njemu ćemo doći“. Ti i ko? Ja i Otac. Zašto? Da „i u njemu ćemo se nastaniti.“. Da ko u njemu obitava? Sveti Duh. Neka se, dakle, postide oni koji umanjuju uzvišeni položaj Svetog Duha. Gde Otac i Sin čine obitavalište, tamo je i Duh, kao što Pavle kaže: „Ne znate li da ste hram Božiji i da Duh Božiji obitava u vama?“. „Ko mene ne ljubi, riječi moje ne drži“. A to je očigledno iz Jevreja. Jer da su me voleli, ne bi smišljali ubistvo protiv mene. Jer ljubav ne čini ono što je „zla bližnjemu“. „a riječ koju čujete nije moja nego Oca koji me je poslao.“. Šta kažeš, Gospode?

“Ponekad si / rekao da je reč tvoja; ponekad si rekao da reč nije tvoja. Da! Jer kao što tamo, kada govorim kao Bog, kažem „Ja i Otac jedno smo.“, a kada govorim kao čovek kažem „Otac moj veći je od mene“, tako i ovde: kada govorim iz Božanstva kažem „Ako me neko ljubi, riječ moju držaće“, a kada govorim iz tela kažem „a riječ koju čujete nije moja nego Oca koji me je poslao.“. Jer reč pripada tebi u potpunosti, budući da si ti Reč koja je od Oca. Jer ne sluga kao jedan od ovih, nego jedna reč. Zašto si onda rekao da ona (tj. reč) nije moja? Zato što su Jevreji, obraćajući pažnju na telo, prezirali i omalovažavali moju reč. Iz tog razloga sam je pripisao Ocu, da bih pokazao da, kada se Reč prezire, nisam ja taj koji je odbačen, nego je Otac taj koji se prezire — onaj za koga s autoritetom tvrde da ga poštuju — poslanje se odnosi na reč domostroja. Jer je sramotno i bezbožno o Bogu misliti da je ponekad ovde, a ponekad daleko. Jer ako sunce, budući na nebesima, obasjava svojim zracima svu naseljenu zemlju, koliko više ja, Sunce Pravde, budući sav u naručju Očevom, obasjavam svu tvorevinu blescima straha Božjeg. Kada si, dakle, čuo (izraz) „koji me je poslao“ ili (izraz) „idem Ocu“, ne razmišljaj o tome na ljudski način (dosl. ljudskom mišlju), da ne bi, misleći da mene umanjuješ, umanjio čast Oca. Jer da me nije poslao k vama. Jer čovek šalje na mesto gde on nije, i čovek ide na mesto gde isprva nije bio. Ako, dakle, ispunjavam nebo / i zemlju kao što prorok reče: „ne ispunjam li ja nebo i zemlju? govori Gospod.“, niti sam poslat tamo gde nisam bio, niti je on (tj. Otac) slao tamo gde nije bio — nego, dok sam kao Bog u Ocu, poslat sam kao čovek. „Ovo sam vam govorio dok sam boravio s vama.“. To jest, pošto sa vama imam posla u telu, zato govorim ove smerne reči, snishodeći vašoj slabosti. „A Utješitelj Duh Sveti, koga će Otac poslati u ime moje, On će vas naučiti svemu i podsjetiće vas na sve što vam rekoh.“. Ali opet, kada čuješ (izraz) „koga će Otac poslati“, ne misli omalovažavajuće (dosl. ono što je malo) o Duhu. Jer Duh vam nije poslat kao da nije sa vama; jer kuda bi imao da dođe ili odakle bi imao da bude poslat on koji ispunjava svu tvorevinu. „Jer Duh Gospodnji ispunio je vaseljenu“. ‘Da ja i Otac i Sveti Duh držimo (podupiremo) nebesa i zemlju svedoči prorok, onaj koji reče Ocu**, „Kuda bih otišao od duha tvojega, i od lica tvojega kuda bih utekao?“?** Ja se nazivam licem Oca jer se on vidi u meni, jer „Ko je vidio mene, vidio je Oca“

“(3). Ako je, dakle, ono što je gore i ono što je dole i ono što je u sredini ispunjeno Duhom, kako, Gospode, kažeš: „A Utješitelj Duh Sveti, koga će Otac poslati u ime moje“? Njegov dolazak pomenuo sam pod imenom ‘poslanja' (dosl. slanja), da ne bih Oca učinio tuđim domostroju. Jer kao što sam se ja, pošto sam tajno bio u svetu kao Bog, konačno javno pojavio u svetu kao čovek — kao što Jovan reče: „U svijetu bješe, i svijet kroz njega postade, i svijet ga ne pozna.“ — tako i Sveti Duh koji je do sada nevidljivo bio sa vama, dolazi vam javno posle mog Vaznesenja kroz silazak putem ognjenih jezika. On (tj. Sveti Duh) dolazi u moje ime da bi moje ime čvrsto utvrdio u umu Apostola. Jer kao što sam ja, pošto moj Otac nije bio očigledan, došao u ime svoga Oca — jer „Blagosloven koji ide u ime Gospodnje!“ — i pokazao njegovo ime koje ljudima nije bilo poznato, kada rekoh: „Objavih ime tvoje ljudima“, tako i Sveti Duh, pošto niko nije mogao izgovoriti moje ime osim njega — jer „niko ne može reći: Isus je Gospod, osim Duhom Svetim“ — iz tog razloga dolazi u moje ime, da bi ispravio pokolebano (tj. nepouzdano) učenje mnogih, i izneće pogrđeno ime Krsta, i pokazaće silu pravednosti. „On će vas naučiti svemu i podsjetiće vas na sve što vam rekoh.“. Naučiće vas ono što nisam rekao; podsetiće vas na ono što sam vam rekao. „Mir vam ostavljam, mir svoj dajem vam“. ‘Ostavljam' — kao čovek koji je odvojen kroz stradanje. Dajem vam — kao Bog koji je sa vama uvek. „ne dajem vam ga kao što svijet daje“. To jest, ne dajem vam takav mir kakav mnogo puta okončava rat, nego vam kroz škropljenje sopstvenom krvlju dajem mir postojano i u svako vreme, sjedinjujući nebo sa zemljom i anđele sa ljudima, kao što i Pavle kaže: „On je mir naš, koji i jedne i druge sastavi u jedno i razruši pregradu koja je rastavljala, to jest neprijateljstvo“. „Neka se ne zbunjuje srce vaše i neka se ne boji.“ — jer treba da budem predat Jevrejima; jer to delo nije iz prinude, nego je Stradanje dobrovoljno. /

"„Idem, i doći ću vama.“. Idem i dolazim — oboje kao čovek; jer kao Bog sam sa vama bez razdvajanja. Kao čovek idem kroz smrt; i opet kao čovek dolazim kroz vaskrsenje. „Kad biste me ljubili, obradovali biste se što rekoh: idem Ocu; jer Otac moj veći je od mene.“. Ali neka se ne uznemiruje vaše srce zato što sam vam rekao „Otac moj veći je od mene“. Jer je on (tj. Otac) veći od onoga koji ide k njemu (ali nije veći) od onoga koji je u njemu. Jer kao Bog sam u Ocu; ali kao čovek idem k Ocu. Od koga je, dakle, Otac veći? Od onoga koji je sada otišao k njemu; ne od onoga koji je neprestano sa njim. I, ukratko rečeno, on je veći i jednak: Veći od onoga koji pita: „Koliko hljebova imate?“ Jednak onome koji je od pet hlebova nasitio čitavo mnoštvo. Veći od onoga koji pita: „Gdje ste ga metnuli?“ Jednak onome koji je rečju podigao Lazara. Veći od onoga koji reče: „Ko je to što me se dotače?“ Jednak onome koji je isušio nepresušni izvor one kojoj je tekla krv. Veći od onoga koji je spavao na krajnjem delu lađe. Jednak onome koji je zapretio moru. Veći od onoga kome je suđeno pred Pilatom. Jednak onome koji oslobađa svet od suda. Veći od onoga koji je udaran. Jednak onome koji kroz udarac daruje slobodu. Veći od onoga koji je razapet sa razbojnicima. Jednak onome koji je razbojnika badava proglasio nevinim. Veći od onoga koji je svučen sa svojih haljina. Jednak onome koji ukrašava dušu. Veći od onoga kome su dali ocat da pije. Jednak onome koji je pomešao sopstvenu krv. Veći od hrama koji je razoren. Jednak onome koji je, posle razaranja, podigao hram svoje duše. Veći od jednoga; jednak drugome. Kada, dakle, činim čudesna dela, vidi jednakost; kada stradam, kažem da je Otac veći od mene. Jer, zbog toga, / kada sam podizao mrtve prizivom (dosl. rečju) „Lazare, iziđi napolje!“; kada sam voljom svojom čistio gubave: „Hoću, očisti se.“; kada sam zapovešću isceljivao usahlu ruku: „Pruži ruku svoju. I pruži. I postade zdrava kao i druga.“; kada sam pomoću blata vraćao vid slepima (dosl. popunjavao nedostatak očiju): „načini blato od pljuvačke, i pomaza blatom oči slijepome“; kada sam prekorom stišavao talase mora: „Ćuti, prestani!“; kada sam nasitio velika mnoštva sa pet hlebova; kada sam izvore hleba pretvorio u hleb; kada sam udove uzetoga učinio zdravim; kada sam izgonio đavole; kada sam lečio bolesti — govorio sam: „Ja i Otac jedno smo.“, kao da čudesa dajem za svedoke (svojih) reči. Zato sam, kada su se Jevreji prepirali, govorio im: „Ako li tvorim, iako meni ne vjerujete, djelima vjerujte, da poznate i vjerujete da je Otac u meni i ja u njemu.“.

“Ali sada, pošto treba da dođem na stradanje, i da budem izdan od Jude, i da me uhvate vojnici, i da me optuže fariseji, i da mi se sudi pred Pilatom, i da budem šiban, udaran i svučen sa svojih haljina, i da pijem ocat, i da budem prikovan za drvo Krsta — kažem da je Otac moj veći od mene, da ne bi, zbog domostroja u telu, mislio ono što je nisko (dosl. smerno) o slobodi Oca. Zato je i dodao govoreći: „A sada sam vam rekao, prije nego se zbude“. Koje stvari? One koje se tiču stradanja. Da biste, kada se zbudu, poverovali „Otac moj veći je od mene“. „Neću više mnogo govoriti s vama“. Vidiš, o jeretiče, od koga je Otac veći. Od onoga koji kaže: „Neću više mnogo govoriti s vama“ — ne od onoga koji reče: „Neću vas ostaviti sirotne; doći ću k vama.“ „jer dolazi knez ovoga svijeta, i u meni nema ništa“. Vidiš od koga je Otac veći. / Od onoga kome je suđeno pred sudijom; ne od onoga koji sudi tvorevini. „Ustanite, hajdemo odavde!“. Vidiš od koga je Otac veći. Od onoga koji reče: „hajdemo odavde“; ne od onoga koji kaže: „Useliću se u njih, i živjeću u njima“. „Ja sam istinski čokot“. Vidiš od koga je Otac veći. Od onoga koji reče: „Ja sam istinski čokot“, ne od onoga koji reče: „Ja te posadih lozu izabranu, sve sjeme istinito“. I, da ne bih otezao dugim govorom, ukratko te pitam, jeretiče. Da li je stradao onaj koji je rođen od Boga pre vekova, ili Isus koji je, na kraju vremena, rođen od Davida? Ako, dakle, (kažeš) da je Božanstvo stradalo, kažeš ono što je sramotno (hulno); ali ako (kažeš) da je telo stradalo, govoriš onako kako istina jeste. Zato, ako stradanja pripisuješ (dosl. primičeš) telu, zašto mu ne pripisuješ i smerne izreke? Jer ako zrno, i jagnje i crv" Jer on ili zar nisi hteo da’ „ako zrno pšenice padnuvši na zemlju ne umre“ jer „kao jagnje na zaklanje vođen bi“ „A ja sam crv, a ne čovjek“ —— (čovek) od ljudi jeste čovek „ko će ga poznati?“— treba da kaže „Otac moj veći je od mene“? I kako je moguće da čovek koji se javio ne govori ono što je smerno i ljudsko?

“Ali zašto ne misliš ovako? Da mu je, kada je govorio Jevrejima, bilo nemoguće da u svako vreme govori ono što je dostojno Božanstva? Jer pošto je iscelio uzetoga, zato što je rekao: „Ja i Otac jedno smo.“, oni su, uzevši kamenje, nasrnuli na njega. Zato im Hristos reče: „Mnoga dobra djela pokazah vam od Oca svojega, za koje od tih djela me kamenujete?“ Oni kažu: „Ne kamenujemo te za dobro djelo, nego za hulu, što se ti, čovjek budući, praviš Bog.“. O, bljutavosti Jevreja! O, oholosti jeretika! Ako kaže da je jednak Ocu, Jevrejin će smišljati ubistvo; ako kaže da je Otac veći od njega, jeretik će sastaviti (dosl. isplesti) reči hule. Jer kada je rekao „Ja i Otac jedno smo.“ (razjašnjavajući plemenitost koja obeležava njegovo Božanstvo), Jevrejin trči Pilatu, traži Iroda, ište Kajafu, ispituje izreku sa književnicima, naoružava fariseje za ubistvo. Ali kada kaže: „Otac moj veći je od mene“, želeći da bez privida pokaže oblačenje tela (ili možda: da je oblačenje tela bez privida), jeretik odmah traži odoru Arijevu; ište oblačenje veštine Evnomijeve zablude i učenja Aetijeva; misleći da se pokazao mudrim za istinu. Zato je vreme da o njima kažemo: „Svirasmo vam, i ne igraste; naricasmo vam, i ne ridaste.“. Da li da kažemo „Otac moj veći je od mene“? — ali će jeretik gunđati protiv njega. Da li da kažemo da je jednak? Ali će ga Jevrejin zasuti kamenjem. Samo priznajte vi (tj. Jevrejine i jeretiče) tu izreku (u koju verujete) i prestanite sa ludilom. Jer ti, o Jevrejine, ako ne možeš da podneseš da čuješ „Ja i Otac jedno smo.“, čuj „Otac moj veći je od mene“, i baci kamenje, odbaci od sebe svoje ludilo. Ti, o jeretiče, ako ne želiš da čuješ „Otac moj veći je od mene“, kada si pročitao „Ja i Otac jedno smo.“, prestani sa sporom, obuzdaj bitku, beži od svađe. Ali ni ti ni Jevrejin nećete prestati od bitke protiv Hrista, jer ste jednaki u bitci protiv Gospoda i protiv njegovog Hrista. Ti, o jeretiče, protiv Hrista si, jer poričeš njegovo rođenje koje je bez početka. Ti, o Jevrejine, protiv Hrista si, jer obnažuješ (ili posramljuješ) muku devičanstva, ono (porođajno) što je bez stradanja. Ali kada napustimo laž jeretika, / prinesimo slavu Hristu koji je izvor istine. Njemu priliči čast u vekove vekova, Amin! Završena je Beseda svetog Amfilohija, episkopa ikonijskog, o onome što je rečeno kod Jovana Jevanđeliste (Evayyeλioτns), „Otac moj veći je od mene“.”

------------GRČKI DODATAK FRAGMENATA------------

DODATAK FRAGMENATA

I. — Grčki fragmenti

Ἐκ τῆς ὁμιλίας τοῦ ἁγίου Αμφιλοχίου ἐπισκόπου Ικονίου εἰς

τό· ὁ ἀποστείλας με πατήρ μείζων μου εστίν. Εἰπὲ, κατὰ ποῖον

λόγον λέγεις τὸν πατέρα μείζονα τοῦ υἱοῦ· οὐκ ἐγώ, φησι, λέγω,

ἀλλὰ τῷ λέγοντι πείθομαι· οὗτος γάρ ἐστιν ὁ εἰπών· ὁ ἀποστείλας

με πατήρ, μείζων μου ἐστίν. Εἰ τῷ λέγοντι πείθη, παῦσον καὶ σὺ

τὴν μάχην, καγὼ συστελῶ τὴν γλῶσσαν· καὶ δῶμεν τῷ υἱῷ τὸν

οἰκεῖον λόγον ἑρμηνεῦσαι· εἰπὲ γοῦν, δέσποτα· διὰ τί ποτὲ μὲν

λέγεις· ἐγὼ καὶ ὁ πατὴρ ἓν ἐσμεν· ποτὲ δέ· ὁ ἀποστείλας με

πατὴρ μείζων μου ἐστίν ; εἰ μείζων, πῶς ἴσος; εἰ ἴσος, πῶς μείζων ;

τὰ δύο λέγω· ἐπειδὴ καὶ μείζων μου ἐστὶ καὶ ἴσος· κατὰ τὴν

θεότητα, ἴσος· κατὰ τὴν οἰκονομίαν, μείζων· ἴσος αὐτοῦ εἰμι,

ἐπειδὴ ἐξ αὐτοῦ ἐγεννήθην· μείζων μου ἐστίν, ἐπειδὴ ἐκ τῆς

παρθένου ἐγεννήθην.

PG 39, Odlomak XII. Apud Theodoretum, Dial. I & II.

Αμφιλοχίου ἐπισκόπου Ικονίου, ἐκ τοῦ λόγου τοῦ εἰς τὸ,

Πατήρ μου μείζων μου ἐστίν. Διάκρινόν μοι λοιπὸν τὰς φύσεις,

τήν τε τοῦ θεοῦ, τήν τε τοῦ ἀνθρώπου· οὔτε γὰρ κατ᾽ ἔκπτωσιν

ἐκ θεοῦ γέγονεν ἄνθρωμος· οὔτε κατὰ προκοπὴν ἐξ ἀνθρώπου

θεός. θεὸν γὰρ καὶ ἄνθρωπον λέγω. Ὅταν δὲ τὰ παθήματα τῇ

σαρκὶ, καὶ τὰ θαύματα τῷ θεῷ δῷς, ἀνάγκῃ καὶ μὴ θέλων δίδως,

τοὺς μὲν ταπεινοὺς λόγους τῷ ἐκ Μαρίας ἀνθρώπῳ, τοὺς δὲ ἀνηγ-

μένους καὶ θεοπρεπεῖς, τῷ ἐν ἀρχῇ ὄντι Λόγῳ. διὰ τοῦτο γὰρ,

πὴ μὲν ἀνηγμένους, πὴ δὲ ταπεινούς φθέγγομαι λόγους· ἵνα διὰ

μὲν τῶν ὑψηλῶν, τοῦ ἐνοικοῦντος Λόγου δείξω τὴν συγγένειαν·

διὰ δὲ τῶν ταπεινῶν, τῆς ταπεινῆς σαρκὸς γνωρίσω τὴν ἀσθένειαν.

Ὅθεν πὴ μὲν ἑαυτὸν ἴσον λέγω τοῦ Πατρὸς, πὴ δὲ μείζονα τὸν

Πατέρα. οὐ μαχόμενος ἑαυτῷ, ἀλλὰ δεικνὺς ὡς θεός εἰμι καὶ

ἄνθρωπος· θεὸς μὲν ἐκ τῶν ὑψηλῶν, ἄνθρωπος δὲ ἐκ τῶν ταπεινῶν·

εἰ δὲ θέλητε γνῶναι πῶς ὁ πατήρ μου μείζων μου ἐστὶν, ἐκ τῆς

σαρκὸς εἶπον, καὶ οὐκ ἐκ προσώπου θεότητος.

Τοῦ ἁγίου Αμφιλοχίου ἐπισκόπου Ικονίου εἰς τὸ · Ὁ Πατήρ

μου μείζων μου ἐστίν.

Οὐ γὰρ ἀκούσιον τὸ πρᾶγμα ἀλλ' αὐτοπρο (1) ...... ὡς δε θεὸς

ἀχωρίστως μεθ᾽ ὑμῶν. εἰ μὲν ὑπάγω διὰ τοῦ θανάτου ὡς ἄνθρωπος,

ἔρχομαι δὲ πάλιν διὰ τῆς ἀναστάσεως ὡς ἀνθρωπός.

᾿Αλλὰ μὴ ταρασσέσθω ὑμῶν ἡ καρδία ὅτι εἶπον ὑμῖν ὁ πατήρ

μου μείζων μου ἐστι· μείζων γάρ ἐστι τοῦ πορευομένου πρὸς αὐτόν,

οὐ τοῦ ὄντος ἐν αὐτῷ· ὡς γὰρ θεός εἰμι ἐν τῷ Πατρί· ὥστε ὡς

ἄνθρωπος πορεύομαι πρὸς τὸν πατέρα· ἐκείνου οὖν μείζων ὁ

Πατήρ, τοῦ πορευομένου πρὸς αὐτόν, οὐ τοῦ ἀεὶ ὄντος ἐν αὐτῷ·

καὶ ἵνα συντόμως εἴπω, μείζων ἐστὶ καὶ ἴσος· ἴσος τοῦ ἐκ πέντε

ἄρτων δῆμον ὁλόκληρον κορεννύντος· μείζων τοῦ ἐρωτῶντος, ποῦ

τὸν Λάζαρον τεθείκατε· ἴσος τοῦ τὸν Λάζαρον ἀνιστῶντος λόγῳ·

μείζων τοῦ λέγοντος, τίς μου ἥψατο ;· ἴσος τοῦ τὰς ἀκενώτους

πηγὰς τῆς αἱμορροούσης ξηράναντος · μείζων τοῦ καθεύδοντος

ἐπὶ τῇ πρύμνη· ἴσος τοῦ ἐπιτιμῶντος τῇ θαλάσσῃ· μείζων τοῦ

κρινομένου ἐπὶ Πιλάτου · ἴσος τοῦ κρίσεως ἐλευθεροῦντος τὸν

κόσμον · μείζων τοῦ ῥαπιζομένου, μείζων τοῦ συσταυρουμένου λησ

ταῖς· ἴσος τοῦ τὸν λῃστὴν δικαιοῦντος δωρεάν· μείζων τοῦ γύμ

νουμένου τὴν ἐσθῆτα· ἴσος τοῦ στολίζοντος τὴν ψυχήν· μείζων

τοῦ ποτιζομένου ὄξος · ἴσος τοῦ τὸ οἰκεῖον οἰνοχοοῦντος αἷμα

μείζων τοῦ λυομένου ναοῦ · ἴσος τοῦ καὶ μετὰ τὴν λύσιν τὸν

οἰκεῖον ἐγείραντος ναόν. ἐκείνου μείζων, τούτου ἴσος.

---(1) fortasse αὐτοπροαίρετον τὸ πάθημα.

Καὶ πάλιν · Οὐκέτι πολλὰ λαλήσω μεθ᾽ ὑμῶν· ὁρᾷς, αἱρετικέ,

τίνος μείζων ἐστὶν ὁ πατήρ, τοῦ λέγοντος οὐκέτι πολλὰ λαλήσω

μεθ᾽ ὑμῶν· οὐ τοῦ λέγοντος οὐκ ἀφήσω ὑμᾶς ὀρφανούς · μεθ᾿

ὑμῶν γάρ εἰμι πάσας τὰς ἡμέρας ἕως τῆς συντελείας· ἔρχεται

ὁ ἄρχων τοῦ κόσμον καὶ ἐν ἐμοι εὑρήσει οὐδέν. ὁρᾷς, τίνος ἐστὶ

μείζων, τοῦ κρινομένου ἐπ' ὄψεσιν ἀρχόντων, οὐ τοῦ ποιήσαντος

τὴν οἰκουμένην· ἐγείρεσθε ἄγωμεν ἐντεῦθεν· ὁρᾷς, τίνος ἐστὶ

μείζων ὁ πατήρ, τοῦ λέγοντος ἄγωμεν· οὐ τοῦ λέγοντος ἐνοικήσω

ἐν ὑμῖν καὶ ἐμπεριπατήσω · ἐγώ εἰμι ἡ ἄμπελος ἡ ἀληθινή· ὁρᾷς,

τίνος ἐστὶ μείζων ὁ πατήρ, τοῦ λέγοντος ἐγώ εἰμι ἡ ἄμπελος·

οὐ τοῦ λέγοντος, ἐγώ ἐφύτευσα ἄμπελον ἀληθινήν.

PG 39, Odlomak 2. Ap. Theod. Dial. III.

Τοῦ αὐτοῦ, ἐκ τοῦ κατὰ Ἀρειανῶν λόγου. καὶ ἵνα μὴ μακρὸν

ἀποτείνω τὸν λόγον, συντόμως ἐρωτῶ σε, αἱρετικέ. Ὁ ἐκ τοῦ θεοῦ

πρὸ τῶν αἰώνων γεννηθεὶς ἔπαθεν, ἢ ὁ ἐκ τοῦ Δαβίδ ἐν ὑστέροις

καιροῖς τεχθεὶς Ἰησοῦς; εἰ μὲν οὖν θεότης ἔπαθεν, εἶπας τὸ

βλάσφημον· εἰ δὲ ὁ ἄνθρωπος, ὡς ἔχει ἡ ἀλήθεια, τίνος οὖν ἕνεκα

μή προσάπτεις τῷ ἀνθρώπῳ τὸ πάθος ;

------------LATINSKI DODATAK FRAGMENATA------------

(= grčki odlomak C.)

S. Amphilochii Episcopi Iconii in eo quod dictum est :

Pater major me est.

Nec enim absque voluntate causa extitit, sed spontanea

est passio. Vado et venio ad vos. Vado et venio : utraque

sicut homo transmigro, sicut Deus autem inseperabiliter

vobiscum sum. Vado homo per mortem, venio autem iterum

per resurrectionem homo.

Vides quod major est Pater dicente, 'Eamus', non dicente:

'Inhabitabo in eis et inambulabo'. Vides quod major est

Pater dicente: Ego sum vitis', non dicente: Ego plantavi

vitem veram'. Et ut non longum extendam sermonem,

breviter, haeretice, te requiro. Qui natus est ex Deo ante

secula, passus est, an qui ex David in ultimis temporibus

generatus est, Jesus? Si quidem divinitas passa, dixisti

blasphemiam; si autem homo, sicut veritas habet, quare non

applicas homini passionem, aut humilia non consuis verba.

------------SIRIJSKI DODATAK FRAGMENATA------------

(Synodicum Orientale ou Recueil de synodes nestoriens. Priredio J. B. CHABOT). Str. 577.

Assemblée des Évêques. Ann. 612.

ܐܡܦܠܝܟܘܣ ܐܦܝܣܩܘܦܐ ܕܐܝܩܢܘܢ: ܒܐܓܪܬ ܕܥܠ ܗܝܡܢܘܬ

Naslov koji je ovde dat ovoj besedi glasi: « Amfilohije,

episkop ikonijski, u poslanici o veri ». To se sasvim

razlikuje od naslova koji se našoj Besedi pripisuju na drugim mestima.

Štaviše, tekst tog odlomka znatno se razlikuje od

onoga koji se nalazi kod ostalih gore navedenih svedoka. Ipak je

zanimljivo primetiti da se, tačno kao u Or. MS 8606, exπtwois

i лρожол prevode redom sa X 50, i

Brit. Mus. Add. MS 12157. Treća knjiga Severa Antiohijskog Contra Grammaticum '. Poglavlje 34.

1. Gramatičar je, kaže Sever, naveo jednu Amfilohijevu izjavu da bi dokazao svoju tvrdnju, ali ne navodeći naslov besede ili govora iz kojeg ju je uzeo. Sever sada pristupa ispravljanju tog propusta.

Rol. 172 v a:

Ovde je dat potpun naslov.

ܗܟܢܐ 2. Navod iz Amfilohija koji je izneo Gramatičar:

f. 172 v a-b:

ܕܐܡܦܝܠܝܟܝܣ ܕܐܝܬܝܗܿ ܓܪܡܛܝܩܘܣ . ܦܪܫ ܡܟܝܠ ܠܟܝܺܢܐܡܢ

C. Moss