Alah – onaj koji sve nagađa i koji se samo nada

Vreme je da ponovo pogledamo šta Kuran zaista kaže o prirodi Alaha, a posebno o njegovom znanju. U sledećim člancima i objavi na blogu,

Alahova igra pogađanja: da li je Alah sveznajući Bog?
Alah se kaje i predomišlja
Sem Šamun protiv 1MoreMuslim o Alahovom pokajanju

uzeo sam uobičajene muslimanske napade na biblijski prikaz Boga koji se „kaje“ ili „predomišlja“ i okrenuo ih protiv Kurana i hadisa, kako bih islamskim apologetama pokazao šta bi se dogodilo kada bismo njihove sopstvene kritike primenili na njihova sopstvena verovanja. Stoga sam razmotrio neke dokaze iz samog Kurana koji pokazuju da Alah ne zna sve i da se on zapravo kaje i predomišlja.

U ovom članku nastojaću da pružim dodatne dokaze da islamski spis, suprotno tradicionalnom muslimanskom shvatanju, ne prikazuje islamsko božanstvo kao sveznajuće biće – kako bih tim muslimanskim polemičarima dao da okuse sopstveni lek.

Za početak, Kuran u vezi sa Alahovim znanjem o tome kako će se budućnost odvijati koristi jedan poseban izraz koji ističe njegovu neizvesnost i sumnje u pogledu toga:

„A kada te sluge Moje za Mene upitaju, Ja sam, sigurno, blizu: odazivam se molbi molitelja kada Me zamoli. Zato, neka se i oni Meni odazovu i neka veruju u Mene, kako bi ispravnim putem krenuli.“ S. 2:186

„I upozoravaj Kur'anom one koji strahuju što će pred svojim Gospodarem da budu sakupljeni, kada osim Njega ni zaštitnika ni zagovornika neće imati, da bi se Allaha bojali.“ S. 6:51

„Reci: „On je u stanju da pošalje protiv vas kaznu iznad vaših glava ili ispod vaših nogu, ili da vas podeli u stranke i učini da iskusite silu jedni drugih. Pogledaj samo kako Mi podrobno izlažemo dokaze i znakove, kako bi ljudi shvatili.““ S. 6:65

„Oni koji se boje Allaha neće za takve račun polagati, ali su dužni opominjati ne bi li se okanili.“ S. 6:69 Halifa

„I Mi smo ih po Zemlji kao narode raspodelili: bilo je među njima dobrih, a i onih koji to nisu; iskušavali smo ih i u dobru i u zlu, kako bi se ispravnom putu vratili.“ S. 7:168

„Slali smo ih sa jasnim dokazima i knjigama, a tebi objavljujemo Kur'an, da bi objasnio ljudima ono što im se objavljuje, i da bi oni razmislili.“ S. 16:44 Halifa

„A Mi smo im Reč temeljno dostavili kako bi se opametili i primili pouku.“ S. 28:51

„A nismo im pokazivali nijedan znak a da nije bio veći od prethodnog! I podvrgli smo ih patnji, kako bi se povratili!“ S. 43:48 Halifa

„Neke gradove oko vas još davno smo uništili, a objasnili smo im bili na razne načine dokaze, ne bi li se pokajali.“ S. 46:27

„Kada bi ovaj Kur'an objavili nekoj planini, ti bi video kako je puna strahopoštovanja i kako bi se raspala od straha pred Allahom. Takve primere navodimo ljudima da bi razmislili.“ S. 59:21

Upor. K. 2:187, 221; 6:154; 7:26, 94, 130, 164, 176; 8:57; 9:12, 122; 14:25; 20:113; 21:31, 58; 23:49; 28:43, 46; 30:41; 32:3, 21; 39:27-28; 43:28; 44:58.

Da bismo bolje razumeli implikacije ove arapske reči, obratimo pažnju na to kako sledeći leksički izvor definiše laallahum:

= Lam-Ayn-Lam = Možda; može biti da; nadati se; biti srećan. Koristi se da označi bilo stanje nade bilo stanje straha, bez obzira na to da li se to stanje odnosi na govornika, na sagovornika ili na nekog drugog; očekivanje. LL, V8, str: 265 (Project Root List)

Sama činjenica da bi autor(i) uopšte upotrebio takav izraz da opiše Alahove želje ukazuje na to da je on/ona/oni morao smatrati da je Alah zaista bio neizvestan u pogledu budućnosti i da je mogao samo da se nada da će se ona odvijati u skladu sa njegovim željama.

Štaviše, to što je autor(i) smatrao da Alah može samo da se nada i želi da stvari ispadnu onako kako on hoće takođe podrazumeva da on/ona/oni nije mislio da Alah zaista zna sve, niti da ima potpunu kontrolu nad poslovima svoje tvorevine.

Da bih čitaocima pomogao da uvide kako ova reč podrazumeva nesavršenost u Alahovom znanju, evo nekoliko stihova koji taj isti izraz koriste za druge:

„“Josife, o ti koji si uvek iskren, protumači nam šta znači: sedam mršavih krava pojede sedam debelih; i sedam klasova zelenih i sedam drugih sasušenih - pa da se vratim ljudima, da bi oni saznali.““ S. 12:46 Ahmed Ali

„A Josif reče momcima svojim: „Stavite njihove stvari za koje su kupili namirnice u njihove tovare, oni će, kad se svojima vrate, da ih prepoznaju i opet će da se vrate.“ S. 12:62

„A kad neki od njih rekoše: „Zašto opominjete narod koji će Allah da uništi ili da ga na teške muke stavi?“ Oni odgovoriše: „Da bismo se pred vašim Gospodarom opravdali i da bi se oni toga klonili.““ S. 7:164 Hilali-Kan

„„Dovedite ga pred narod“, rekoše, „da ljudi posvedoče.““ S. 21:61 Šakir

„I pored Allaha druge uzimaju za bogove kako bi im oni pomogli“ S. 36:74

Nijedan musliman ne bi porekao da laallahum podrazumeva da su pojedinci o kojima je reč bili neizvesni u pogledu toga da li će im se želje i namere ispuniti. Svi ti ljudi mogli su samo da se nadaju da će stvari ispasti onako kako su planirali.

Pa ipak, upravo taj izraz Kuran koristi da opiše kako se Alah nada i šta on želi!

Dakle, islamski spis izjednačava Alahovo znanje o budućnosti sa znanjem koje poseduju nesavršena, konačna bića, budući da i Alah, baš kao i ona, može samo da se nada da će se događaji odvijati po njegovoj volji.

**
Da li Alah zna šta hoće?**

Još jedna oblast u kojoj Alah liči na konačna stvorenja jeste upotreba izraza „ako Alah/On hoće“.

U sledećem stihu Alah navodno govori svom poslaniku, obaveštavajući ga da će, ako Alah tako bude hteo, ovaj uskoro pobedonosno i bezbedno ući u Meku:

„Allah će da obistini san Svoga Poslanika da ćete zaista da uđete u Časni hram sigurni - kad Allah bude hteo - neki obrijanih glava, a neki podrezanih kosa, bez straha. On je ono što vi niste znali znao i zato vam je, pre toga, dao nedavno pobedu.“ S. 48:27 Hilali-Kan

Ovaj stih je „objavljen“ u vezi sa tim što je Muhamed primio viđenje da će ući u Meku kako bi obavio umru (malo hodočašće).

Međutim, na putu ka Meki dočekalo ih je mekansko izaslanstvo koje je muslimanima zabranilo da dovrše svoje putovanje. Taj susret je zatim doveo do potpisivanja ugovora na Hudejbiji.

Sledeće je preuzeto iz Sahih al-Buharija, tom 3, knjiga 50, broj 891 (*):

„Kada je došao Suhejl ibn Amr, Prorok reče: 'Sada je stvar postala laka.' Suhejl reče Proroku: 'Zaključi, molim te, mirovni ugovor sa nama.' Tako Prorok pozva pisara i reče mu: 'Piši: U ime Alaha, Svemilosnog, Milostivog.' Suhejl reče**, 'Što se tiče „Svemilosnog“, tako mi Alaha, ne znam šta to znači. Zato piši: U Tvoje ime, o Alahu, kao što si i ranije pisao.'** Muslimani rekoše: 'Tako nam Alaha, nećemo pisati ništa drugo osim: U ime Alaha, Svemilosnog, Milostivog.' Prorok reče: 'Piši: U Tvoje ime, o Alahu.' Zatim je izdiktirao: 'Ovo je mirovni ugovor koji je zaključio Muhamed, Alahov poslanik.' Suhejl reče: 'Tako mi Alaha, kada bismo znali da si ti Alahov poslanik, ne bismo te sprečavali da posetiš Kabu i ne bismo se borili protiv tebe. Zato piši: Muhamed ibn Abdulah.' Prorok reče: 'Tako mi Alaha! Ja jesam Alahov poslanik, čak i ako mi vi ljudi ne verujete. Piši: Muhamed ibn Abdulah.' (Ez-Zuhri reče: 'Prorok je prihvatio sve to, jer je već bio rekao da će prihvatiti sve što budu tražili ako se time poštuje Alahova odredba (tj. tako što će njemu i njegovim drugovima dozvoliti da obave umru).') Prorok reče Suhejlu: 'Pod uslovom da nam dozvolite da posetimo Kuću (tj. Kabu) kako bismo oko nje obavili Tavaf.' Suhejl reče: 'Tako mi Alaha, nećemo (vam to dozvoliti ove godine) da ne bismo dali priliku Arapima da kažu kako smo vam popustili, ali ćemo vam dozvoliti sledeće godine.' TAKO JE PROROK DAO DA SE TO ZAPIŠE.

„Zatim Suhejl reče: 'Postavljamo i uslov da nam vratite svakoga ko od nas dođe kod vas, čak i ako je prihvatio vašu veru.' Muslimani rekoše: 'Slavljen neka je Alah! Kako se takav čovek može vratiti paganima nakon što je postao musliman?'“

Nepotrebno je i reći da muslimani nisu bili zadovoljni Muhamedovim postupcima:

„Ebu Džendel je bio surovo mučen zbog Alahove stvari. Omar ibn el-Hatab reče: „Otišao sam kod Proroka i rekao: 'Zar ti nisi zaista Alahov poslanik?' Prorok reče: 'Da, jesam.' Rekoh: 'Zar naša stvar nije pravedna, a stvar neprijatelja nepravedna?' On reče: 'Jeste.' Rekoh: 'Zašto onda da se ponizimo u svojoj veri?' On reče: 'Ja sam Alahov poslanik i ne protivim mu se, a on će me učiniti pobednikom.' Rekoh: 'Zar nam nisi rekao da ćemo otići do Kabe i obaviti Tavaf oko nje?' On reče: 'Jesam, ali da li sam vam rekao da ćemo posetiti Kabu ove godine?' Rekoh: 'Nisi.' On reče: 'Dakle, posetićete je i obaviti Tavaf oko nje?'“ Omar je dalje rekao: „Otišao sam kod Ebu Bekra i rekao: 'O Ebu Bekre! Zar on nije zaista Alahov prorok?' On odgovori: 'Jeste.' Rekoh: 'Zašto se onda ponižavamo u svojoj veri?' On reče: 'Zaista, on je Alahov poslanik i ne protivi se svome Gospodaru, a on će ga učiniti pobednikom. Drži se njega, jer, tako mi Alaha, on je u pravu.' Rekoh: 'Zar nam nije govorio da ćemo otići do Kabe i obaviti Tavaf oko nje?' On reče: 'Jeste, ali da li vam je rekao da ćete otići do Kabe ove godine?' Rekoh: 'Nije.' On reče: „Otići ćete do Kabe i obaviti Tavaf oko nje.“ (Ez-Zuhri reče: „Omar reče: 'Učinio sam mnoga dobra dela kao iskupljenje za nedolična pitanja koja sam im postavio.'“) (Isto)

Gnev muslimana je opravdan kada shvatimo da je Muhamed obećao da će njegovi sledbenici imati pristup Meki upravo te iste godine. Kada se to nije dogodilo, Muhamed je pokušao da opravda svoj neuspeh da uđe u grad rečima: „'Jesam, ali da li sam vam rekao da ćemo posetiti Kabu ove godine?“

Drugim rečima, pošto nije precizirao kada će ući u Meku, to se ne može smatrati lažnim proročanstvom!

Ovo je jednostavno pogrešno, jer je muslimanska družina bila na putu ka Meki kada ju je zaustavilo izaslanstvo paganskih Arapa. Zapravo, jedan od Muhamedovih zahteva prilikom potpisivanja ugovora bio je da pagani dozvole muslimanima da dovrše svoje putovanje do Kabe kako bi obavili Tavaf. Suhejl je odbio Muhamedov zahtev i umesto toga sklopio sporazum po kome bi muslimani mogli da uđu u Meku sledeće godine. Poznati muslimanski tumač Ibn Kesir pruža dodatnu potvrdu u svom komentaru na K. 48:27:

„U snu je Alahov Poslanik video sebe kako ulazi u Meku i obavlja Tavaf oko Kuće. Svojim drugovima je ispričao taj san dok je još bio u Medini. Kada su otišli u Meku u godini Hudejbije, niko od njih nije sumnjao da će se Prorokovo viđenje OSTVARITI TE GODINE. Kada je sklopljen mirovni ugovor i kada su te godine morali da se vrate u Medinu, uz dozvolu da se sledeće godine vrate u Meku, NEKIM OD DRUGOVA SE NIJE SVIDELO ONO ŠTO SE DOGODILO. 'Omar ibn el-Hatab je o TOME pitao, govoreći: 'Zar nam nisi rekao da ćemo otići do Kuće i obaviti Tavaf oko nje?'“ (Tafsir Ibn Kathir, Abridged: Surat Al-Jathiyah to the end of Surat Al-Munafiqun, skraćeno od strane grupe učenjaka pod nadzorom šejha Safijur-Rahmana el-Mubarakpurija [Darussalam Publishers & Distributors, Rijad, Hjuston, Njujork, London, Lahore; prvo izdanje, septembar 2000], tom 9, str. 171; podebljanje i velika slova su naši)

Drugi čuveni komentator i istoričar al-Tabari piše:

„Dok je Božji Poslanik pisao ispravu – on i Suhejl ibn Amr – iznenada se pojavi Ebu Džendel, sin Suhejla ibn Amra, koračajući sitnim koracima u okovima. Bio je pobegao Božjem Poslaniku. Drugovi Božjeg Poslanika krenuli su NE SUMNJAJUĆI da će pobediti, ZBOG VIĐENJA KOJE JE BOŽJI POSLANIK VIDEO. Stoga, kada su videli ono što su videli – mir, povlačenje i obaveze koje je Božji Poslanik preuzeo na sebe – ljudi su se zbog toga toliko ožalostili da su bili blizu očajanja. Kada je Suhejl ugledao Ebu Džendela, priđe mu, udari ga po licu i zgrabi ga za prednji deo odeće. „Muhamede“, reče, „sporazum je bio potvrđen između mene i tebe pre nego što je ovaj momak došao k tebi.“ „U pravu si“, odgovori on. Suhejl poče da vuče i tegli [svog sina Ebu Džendela] za prednji deo odeće da bi ga vratio Kurejšijama. Ebu Džendel poče da vrišti iz sveg glasa: „Ljudi muslimani, zar da budem vraćen politeistima da me muče zbog moje vere?“ Zbog toga se ljudima još više smučilo. Božji Poslanik reče: „Ebu Džendele, računaj na nagradu, jer će Bog tebi i onima koji su sa tobom potlačeni dati olakšanje i izlaz. Sklopili smo ugovor i mir između nas i ovih ljudi; mi smo im dali obećanje i oni su ga dali nama, i nećemo postupiti izdajnički prema njima.“ (The History of Al-Tabari: The Victory of Islam, preveo Majkl Fišbin [State University of New York Press, Olbani 1997], tom VIII, str. 86-87; podebljanje i velika slova su naši)

Sledeći poduži citat, preuzet od pokojnog sunitskog muslimanskog učenjaka i komentatora Sejida Abul Ala Mavdudija, van svake razumne sumnje dokazuje da je Muhamed pogrešno mislio da će on i njegovi sledbenici sasvim sigurno ući u Meku kako bi obavili malo hodočašće:

„Događaji povodom kojih je ova sura poslata počeli su ovako: Jednoga dana je Sveti Prorok u snu video da je sa svojim drugovima otišao u Meku i tamo obavio umru. Očigledno, Prorokov san nije mogao biti puki san i izmišljotina, jer je on vrsta božanskog nadahnuća, kao što je i sam Alah potvrdio u 27. stihu ispod, rekavši da je on sam pokazao taj san svome Poslaniku. Stoga to nije bio samo san, već božansko nadahnuće kome je Sveti Prorok morao da se pokori i da ga sledi.

„Naizgled nije bilo nikakvog mogućeg načina da se po tom nadahnuću postupi. Kurejšije nevernici su muslimanima zabranjivali da idu ka Kabi tokom prethodnih šest godina i nijednom muslimanu u tom periodu nije bilo dozvoljeno da priđe Kabi radi obavljanja hadža i umre. Zato se nije moglo očekivati da će dozvoliti Svetom Proroku da uđe u Meku zajedno sa grupom svojih drugova. Da su krenuli ka Meki u hodočasničkoj odeći, sa namerom da obave umru, ali i sa oružjem, to bi izazvalo neprijatelja na rat; a da su krenuli nenaoružani, to bi značilo dovođenje u opasnost i sopstvenog života i života njegovih drugova. Pod ovakvim uslovima niko nije mogao da vidi i predloži kako bi se božansko nadahnuće moglo sprovesti.

„Ali Prorokov položaj je bio drugačiji. On je zahtevao da neustrašivo i bez ikakve bojazni i sumnje izvrši svaku zapovest koju mu njegov Gospodar da. Zato je Sveti Prorok obavestio svoje drugove o svom snu i počeo da se sprema za putovanje. I među plemenima koja su živela u okolini dao je da se javno objavi DA KREĆE NA UMRU i da mu se ljudi mogu pridružiti. Oni koji su mogli da vide samo spoljašnje okolnosti mislili su da on i njegovi drugovi idu pravo u čeljusti smrti; niko od njih zato nije bio sklon da ga prati na tom pohodu. Ali oni koji su imali istinsku veru u Alaha i njegovog Poslanika najmanje su marili za posledice. Njima je bilo dovoljno to saznanje da je reč o božanskom nadahnuću i da je Alahov Prorok odlučio da ga sprovede u delo. Nakon toga ih ništa nije moglo sprečiti da prate Alahovog Poslanika. Tako je 1.400 drugova bilo spremno da pođe za njim na to krajnje opasno putovanje.

„Ovaj blagosloveni karavan krenuo je iz Medine početkom zul-kadeta, 6. godine po Hidžri. Kod Zul-Hulejfe obukli su hodočasničku odeću SA NAMEROM DA OBAVE UMRU, poveli 70 kamila sa ogrlicama oko vrata koje su označavale da su žrtvene životinje; poneli su samo po jedan mač u koricama, koji su hodočasnici ka Kabi po priznatom arapskom običaju smeli da nose, ali nikakvo drugo oružje. Tako je karavan krenuo ka Kabi, Alahovoj Kući, u Meki, uzvikujući propisanu parolu Lebbejke, Allahumme lebbejke.

„… Najzad, posle mnogo kolebanja, zbunjenosti i oklevanja, njih [Kurejšije] je nadvladao njihov lažni osećaj časti i, zarad svog ugleda, doneli su odluku da ni po koju cenu neće dozvoliti karavanu da uđe u grad Meku… Pitali su ga zbog čega je došao. Sveti Prorok je odgovorio da su on i njegovi drugovi DOŠLI SAMO RADI HODOČAŠĆA ALAHOVOJ KUĆI I OBILAŽENJA OKO NJE U OBOŽAVANJU, a ne radi rata. Ljudi iz plemena Huzaa otišli su i to preneli kurejšijskim poglavarima i savetovali im da ne dodiruju hodočasnike. Ali Kurejšije su bile tvrdoglave. Poslali su Hulejsa ibn Alkamu, poglavara Ahabiša, Svetom Proroku da ga nagovori da se vrati. Cilj im je bio da se Muhamed, kada ne posluša Hulejsa, vrati razočaran, i da tada čitava snaga Ahabiša bude na njihovoj strani. Ali kada je Hulejs otišao i video DA JE ČITAV KARAVAN OBUKAO HODOČASNIČKU ODEĆU, DA JE POVEO ŽRTVENE KAMILE sa svečanim ogrlicama oko vrata I DA JE DOŠAO DA UKAŽE POŠTOVANJE ALAHOVOJ KUĆI, a ne da se bori, vratio se u Meku ne stupivši ni u kakav razgovor sa Svetim Prorokom i otvoreno rekao kurejšijskim poglavarima da ti ljudi NEMAJU NIKAKAV DRUGI CILJ OSIM DA POSETE KABU; ako ih u tome spreče, Ahabiši im se u tome neće pridružiti, jer nisu postali njihovi saveznici da bi ih podržavali čak i kada krše svete običaje i predanja...

„Najzad, Sveti Prorok je poslao hazreti Osmana kao svog ličnog izaslanika u Meku sa porukom da nisu došli da se bore VEĆ SAMO RADI HODOČAŠĆA, DA SU SA SOBOM DOVELI ŽRTVENE ŽIVOTINJE I DA ĆE SE VRATITI NAKON OBAVLJANJA HODOČASNIČKOG OBREDA I PRINOŠENJA ŽRTVE. Ali Kurejšije nisu pristale i zadržale su hazreti Osmana u gradu. U međuvremenu se proširila glasina da je hazreti Osman ubijen; a kada se on nije vratio na vreme, muslimani su tu glasinu uzeli za istinitu. Sada više nisu mogli da pokažu strpljenje. Ulazak u Meku bio je nešto drugo, jer nije bilo namere da se upotrebi sila. Ali kada je izaslanik ubijen, muslimanima nije preostalo ništa drugo nego da se spreme za rat. Stoga je Sveti Prorok sazvao sve svoje drugove i uzeo od njih svečanu zakletvu da će se boriti do smrti…

„Kasnije se saznalo da je vest o hazreti Osmanu bila lažna. On se ne samo vratio, već je pod vođstvom Suhejla ibn Amra stiglo i kurejšijsko izaslanstvo da pregovara o miru sa Svetim Prorokom. Kurejšije više nisu insistirale na tome da neće dozvoliti Svetom Proroku i njegovim drugovima da uđu u Meku. Međutim, da bi sačuvali obraz, insistirali su samo na tome da se te godine vrati, a da sledeće godine može doći da obavi umru. Posle dugih pregovora mir je sklopljen pod sledećim uslovima:

1. Rat bi bio obustavljen na deset godina i nijedna strana ne bi preduzimala nikakva neprijateljstva, javna ili tajna, protiv druge.

2. Ako bi tokom tog perioda neko od Kurejšija prešao Muhamedu bez dozvole svog staratelja, on bi im ga vratio; ali ako bi neki Muhamedov drug prešao Kurejšijama, oni njemu ne bi vratili tog čoveka.

3. Svako arapsko pleme imalo bi mogućnost da se pridruži bilo kojoj strani kao njen saveznik i da pristupi ugovoru.

4. Muhamed i njegovi ljudi bi se te godine vratili, a sledeće godine bi mogli doći na umru i ostati u Meki tri dana, pod uslovom da svaki od njih ponese samo po jedan mač u koricama i nikakvo drugo ratno oružje. Tokom ta tri dana Mekanci bi im ispraznili grad (kako ne bi bilo prilike za sukob), ali njima ne bi bilo dozvoljeno da pri povratku povedu sa sobom bilo kog Mekanca.

„Dok su se uslovi ugovora utvrđivali, ČITAVA MUSLIMANSKA VOJSKA SE OSEĆALA VEOMA POTIŠTENO. Niko nije razumeo mudrost zbog koje je Sveti Prorok prihvatao te uslove. Niko nije bio dovoljno dalekovid da predvidi ogromnu korist koja je iz tog ugovora trebalo da proistekne. Kurejšije nevernici su na to gledali kao na svoju pobedu, a muslimani su bili uznemireni zbog toga što su morali da budu poniženi prihvatanjem tih bednih uslova. Čak i državnik kalibra hazreti Omara kaže da nikada nije podlegao sumnji otkako je prihvatio islam, ali ni ovom prilikom to nije mogao da izbegne. Nestrpljiv, otišao je hazreti Ebu Bekru i rekao: „Zar on (Sveti Prorok) nije Alahov Poslanik, i zar mi nismo muslimani, i zar oni nisu politeisti? Zašto onda da pristajemo na ono što ponižava našu veru?“ On odgovori: „O Omare, on je sigurno Alahov Poslanik i Alah nikada neće dopustiti da on bude gubitnik.“ NEZADOVOLJAN, otišao je i samom Svetom Proroku i postavio mu ista pitanja, a i on mu je dao iste odgovore kakve mu je dao hazreti Ebu Bekr. Kasnije je hazreti Omar nastavio da obavlja dobrovoljne molitve i deli milostinju kako bi mu Alah oprostio drskost koju je tom prilikom pokazao prema Svetom Proroku.

„Dve stvari u ugovoru bile su veoma uznemirujuće za muslimane: prvo, drugi uslov, za koji su govorili da je izrazito nepravedan, jer ako oni moraju da vrate begunca iz Meke, zašto Kurejšije ne bi vraćale begunca iz Medine? Na to je Sveti Prorok odgovorio: „Kakve bi koristi od njega imali mi, od koga je pobegao k njima? Neka ga Alah drži daleko od nas! A ako vratimo onoga ko od njih pobegne k nama, Alah će mu stvoriti neki drugi izlaz.“ Druga stvar koja im je tištala umove bio je četvrti uslov. Muslimani su smatrali da pristanak na njega znači da se vraćaju neuspešno, a to je bilo ponižavajuće. Osim toga, pitanje zbog kojeg su se osećali uznemireno bilo je to što su prihvatili uslov da se vrate bez obavljenog hodočašća Kabi, dok je Sveti Prorok u viđenju video da obavljaju tavaf u Meki. Na to je Sveti Prorok odgovorio da u njegovom viđenju godina nije bila navedena (sic). Prema uslovima ugovora, dakle, obaviće tavaf sledeće godine, ako Alah bude hteo.

„Upravo u trenutku kada se isprava pisala, sopstveni sin Suhejla ibn Amra, Ebu Džendel, koji je postao musliman i koga su mekanski pagani zatočili, nekako je pobegao u logor Svetog Proroka. Na nogama je imao okove, a na telu tragove nasilja. Preklinjao je Svetog Proroka da mu pomogne da se oslobodi zatočeništva. Taj prizor je samo pojačao potištenost drugova i oni su bili ganuti preko svake mere. Ali Suhejl ibn Amr je rekao da su uslovi sporazuma već bili zaključeni među njima, iako pisanje još nije bilo završeno; stoga dečaka treba vratiti njima. Sveti Prorok je prihvatio njegov argument i Ebu Džendel je vraćen svojim tlačiteljima.

„Kada je isprava bila završena, Sveti Prorok se obratio drugovima i rekao im da tu, na tom mestu, zakolju svoje žrtvene životinje, obriju glave i skinu hodočasničku odeću, ALI NIKO SE NIJE POMERIO SA SVOG MESTA. Sveti Prorok je zapovest ponovio tri puta, ALI DRUGOVE JE TOLIKO SAVLADALA POTIŠTENOST I MALODUŠNOST DA NISU POSLUŠALI. Tokom čitavog perioda njegovog poslanstva NIJEDNOM se nije dogodilo da svojim drugovima zapovedi da nešto učine A DA ONI NE POHITAJU DA POSLUŠAJU. TO GA JE VEOMA POTRESLO, pa se povukao u svoj šator i izrazio svoju tugu pred svojom ženom, hazreti Um Selemom. Ona reče: „Idi tiho i zakolji svoju kamilu, pozovi berberina i daj da ti se obrije glava. Nakon toga će ljudi sami učiniti ono što si ti učinio i shvatiće da odluka koja je doneta neće biti promenjena.“ Dogodilo se upravo tako. Ljudi su zaklali svoje životinje, obrijali glave ili skratili kosu i skinuli hodočasničku odeću, ali su im srca i dalje bila ožalošćena…“ (The Meaning of the Qur’an; podebljanje i velika slova su moji)

Obratite pažnju na činjenicu da su muslimani nosili hodočasničku odeću i poveli životinje za žrtvovanje. To neoborivo dokazuje da su imali svaku nameru da te godine uđu u Meku kako bi obavili umru. Naposletku, potpuno je besmisleno da muslimani nose hodočasničku odeću i putuju sa žrtvenim životinjama ako zaista nisu verovali da će sasvim sigurno ući u Meku tokom tog putovanja.

Zapazite takođe Mavdudijevo iskreno priznanje da su pagani sprečili Muhameda da uđe u Meku kako bi sačuvali obraz, i da su muslimani bili ljuti što je Muhamed pristao na njihove zahteve. Zapravo, kada im je Muhamed zapovedio da skinu hodočasničku odeću, zakolju životinje i obriju glave, nijedan od drugova ga nije poslušao. Mavdudi je čak dovoljno pošten da prizna da je to potreslo Muhameda i da je Omar bio toliko razgnevljen da je čak posumnjao da li je Muhamed istinski prorok.

Ovo potvrđuje da je Muhamed zaista verovao da će tokom tog putovanja ući u Meku, što je plan koji se nikada nije ostvario. A da bi izbegao poniženje, morao je da porekne da je ikada priznao kako je svojim sledbenicima rekao da svi zajedno idu da obave umru.

To su bile okolnosti koje su dovele do takozvane „objave“ K. 48:27:

U svetlu njegovog neuspeha da ostvari ono što je obećao svom „poslaniku“, vidimo da je Alah ovoga puta oprezniji u onome što Muhamedu saopštava o svojim planovima. Umesto da govori sa uverenošću, Alah je sada pažljiviji u onome što kaže, obaveštavajući svoje sledbenike da će prići Kabi samo ako on tako bude hteo.

Ipak, tu leži problem. Zar Alah ne zna šta je njegova volja? Da li je zaista neizvestan u pogledu toga da li je njegova volja da muslimani uđu u Meku? A ako jeste njegova volja da oni tamo uđu, da li je onda nesiguran hoće li u tome uspeti?

Međutim, ako Alah zaista zna budućnost i istinski ima moć nad svim stvarima, onda sasvim sigurno mora znati da će oni izvesno prići Kabi kako bi obavili hodočasničke obrede. Ako je tako, zašto onda svoje izjave ograđuje rečima „ako Alah hoće“?

Niti je ovo jedini put kada Alah koristi taj izraz:

„O vi koji verujete, neznanobošci su sama pogan i neka se, nakon ove godine, više ne približuju Časnom hramu Kabi. A ako se bojite oskudice pa Allah će da vas, ako hoće, učini bogatim iz Svoga obilja. Allah, zaista, sve zna i mudar je.“ S. 9:28 Pikthal

„Neka je uzvišen Onaj Koji, ako hoće, može da ti podari bolje od toga: bašte kroz koje teku reke i dvorce.“ S. 25:10 J. Ali

„Ima vernika koji ispunjavaju zavet dat Allahu, ima ih koji su poginuli i ima ih koji to očekuju – nisu ništa izmenili. To je zato da bi Allah nagradio iskrene za njihovu iskrenost, a da ako želi podvrgne licemere patnji ili da im oprosti. Allah, zaista, oprašta grehe i milostiv je.“ S. 33:23-24 J. Ali

Sledeći primer je prilično zanimljiv:

„Naprotiv, Njega biste samo molili da, ako hoće, otkloni od vas ono za šta ste Ga pozivali, a ne bi vam ni na umu pali oni koje ste Mu u obožavanju pridruživali. A poslanike smo slali i narodima pre tebe i te narode neimaštinom i bolešću kažnjavali, ne bi li se pokajali.“ S. 6:41-42

U tom primeru autor(i) ne samo da koristi izraz in šaa, već upotrebljava i reč laallahum da opiše Alahove nade i želje!

Kuran ponovo govori o Alahu na isti način na koji govori o nesavršenim stvorenjima.

Na primer, u islamskom spisu postoji nekoliko mesta na kojima se kaže da su pojedinci koristili taj izraz zato što su bili neizvesni u pogledu toga šta će budućnost doneti:

„"Zamoli za nas Gospodara svoga", rekoše oni, "da nam objasni kakva još treba biti, jer nama krave izgledaju slične, a mi ćemo nju, ako Allah da, sigurno da pronađemo."“ S. 2:70 Pikthal

„„O Noje“, rekoše oni, „raspravljao si sa nama i preterao si u raspravi. Daj, neka se ostvari ono čime nam pretiš, ako si od iskrenih!“ „Samo Allah daje kaznu, ako to bude hteo“, reče Noje, „i vi tada nećete moći da umaknete kazni.““ S. 11:32-33 Hilali-Kan

„I kad dođoše kod Josifa, on privi svoje roditelje na grudi i reče: „Nastanite se u Misiru, od svega, ako Allah da, sigurni!““ S. 12:99 Pikthal

„„Videćeš da ću da budem strpljiv, ako Allah da!“ Reče Mojsije, „i da neću ni u čemu da ti se suprotstavljam.““ S. 18:69 Hilali-Kan

„„Ja želim da te oženim jednom od ove moje dve kćeri“, reče on, „ali treba da me služiš osam godina; a ako napuniš deset biće tvoja dobra volja, a ja ne želim da te na to silim; ti ćeš videti, ako Allah da, da sam dobar.““ S. 28:27 Šer Ali

„I kad je on odrastao toliko da je počeo u poslu da mu pomaže, Avram reče: „O moj sinko, u snu sam video da treba da te zakoljem, pa šta ti misliš?“ „O oče moj“, reče, „postupi onako kako ti se naređuje; videćeš, ako Allah da, da ću sve izdržati.”“ S. 37:102 Hilali-Kan

Jedno je kada taj izraz koriste stvorenja koja ne znaju šta će budućnost doneti niti kako će se ona odvijati; sasvim je nešto drugo kada to čini sveznajuće biće. Naposletku, zar Alah ne zna šta je hteo? Zar nema savršeno znanje o tome šta će budućnost doneti, naročito kada je navodno unapred odredio sve što će se dogoditi? Ako je tako, zašto Alah mora da kaže „ako Alah hoće“? Sasvim sigurno, ako iko zna šta je Alahova volja, to bi svakako morao biti sam Alah!

U zaključku, iz našeg razmatranja Kurana očigledno je da on ne prikazuje Alaha kao sveznajuće biće koje ima sposobnost da ostvari sve što želi. Muslimanski spis prikazuje Alaha kao biće koje može samo da se nada da će stvari ispasti onako kako je planirano. To objašnjava zašto Kuran daje da Alah ograđuje svoje izjave i da neprestano govori stvari poput „možda“ ili „ako Alah (On) hoće“ (in šaa Allahu).

Toliko o muslimanskoj tvrdnji da njihova knjiga opisuje islamsko božanstvo kao sveznajuće i svemoćno biće.

Povezani članci

Alah – ne baš toliko dovoljan
Inšalah: ako Bog da