Alah i Muhamed: Neka pravi sluga ustane! 3. deo

Dolazimo do završnog dela naše rasprave.

Dilema

Činjenica da Kuran ima toliko toga da kaže o Muhamedovim ličnim pitanjima — bilo da su to nevolje koje je imao sa svojim ženama, njegova požuda za suprugom njegovog sina, njegova iznerviranost ljudima koji su predugo ostajali u gostima u jednom od njegovih domova itd. — postavlja pred muslimane neke velike izazove.

Kao prvo, kako se sve to slaže sa tvrdnjom da je Kuran nestvoreni Alahov govor? Da li muslimani zaista žele da poverujemo da su sva ta lična pitanja iz Muhamedovog života oduvek bila sastavni deo samog Alahovog govora, a time i suštinski deo njegove same prirode i bića?

Ako je tako, znači li to onda da je bilo predodređeno da se svi ti događaji dese, tako da sve umešane strane nisu imale izbora nego da se, da tako kažemo, drže scenarija? Drugim rečima, da li je zaista bilo predodređeno da ljudi nerviraju Muhameda time što će se predugo zadržavati u njegovom domu i da žude za njegovim ženama? Da li je Alah zaista naterao Muhamedovog sina, Zejda ibn Harisu, da oženi Zejnabu bint Džahš, kako bi Muhamed potom žudeo za njom i tako primorao Zejda da se razvede od svoje žene da bi je Muhamed mogao uzeti? Da li muslimani zaista žele da nevernici prihvate da je islamsko božanstvo predodredilo Muhameda da počini preljubu u svom srcu žudeći za svojom snahom, a zatim ga primoralo da je oženi kako bi sa njom počinio preljubu (upor. Matej 5:27-28, 31-32)?

Prema verodostojnim predanjima, upravo je to ono što je Alah učinio, budući da je Muhamed učio da je Alah već odredio svu preljubu koju svaki pojedinac nužno mora počiniti:

Prenosi Ibn Abas: Nisam video ništa što bi toliko ličilo na male grehe kao ono što je Ebu Hurejre preneo od Poslanika, koji je rekao: „Alah je sinu Adamovom zapisao njegov NEIZBEŽNI udeo preljube, bio on toga svestan ili ne: preljuba oka je gledanje (u ono u šta je grešno gledati), a preljuba jezika je izgovaranje (onoga što nije dozvoljeno izgovoriti), i unutrašnje ja želi i čezne za (preljubom), a stidni delovi to pretvaraju u stvarnost ili se uzdržavaju od predavanja iskušenju.“ (Sahih al-Buhari, tom 8, knjiga 77, broj 609)

Zaista, Alah JE UTVRDIO sam udeo preljube u koji će čovek zapasti i koji NUŽNO MORA POČINITI (ili od toga ne bi bilo bekstva). (Sahih Muslim, knjiga 033, broj 6421; vidi takođe broj 6422)

Ili muslimani žele da usvojimo gledište da ova pitanja u Muhamedovom životu nisu bila predodređena da se dese, već su bila unapred poznata, tj. da je Alah unapred znao da su to neke od borbi i problema sa kojima će se Muhamed suočiti kada jednom bude nastao?

Ako je tako, zar to onda ne potvrđuje da su Alahov nestvoreni govor oblikovali i uobličili događaji koji se još nisu ni pojavili? I zar to onda ne bi činilo Alaha zavisnim od njegovog stvorenja, budući da njegov govor ne bi mogao biti to što jeste bez stvarnosti svih tih slučajeva koji su se odigrali?

Drugim rečima, zar to ne bi značilo da je Alahu bilo potrebno da Muhamed postoji, zajedno sa svim drugim bićima pomenutim u Kuranu? Ako je tako, zar to onda ne utvrđuje da Alah nije bio slobodan da stvori šta god poželi, budući da nije imao izbora nego da stvori Muhameda i sve druge pojedince, mesta i stvari pomenute u Kuranu?

Na kraju, i još važnije, budući da muslimansko pismo ima mnogo toga da kaže o Muhamedovom životu i okolnostima, zar to ne dokazuje da Alah postoji radi Muhamedovog zadovoljstva? Naposletku, ako su događaji iz Muhamedovog života suštinski i neodvojivi sastavni deo Alahovog nestvorenog svojstva govora, onda to znači da je Alah čak i u večnoj prošlosti nestrpljivo čekao da Muhamed nastane kako bi pohitao da ispuni njegove želje i prohteve. Kao što je i sama Muhamedova nevesta-dete primetila:

Prenosi Aiša: Nekada sam s visine gledala na one žene koje su same sebe darovale Alahovom Poslaniku i govorila sam: „Zar žena može sebe da daruje (muškarcu)?“ Ali kada je Alah objavio: „Ti (o Muhamede) možeš odložiti (red) koje god od njih (svojih žena) hoćeš, i možeš primiti koju god od njih hoćeš; i nema greha na tebi ako pozoveš onu čiji si red (privremeno) ostavio po strani.“ (33:51) rekla sam (Poslaniku): „Osećam da tvoj Gospod hita da ispuni tvoje želje i prohteve.“ (Sahih al-Buhari, tom 60, knjiga 60, broj 311)

Prenosi Hišamov otac: Havla bint Hakim bila je jedna od onih žena koje su sebe ponudile Poslaniku za brak. Aiša je rekla: „Zar se žena ne stidi da sebe nudi muškarcu?“ Ali kada je objavljen stih: „(O Muhamede) Možeš odložiti (red) koje god od njih (svojih žena) želiš“ (33:51), Aiša je rekla: „O Alahov Poslaniče! Ne vidim drugo nego da tvoj Gospod žuri da ti ugodi.“ (Sahih al-Buhari, tom 7, knjiga 62, broj 48)

26 Knjiga o braku

Prenosi Aiša:

Preneto je da je Aiša rekla: „Nekada sam bila ljubomorna na one (žene) koje su sebe nudile (za brak) Poslaniku i rekla sam: ‚Zar bi se slobodna žena sama nudila?‘ Tada je Alah, Moćni i Uzvišeni, objavio: ‚Možeš odložiti koju god od njih hoćeš, i možeš primiti koju god hoćeš.‘ Rekla sam: ‚Tako mi Alaha, vidim da je tvoj Gospod brz da odgovori na tvoje želje.‘“

Ocena: Sahih (Darussalam)

Referenca: Sunen an-Nesai 3199

Referenca u knjizi: knjiga 26, hadis 4

Engleski prevod: tom 4, knjiga 26, hadis 3201 (Sunnah.com; naglašavanje kurzivom i podvlačenjem naše)

Zar to, dakle, ne utvrđuje da je Alah zapravo Muhamedov sluga, budući da su Muhamedova sreća i uživanje večno bili deo same Alahove prirode, kao suštinski aspekt njegovog sopstvenog postojanja?

Drugim rečima, budući da su Muhamedove želje i prohtevi bili neodvojivi sastavni deo Alahovog svojstva govora, a budući da je govor suštinski aspekt same Alahove suštine, to znači da Muhamedovo postojanje i sreća leže u samoj srži Alahove prirode! Alah nije imao izbora nego da stvori Muhameda i da ga učini srećnim!

Ostavljamo muhamedancima da sve ovo rasplitaju i objasne.