Alah i Mo., d.o.o. – temeljno partnerstvo islama

Temeljno ortaštvo islama

Prema poznatom muslimanskom istoričaru i egzegeti al-Tabariju, Muhamed se pred svojim saborcima hvalio značenjem svojih posebnih imena:

Muhammad b. al-Muthanna – Ibn Abi 'Adi – 'Abd al-Rahman (to jest, al-Mas'udi) – 'Amr b. Murrah – Abu 'Ubaydah – Abu Musa [al-Ash'ari]: Božji Poslanik nam je sebe imenovao na razne načine. Rekao je: 'Ja sam Muhamed [onaj koji je hvaljen], Ahmed [najhvaljeniji], al-Muqaffi [onaj koji sledi], al-Hashir [poslednji u nizu], Nabi al-tawbah wa'l-rahmah [Prorok pokajanja i milosti].'" (The History of al-Tabari – The Last Years of the Prophet, [State University of New York Press (SUNY), Albany], tom IX, str. 155-156; naglašavanje podvlačenjem naše)

Ovo se nalazi i kod al-Buharija:

Prenosi Jubair bin Mutim:
Alahov Poslanik je rekao: "Imam pet imena: ja sam Muhamed i Ahmed; ja sam Al-Mahi, posredstvom koga će Alah iskoreniti nevernstvo; ja sam Al-Hashir, koji će prvi biti vaskrsnut, a ljudi će biti vaskrsnuti posle toga; i ja sam takođe Al-'Aqib (tj. posle mene neće biti proroka)." (Sahih al-Bukhari, tom 4, knjiga 56, Broj 732, *)

Prenosi Jubair bin Mutim:
Čuo sam Alahovog Poslanika kako govori: 'Imam više imena: ja sam Muhamed i ja sam Ahmed, i ja sam Al-Mahi, pomoću koga Alah briše kufr (nevernstvo), i ja sam Al-Hashir (sakupljač), pred čijim će nogama (tj. iza koga) ljudi biti sakupljeni (na Dan vaskrsenja), i ja sam Al-Aqib (tj. onaj koji nasleđuje ostale proroke u donošenju dobra)." (Sahih al-Bukhari, tom 6, knjiga 60, Broj 419)

Na prvi pogled, nositi ime "onaj koji je hvaljen" (Muhamed) i "najhvaljeniji" (Ahmed) deluje prilično bezazleno i može sugerisati tek to da je osoba koja nosi takva imena hvale vredna i časna. To jest, sve dok takva imena ne razmotrimo u svetlu položaja i statusa koje hadiska literatura daje Muhamedu i u svetlu izjava određenih kuranskih stihova koji ga stavljaju na isti nivo sa njegovim bogom Alahom.

Važno je da citiramo određena islamska referentna dela kako bismo čitaocima pomogli da uvide kako su i Kuran i islamska tradicija uzdigli Muhameda na nivo božanstva.

Počinjemo citiranjem knjige islamskog reformatora Muhameda ibn Abdul-Wahhaba, koga salafijski muslimani slave kao jednog od najvećih učenjaka (A, B, C)(1), a koja se bavi pojmom tevhida, odnosno islamskog monoteizma. Abdul-Wahhab pažljivo izlaže razna pitanja koja muslimani moraju prihvatiti ili izbegavati ako žele da osiguraju da zaista obožavaju jedino Alaha i da ne narušavaju svoje verovanje u apsolutno jedinstvo Alaha.

Prema Abdul-Wahhabu, jedna od životno važnih stvari koje musliman mora izbegavati jeste upotreba arapskog veznika wa ("i") kada govori o Alahu zajedno sa nekim ili nečim drugim. Musliman treba da koristi veznik thumma ("zatim") ili neku drugu formulaciju kojom će izbeći da Alahu pridruži nešto drugo. On beleži:

Jedan Jevrejin je došao Proroku i rekao: "Zaista, vi (muslimani) činite širk, jer kažete: 'Kako Alah hoće I kako ti hoćeš'; i kažete: 'Tako mi Kabe!'" I zato je Prorok naredio svakome ko želi da se zakune da kaže: "Tako mi Gospodara Kabe" i da kaže: "Kako Alah hoće, ZATIM kako ti hoćeš." (An-Nasaa'ee, saheeh ga je proglasio Albanee u as-Saheehah # 137, saheeh ga je proglasio Adh-Dhahabee u svojoj proveri Al Mustadraka i saheeh ga je proglasio Ibn Hajar u Al Isaabah 4/389)

Jedan čovek je došao Proroku i rekao: "Kako Alah I ti hoćete", na šta je Prorok rekao: "Zar bi me postavio kao ortaka pored Alaha? Kako Alah Jedini hoće" (An-Nasaa'ee, autentičnim (hasan) ga je proglasio Albanee u as-Saheehah # 139)

Prenosi se od At-Tufaila, Aišinog polubrata, da je rekao: "Video sam u snu da sam došao do skupine Jevreja i rekao im: 'Vi ste zaista dobar narod da ne tvrdite da je 'Uzair sin Alahov.' Oni su odgovorili: 'I vi ste dobri da ne govorite: Kako Alah hoće I kako Muhamed hoće.' Zatim sam došao do skupine hrišćana i rekao im: 'Vi ste zaista dobar narod da ne tvrdite da je Mesija (Isus) sin Alahov.' Oni su odgovorili: 'I vi ste dobri da ne govorite: Kako Alah hoće I kako Muhamed hoće.' Kada sam se probudio, ispričao sam to nekome, a onda sam otišao Proroku i ponovio mu to. Upitao me je: 'Jesi li ikome o tome govorio?' Rekao sam: 'Jesam.' Zatim je otišao na propovedaonicu i, nakon što je hvalio Alaha, rekao: 'At-Tufail je usnio san koji je već saopštio nekima od vas. Govorili ste nešto što mi je do sada bilo uskraćeno da vam zabranim. Odsada ne govorite: Kako Alah hoće I kako Muhamed hoće, nego govorite: Kako Alah Jedini hoće.'" (Ibn Maajah, Albanee ga pominje u as-Saheehah # 138, Al Haythamee je rekao u Majma Az-Zawaaid: ljudi u njegovom lancu pouzdani su prema uslovima imama Muslima) (Kitab At-Tawheed, šejh ul-islam Muhamed ibn Abdul-Wahhab, prevod: Compilation and Research Department Dar-us-Salam [Dar-us-Salam Publications Riyadh-Saudi Arabia, 1996], poglavlje 43: "Reći: 'Kako Alah hoće i kako ti hoćeš'", str. 21-22, *; velika slova, kurziv i podvlačenje naši)

Poznati muslimanski učenjak po imenu Qadi Iyad Ibn Musa al-Yahsubi još je jedan učenjak koji se slaže da veznik wa treba izbegavati kada se o Alahu i o nečemu drugom govori zajedno. Ipak, on pravi izuzetak u slučaju islamskog vjeruju, odnosno ispovedanja vere!

Qatada je rekao: "Alah je uzvisio njegov glas na ovom svetu i na Onom. Nema govornika, svedoka niti onoga ko obavlja molitvu a da ne kaže: 'Nema boga osim Alaha I Muhamed je Alahov Poslanik.'"

Abu Sa'id al-Khudri prenosi da je Prorok rekao: "Došao mi je Džibril, mir neka je s njim, i rekao: 'Moj Gospodar i tvoj Gospodar kaže: Znaš li kako sam uzvisio tvoj glas?' Rekao sam: 'Alah i Njegov Poslanik najbolje znaju.' Rekao je: 'Kada se Ja spominjem, i ti se spominješ sa Mnom.'"

Ibn 'Ata je citirao hadis kudsi koji kaže: "Upotpunio sam verovanje time što se ti spominješ sa Mnom." I još jedan koji kaže: "Učinio sam tvoje spominjanje DELOM Mog spominjanja, pa ko god spomene Mene, spominje i tebe."

Ja'far ibn Muhammad as-Sadiq: "Niko tebe ne spomene kao Poslanika a da ne spomene Mene kao Gospodara."

Činjenica da je spominjanje Proroka neposredno povezano sa spominjanjem Alaha takođe pokazuje da je pokornost Proroku povezana sa pokornošću Alahu, a njegovo ime sa Alahovim imenom. Alah kaže: „Uzvišen si Ti! Rekoše oni, mi znamo samo ono čemu si nas Ti poučio! Zasigurno si Ti Sveznajući i Mudri.“ (2:32) i „verujte u Allaha i Njegovog Poslanika“ (4:136) Alah ih spaja koristeći veznik wa KOJI JE VEZNIK ORTAŠTVA. NIJE DOZVOLJENO KORISTITI OVAJ VEZNIK U VEZI SA ALAHOM NI ZA KOGA OSIM ZA PROROKA.

Hudhayfa je rekao da je Prorok rekao: "Niko od vas neka ne kaže: 'Kako Alah hoće I (wa) kako taj i taj hoće.' Radije recite: 'Kako Alah hoće.' Zatim zastanite i recite: 'Taj i taj hoće.'"

Al-Khattabi je rekao: "Prorok vas je uputio na ispravno ponašanje time što je Alahovu volju stavio pre volje drugih. Izabrao je 'ZATIM' (thumma), koje podrazumeva redosled i prvenstvo, nasuprot 'I' (wa), KOJE PODRAZUMEVA ORTAŠTVO."

Nešto slično pominje se u drugom hadisu. Neko je govorio u prisustvu Proroka, neka ga Alah blagoslovi i podari mu mir, i rekao: "Ko se pokorava Alahu I Njegovom Poslaniku, ispravno je upućen, a ko se pobuni protiv njih dvojice (spajajući ih upotrebom dvojine) …" Prorok mu je rekao: "Kako si loš govornik! Ustani! [Ili je rekao: Izlazi!]"

Abu Sulayman je rekao: "Nije voleo da se ta dva imena tako spajaju ZATO ŠTO TO PODRAZUMEVA JEDNAKOST." … (Iyad, Kitab Ash-shifa bi ta'rif huquq al-Mustafa (Healing by the recognition of the Rights of the Chosen One), prevela Aisha Abdarrahman Bewley [Madinah Press, Inverness, Scotland, U.K., treće ponovljeno izdanje 1991, meki povez], str. 7-8; podebljanje, velika slova i podvlačenje naši)

"… Spojio je njegovo ime sa Svojim imenom, a njegovo zadovoljstvo sa Svojim zadovoljstvom. Učinio ga je jednim od dva stuba tevhida." (Isto, str. 27)

Na kraju:

Ibn 'Abbas je rekao: "Na vratima Vrta je napisano: Ja sam Alah. Nema boga osim Mene. Muhamed je Alahov Poslanik. Neću kazniti nikoga ko to govori." (Isto, str. 90)

Zapazite da, iako je ovaj muslimanski pravnik otvoreno priznao da veznik podrazumeva ortaštvo, a time i jednakost, čineći Muhameda ravnopravnim ortakom Alahu, on očigledno nije uvideo kako dodavanje Muhamedovog imena Alahu upravo pomoću tog veznika to čini jasnim činom idolopoklonstva. Preciznije rečeno, islamsko vjeruju navodi muslimane da čine širk, odnosno greh pridruživanja ortaka Stvoritelju, za koji Kuran kaže da je neoprostiv greh (up. Kuran 4:48, 116).

Za više o muslimanskom vjeruju pogledajte sledeće članke:

Prava šehada sunitskog islama
Više o šehadi
Šehada
Lažna šehada

Muhamed: suvlasnik sveta

Zapanjujuće je da se za Muhameda tvrdi da je suvlasnik planete, budući da jedan hadis kaže da cela zemlja pripada i Alahu I njemu:

VI: Proterivanje Jevreja sa Arabijskog poluostrva

'Umar je rekao da je Prorok, neka ga Alah blagoslovi i podari mu mir, rekao: "Ostavićemo vas u tome dokle god vas Alah tamo bude ostavljao."

2996. Prenosi se da je Abu Hurayra rekao: "Dok smo bili u džamiji, Alahov Poslanik, neka ga Alah blagoslovi i podari mu mir, izašao je i rekao: 'Idite Jevrejima.' Izašli smo i došli do kuće al-Midras. Rekao je: 'Postanite muslimani i bićete bezbedni. Znajte da zemlja pripada Alahu I Njegovom Poslaniku. Želim da vas proteram iz ove zemlje. Ko god od vas ima nekakav imetak, neka ga proda. Ipak, zemlja pripada Alahu I Njegovom Poslaniku.'" (Aisha Bewley, Sahih Collection of al-Bukhari, Poglavlje 63. Poglavlja o džiziji i primirjima; *; podebljanje, velika slova i podvlačenje naši)

Ovo, možda, objašnjava zašto Kuran govori o tome da Alah svome poslaniku vraća plen i imovinu naroda:

„A vi niste gonili konje ni kamile zbog onoga što je Allah od njih, kao plen, darovao Svome Poslaniku, nego, Allah prepušta vlast Svojim poslanicima nad onima nad kojima On hoće; Allah nad svime ima moć. Plen stanovnika sela i gradova koji Allah Svome Poslaniku daruje pripada: Allahu i Njegovom Poslaniku, i njegovim bližnjima, i siročadima, i siromašnim, i putnicima namernicima - da ne bi prelazio samo iz ruku u ruke vaših bogataša; ono što vam Poslanik da, to prihvatite, a ono što vam zabrani - ostavite, i bojte se Allaha. Allah, zaista, žestoko kažnjava.“ S. 59:6-7

Sasvim je smisleno govoriti o vraćanju tuđe imovine Muhamedu, budući da sve što ljudi poseduju zapravo pripada njemu, jer je on suvlasnik zemlje i svega što je na njoj.

A pošto zemlja u celini pripada Muhamedu, njegovim sledbenicima je dozvoljeno da se mole gde god požele:

Prenosi Jabir bin 'Abdullah:

Prorok je rekao: "Dato mi je pet stvari koje pre mene nisu date nikome drugom.

1. Alah me je učinio pobedonosnim putem strahopoštovanja (time što je plašio moje neprijatelje) na razdaljini od mesec dana putovanja.

2. Zemlja mi je (i mojim sledbenicima) učinjena mestom za molitvu i sredstvom za obavljanje tejemuma, pa stoga svako od mojih sledbenika može da se moli gde god ga zatekne vreme molitve.

3. Ratni plen mi je učinjen halalom (dozvoljenim), a nikome pre mene nije bio dozvoljen.

4. Dato mi je pravo zagovaranja (na Dan vaskrsenja).

5. Svaki Prorok je bio slat samo svome narodu, a ja sam poslat celom čovečanstvu. (Sahih al-Bukhari, tom 1, knjiga 7, Broj 331)

Muhamedovo znanje

Kao da to nije dovoljno loše, postoje određena predanja koja suniti svrstavaju u pouzdana, a koja koriste veznik wa kada govore o tome da Alah i Muhamed znaju istu stvar:

Prenosi Ibn Abbas:
… On [Muhamed] im je naredio da veruju u Alaha i upitao ih je: "Znate li šta se podrazumeva pod verovanjem u Alaha?" Rekli su: "Alah I Njegov Poslanik najbolje znaju." Rekao je: "Da posvedočite da niko nema pravo da bude obožavan osim Alaha, Jedinog, koji nema ortaka, I da je Muhamed Alahov Poslanik; i da savršeno obavljate molitve i da dajete zekat." … (Sahih al-Bukhari, tom 9, knjiga 91, Broj 371, *)

Prenosi Abu Dharr:
Jednom sam bio sa Prorokom u džamiji u vreme zalaska sunca. Prorok je rekao: "O Abu Dharre! Znaš li gde sunce zalazi?" Odgovorio sam: "Alah I Njegov Poslanik najbolje znaju." Rekao je: "Ono odlazi i pada ničice ispod (Alahovog) Prestola; i to je Alahova Izjava: — „I Sunce se kreće do svoga staništa, to je odredba Silnoga i Sveznajućeg.“" (36.38) (Sahih al-Bukhari, tom 6, knjiga 60, Broj 326)

Prenosi 'Ali:
… 'Umar bin Al-Khattab je rekao: "Zaista je izdao Alaha, Njegovog Poslanika i vernike! Dozvoli mi da mu odsečem vrat!" Prorok je rekao: "O 'Umare! Šta ti znaš? Možda je Alah pogledao na borce sa Bedra i rekao: 'Činite šta hoćete, jer sam odredio da ćete biti u Raju.'" Na to je 'Umar zaplakao i rekao: "Alah I Njegov Poslanik najbolje znaju." (Sahih al-Bukhari, tom 8, knjiga 74, Broj 276, *)

Na kraju:

Prenosi Mu'adh bin Jabal:
Prorok je rekao: "O Mu'adhe! Znaš li koje je Alahovo pravo nad Njegovim robovima?" Rekao sam: "Alah I Njegov Poslanik najbolje znaju." Prorok je rekao: "Da Njega (Alaha) jedinog obožavaju i da Mu nikoga ne pridružuju u obožavanju. Znaš li koje je njihovo pravo nad Njim?" Odgovorio sam: "Alah I Njegov Poslanik najbolje znaju." Prorok je rekao: "Da ih ne kazni (ako tako čine)." (Sahih al-Bukhari, tom 9, knjiga 93, Broj 470, *)

Zar upotreba veznika u svim gorenavedenim predanjima ne podrazumeva da Muhamed zna sve što zna Alah, čineći ga time ravnopravnim ortakom Alahu u znanju? Ipak, zar to ne bi bilo u jasnoj protivrečnosti sa izričitim svedočanstvom Kurana da Muhamed ne zna ono što zna Alah i da mu je nepoznato ono što je skriveno?

„Reci: „Ja ne mogu da pribavim ni samom sebi neku korist, ni da otklonim od sebe kakvu štetu; biva onako kako hoće Allah. A kada bih znao ono što je nedokučivo čulima, stekao bih mnoga dobra, a zlo bi bilo daleko od mene; ja samo donosim opomene i radosne vesti ljudima koji veruju.““ S. 7:188 Hilali-Khan

Ako je tako, zar to onda ne pokazuje konačno da takozvana pouzdana predanja protivreče Kuranu?

Pokornost Muhamedu kao znak obogotvorenja

U prethodnim odeljcima citirali smo hadisku literaturu da bismo pokazali kako su muslimani prekršili sopstveni pojam islamskog monoteizma tako što su Alaha i Muhameda spojili upotrebom arapskog veznika za koji učenjaci kažu da označava ortaštvo, čime su Muhameda učinili Alahu ravnim.

Ipak, neće svaki musliman prihvatiti ove izjave iz hadiske literature, jer raste broj muslimana koji hadise u potpunosti odbacuju (1, 2). Oni čak mogu koristiti ta ista predanja da bi dokazali kako su muslimani iskvarili istinsku religiju islama i pritom Muhameda pretvorili u boga.

Imajući to na umu, želimo da svoju pažnju usmerimo na muslimanski sveti spis kako bismo pokazali da isti problem postoji i unutar samog Kurana. Neka se čitalac priseti da smo ranije citirali Qadija Iyada, koji je pomenuo da je pokornost Muhamedu neposredno povezana sa pokornošću Alahu. Qadi je to u osnovi preuzeo iz Kurana, jer on prilično često koristi veznik wa da bi spojio pokornost i verovanje u Alaha i u Muhameda.

Čitalac treba da ima na umu da svi sledeći navodi koriste veznik wa ("i"):

„I pokoravajte se Allahu i Poslaniku kako bi vam bila milost ukazana.“ S. 3:132

„To su Allahovi propisi, a onoga ko se pokorava Allahu i Njegovom Poslaniku On će uvesti u rajske bašte kroz koje reke teku i u kojima će večno da ostanu. To je veliki uspeh. A onoga ko bude nepokoran Allahu i Njegovom Poslaniku, pa bude prelazio preko Njegovih granica, Allah će uvesti u Vatru u kojoj će večno da ostane; takvom pripada ponižavajuća patnja.“ S. 4:13-14

„Oni koji su pokorni Allahu i Poslaniku Muhammedu biće u društvu onih koje je Allah blagoslovio: verovesnika, onih koji srcem iskreno i u potpunosti veruju, onih koji su svojim životima posvedočili na Allahovom putu i čestitih ljudi, a divno li je to društvo!“ S. 4:69

„I budite poslušni Allahu i budite poslušni Poslaniku i oprezni budite! A ako se okrenete, onda znajte da je Naš Poslanik dužan samo da jasno obznani.“ S. 5:92 A. Yusuf Ali

„Borite se protiv onih kojima je data Knjiga, a koji ne veruju ni u Allaha ni u onaj svet, oni ne smatraju zabranjenim ono što Allah i Njegov Poslanik zabranjuju i ne ispovedaju istinsku veru - sve dok ne daju glavarinu poslušno i pri tom budu ponizni.“ S. 9:29

„Kad se vernici Allahu i Poslaniku Njegovom pozovu da im presudi, samo kažu: „Slušamo i pokoravamo se!“ To su oni koji su uspeli.“ S. 24:51

„Reci: „Pokoravajte se Allahu i pokoravajte se Poslaniku!“ A ako se okrenete, on je dužan da radi ono što se njemu naređuje, a vi ste dužni ono što se vama naređuje, pa ako mu budete poslušni, bićete na Pravom putu - a Poslanikova dužnost je samo da jasno obznani.“ S. 24:54

„Kad Allah i Poslanik Njegov nešto odrede, onda ni vernik ni vernica nemaju pravo po svom nahođenju da postupe. A ko Allaha i Njegovog Poslanika ne posluša, taj je sigurno skrenuo s Pravog puta.“ S. 33:36 Hilali-Khan

„Mi smo te poslali kao svedoka, i donosioca radosnih vesti, i opominjača, da verujete u Allaha i u Njegovog Poslanika, i da veru Njegovu pomognete, i da Ga veličate i da Ga jutrom i večeri slavite i hvalite.“ S. 48:8-9

„Zar vas je strah da pre razgovora svoga udelite milostinju?! A ako ne udelite i Allah vam oprosti, onda obavljajte molitvu i dajte obaveznu milostinju i budite pokorni Allahu i Njegovom Poslaniku! Allah u potpunosti zna ono što vi radite.“ S. 58:13

Postoji još mnogo odlomaka koji koriste ovu formulaciju, npr. 3:32, 8:1, 20, 24, 46, 9:71, 24:47, 33:33, 66, 47:33, 49:14, 64:12, kao i neki dodatni o kojima će uskoro biti detaljnije reči, jer otkrivaju dodatne vidove.

Prema islamskom i kuranskom shvatanju, Kuran u potpunosti i isključivo potiče od Alaha, i ni najmanje ne vodi poreklo od Muhameda ili drugih ljudskih izvora. Zašto bi onda Muhamedovo ime uopšte moralo biti pomenuto, ako je to značenje ove fraze? Ono ne bi ništa dodalo naredbi "pokoravajte se Alahu" (u onome što vam je zapovedio u Kuranu). Štaviše, u tom slučaju bi ovakva formulacija samo pomutila pojam da Kuran ni na koji način ne potiče od Muhameda, sugerišući da su Alah i Muhamed nešto poput koautora kojima se treba pokoravati zajedno, jer su zajedno izvor Kurana.

Nigde u Bibliji ne nalazimo ovakav spoj, "pokoravajte se Bogu i njegovom proroku". Ako je nešto očigledno Božja reč, nema potrebe da se ime glasnika dodaje u zapovest o pokornosti Bogu i Njegovoj reči. A ako to nije Božja reč, onda ni dodavanje glasnikovog imena ne čini je nimalo autoritativnijom.

Naš zaključak podupire i činjenica da se u nekoliko slučajeva, npr. 5:92, 24:54 itd., reč "pokoravati se" izričito ponavlja, tj. „Pokoravajte se Allahu i pokoravajte se Poslaniku“.

Osim toga, ako je ovo poslednje tumačenje ispravno, onda bi se očekivalo da se u Kuranu nađu i druga mesta na kojima se govori samo o pokornosti Muhamedu, a da se Alah u pozivu na pokornost čak i ne pominje izričito, kao što ne bi bilo iznenađenje naći zapovest o pokornosti Alahu bez pominjanja Muhameda. I zaista je tako. Njih dvojica (Alah i poslanik) gotovo se uvek pominju zajedno kada Kuran od svojih slušalaca zahteva pokornost, ali se može naći i zapovest o pokornosti poslaniku upotrebljena zasebno, kao što će pokazati narednih nekoliko navoda:

„Pravi vernici su samo oni koji veruju u Allaha i Njegovog Poslanika, a koji se, kad su sa njim na kakvom važnom sastanku, ne udaljuju dok od njega dopuštenje ne dobiju. Oni koji od tebe traže dopuštenje, u Allaha i Njegovog Poslanika, zaista, veruju. I kad oni zatraže dopuštenje od tebe zbog kakvog svog posla, dopusti kome hoćeš od njih, i zamoli Allaha da im oprosti - zaista Allah oprašta grehe i milostiv je. Ne smatrajte Poslanikov poziv upućen vama kao poziv koji vi jedni drugima upućujete; Bog sigurno zna one među vama koji se kradom izvlače. Neka se pripaze oni koji postupaju suprotno njegovom naređenju da ih ne stigne kakvo iskušenje, ili da ih ne snađe bolna patnja.“ S. 24:62-63

Samo su oni istinski vernici koji čekaju Muhamedovu dozvolu (ne Alahovu dozvolu), a na Muhamedu je da je da ili uskrati („dopusti kome hoćeš od njih“), tj. to da li se neko pokorava Muhamedovoj reči ili ne određuje njegov status istinskog vernika.

Još snažniji su ovi stihovi:

„Ko se pokori Poslaniku, pokorio se i Allahu, a ko se okrene, pa Mi te nismo poslali da im čuvar budeš.“ S. 4:80 Pickthall

„Oni koji su ti se zakleli na vernost - zakleli su se, zaista, na vernost samom Allahu - Allahova ruka je iznad njihovih ruku! Onaj ko prekrši zakletvu krši je na svoju štetu, a ko ispuni ono na šta se obavezao Allahu, On će da mu podari veliku nagradu!“ S. 48:10

Želite da se pokorite Alahu? Dobro, to možete učiniti tako što ćete se jednostavno pokoriti poslaniku. Ko se pokorava Muhamedu, već se pokorio Alahu. Pokoravajući se Muhamedu, čovek se pokorava Alahu. Pokornost Muhamedu proglašena je istoznačnom sa pokornošću Alahu. Muhamed je, za sve praktične svrhe, zauzeo Alahovo mesto.

Štaviše, celokupno nečije spasenje određeno je njegovom pokornošću i odanošću Muhamedu:

„Ako vi volite Allaha, onda mene (Muhammeda) sledite, i vas će Allah da voli i grehe će da vam oprosti! A Allah oprašta grehe i milostiv je.“ S. 3:31 Pickthall

„Allah obećava da će one među vama koji budu verovali i dobra dela činili sigurno namesnicima na Zemlji postaviti, kao što je postavio namesnicima one pre njih, i da će im zacelo veru njihovu učvrstiti, onu koju im On želi, i da će im sigurno strah sigurnošću zameniti; oni će samo Mene obožavati, i neće druge Meni u obožavanju da pridružuju. A oni koji i posle toga budu nevernici – oni su pravi grešnici. A vi obavljajte molitvu i dajte milostinju i Poslaniku budite poslušni da bi vam se milost ukazala.“ S. 24:55-56

„Zar ne vidiš one kojima je zabranjeno da se sašaptavaju kako se zatim vraćaju onome što im je zabranjeno i sašaptavaju se o grehu, neprijateljstvu i neposlušnosti prema Poslaniku?! A kad ti dolaze, pozdravljaju te onako kako te Allah nikad nije pozdravio, i među sobom govore:“Trebalo bi da nas Allah već jednom kazni za ono što govorimo!” Dovoljan će da im bude Pakao! U njemu će da gore, a užasno je to odredište!“ S. 58:8

I zapazite ovde:

„One koji Allaha i Njegovog Poslanika budu vređali“ (Inna allatheena yuthoona Allaha wa-rasoolahu) „Allah će, zaista, i na ovom svetu i na Budućem svetu prokleti, i pripremiti im ponižavajuću patnju.“ S. 33:57 Hilali-Khan

Muslimani se upozoravaju da ne uznemiravaju niti vređaju Alaha i njegovog poslanika, dok se u sledećem stihu:

„Ima ih koji uznemiravaju Verovesnika“ (Wa-minhumu allatheena yuthoona al-nabiyya) „Ima ih koji uznemiravaju Verovesnika i govore: „On je kao uvo - veruje u sve što čuje!“ Reci: „On je kao uvo koje čuje ono što je dobro po vas, veruje u Allaha i veruje vernicima, i milost je onima između vas koji veruju.“ A one koji Allahovog Poslanika uznemiravaju čeka bolna patnja.“ S. 9:61 Y. Ali

pominje samo Muhamed, bez ikakvog pominjanja njegovog boga.

Ono što sve ovo čini još zanimljivijim jeste ono što je Muhamed imao da kaže u vezi sa tumačenjem sledećeg navoda:

„Jevreji govore: „Uzejr je Allahov sin“, a hrišćani kažu: „Mesija je Allahov sin.“ To su njihove reči, iz njihovih usta, oponašaju reči prethodnih nevernika - ubio ih Allah! Kuda se odmeću? Oni, pored Allaha, bogovima smatraju svoje sveštenike, i svoje monahe i Mesiju, Marijinog sina. A naređeno im je da obožavaju samo jedinog Allaha – nema istinskog boga osim Njega. Uzvišen je On u odnosu na one koje Njemu pridružuju u obožavanju.“ S. 9:30-31

U vezi sa Kuranom 9:31, Ibn Kathir je zabeležio da je Muhamed navodno rekao da su Jevreji i hrišćani obogotvorili svoje rabine i monahe tako što su im davali potpunu odanost i pokornost:

„Oni, pored Allaha, bogovima smatraju svoje sveštenike, i svoje monahe i Mesiju, Marijinog sina.“ [9:31].

Imam Ahmed, At-Tirmizi i Ibn Jarir At-Tabari zabeležili su hadis preko nekoliko lanaca prenošenja, od 'Adija bin Hatima, neka je Alah zadovoljan njime, koji je postao hrišćanin u vreme džahilijeta. Kada je poziv Alahovog Poslanika stigao do njegovog kraja, 'Adi je pobegao u Ash-Sham, a njegova sestra i nekolicina njegovih ljudi bili su zarobljeni. Alahov Poslanik je oslobodio njegovu sestru i dao joj darove. Ona je otišla svome bratu i podstakla ga da postane musliman i da ode Alahovom Poslaniku. 'Adi, koji je bio jedan od poglavara svog naroda (plemena Tai') i čiji je otac, Hatim At-Ta'i, bio poznat po darežljivosti, otišao je u Medinu. Kada su ljudi objavili njegov dolazak, 'Adi je otišao Alahovom Poslaniku noseći srebrni krst oko vrata. Alahov Poslanik je proučio ovaj ajet;

„Oni, pored Allaha, bogovima smatraju svoje sveštenike, i svoje monahe“.

'Adi je prokomentarisao: "Rekao sam: 'Oni ih nisu obožavali.'" Prorok je rekao:

((Jesu. Oni (rabini i monasi) su im (hrišćanima i Jevrejima) zabranjivali ono što im je dozvoljeno i dozvoljavali ono što je zabranjeno, a oni su ih slušali. Tako su ih obožavali.)) …

„Oni, pored Allaha, bogovima smatraju svoje sveštenike, i svoje monahe“

da su hrišćani i Jevreji slušali svoje monahe i rabine u svemu što bi im dozvolili ili zabranili…" (Tafsir Ibn Kathir (Abridged), Surat Al-A'raf to the end of Surah Yunus, skratila grupa učenjaka pod nadzorom šejha Safiur Rahmana Al-Mubarakpurija [Darussalam Publishers & Distributors, Riyadh, Houston, New York, London, Lahore; prvo izdanje: maj 2000], tom 4, str. 409-410; podebljanje naše)

Ipak, Muhamed nije imao nikakav problem da upravo takvu slepu pokornost i odanost zahteva od svojih sledbenika! Ako je bespogovorno pokoravanje hirovima i naredbama rabina i monaha čin obogotvorenja, čin obožavanja, onda muslimani obožavaju i obogotvoruju Muhameda time što mu daju upravo takvu odanost; a čine to po izričitoj i strogoj Muhamedovoj naredbi. Još gore, prema Muhamedu, oni to zapravo čine po izričitoj Alahovoj naredbi, što znači da je Alah taj koji zahteva da muslimani obogotvoruju i obožavaju Muhameda!

Napomena: Nigde u Svetoj Bibliji ne nalazimo zapovest o pokornosti rabinima ili monasima, pa čak ni prorocima, na način na koji se pokornost zahteva za Muhameda u Kuranu. Kuran uveliko prevazilazi sve što se nalazi u jevrejskim ili hrišćanskim svetim spisima.

Na kraju, i još začuđujuće, pokornost Muhamedu zapravo ima prvenstvo nad obožavanjem Alaha!

Prenosi Abu Said bin Al-Mu'alla:
Dok sam se molio u džamiji, Alahov Poslanik me je pozvao, ali mu se nisam odazvao. Kasnije sam rekao: "O Alahov Poslaniče! Molio sam se." Rekao je: "Zar Alah nije rekao — „odazovite se Allahu i Poslaniku kad od vas zatraži da činite ono što vas oživljava“" (8.24) … (Sahih al-Bukhari, tom 6, knjiga 60, Broj 1)

CXLII: „O vi koji verujete, odazovite se Allahu i Poslaniku kad od vas zatraži da činite ono što vas oživljava; i neka znate da Allah deluje između čoveka i njegovog srca, i da ćete svi da budete sakupljeni pred Njim.“ (8:24)

4370. Prenosi se da je Sa'id b. al-Mu'alla rekao: "Molio sam se, a Alahov Poslanik, neka ga Alah blagoslovi i podari mu mir, prošao je i pozvao me, ali mu nisam odgovorio dok nisam završio molitvu. Zatim sam otišao k njemu, a on je rekao: 'Šta te je sprečilo da dođeš k meni? Zar Alah ne kaže: „odazovite se Allahu i Poslaniku kad od vas zatraži da činite ono što vas oživljava“ (8:24)?' Onda mi je rekao: 'Naučiću te suru koja je najveća sura u Kuranu pre nego što odeš.' Prorok, neka ga Alah blagoslovi i podari mu mir, spremao se da ode, pa sam ga podsetio."

Ovo se prenosi od Abu Sa'ida, čoveka iz reda Prorokovih drugova, neka ga Alah blagoslovi i podari mu mir. Rekao je: "To je: „Sva hvala pripada Allahu, Gospodaru svih svetova.“, Sedam često ponavljanih." (Aisha Bewley, The Sahih Collection of al-Bukhari, Poglavlje 68. Knjiga tefsira, *; podebljanje, velika slova i podvlačenje naši)

Muhamed navodi Kuran 8:24 kao dokaz da Kuran posredno svedoči kako je trenutno odazivanje njegovom pozivu važnije od molitve Bogu! To je zaista vrhunac oholosti i bogohuljenja. Umesto da pohvali svog druga zato što obožava Alaha, Muhamed ima drskosti da ga prekori zato što nije ostavio svoju molitvu po strani kako bi se odazvao pozivu svog proroka. Muslimanov odnos prema Muhamedu ima prednost nad njegovim odnosom prema Bogu. Koji bi se musliman usudio da kaže da Muhamed nije razumeo značenje Kurana 8:24? Koji bi musliman želeo da tvrdi da je Muhamed zloupotrebio ovaj stih i sagrešio protiv Boga ponašajući se oholo i bogohulno, pripisujući sebi položaj koji mu Kuran ne daje? U svakom slučaju, ako muslimane ovaj događaj ne uveri da je Muhamed sebe postavio na isti nivo sa Bogom, pa čak i iznad njega, onda ih ništa neće uveriti.

Da bismo sprečili moguć nesporazum, naglasimo ponovo: naša kritika nije to što Kuran sadrži zapovest da se sluša Božji prorok. Sve religije u sebe ugrađuju načela poslušnosti kako građanskim tako i duhovnim vlastima. Religije ne promovišu anarhiju već nastoje da uspostave red u društvu, a to nužno zahteva poslušnost onima koji su na položaju vlasti. Biblija podstiče vernike da budu poslušni zakonima vlasti (Rimljanima 13) čak i kada je ta vlast paganska, i zapoveda im da dragovoljno slede svoje duhovne vođe (Jevrejima 13:17), kako im ne bi otežavali vršenje njihove dužnosti. Međutim, ta poslušnost ljudskim vlastima, pa i duhovnim vlastima, uvek je uslovna (Dela apostolska 5:29), nikada apsolutna. Suština čitave ove rasprave jeste u tome što je u Kuranu Muhamed stavljen na isti nivo sa Alahom, tj. povezan je s Alahom arapskim veznikom (wa) za koji muslimanski izvori — a ne jevrejski, hrišćanski ili neprijateljski — spremno priznaju da podrazumeva partnerstvo i jednakost. Stoga Muhameda treba slušati isto onako kako se sluša Alah. Večna sudbina vernika uslovljena je time da li u svemu slušaju poslanika. Štaviše, Muhamedovo znanje izjednačeno je s Alahovim. Upravo to je ono što predstavlja obogotvorenje, npr. upotreba veznika koji ga čini Alahovim ravnopravnim partnerom u poslušnosti i znanju, i stoga je bogohulno.

Islam: religija pokoravanja Muhamedu?

Najbolje (ili najgore) sačuvali smo za kraj. Muslimani često kažu da islam znači pokornost/predanje i da je musliman onaj ko se potpuno pokorava/predaje Alahu. Kao što sledeći stihovi jasno pokazuju:

„Ko drugi veru Avramovu izbegava do onaj koji ne drži do sebe!? Mi smo njega na ovome svetu odabrali, pa će on i na drugom svetu biti među dobrima. Kada je njemu Gospodar njegov rekao: "Predan budi!" On je odgovorio: "Ja sam predan Gospodaru svetova." I Avram je, kao i Jakov, to sinovima svojim zapovedio: „Sinovi moji, Allah vam je veru odabrao, i nipošto nemojte da umrete drugačije osim kao muslimani.“ Zar ste bili prisutni kada je Jakovu smrtni čas došao?! Kad je on sinove svoje upitao: „Koga ćete, nakon mene, da obožavate?" Odgovorili su: „Obožavaćemo Boga tvog, Boga tvojih otaca Avrama, Jišmaela i Isaka, Boga Jedinog! I mi se samo Njemu predajemo!““ S. 2:130-133 Arberry

Ipak, propuštaju da ljudima kažu da islam nije usredsređen samo na pokornost Alahu, već podrazumeva i potpuno pokoravanje Muhamedu. Drugim rečima, pravi musliman je onaj ko se ne pokorava samo Alahu već i potpuno pokorava, odnosno predaje, svu svoju volju i sve svoje odluke Muhamedu! Pažljivo razmotrite sledeći navod:

„I, tako Mi Gospodara tvoga, oni neće da veruju sve dok za sudiju u međusobnim sporovima tebe ne prihvate, a potom u dušama svojim ne osete tegobu zbog onoga što si odredio i sasvim se ne pokore!“ S. 4:65 Arberry

Evo još jednog prevoda:

Ovde nam se jasno i otvoreno kaže da musliman mora potpuno da se preda Muhamedu, uz potpunu pokornost!

Da nas muslimani ne bi optužili da izvrćemo značenje ovog konkretnog navoda, evo kako su neki od uglednih islamskih komentatora tumačili ovo mesto:

Ali ne, (fa-la, la je dodato) tako mi tvog Gospoda! Neće verovati dok tebe ne uzmu za sudiju u onome što je izbilo, što se zapetljalo, među njima, i dok u sebi ne nađu nikakvu prepreku, [nikakvu] teskobu ili sumnju, u pogledu onoga što ti presudiš, već se pokore, [već] se povinuju tvojoj presudi, potpunom pokornošću, bez prigovora. (Tafsir al-Jalalayn; podebljanje i podvlačenje naši)

(Ali ne, tako mi tvoga gospoda) Alah se zakleo Sobom i životom Muhamedovim, (neće verovati) u tajnosti niti zaslužuju da se nazovu vernicima kada su sami (dok tebe ne uzmu za sudiju u onome oko čega se spore i dok u sebi ne nađu) u svojim srcima (nikakvu odbojnost) nikakvu sumnju (prema onome što ti presudiš) među njima, (i dok se ne pokore potpunom pokornošću) potpuno ti se pokore. (Tanwîr al-Miqbâs min Tafsîr Ibn ‘Abbâs; podebljanje i podvlačenje naši)

Sledeći muslimanski autor sufijske orijentacije piše:

Kada je najbolji naraštaj čovečanstva koji je ikada hodio zemljom shvatio da im se Gospodar neba obraća neposredno Svojim bezvremenim Govorom, i to na jeziku koji su savladali bolje nego što je ijedan ljudski narod ikada savladao neki jezik, shvatili su ne samo da je Alah Svemogući odredio najdostojnijeg među njima za nosioca konačne Poruke čovečanstvu, već i da je veru u tog najčasnijeg, najodlikovanijeg i najsavršenijeg Poslanika — našeg gospodara Muhameda — učinio sastavnim uslovom vere u samog Alaha, time što je više puta rekao: "Verujte u Alaha I u Poslanika."

Takođe su iznova i iznova slušali kako im Alah zapoveda: "Slušajte Alaha I Poslanika." Shvatili su i da im je Alah Svemogući naglasio da im je taj Poslanik vrhovni uzor ponašanja i vere u Alaha i Sudnji dan. Čuli su i razumeli da to znači da moraju slediti njega i voleti njega pre nego što mogu tvrditi da slede i vole Alaha.

Dalje su razumeli koji se nivoi ispravnog i istinskog sleđenja Proroka zahtevaju i o kojima zavisi nečija stvarna vera u Alaha Uzvišenog: „I, tako Mi Gospodara tvoga, oni neće da veruju sve dok za sudiju u međusobnim sporovima tebe ne prihvate“. Ali nije dovoljno uzeti Proroka za sudiju; to se mora učiniti bez ikakve unutrašnje rezerve prema Proroku i njegovoj odluci: „a potom u dušama svojim ne osete tegobu zbog onoga što si odredio“. Čak ni to bezrezervno prihvatanje Prorokove presude nije dovoljno; mora postojati potpuno prihvatanje Proroka srcem, umom i dušom: „sasvim se ne pokore“ (4:65)! (Gibril Fouad Haddad, The Story of Hadith - On Obeying, Following, Imitating, And Loving Prophet Muhammad; podebljanje i podvlačenje naši)

A da bismo pokazali šta se dešava svakom muslimanu koji odbije da se potpuno pokori Muhamedu, evo komentara uglednog sunitskog egzegete Ibn Kesira:

Čovek ne postaje vernik osim ako se za presudu ne obrati Poslaniku I NE POKORI SE NJEGOVIM ODLUKAMA

Alah je rekao…

„I, tako Mi Gospodara tvoga, oni neće da veruju sve dok za sudiju u međusobnim sporovima tebe ne prihvate“ Alah se kune Svojim Slavnim, Najčasnijim Bićem da niko neće dostići veru dok se za presudu ne obrati Poslaniku U SVIM STVARIMA. Zatim, sve što Poslanik zapovedi jeste čista istina kojoj se treba pokoriti i iznutra i spolja. Alah je rekao…

„a potom u dušama svojim ne osete tegobu zbog onoga što si odredio i sasvim se ne pokore“ to jest: prianjaju uz tvoju presudu i stoga ne osećaju nikakvo kolebanje zbog tvoje odluke, već joj se pokoravaju i iznutra i spolja. Prorokovoj odluci pokoravaju se potpunom pokornošću, bez ikakvog odbacivanja, poricanja ili spora. Al-Buhari beleži da je `Urva rekao: "Az-Zubejr se posvađao s jednim čovekom oko potoka kojim su se obojica služili za navodnjavanje. Alahov Poslanik reče Az-Zubejru…

<<O Zubejre! Prvo natapaj (svoj vrt), a zatim pusti vodu da teče tvome susedu.>> Ensarija se naljutio i rekao: `O Alahov Poslaniče! Da li je to zato što ti je rođak?' Nato je lice Alahovog Poslanika promenilo boju (od ljutnje) i on reče…

<<Natapaj (svoj vrt), o Zubejre, a zatim zadrži vodu dok ne dosegne zidove (oko palmi). Potom pusti vodu svome susedu.>> Tako je Alahov Poslanik dao Az-Zubejru njegovo puno pravo pošto ga je ensarija naljutio. Pre toga je Alahov Poslanik doneo velikodušnu presudu, korisnu i za Az-Zubejra i za ensariju. Az-Zubejr je rekao: `Mislim da je sledeći stih objavljen povodom tog slučaja…

„I, tako Mi Gospodara tvoga, oni neće da veruju sve dok za sudiju u međusobnim sporovima tebe ne prihvate“’" Drugi povod: u svom Tefsiru, Al-Hafiz Abu Ishak Ibrahim bin `Abdur-Rahman bin Ibrahim bin Duhajm beleži da je Damra preneo kako su dvojica ljudi iznela svoj spor pred Proroka, a on je presudio u korist onoga ko je među njima bio u pravu. Onaj koji je izgubio spor rekao je: "Ne slažem se." Drugi ga je upitao: "Šta onda hoćeš?" On reče: "Hajdemo Ebu Bekru As-Sidiku." Otišli su Ebu Bekru i onaj koji je dobio spor rekao je: "Otišli smo s našim sporom Proroku i on je doneo odluku u moju korist." Ebu Bekr reče: "Onda je presuda ona koju je doneo Alahov Poslanik." Onaj koji je izgubio spor i dalje je odbijao presudu i rekao: "Hajdemo `Umeru bin Al-Hatabu." Kada su otišli `Umeru, onaj koji je dobio spor rekao je: "Izneli smo svoj spor pred Proroka i on je presudio u moju korist, ali ovaj čovek je odbio da se pokori odluci." `Umer bin Al-Hatab upitao je drugog čoveka i on je to potvrdio. `Umer je otišao u svoju kuću i izašao iz nje držeći uzdignut svoj mač. Mačem je udario po glavi čoveka koji je odbio Prorokovu presudu i ubio ga. Potom je Alah objavio...

„I, tako Mi Gospodara tvoga, oni neće da veruju“. (Tafsir Ibn Kathir; velika slova i podvlačenje naši)

Muhamedov drug hladnokrvno je posečen samo zato što je odbio da se potpuno pokori odluci svog proroka!

Kao da to nije dovoljno šokantno, Muhamed je muslimanima još i zapovedio da ga vole isto onoliko koliko vole Alaha!

„Reci: „Ako su vam vaši očevi, i vaši sinovi, i vaša braća, i vaše žene, i vaš rod, i vaša imanja koja ste stekli, i trgovačka roba za koju strahujete da neće da se proda, i vaše kuće u kojima se prijatno osećate - draži od Allaha i Poslanika, i od borbe na Njegovom putu“ S. 9:24 Arberry

Prenosi Enes:
Prorok je rekao: "Ko poseduje sledeće tri osobine, osetiće slast (nasladu) vere:
1. Onaj kome Alah I Njegov Poslanik postanu draži od svega ostalog.
2. Ko voli nekog čoveka i voli ga samo radi Alaha.
3. Ko mrzi da se vrati u ateizam (nevernstvo) kao što mrzi da bude bačen u vatru." (Sahih al-Bukhari, tom 1, knjiga 2, broj 15, *)

Prenosi Enes:
Alahov Poslanik je rekao: "Ko poseduje (sledeće) tri osobine, osetiće slast vere (1): Onaj kome Alah I Njegov Poslanik postanu draži od svega ostalog; (2) ko voli nekog čoveka i voli ga samo radi Alaha; (3) ko mrzi da se vrati u ateizam (nevernstvo) kao što mrzi da bude bačen u Vatru." (Sahih al-Bukhari, tom 9, knjiga 85, broj 74)

Muhamed čak treba da bude bliži vernicima od njih samih:

„Verovesnik je preči vernicima nego oni sami sebi, a žene njegove su kao majke njihove. A rođaci, po Božjoj knjizi, preči su jedni drugima od ostalih vernika i iseljenika iz Mekke. Prijateljima svojim možete oporukom nešto ostaviti. To je zapisano u Knjizi.“ S. 33:6 Y. Ali

Uporedite to sa istinskim prorocima Svete Biblije, koji nikada nikome nisu rekli da njih voli isto onoliko koliko voli Jahvea. Umesto toga, evo šta su zapovedali:

„Čuj, Izrailju: Gospod je Bog naš jedini Gospod. Zato ljubi Gospoda Boga svojega iz svega srca svojega i iz sve duše svoje i iz sve snage svoje.“ Ponovljeni zakoni 6:4-5

Istina je da je Isus zahtevao od svojih sledbenika da ga vole isto onoliko koliko vole Boga, očekujući od njih bezuslovnu ljubav:

„Koji ljubi oca ili mater većma nego mene, nije mene dostojan; i koji ljubi sina ili kćer većma nego mene, nije mene dostojan. I koji ne uzme krst svoj i ne pođe za mnom, nije mene dostojan. Koji čuva život svoj, izgubiće ga, a koji izgubi život svoj mene radi, naći će ga.“ Matej 10:37-39

„Tada Isus reče učenicima svojim: Ako hoće ko za mnom ići, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i za mnom ide. Jer ko hoće život svoj da sačuva, izgubiće ga; a ako ko izgubi život svoj mene radi, naći će ga. Jer kakva je korist čovjeku ako sav svijet zadobije a duši svojoj naudi? Ili kakav će otkup dati čovjek za dušu svoju?“ Matej 16:24-26

Ali razlog zbog kojeg je mogao da postavi takav zahtev jeste taj što je, prema Novom zavetu, Isus Bog!

Muhamed je, međutim, samo stvorenje, običan smrtnik, i to što on zahteva takvu ljubav jeste bogohulno i idolopokloničko.

Zar ovo nije jasan dokaz da se religija islama sastoji u potpunom, celovitom pokoravanju podjednako i Alahu i Muhamedu, a ne samo Alahu? I zar to dalje ne dokazuje da muslimani moraju slušati i poštovati Muhameda na isti način i u istoj meri kao i svog boga Alaha, čime se Muhamed čini Alahovim partnerom i njemu ravnim?

Zaključak

Imajući u vidu sve prethodno, prilično je očigledno da su muslimani postavili Muhameda na isti nivo sa Alahom, čineći ga time udeonikom i sudeonikom u božanstvu.

Čini nam se jasnim da su imena Muhamed i Ahmed u jednom smislu proročanska, jer ovi imenički opisi nagoveštavaju vreme kada su ga njegovi sledbenici na kraju uzdigli na nivo božanstva, hvaleći ga onako kako se hvali bog.

I premda je Muhamed upozoravao svoje sledbenike da ga preterano ne hvale, niti da ga hvale onako kako hrišćani hvale Gospoda Isusa,

Prenosi 'Umer:
Čuo sam Proroka kako kaže: "Ne preterujte u hvaljenju mene kao što su hrišćani preterali u hvaljenju sina Marijinog, jer ja sam samo Rob. Zato me zovite Alahov Rob i Njegov Poslanik." (Sahih al-Bukhari, tom 4, knjiga 55, broj 654)

on sam je pokrenuo događaje koji su neizbežno doveli do toga da mu se takva hvala odaje, budući da je u svoj Kuran stavio određene izjave koje su ga uzdigle na nivo božanstva. Stoga, ako je ikoga kriviti za muslimansko obogotvorenje i obožavanje islamskog proroka, to je sam Muhamed, i on zato mora snositi ličnu odgovornost za to što je svoje sledbenike doveo do idolopoklonstva zbog njihove preterane hvale i odanosti prema njemu.

Dodatna literatura

Obogotvorenje Muhameda
Muhamed: narcis
Megalomanija
Muhamedova megalomanija

Napomene

(1) Ne misle svi muslimani tako visoko o Muhamedu ibn Abdul-Vehabu. Umesto da ga vide kao velikog reformatora, pojedini muslimani ga zapravo smatraju velikim razaračem islamske vere. Za spisak razloga zbog kojih ti učenjaci imaju tako nisko mišljenje o Abdul-Vehabu i njegovom pokretu preporučujemo sledeće članke:

Prikaz knjige Kitab al-Tawhid
Sulayman ibn `Abd al-Wahhab
Abu Zahra o vehabizmu

DODATAK

Razmatranje mogućih prigovora

Većini muslimana neće se dopasti naši zaključci i možda će pokušati da na naš gornji argument — da "slušajte Alaha i poslanika" de facto znači pridruživanje Muhameda Alahu i davanje božanskog statusa njemu — iznesu sledeći prigovor. Mogu pokušati da tvrde kako Muhamed po tome nije jedinstven, ukazujući na činjenicu da u Kuranu ne postoji samo zapovest da se sluša Muhamed, već i nekoliko drugih poslanika zahteva poslušnost od svojih savremenika, up. S. 3:50 (Isus); 26:108, 110; 71:3-4 (Noje); 26:126, 131 (Hud); 26:144, 150 (Salih); 26:163 (Lot); 26:179 (Šuajb).

Postoji nekoliko razloga zbog kojih ovo poređenje ne daje željeno pobijanje naše teze.

U svim tim odlomcima poslušnost poslaniku ne zahteva Alah / autor Kurana, već su to samo izveštaji o tome šta su ti prošli poslanici navodno rekli svojim slušaocima. U svakom pojedinom slučaju tvrdi se da je poslanik rekao: "Bojte se Alaha i slušajte me." Nasuprot tome, odlomci o kojima je gore bilo reči jesu neposredne Alahove zapovesti da se sluša poslanik, Muhamed. Nijedan od odlomaka koji se odnose na druge poslanike nema taj određeni oblik. To je prva znatna razlika između ove dve grupe odlomaka.
Nijedan od tih odlomaka ne sadrži paralelnu izjavu o "Alahu I poslaniku". Gornja poenta nije bila samo to da je ljudima zapoveđeno da slušaju Muhameda, već to da su Alah i Muhamed stavljeni na isti nivo time što se dvadesetak puta pominju jedan uz drugog upotrebom arapskog veznika wa ("i"), koji podrazumeva partnerstvo, čime poslušnost poslaniku postaje istoznačna poslušnosti Alahu. Taj strogi paralelizam stavlja ih na isti nivo autoriteta. To nije slučaj u odlomcima koji se odnose na druge poslanike. Naročito, ne postoji nijedan drugi poslanik za koga se kaže: "slušajte Alaha I ovog poslanika". Štaviše, u svakom slučaju glagol koji se koristi u vezi s Alahom ("bojte se Alaha") razlikuje se od glagola koji se koristi u vezi s poslanikom ("i slušajte me"). Da bismo ove tačke jasnije izneli, uporedite zapovesti da se sluša Alah I njegov poslanik Muhamed sa sledećim primerima:

„Potvrđujući tako istinitost Tore, objavljene pre mene, i dopuštajući nešto što vam je bilo zabranjeno, ja vam donosim dokaz od vašega Gospodara. Pa, bojte se Allaha, a meni budite pokorni!“ S. 3:50 Hilali-Khan

„zato se bojte Allaha i meni budite poslušni!“ S. 26:108 Sher Ali; up. 110, 123, 126, 131, 144, 150, 163, 179

„A kad je Isus doneo očigledne dokaze, kazao je: „Donosim vam mudrost i dolazim da vam objasnim ono u čemu se razilazite. Zato se bojte Allaha i meni se pokoravajte.“ S. 43:63 Hilali-Khan

„Mi smo poslali Noja njegovom narodu: „Upozoravaj svoj narod pre nego što ga stigne bolna patnja!“ „O narode moj“, govorio je on, „ja sam vam zaista jasni opominjač! Allaha obožavajte i bojte Ga se, a meni budite poslušni. On će vaše grehe da vam oprosti i u životu do određenog časa da vas ostavi, a kada dođe Allahov čas, zaista neće, neka znate, da se odgodi.““ S. 71:1-4 Y. Ali

To je druga znatna razlika između ove dve grupe odlomaka.
Čak i da su ti odlomci bili potpuno paralelni po strukturi i formulaciji, nekoliko dodatnih primera širka teško da bi vodilo zaključku da prvi nije bio širk. Umnožavanje bogova pogoršalo bi problem, a ne umanjilo ga.
Što je najvažnije, u članku Ja sam SVI proroci već je pokazano da Muhamed redovno oblikuje život i poruku drugih proroka prema sebi, učitavajući sopstvene teološke poglede i istoriju u njihove živote. Stoga će uočavanje ovog paralelizma u kuranskom prikazu govora ranijih proroka i u Muhamedovoj poruci samo dodatno da ga inkriminiše, a ne da ga opravda. Zašto? Zato što nezavisni zapisi o Noju i Lotu u jevrejskim spisima NE sadrže takve izjave. To je, dakle, još jedan primer u kojem Muhamed nastoji da te ljude prikaže sličnim sebi, kako bi stvorio privid autentičnosti u pogledu sopstvene tvrdnje o proroštvu.

Isto važi i za odlomak o Isusu. Samo što je u tom slučaju izmišljena tvrdnja mnogo bliža stvarnosti, jer je Isus zaista tvrdio da je jedno s Ocem. Budući da je Isus Bog koji je uzeo ljudsko telo, on s pravom može zahtevati odanost i poslušnost koje je Muhamed samo prisvojio:

„Jer Otac ne sudi nikome, nego je sav sud dao Sinu, Da svi poštuju Sina kao što poštuju Oca. Ko ne poštuje Sina ne poštuje ni Oca koji ga je poslao.“ Jovan 5:22-23

Zanimljivo je da su ovaj paralelizam u tvrdnjama Isusa i Muhameda zapravo već prepoznali Muhamedovi savremenici:

Prenosi se da je 'Umer, neka je Alah zadovoljan njime, rekao Proroku: "Deo tvoje odlike kod Alaha jeste to što je poslušnost tebi učinio poslušnošću Njemu. Alah kaže: „Ko se pokori Poslaniku, pokorio se i Allahu“ (4:80) i „Ako vi volite Allaha, onda mene (Muhammeda) sledite, i vas će Allah da voli“" (3:31) Prenosi se da su, kada je ovaj ajet objavljen, ljudi rekli: "Muhamed hoće da ga uzmemo za milost ONAKO KAKO SU HRIŠĆANI UČINILI SA 'ISOM", pa je Alah objavio: „Reci: „Pokoravajte se Allahu i Poslaniku Muhammedu!““" (3:32) (Qadi Iyad, str. 9)

Ako Muhamed nije božanski — a nije — onda je način na koji sebe stavlja na nivo božanskog autoriteta nečuven i bogohulan. Njegovi savremenici su to shvatili. Muhamed je očigledno osetio potrebu da to prikaže kao da nije tako. Zato je sličnu tvrdnju stavio i u usta drugih proroka. To, međutim, nije rešilo problem, već ga je još više inkriminisalo. Kada se ovaj trik razotkrije onakvim kakav jeste, on ga pokazuje kao jednog od krivotvoritelja objave. Istorija nam govori o nekolicini megalomana i takozvanih božanski nadahnutih diktatora koji su od svojih sledbenika zahtevali apsolutnu i bespogovornu poslušnost tako što su taj zahtev stavljali u Božja usta, tj. tvrdeći da je Božja volja da me slušate. Da nije Muhamed jedan od njih, samo najuspešniji od svih? Na čitaocima je da odmere dokaze i izvedu sopstvene zaključke.

Musliman može pomenuti i Kuran 20:90, gde Aron podstiče Izraelce da ga slede i slušaju njegova naređenja. Međutim, iako se formulacija donekle razlikuje od ostalih gore navedenih stihova, načelno ipak nema ničeg novog, a tekst ne navodi Arona kako im zapoveda da slušaju Alaha I njega. Uostalom, sva gornja zapažanja jednako važe i ovde.

Drugi prigovor može se izneti ukazivanjem na sledeći odlomak:

„O vi koji verujete, pokoravajte se Allahu i pokoravajte se Poslaniku i nadležnima između vas. A ako se u nečemu ne slažete, obratite se Allahu i Poslaniku, ako verujete u Allaha i Poslednji dan. Tako je bolje i lepše postupiti.“ S. 4:59

Neki muslimani mogli bi da tvrde da se u prvom delu tog stiha zapoveda poslušnost Alahu, poslaniku i onima na vlasti. Niko iz ovog stiha ne bi zaključio da su zato svi ljudi na vlasti u islamu obogotvoreni. Dakle, čitava tvrdnja o obogotvorenju Muhameda se raspada.

Da je postojalo mnogo takvih stihova s ovom trostrukom zapovešću poslušnosti, i da se stih završava posle prve polovine, to bi zaista moglo da oslabi našu tezu. Međutim, gotovo sva pravila i načela imaju izuzetke. Bilo bi besmisleno poricati pravilo zbog postojanja izuzetka. Prvi deo je izuzetna formulacija naspram dvadesetak drugih o kojima je gore bilo reči.

Što je još važnije, zapovest „obratite se Allahu i Poslaniku“, koja se nalazi u drugom delu stiha, brzo poništava takvo hipotetičko slabljenje. Ako među vernicima nastanu sporovi i nesuglasice, oni se ne iznose pred starešine (bilo koga od onih na nekom položaju vlasti) već opet pred "Alaha i poslanika". (U stvari, iznose se pred Muhameda, jer kako bi ih izneli pred Alaha? Nudi li Kuran ikakav način da se nešto iznese pred Alaha, a da se poslanik izostavi?)

Ovo se jasnije uočava kada primetimo razliku u formulaciji samog teksta:

… „pokoravajte se Allahu i pokoravajte se Poslaniku i nadležnima između vas“ …

Primetite da navod ne ponavlja reč slušajte kada govori o onima na vlasti, što je prilično značajno u svetlu činjenice da je autor odlučio da ponovi tu reč kada govori o poslušnosti Alahovom poslaniku. Jasno je zašto je to učinjeno, budući da ovaj stih predviđa sporove koji nastaju među vernicima, čak i između običnih vernika i drugih vernika koji su postavljeni na neki položaj vlasti u muslimanskom društvu. Njihove zapovesti mogu biti osporene. U tom slučaju spor se mora izneti pred Alaha i Muhameda. Njih dvojica zajedno imaće poslednju reč o tome:

… „A ako se u nečemu ne slažete, obratite se Allahu i Poslaniku, ako verujete u Allaha i Poslednji dan.“ …

Dakle, iako može postojati spor oko onoga što čine oni na vlasti, ovaj stih očigledno ne predviđa mogućnost bilo kakvog spora oko onoga što Muhamed govori ili čini. S onim što Muhamed čini ne može se ne složiti, jer se to mora izneti pred Muhameda. On se ne može zaobići odlaskom samo Alahu. Dakle, Muhamed je i dalje krajnji autoritet, što ostali nisu. Ovaj stih ponovo jasno pokazuje nejednakost između Muhameda i svih ostalih. Ponovo se naglašava vrhovni autoritet Muhameda zajedno s Alahom. Umesto da se naša teza oslabi, ona se osnažuje.

Najzad, ovaj stih se lako razume kada primetimo da je reč o relativno kasnoj "objavi" i da je Muhamed uvideo da njegovom rastućem carstvu treba struktura vlasti (ako ne odmah, onda svakako posle njegove smrti). Dok je imao malo sledbenika, možda je mogao neposredno da upravlja svim njihovim poslovima, ali kada muslimanske zajednice postoje u mnogim gradovima, više ne može sam da ih vodi. Zato zapoveda svojim sledbenicima da slušaju ljude na vlasti i to povezuje s ustaljenom formulom "slušajte Alaha i slušajte poslanika". Ali, kao što je već istaknuto, konačni autoritet ostaje kod njega.