Ahmad ili Sveti Duh? · Apologetizam by Sam Shamoun

Sada dolazimo do imena Ahmad, koje se u Kuranu pojavljuje samo jedanput: ISUS HRISTOS: MUHAMED KURANA?

Još jednom, da li je ovo još jedno od Muhamedovih imena, kako tvrdi kasnija tradicija, ili je pred nama još jedan slučaj opisne imenice koja se ne mora nužno odnositi na takozvanog muslimanskog proroka?

Barem više od jednog prevodioca Kurana razumelo ju je kao opis, a ne kao lično ime:

„A kada Isus, Marijin sin, reče:“O sinovi Izrailjevi, ja sam vam Allahov poslanik, da vam potvrdim pre mene objavljenu Toru i da vam donesem radosnu vest o poslaniku čije je ime Ahmed, koji će posle mene doći”, i kad im je doneo jasne dokaze, oni rekoše:“Ovo je očigledna vradžbina!”“ S. 61:6 Pickthall

(The Quran: A Reformist Translation::

http://www.studyquran.org/resources/Quran_Reformist_Translation.pdf)

Zanimljivo je da prevodioci Reformističkog prevoda odbacuju pomisao da je Ahmad još jedno lično ime Muhameda:

061:006 Reč ahmad jeste pridev koji znači „najhvaljeniji“ ili „najslavljeniji“. Tradicionalni izvori je smatraju ličnim imenom Muhameda. To protivreči istorijskim činjenicama. Ime proroka koji je došao posle Isusa bilo je Muhamed, a ono se u Kuranu koristi četiri puta. Vekovima nakon Muhamedovog odlaska, obožavaoci Muhameda izmislili su za njega 99 imena, uključujući i Ahmad, kako bi se nadmetali sa Božjim svojstvima. Nisu mogli da prihvate da jedan Bog ima toliko divnih svojstava, dok njihov drugi bog ima samo jedno svojstvo — Muhamed. U svoj spisak za Muhameda uvrstili su mnoga božanska svojstva, kao što su „Prvi, Poslednji, Sudija...“. Štaviše, reč Ahmad ne nalazimo u Bibliji. Umesto toga, nalazimo prevod grčkog prideva „paracletos“.

„I ja ću umoliti Oca, i daće vam drugog Utješitelja da prebiva s vama vavijek“ (Jovan 14:16). Takođe, videti Jovan 14:26; 15:26 16:7.

Isus je prorekao dolazak drugog proroka. Onaj čiji je dolazak Isus prorekao pominje se u grčkim rukopisima kao „Paracletos“ ili „Periclytos“. Paracletos znači zastupnik, utešitelj ili savetnik. Periclytos, s druge strane, znači „onaj kome se treba diviti“ (na arapskom ahmad). „Duh“ ovde ne označava ništa drugo do čoveka. Postoje slučajevi u kojima se reč „duh“ koristi za ljude (2. Solunjanima 2:2; 1. Jovanova 4:1-3).

Ako je Isus zaista prorekao lično ime proroka koji dolazi posle njega, to proroštvo bi privuklo pažnju gotovo svakog od njegovih sledbenika. Štaviše, videli bismo mnoge među njegovim pristalicama i kasnijim hrišćanima kako svojim sinovima daju ime Ahmad, u nadi da će oni ispuniti to proroštvo. Ali ne nalazimo nijednog jedinog hrišćanina po imenu Ahmad. Prema tome, aramejski ili jevrejski ekvivalent ove reči nije postao ime. Ipak, poučno je to što ime Muhamed deli isti koren i slično značenje sa rečju ahmad. (Isto, str. 458)

Ironično je što ovi muslimani pokušavaju da povežu proroštvo o Ahmadu sa Isusovim obećanjem da će poslati Svetog Duha na svoje učenike, budući da to zapravo ide u prilog mojoj tezi da Ahmad nema nikakve veze sa Muhamedom. O tome više kasnije, ali najpre ću dopustiti sledećim muslimanskim učenjacima da opovrgnu tvrdnju da je Isus u Jovanovom jevanđelju najavljivao dolazak proroka islama:

6 Funkcija svakog Božanskog poslanika jeste da potvrdi objave koje su došle pre njega; tako 6:92 kaže o Kuranu: „A ova Knjiga, koju objavljujemo, blagoslovljena je, ona potvrđuje one pre nje“ (upor. 35:31; 46:30). Za proroke se kaže da bi potvrđivali jedni druge kao deo iskonskog saveza koji su sklopili sa Bogom u 3:81 i 33:7. Prorokovo potvrđivanje drugih poslanika razume se i tako da se odnosi na one koji bi vremenski došli posle njih, pa se nekoliko stihova tumači kao ukazivanje na pominjanje proroka Muhameda u Starom i Novom zavetu (videti 7:157c). Ime Aḥmad znači „najhvaljeniji“; potiče od istog korena kao i Muhamed — ḥ -md — i muslimani ga odavno prepoznaju kao jedno od mnogih počasnih imena koja je proroku dao sam Bog. To se zasniva na izreci proroka: „Imam više imena: ja sam Muhamed; ja sam Aḥmad; ja sam al-Māḥī (Brisač), pomoću koga Bog uklanja neverje.“ Mnogi drugi aḥadīth jednostavno govore o proroku kao o Aḥmadu.

Neki muslimani su Isusovo pominjanje Aḥmada ovde u Kuranu uporedili sa pominjanjem Parakleta (grč. Paraklētos) ili Zastupnika o kome Isus govori u Jevanđelju po Jovanu 14:15–16: „Ako me ljubite, zapovijesti moje držite, I ja ću umoliti Oca, i daće vam drugog Utješitelja da prebiva s vama vavijek“ (videti takođe Jovan 16:7–14; Āl, R). Takvo tumačenje, međutim, otežava sledeći stih, 14:17, gde se za Zastupnika ili Parakleta kaže da je „Duha Istine, koga svijet ne može primiti, jer ga ne vidi, niti ga poznaje; a vi ga poznajete, jer sa vama prebiva, i u vama će biti.“ kao i 14:26, gde se Zastupnik ponovo poistovećuje sa Svetim Duhom. (The Study Quran [HarperOne, Reprint edition, 2017], str. 1273: https://ia800802.us.archive.org/19/items/TheStudyQuran_201709/TheStudyQuranANewTranslationandCommentary.pdf; podebljanje moje)

Iako Isusovo obećanje da će poslati Svetog Duha nema nikakve veze sa Muhamedovim dolaskom, ono ima neposredne posledice po tumačenje Kurana 61:6.

Umesto pretpostavke da je Ahmad još jedno ime takozvanog islamskog proroka, smislenije je uzeti ga kao opis Svetog Duha. Drugim rečima, Isus nije govorio o ljudskom proroku koji će doći posle njega, već je objavljivao dolazak Svetog Duha kao Onoga koji je dostojan svake hvale zato što je božanski poslanik poslat da nastavi delo koje je Hristos započeo dok je bio na zemlji.

To ne samo da potvrđuju jovanovski tekstovi, u kojima je Isus govorio o silasku Svetog Duha na svoje sledbenike,

„I ja ću umoliti Oca, i daće vam drugog Utješitelja da prebiva s vama vavijek, Duha Istine, koga svijet ne može primiti, jer ga ne vidi, niti ga poznaje; a vi ga poznajete, jer sa vama prebiva, i u vama će biti.“… „A Utješitelj Duh Sveti, koga će Otac poslati u ime moje, On će vas naučiti svemu i podsjetiće vas na sve što vam rekoh.“ Jovan 14:26

„A kada dođe Utješitelj, koga ću vam ja poslati od Oca, Duh Istine, koji od Oca ishodi, On će svjedočiti za mene. A i vi ćete svjedočiti, jer ste od početka sa mnom.“ Jovan 15:26-27

„No ja vam istinu govorim: bolje je za vas da ja odem, jer ako ja ne odem, Utješitelj neće doći k vama; ako li odem, poslaću ga k vama. I kad On dođe, pokaraće svijet za grijeh, i za pravdu, i za sud. Za grijeh, dakle, što ne vjeruju u mene; Za pravdu, pak, što idem Ocu svojemu, i više me nećete vidjeti; A za sud, što je knez ovoga svijeta osuđen. Još vam imam mnogo govoriti, ali sada ne možete nositi. A kada dođe On, Duh Istine, uvešće vas u svu istinu; jer neće govoriti od sebe, nego će govoriti ono što čuje, i javiće vam ono što dolazi. On će mene proslaviti, jer od mojega će uzeti, i javiće vam. Sve što ima Otac moje je, zato rekoh da će od mojega uzeti, i javiti vam.“ Jovan 16:7-15

nego to nalazi potvrdu i u samom Kuranu, u kome Božji Duh izričito sebe opisuje kao poslanika Mariji, Gospodovoj majci, kada joj se javio u obličju savršenog čoveka:

„I spomeni iz Knjige Mariju: kada se od ukućana svojih povukla na istočnu stranu, i od njih uzela zaklon, Mi smo ka njoj poslali Našeg anđela i on joj se pokazao u potpunom ljudskom obliku. „Tražim zaštitu Svemilosnog od tebe, ako se Njega bojiš!“ Uzviknu ona. „A ja sam upravo izaslanik tvoga Gospodara“, reče on, „da ti poklonim čestitog dečaka!“ „Kako ću da imam dečaka?“ Reče ona, „kad me nijedan muškarac nije dodirnuo, a ja nisam bludnica.“ A on reče: „Eto tako, Gospodar tvoj je kazao: 'To je Meni lako, i zato da ga učinimo da bude znak ljudima i znak naše milosti.' Tako je unapred određeno.““ S. 19:16-21 Pickthall

Ono što Duha čini dostojnim hvale jeste to što je on večni Duh Božji koji učestvuje u jednom imenu Oca i Sina:

„Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha.“ Matej 28:19

„Koliko li će više krv Hrista, koji Duhom vječnim prinese sebe neporočna Bogu, očistiti savjest vašu od mrtvih djela, da biste služili Bogu živome i istinitome.“ Jevrejima 9:14

Za Svetog Duha se dalje kaže da je upravo onaj Gospod koji se javio Mojsiju:

„Koji nas i učini sposobnim da budemo služitelji Novoga Zavjeta, ne slova nego Duha; jer slovo ubija, a Duh oživljuje. Ako li služba smrti izrezana na kamenu slovima bješe u slavi, tako da i sinovi Izrailjevi ne mogoše gledati u lice Mojsejevo od slave lica njegova koja prolazi, Kako li neće služba Duha biti mnogo više u slavi? Jer kad je služba osude slava, mnogo većma izobiluje u slavi služba pravednosti. Jer se i ne proslavi ono što je proslavljeno tom prilikom zbog ove prevelike slave. Jer kad je slavno ono što prestaje, mnogo će više biti u slavi ovo što ostaje. Imajući, dakle, takvu nadu, sa velikom smjelošću se ponašamo, A ne kao što Mojsej metaše pokrivalo na lice svoje da ne bi mogli sinovi Izrailjevi gledati svršetak onoga što prestaje. No zaslijepiše pomisli njihove; jer do današnjeg dana to isto pokrivalo u čitanju Staroga Zavjeta ostaje neotkriveno, jer se ono u Hristu ukida; Nego do danas, kad se čita Mojsej, stoji pokrivalo na srcu njihovom; A kada bi se obratili ka Gospodu, ukinulo bi se pokrivalo. A Duh (Sveti) je Gospod; a gdje je Duh Gospodnji, ondje je sloboda. Svi mi pak koji otkrivenim licem odražavamo slavu Gospodnju, preobražavamo se u taj isti lik, iz slave u slavu, kao od Duha Gospoda.“ 2. Korinćanima 3:6-18

Božansko dostojanstvo i vrednost Duha vide se iz reči Gospoda, koji je izričito rekao da je svako ko huli na Svetog Duha kriv za jedini greh koji nikada neće biti oprošten:

„Zato vam kažem: Svaki grijeh i hula oprostiće se ljudima, a hula na Duha Svetoga neće se oprostiti ljudima. I ako reče ko riječ protiv Sina Čovječijega, oprostiće mu se; a koji reče protiv Duha Svetoga, neće mu se oprostiti ni u ovome vijeku ni u budućem.“ Matej 12:31-32

„3aista vam kažem: Svi grijesi oprostiće se sinovima čovječijim, i huljenja na Boga, ma koliko hulili; A koji pohuli na Duha Svetoga nema oproštenja vavijek, nego je kriv vječnome sudu. Jer govorahu: U njemu je duh nečisti.“ Marko 3:28-30

Zbog toga se u jednom od najuticajnijih i najvažnijih simvola vere formulisanih u prvim vekovima crkve — ispovedanju vere koje prihvataju sve glavne grane hrišćanstva — priznaje da je Sveti Duh dostojan da prima isto obožavanje i istu slavu koji se daju Ocu i Sinu:

Verujem u jednoga Boga, Oca Svedržitelja, Tvorca neba i zemlje i svega vidljivog i nevidljivog.

I u jednoga Gospoda Isusa Hrista, Sina Božjeg, Jedinorodnog, od Oca rođenog pre svih vekova; Svetlost od Svetlosti, Boga istinitog od Boga istinitog, rođenog, a ne stvorenog, jednosuštnog Ocu, kroz koga je sve postalo. Koji je radi nas ljudi i radi našeg spasenja sišao s nebesa i ovaplotio se od Svetog Duha i Marije Djeve i postao čovek. Koji je za nas raspet u vreme Pontija Pilata, i stradao i bio pogreben. I koji je vaskrsao u treći dan, po Svetom pismu. I koji se vazneo na nebesa i sedi sa desne strane Oca. I koji će opet doći sa slavom da sudi živima i mrtvima. I Njegovom carstvu neće biti kraja.

I u Svetoga Duha, Gospoda, Životvornog, koji od Oca ishodi, koji se zajedno sa Ocem i Sinom obožava i slavi, koji je govorio kroz proroke.

U jednu, svetu, sabornu i apostolsku Crkvu.

Ispovedam jedno krštenje za oproštenje grehova.

Čekam vaskrsenje mrtvih i život budućeg veka. (Nikejski simvol vere:: https://www.goarch.org/-/the-nicene-creed; podebljanje i kurziv moji)

Imajući sve prethodno u vidu, može se izneti prilično jak argument da se kuranski Muhamed i Ahmad ne odnose na proroka islama. Naprotiv, Muhamed i Ahmad islamskog teksta odnose se na Gospoda Isusa, odnosno na Svetog Duha.

DALJE ČITANJE

Još razotkrivanja nepotpunog Kurana: ko je ili šta je Ahmad?