Da li 1. Timoteju 3:16 potvrđuje božanstvo Hrista? 1. deo

Vreme je da se ponovo pozabavimo iskrivljavanjima jednog od najlukavijih i najprevrtljivijih islamskih internet davagandista. Ibn Anvar, musliman–pa otpadnik–pa opet musliman–pa opet otpadnik–pa ponovo musliman, napisao je članak u kome nastoji da potkopa svaki pokušaj da se 1. Timoteju 3:16 upotrebi za utemeljenje božanstva i ovaploćenja Hrista. Evo kako taj tekst glasi u prevodu New King James Version (NKJV):

„I zaista velika je tajna pobožnosti: Bog se javi u tijelu“ (theos ephanerothe en sarki), „opravda se u Duhu, pokaza se anđelima, propovjedi se neznabošcima, vjerova se u svijetu, vaznese se u slavi.“

Međutim, kao što i sam neofit uviđa, reč je o prevodu koji je sporan, budući da drugi engleski prevodi, zasnovani na mnogo starijim grčkim svedočanstvima, glase drugačije:

„I zaista velika je tajna pobožnosti: Bog se javi u tijelu“ (hos ephanerothe en sarki), „opravda se u Duhu, pokaza se anđelima, propovjedi se neznabošcima, vjerova se u svijetu, vaznese se u slavi.“

Razlog za razliku jeste u tome što grčki rukopisi na kojima počivaju King James i New King James prevodi imaju theos, dok je čitanje koje se nalazi u nekim od naših najranijih rukopisa zapravo hos. Ipak, to ne znači da čitanje theos nema i ranu rukopisnu ili patrističku potporu. Kao što prevodioci NET Bible objašnjavaju:

24 tc Vizantijski tekst, zajedno sa još nekoliko svedočanstava (אc Ac C2 D2 Ψ [88 pc] 1739 1881 Ï vgms), ima θεός (qeos, „Bog“) umesto ὅς (Jos, „koji“). Najznačajniji među ovim svedočanstvima jeste 1739; drugi korektori nekih od ostalih rukopisa skloni su da se prilagode srednjovekovnom standardu, vizantijskom tekstu, i ne unose nezavisan glas u raspravu. Nekoliko rukopisa ima ὁ θεός (tako 88 pc), čitanje koje predstavlja ispravku bezčlanog θεός. S druge strane, mušku odnosnu zamenicu ὅς snažno podupiru א* A* C* F G 33 365 pc Did Epiph. Znakovito je da D* i praktično čitava latinska tradicija imaju odnosnu zamenicu srednjeg roda, ὅ (Jo, „koje“), čitanje koje posredno podupire ὅς, budući da ono ne bi lako nastalo da je u tekstu stajalo θεός. Tako, spolja gledano, nema pitanja o tome šta treba smatrati izvornim: aleksandrijska i zapadna tradicija odlučno su u prilog ὅς. Iznutra su dokazi još jači. Koji bi prepisivač namerno promenio θεός u ὅς? „Koji“ nije samo teološki bledo čitanje u poređenju s drugim; ono je i mnogo teže (jer odnosna zamenica nema očigledan antecedens, što je verovatno i razlog za zamenicu srednjeg roda u zapadnoj tradiciji). Suštinski gledano, ostatak stiha 3:16, koji počinje sa ὅς, izgleda da čini himnu od šest strofa. Kao takav, to je tekst koji je, čini se, uključen u poslanicu bez sintaksičke veze. Otuda ne samo da ne treba da tražimo antecedens za ὅς (kao što tumači često čine), nego odnosna zamenica time i nije previše teško čitanje (niti nemoguće, kao što je verovao dekan Burgon). Kada se uzme u obzir žanr, odnosna zamenica se uredno uklapa u autorov stil (up. i Kološanima 1:15; Filipljanima 2:6 za druga mesta na kojima odnosna zamenica započinje himnu, kao što je često bio slučaj u tadašnjoj poeziji). S druge strane, kada je θεός pisano kao nomen sacrum, veoma bi ličilo na odnosnu zamenicu: q-=s naspram os. Tako je moglo biti lako pomešati jedno s drugim. To, naravno, ne rešava pitanje u kom bi smeru prepisivači išli, mada je, s obzirom na njihovu uopšteno visoku hristologiju i na bezbojnu i dvosmislenu odnosnu zamenicu, malo verovatno da bi θεός zamenili sa ὅς. Kako onda objasniti θεός? Izgleda da je negde nakon 2. veka nastalo čitanje θεός, bilo zabunom sa ὅς, bilo kao namerna izmena koja je istovremeno uzvisila Hrista i razjasnila sintaksu. Kada je jednom ušlo, ovo teološki bogato čitanje lako je moglo uticati na sve ostale rukopise s kojima je došlo u dodir (uključujući i već napisane rukopise, kao što su א A C D). Da ovo čitanje nije nastalo sve do nakon 2. veka, vidi se iz zapadnog čitanja, ὅ. Odnosna zamenica srednjeg roda svakako je „ispravka“ oblika ὅς, kojom se rod prilagođava rodu imenice srednjeg roda μυστήριον (musthrion, „tajna“). Ono što je značajno u ovom čitanju jeste to (1) što je, budući da praktično sva zapadna svedočanstva imaju ili mušku ili srednju odnosnu zamenicu, čitanje θεός njima očigledno bilo nepoznato u 2. veku (kada je, čini se, nastao „zapadni“ tekst, mada je mesto njegovog nastanka najverovatnije bilo na istoku); oni time pružaju snažan posredan dokaz za ὅς izvan Egipta u 2. veku; (2) što su čak i prepisivači iz 2. veka bili skloni da pogrešno razumeju žanr, osećajući se primoranim da izmene mušku odnosnu zamenicu jer im je delovala suviše gruba. Dokazi za ὅς su, prema tome, prilično uverljivi, i spolja i iznutra. Kao što TCGNT 574 primećuje: „nijedan uncijal (u prvoj ruci) stariji od osmog ili devetog veka (Ψ) ne podupire θεός; svi drevni prevodi pretpostavljaju ὅς ili ὅ; i nijedan patristički pisac pre poslednje trećine četvrtog veka ne svedoči o čitanju θεός.“ Stoga se povici izvesnih grupa da θεός mora biti izvorno moraju u ovom slučaju smatrati pristrasnim argumentovanjem. Tvrdnja da su jeretici ovde dirali u tekst sama sebe poništava, jer je većina zapadnih otaca koji su ovaj stih navodili sa odnosnom zamenicom bila sasvim pravoverna i snažno je potvrđivala božanstvo Hrista. Oni bi takvo čitanje kao θεός silno voleli. Dalje, da su jeretici uveli varijantu θεός, daleko prirodniji izbor bio bi Χριστός (Cristos, „Hristos“) ili κύριος (kurios, „Gospod“), budući da tekst očigledno govori o Hristu, ali nije očigledno proglašenje njegovog božanstva. (Videti ExSyn 341-42, za sažetu raspravu o ovom pitanju i dodatne bibliografske reference.)

Muslimanski neofit navodi niz autoriteta da bi dokazao da je izvorno čitanje hos, a ne theos, i pretpostavlja da to nekako pobija smisao pokušaja da se ovaj stih upotrebi kao još jedno svedočanstvo o Hristovoj božanskoj preegzistenciji.

Ipak, kao što ćemo nastojati da pokažemo, bez obzira na to koje čitanje neko izabere, iz konteksta je i dalje jasno da ovaj tekst ukazuje na božanstvo i ovaploćenje Hrista, budući da potvrđuje Isusovo postojanje pre nego što je postao čovek. Uostalom, Sveto pismo nigde ne govori o običnom čoveku od krvi i mesa koji se javlja ili biva otkriven u telu, a upravo to ova himna kaže o Isusu. To pretpostavlja da je Hristos prvobitno postojao kao božansko duhovno biće koje je kasnije postalo čovek, kao što pokazuju i sledeći naučni izvori:

„Kao što je već napomenuto, tajna je bila skrivena, sveta istina koja se otkriva u Novom zavetu. Tajna pobožnosti odgovara 'tajni vere' (st. 9). Ona se odnosi na veliku istinu spasenja i pravednosti kroz Hrista, koja u onima koji veruju proizvodi pobožnost (eusebeia). Moguće je takođe razumeti tajnu pobožnosti kao ukazivanje na Isusa, koji je bio samo otkrivenje istinske i savršene 'bogolikosti', budući da je bio Bog. Pobožnost se, dakle, najpre odnosi na ovaploćenje, a zatim na one koji su spaseni i postaju pobožni u Hristu… Authorized Version otvara himnu rečju 'Bog'. Najstariji i najbolji rukopisi, međutim, imaju hos (onaj koji), a ne theos ('Bog'). Za raspravu o tekstualnom pitanju videti Bruce M. Metzger, A Textual Commentary on the Greek New Testament [New York: United Bible Societies, 1975, 641]. Iako za hos nije naveden nikakav antecedens, himna može opisivati jedino Isusa Hrista, koji je najčistija tajna pobožnosti – skriveni Bog savršeno otkriven. Ova divna himna daje nam šest istina o našem Gospodu.

„Prvo, Isus Hristos je otkriven u telu. Bog je postao čovek u ličnosti Isusa iz Nazareta. Phaneroo (otkriven) ne znači 'dovesti u postojanje' ili 'stvoriti', nego 'učiniti vidljivim'. Time se potvrđuje Hristovo pretpostojanje (up. Jovan 8:58; 17:5). Pri ovaploćenju, Isus je, „Koji budući u obličju Božijem, nije smatrao za otimanje to što je jednak sa Bogom, Nego je sebe ponizio uzevši obličje sluge, postao istovjetan ljudima, i izgledom se nađe kao čovjek“ (Filipljanima 2:6-7). Naš Gospod Isus Hristos učinio je nevidljivog Boga vidljivim ljudskim očima (up. 1:17; 6:16; Jovan 14:9; Kološanima 1:15; Jevrejima 1:3)… Upravo na ovoj tački varaju kultovi i lažne religije sveta. Satana neizostavno napada Ličnost Hrista, poričući da je on živi, večni Bog u ljudskom telu. (MacArthur, The MacArthur New Testament Commentary: 1 Timothy [Moody Publishers, Chicago, Il., New Edition 1995], str. 139-140)

16 „Tajna pobožnosti“ otkriva se u jednoj Ličnosti, naime u Isusu Hristu. Ispovedna izjava u ovom stihu govori posebno o ovaploćenom Hristu. (1) Večni Sin Božji, koji postoji kao čisti duh, postao je vidljiv u svom ovaploćenju, kada je postao ljudsko biće. (2) Hristove duboke tvrdnje potvrđene su njegovim čudima, sa vrhuncem u njegovom vaskrsenju; to su bili pouzdani dokazi da je on bezgrešni Sin Božji. (3) Tokom njegove zemaljske službe anđeli su bdeli nad njim (Matej 4:11; Luka 22:43). (4) Nakon Isusove smrti i vaskrsenja, poruka o Hristu (up. 1. Korinćanima 1:23) i o spasenju u njegovo ime propovedana je među neznabožačkim narodima sveta. (5) Ljudi širom sveta poverovali su u Hrista kada su čuli propovedanu poruku. (6) Konačno, on je „uznet u slavi“ – što upućuje na njegovo vaznesenje u Delima apostolskim 1:1-11. To je bio vrhunac njegove zemaljske službe. Propovedati Hrista znači propovedati njegov život, smrt, vaskrsenje i vaznesenje kao proslavljenog Gospoda. (Zondervan NIV Bible Commentary, ur. Kenneth L. Barker i John R. Kohlenberger III [Zondervan Publishing House, Grand Rapids, MI 1994], tom 2: New Testament, str. 900-901; kurziv naš)

„ephanerothe prikazuje Hrista kao onoga koga je 'obznanio' neko drugi, tj. Bog Otac. Naglasak je stoga na otkrivenju, a implikacija je da je onaj koji se otkriva prethodno postojao, ali je bio nepoznat (up. druga pojavljivanja tog glagola u pastirskim poslanicama, 2. Timoteju 1:10; Titu 1:3; videti i isti glagolski oblik upotrebljen za Isusovo ovaploćenje u 1. Petrova 1:20; Jevrejima 9:26; 1. Jovanova 1:2; 3:5, 8). en sarki označava njegovo postajanje čovekom; sarx ovde, dakle, ima isto značenje kao u Jovanu 1:14 (up. Filipljanima 2:7, 8; Hristos kao drugi Adam u Rimljanima 5:12ff.; 1. Korinćanima 15:20ff., 45ff.). Javljanje Hrista zbiva se, prema tome, posredstvom ovaploćenja (up. naročito Jevrejima 2:14, 15, 17).“ (George W. Knight III, The Pastoral Epistles: A Commentary on the Greek Text (New International Greek Testament Commentary), ur. I. Howard Marshall i W. Ward Gasque [William B. Eerdmans Publishing Co., Grand Rapids, MI/ Cambridge, U.K. 1992], str. 184; podebljanje naše)

„Za ove stihove, za koje se smatra da potiču iz rane himne, važi da predstavljaju Hristov put po obrascu silaska–uspona, koji smo videli u pavlovskim spisima kao što je Filipljanima 2:6-11. Moja pažnja usmerena je na prvi red himne jer on govori o Hristovom poreklu. Poput izjava o slanju kod Pavla i drugih novozavetnih pisaca, jezik javljanja u ovoj himni izgleda da pretpostavlja Hristovo prethodno postojanje u nezemaljskom stanju. Schweitzer kaže da prvi red 'očigledno pretpostavlja postojanje na nebu'. Knight tvrdi da ephanerothe pokazuje da je Hrista 'obznanio' neko drugi, a taj drugi je u ovom slučaju Bog Otac. Tako taj red naglašava otkrivenje i 'da je onaj koji se otkriva prethodno postojao, ali je bio nepoznat'. Reči prevedene sa 'u telu' znače da je Hristos postao čovek, pa red kaže da se Hristovo javljanje dogodilo kroz njegovo ovaploćenje.“ (Douglas McCready, He Came Down from Heaven: The Preexistence of Christ and the Christian Faith [IVP Academic, Downers Grove, Il. 2005], str. 97-98; podebljanje naše)

Postoji i potkrepljujuće svedočanstvo iz Pavlovih poslanica Timoteju (kao i Titu) koje potvrđuje ovo tumačenje.

Na primer, ranije u ovoj istoj poslanici blaženi apostol podstiče svog mladog štićenika da u potpunosti prihvati sledeću izjavu:

„Istinita je riječ i svakoga primanja dostojna da Hristos Isus dođe u svijet da spase grješnike“ (Christos ‘Iesous elthen eis ton kosmon hamartulous sosai) — „od kojih sam prvi ja.“ 1. Timoteju 1:15

Imajte na umu da je elthen oblik trećeg lica jednine aorista aktivnog indikativa reči erchomai, budući da ćemo videti primere iz Novog zaveta u kojima se upravo taj izraz upotrebljava u vezi sa Hristovim postojanjem pre nego što je postao čovek.

A evo i nekih od komentara koje su novozavetni naučnici i tumači izneli o ovom stihu:

„… Hristos je pomazani Car koji je došao da iskupi i koji je pri ovaploćenju postao zemaljski Isus. To što je došao na svet podrazumeva ne samo njegovo ovaploćenje nego i njegovo pretpostojanje. Pažljivo primetite da se ne kaže da je počeo da postoji, niti da je bio stvoren. On je postojao negde drugde pre nego što je došao na svet. Ovu formulaciju često koristi Jovan, koji često govori o Hristovom dolasku na svet (up. Jovan 1:9; 3:19; 6:14; 11:27; 12:46; 16:28; 18:37).“ (MacArthur, The MacArthur New Testament Commentary: 1 Timothy [Moody Publishers, Chicago, Il., New Edition 1995], str. 32)

„… Treće, suština jevanđelja jeste da je Hristos došao da spase grešnike. Zakon je namenjen osudi grešnika; jevanđelje njihovom spasenju. To da je Hristos 'došao da spase' zvuči kao jedna od njegovih sopstvenih izjava. Ono upućuje i na njegovo ovaploćenje i na njegovo pomirenje, i jasno podrazumeva njegovo pretpostojanje…“ (John R. W. Stott, The Message of 1 Timothy & Titus (The Bible Speaks Today) [IVP Academic, Downers Grove, Il. 2001], 2. Paul’s Writings, str. 52; podebljanje naše)

„Ovaj stih sličan je pavlovskim odlomcima o slanju koje smo već razmotrili. Kao i u tim odlomcima, naglasak ovde nije na Hristovom pretpostojanju nego na njegovom delu Spasitelja. Delotvornost tog spasiteljskog dela, međutim, zavisi od istinitosti pretpostojanja koje Pavle pretpostavlja: Hristos je onaj koji je došao od Boga k nama, a ne čovek koji se uzdigao među nama da bi nas zastupao pred Bogom. Knight priznaje da 'dolazak na svet' sam po sebi ne mora ukazivati na pretpostojanje, ali tvrdi da, kada se primeni na Hrista, upravo to i znači – kao što se lako vidi kod Jovana. R. G. Hammerton-Kelly kaže da je hristologija pastirskih poslanica vođena mišlju da se Hristos javio u svetu u ovaploćenju i da će se ponovo javiti na kraju vremena. On zaključuje: 'Očigledno, ovakav tip mišljenja pretpostavlja ideju o pretpostojanju Hrista pre njegove epifanije'.“ (McCready, str. 97; podebljanje naše)

„Hristos je došao na svet da spase grešnike: Recitativno 'da' (hoti) uvodi navod (BDF 397 i 470). Aorist ukazuje na dovršenu radnju. Reč je o službi istorijskog Isusa. Jovanovska upotreba izraza 'došao na svet' (videti Jovan 1:9; 3:17; 12:46-47; 16:28; i videti 1. Timoteju 3:16) ukazuje na Isusovo pretpostojanje i ovaploćenje radi spasenja, što izreka ovde i objavljuje. Ranije Pavlove poslanice i pavlovsko hrišćanstvo (videti 1. Korinćanima 8:6; 2. Korinćanima 8:9; Rimljanima 8:3, 29-30; Filipljanima 2:6-8; Kološanima 1:15-20) zastupaju gledišta slična ovde izraženom (videti i 2. Timoteju 1:9). 'Svet' (kosmon) odnosi se kako na fizičko, tako i na moralno i duhovno okruženje (uporediti 1:10). Spasenje je u Hristu ostvareno jednom zauvek (smisao aorista). Isusov dolazak da spase grešnike objavljen je i u Mateju 9:13; par.; Jovanu 3:17; 12:47.“ (Benjamin Fiore, S. J., Pastoral Epistles: First Timothy, Second Timothy, and Titus (Sacra Pagina Series), ur. Daniel J. Harrington, S. J. [Liturgical Press, 2003], str. 50; podebljanje naše)

„Prvi red upućuje na Hristovo pretpostojanje, ovaploćenje i ljudsko postojanje. Rimljanima 1:3-4 ima sličnu antitezu telo/duh. 'Telo' (sarx) odnosi se na Isusovu ljudskost (npr. Jovan 1:14; Rimljanima 8:3; Kološanima 1:22; 1. Petrova 3:18). Na ovaploćenje se upućuje u 1. Timoteju 1:15. 'Otkriti' je ovde kvazitehnički izraz koji se odnosi na Isusovu ljudsku istoriju (Jovan 1:31; Jevrejima 9:26; 1. Petrova 1:20; 1. Jovanova 1:2; 3:5, 8 i uporediti 2. Timoteju 1:10; Titu 1:3)…“ (Isto, str. 85; podebljanje naše)

Neposredni kontekst ovog konkretnog mesta pruža dodatnu potvrdu apostolove vere u Hristovu božansku preegzistenciju:

„I zahvaljujem Hristu Isusu Gospodu našemu“ (Kai charin to echo… Christo ‘Iesou to kyrio hemon), „koji mi dade moć, što me za vjerna primi, postavivši na služenje Mene, koji sam ranije bio hulnik i gonitelj i prkosnik, ali bih pomilovan, jer to iz neznanja učinih, u nevjerovanju; Ali se još više umnoži blagodat Gospoda našega sa vjerom i ljubavlju u Hristu Isusu.“ 1. Timoteju 1:11-14

„Ali zbog toga bih pomilovan da bi Isus Hristos pokazao na meni prvome sve dugotrpljenje, za primjer onima koji će vjerovati u njega za život vječni.“ 1. Timoteju 1:16

Pavle zahvaljuje Hristu što ga je osnažio, kao i što mu je pokazao milost i milosrđe spasavši ga od njegovih grehova. To čak čini upotrebljavajući isti molitveni jezik koji drugde koristi kada zahvaljuje Bogu!

„Zahvaljujem Bogu“ (Charin echo to theo), „kojemu služim od predaka u čistoj savjesti, što te se neprestano sjećam u molitvama svojim dan i noć;“ 2. Timoteju 1:3 – up. Luka 18:11; Jovan 11:41; Rimljanima 1:8; 1. Korinćanima 1:4, 14; 14:18; Filipljanima 1:3; Kološanima 1:3; 1. Solunjanima 1:2, 2:13; Filimonu 1:4

Poznati evangelički naučnik Gordon D. Fee pokazuje kako Pavlove izjave ukazuju na apsolutno božanstvo vaskrslog i uzvišenog Hrista i kako ga pretpostavljaju:

„Drugo pitanje jeste da li je podrazumevani subjekat 'božanskog pasiva' episteuthen (bilo mi je povereno) 'Bog' ili 'Hristos Isus'. U prilog 'Bogu' ide činjenica da ovaj pasiv dolazi neposredno nakon pominjanja 'blaženog Boga'. Otuda TNIV-ovo 'koje mi je on [Bog] poverio'. Ali postoje dobri razlozi da se misli drugačije, budući da je zahvaljivanje koje sledi upućeno izričito Hristu, koji je pak subjekat ponovljenog pasiva 'pomilovan sam' u st. 13 i 16. Zaista, sve u zahvaljivanju koje sledi usredsređeno je i na Hristovu inicijalnu i na njegovu delotvornu ulogu u Pavlovom apostolstvu.“ (Fee, Pauline Christology: An Exegetical-Theological Study [Hendrickson Publishers, Peabody, MS 2007], Part 1: Analysis, Chapter 10: Christology in the Pastoral Epistles, str. 423; podebljanje naše)

Tri značajna hristološka pitanja privlače pažnju u ovim uvodnim rečima, značajna delom i zato što, kao i u čitavom korpusu, ne izgledaju kao namerno hristološka.

1. Uz jedini izuzetak Rimljanima 16:4, zahvaljivanje je u Pavlovim spisima uvek upućeno Bogu, kako u izveštajima o zahvaljivanju tako i u podsticajima na zahvaljivanje (npr. 1. Solunjanima 5:18). Zaista, samo se ovde u korpusu ona vrsta zahvaljivanja koja je drugde upućena Bogu (to theo) sada prinosi Hristu. Da je upućeno Hristu, jasno pokazuju i gramatika i kontekst.

Takva zamena između Boga i Hrista tipično je pavlovska na dva načina. Prvo, Pavle je isto to učinio i u pogledu izveštaja o molitvi. Uglavnom, i kao što bi se očekivalo od jevrejskog monoteiste, molitva je upućena Bogu Ocu; ali u 2. Korinćanima 12:8 Pavle izveštava da je tri puta „molio Gospoda“ (= Hrista) da ukloni „trn u telu“. Na tu molbu Hristos je odgovorio: „Dovoljna ti je moja milost.“ Tako je i ovde sa zahvaljivanjem: iz razloga svojstvenih datom slučaju, ono što se obično upućuje Bogu Ocu sada se prinosi Hristu.

Drugo, upada u oči koliko se to u oba slučaja odvija posve neusiljeno. Kako je moguće, osećamo se ponukanim da pitamo, da strogi monoteista upućuje Hristu molitvu i kao molbu i kao zahvaljivanje, kao da je on Bog?

2. Još značajnija za hristološke svrhe jeste činjenica da je Hristos subjekat svih glagola koji IZRAŽAVAJU BOŽANSKU DELATNOST koji slede – delatnosti koje obično pripadaju području Boga. Pavle redom potvrđuje da je (a) Hristos „mene osnažio“ (endunamosanti me); (b) Hristos „me smatrao vernim/pouzdanim“ (piston me hegesato); i (v) Hristos „me postavio u ovu službu“ (themenos eis diakonian).

Tako, iako će kasnije Pavle naglasiti soteriološki aspekt Hristove milosti prema njemu, to nije slučaj u ovoj uvodnoj noti zahvaljivanja. Naprotiv, on govori o božanskoj delatnosti Gospoda koji vlada, budući da se svi ovi glagoli odnose na ulogu uzvišenog Hrista u tome što je Pavle postao njegov apostol.

3. Ne zastajući, Pavle prelazi na opis kakvu je osobu Hristos izabrao za ovu službu: onoga koji je do trenutka svog poziva i obraćenja postojano stajao protiv Hrista u svemu – hulnik, gonitelj, nasilan u svom protivljenju. Njegovo postavljenje bilo je, tvrdi Pavle, čin božanske milosti („ali sam pomilovan“), pri čemu je podrazumevani subjekat božanskog pasiva ponovo Hristos. Misliti drugačije znači promašiti Pavlovu poentu – milost je pokazao upravo onaj protiv koga je Pavle stajao u tako nasilnom protivljenju – i time bi se poremetila hristocentrična priroda tog svedočanstva. Kao i ranije, u uobičajenim okolnostima moglo bi se pretpostaviti da je Bog podrazumevani subjekat glagola, ali i ovde i u st. 16 sav naglasak je na tome šta je Hristos učinio za Pavla; a kao što 1. Korinćanima 7:25 jasno pokazuje, Pavlu nije strano da ovaj glagol upotrebi u vezi sa Hristom.

Dakle, i ovde imamo božansko svojstvo koje se sasvim uzgredno pripisuje Hristu, ne kao nešto što Pavle namerava da dokaže, nego kao nešto što se jednostavno podrazumeva. (Isto, str. 424-425; podebljanje naše)

Konačno:

„Pošto je opisao kakva je osoba bio pre svog susreta sa Hristom, Pavle sada šire govori o Hristovoj milosti prema njemu. Čineći to, on iznosi hristološki temelj svog božanskog postavljenja, i to rečenicom koja nam, upravo zbog svoje namerne hristocentričnosti – ponavljanja pominjanja Hrista – deluje nezgrapno. Zato su neki spremni da 'našeg Gospoda' u ovom slučaju odnesu na Boga. Ali to znači 'počistiti' radi nas ono što piscu nije bilo neuredno. Sve što je Bog za nas učinio u spasenju ostvareno je kroz Hrista, kako u njegovoj žrtvenoj smrti tako i sada, dok vlada kao Gospod na visini. Otuda i 'milost' koja se izobilno izlila na Pavla i vera i ljubav koje je prate dolaze neposredno od samog Hrista.

„Kao što je napomenuto u 2. poglavlju, gotovo sve Pavlove poslanice završavaju se blagoslovnom molitvom za 'milost' od Hrista; ipak, na tri mesta u telu njegovih poslanica, uključujući i ovo, on izražava sadašnju milost kao milost od Hrista, a ne od Boga. Upadljiva odlika te rečenice jeste dodavanje 'vere i ljubavi' kao 'pratećih okolnosti' Hristove milosti. Kao i uvek kod apostola, naša vera u Hrista i ljubav prema drugima imaju svoje sedište u Hristu i zajedno su nužni prateći izrazi Hristove prethodne milosti prema nama. Ono što je hristološki važno jeste to da ove 'milosti' u ovom slučaju ne upućuju na istorijsko delo krsta, nego na Pavlovo iskustvo milosti u njegovom ličnom susretu sa živim Hristom koji vlada.“ (Isto, str. 425-426; podebljanje naše)

U pogledu st. 16 Fee piše:

„U ovoj poslednjoj rečenici zahvaljivanja Pavle ponavlja iz st. 14 činjenicu da mu je Hristos pokazao milost, ali to sada čini da bi naglasio uzorni karakter svog obraćenja. Njegova poenta je da, ako Hristos može tako da prigrli svog najdrskijeg neprijatelja, onda ima obilne nade i za sve druge. Ovo je odlomak koji potvrđuje da je Hristos podrazumevani subjekat božanskog pasiva 'pomilovan sam', jer je to što je spasao Pavla bilo krajnji prikaz Hristove sopstvene neizmerne dugotrpeljivosti. A to je pak još jedan značajan hristološki trenutak, budući da je reč makrothumia za Pavla izraz Božjeg karaktera. To je izričito rečeno u Rimljanima 2:4 i 9:22, a podrazumeva se u tekstovima kao što su 1. Korinćanima 13:4 i Galatima 5:22. Štaviše, glagol endeiknumi posebno je pavlovska reč u Novom zavetu, često upotrebljena za snažno pokazivanje božanskog karaktera.

„Ovo neizmerno duboko božansko svojstvo, koje Duhom treba da odlikuje ljubav vernika prema drugima, u punoj je meri prikazano u Hristovom dolasku na svet da spase grešnike…“ (Isto, str. 428; podebljanje naše)

A sada još jedan stih koji potvrđuje da je Hristos preegzistentno božansko Biće:

„Koji nas spase i prizva prizvanjem svetim, ne po djelima našim, nego po svojoj volji i blagodati datoj nam u Hristu Isusu prije vječnih vremena, A sada pokazanoj javljanjem“ (tes epiphaneias) „Spasitelja našega Isusa Hrista, koji razruši smrt i obasja život i neraspadljivost Jevanđeljem,“ 2. Timoteju 1:9-10

Reč epiphaneias veoma je značajna, budući da se u Pavlovo vreme upotrebljavala za vidljivu pojavu ili slavno javljanje nekog božanstva:

„… Ova reč javlja se pet puta u pastirskim poslanicama (up. 2. Timoteju 1:10; 4:1, 8; Titu 2:13), a samo jednom drugde u Novom zavetu (2. Solunjanima 2:8; videti komentar na taj stih). Nalazi se kod poznogrčkih pisaca i u natpisima tog razdoblja za vidljivo javljanje nevidljivog božanstva. Često se upotrebljava i u Septuaginti za javljanja Božje slave.“ (Zondervan NIV Bible Commentary, tom 2, str. 907; podebljanje naše)

Kao takva, ovo postaje još jedno izričito svedočanstvo blaženog apostola da je Hristos zaista ovaploćeni Bog.

Zapravo, ista ta reč upotrebljena je u još jednom odlomku u kome nema sumnje da Pavle poistovećuje Hrista sa vidljivim javljanjem Jahvea Boga:

„Očekujući blaženu nadu i javljanje slave velikoga Boga i Spasa našega Isusa Hrista,“ (kai epiphaneian tes doxes tou megalou theou kai soteros hemon ‘Iesou Christou), „Koji dade sebe za nas da bi nas iskupio od svakoga bezakonja, i da očisti za sebe narod izabrani koji revnuje u dobrim djelima.“ Titu 2:13-14

Pavle govori o Hristovom povratku kao o vremenu kada će se javiti naš veliki Bog i Spasitelj!

Sledeći evangelički naučnici izvlače implikacije Pavlovih izjava:

„Jedno od najupečatljivijih mesta o Hristovom drugom dolasku nalazi se u Pavlovoj poslanici Titu… Već smo u 12. poglavlju pokazali da ovaj tekst zaista naziva Isusa 'našim velikim Bogom i Spasiteljem'. Ovde želimo da skrenemo pažnju na nešto veoma značajno. Pavle nam kaže da iščekujemo Hristovo slavno 'javljanje'. Grčka reč koju Pavle koristi, epiphaneia, jeste reč od koje engleski izvodi reč epiphany… Stvarno značenje reči epiphaneia u religijskim kontekstima grčkog jezika Pavlovog doba jeste javljanje božanstva u nekom vidljivom obliku. Da Pavle reč koristi upravo u tom značenju, jasno je iz činjenice da govori o epifaniji 'našeg velikog Boga i Spasitelja'. Pavle dosledno upotrebljava epiphaneia u svojim spisima za javljanje Hrista (2. Solunjanima 2:8; 1. Timoteju 6:14; 2. Timoteju 1:10; 4:1, 8; Titu 2:13). Andrew Y. Lau je u svojoj disertaciji pod naslovom Manifest in Flesh: The Epiphany Christology of the Pastoral Epistles pokazao da poslanice Timoteju i Titu gledaju na Hristovo buduće javljanje ili 'epifaniju' kao na vidljivo otkrivenje Boga. Poenta Titu 2:13 jeste da će 'pri epifaniji Hrista sam inače nevidljivi i sveti Bog poprimiti lični vidljivi izgled'. Tako će dolazak Isusa Hrista biti vidljivi dolazak Boga.“ (Robert M. Bowman Jr. i J. Ed. Komoszewski, Putting Jesus In His Place: The Case For The Deity Of Christ [Kregel Publications, Grand Rapids, MI 2007], Part 4: Infinitely Qualified: Jesus Shares in the Deeds That God Does, 18. Here Comes the Judge, str. 226; podebljanje naše)

Nadahnuti apostol takođe pripisuje Hristu upravo one božanske funkcije koje Stari zavet pripisuje Jahveu Bogu, tj. Jahve je taj koji dolazi da iskupi narod koji će biti njegova dragocena svojina:

„Jer si ti narod svet Gospodu Bogu svojemu, tebe je izabrao Gospod Bog tvoj da mu budeš narod osobit mimo sve narode na zemlji.“ Ponovljeni zakoni 7:6 – up. 4:20; 14:2

„I neće se više skvrniti gadnijem bogovima svojim ni gnusobama svojim, niti kakvijem prijestupima svojim, i izbaviću ih iz svijeh stanova njihovijeh u kojima griješiše, i očistiću ih, i oni će mi biti narod i ja ću im biti Bog.“ Jezekilj 37:23

„Neka čeka Izrailj Gospoda; jer je u Gospoda milost, i velik je u njega otkup. I on će otkupiti Izrailja od svijeh bezakonja njegovijeh.“ Psalam 130:7-8

Dakle, Isus čini ono što jedino Jahve može da čini, naime iskupljuje narod od njegovih grehova da bi ga učinio svojom sopstvenom svojinom. A da bi Isus to mogao da učini, on mora biti Jahve Bog (iako nije ni Otac ni Sveti Duh)!

Kao što Robert M. Bowman Jr. objašnjava:

„Dosad je izlaganje donekle počivalo na našem ranije izvedenom zaključku da Titu 2:13 naziva Isusa Hrista 'našim velikim Bogom i Spasiteljem' (mada su neki aspekti izlaganja pružili dodatnu potporu tom zaključku). Tvrdili smo da, ako je Isus ovde nazvan Bogom, to mora značiti da je on Jahve, a ne neko niže božanstvo.

„Kada, međutim, dođemo do 14. stiha, čak ni ta pretpostavka nije potrebna. Zapravo, ne bi bilo preterano reći da bi, čak i da nemamo 13. stih, sam 14. stih, izričito primenjen na Isusa Hrista, bio dovoljan dokaz da je Pavle o Isusu mislio kao o Jahveu.

„Redak koji ovde treba razmotriti, 'da nas iskupi od svakog bezakonja', u suštini je navod iz Psalma 129:8 LXX (130:8 hebr.). Psalmista izražava nadu da će Gospod 'iskupiti Izrailja od svih njegovih bezakonja' (kai autos lutrôsetai ton Israêl ek pasôn tôn anomiôn autou). Pavle to primenjuje u prvom licu množine na nas koji verujemo u Isusa Hrista, tj. na crkvu. Još jednom, ono što je Stari zavet rekao da će Jahve učiniti, Novi zavet kaže da je Isus Hristos učinio…

„Sa navedenim rečima Psalma 129:8 LXX isprepletene su reči preuzete iz Jezekilja 37:23. Tamo Jahve kaže: 'Izbaviću ih od svih njihovih bezakonja [apo pasôn tôn anomiôn autôn], kojima su sagrešili, i očistiću ih [kathariô autous], i biće moj narod [laon], a ja ću, Gospod, biti njihov Bog [theon].' Primetite da oba starozavetna stiha govore o bezakonjima; Psalam govori izričito o 'iskupljenju' od njih, izraz koji je preuzet u Titu 2:14. Ali primarni tekst na kome se Titu 2:14 izgleda zasniva jeste Jezekilj 37:23. Jahve govori o izbavljenju Izrailja 'od svih njihovih bezakonja', o njihovom 'očišćenju', i kaže da će posledica biti to što će oni biti njegov 'narod'. Ono što je ovde zapanjujuće jeste to da, dok je u Jezekilju Jahve onaj koji će ih očistiti da budu njegov narod, u Titu je Isus Hristos taj koji nas čisti da budemo njegov narod. Sada, dakle, imamo Isusa koji ne samo da čini ono što je Stari zavet rekao da će Jahve učiniti – spasti, iskupiti i očistiti nas – nego to čini da bi stvorio narod za sebe, dok je Stari zavet govorio da će Jahve to činiti da bi stvorio narod za sebe, tj. za Jahvea. Ukratko, ono što je Stari zavet rekao da će biti učinjeno od strane Jahvea i za Jahvea, Pavle kaže da je učinjeno od strane Isusa Hrista i za Isusa Hrista…

„Grčka reč periousios ('sopstvena svojina'), upotrebljena u Novom zavetu samo u Titu 2:14, javlja se u Starom zavetu samo pet puta, uvek kao odredba uz laos ('narod'), i uvek u vezi sa Izrailjem kao narodom koji je Jahveova sopstvena svojina (Izlazak 19:5; 23:22; Ponovljeni zakoni 7:6; 14:2; 26:18). Njeno prvo pojavljivanje, u Izlasku 19:5, deo je temeljnog opisa Božje namere za Izrailj (iznetog nakon što su pobegli u pustinju, a neposredno pre davanja Zakona). Tako bi izraz laos periousios odmah bio prepoznat kao opis Izrailja koji je sada primenjen na crkvu. Izlazak 19:5 primenjuje se na crkvu i u 1. Petrovoj 2:9, gde se umesto periousios upotrebljava peripoiêsin.

„U Titu 2:13-14, dakle, Pavle primenjuje naziv 'Bog' na Isusa Hrista. Pavle opisuje Hristovu prirodu onako kako Stari zavet opisuje prirodu Jahvea (kao 'velikog' Boga). Govori o tome da Hristos čini ono što je Stari zavet rekao da će Jahve učiniti (spasti, iskupiti i očistiti svoj narod) i da to čini da bi stvorio narod za sebe, upravo kao što je Stari zavet rekao da će Jahve učiniti za sebe. U ovoj jednoj rečenici Pavle, dakle, pripisuje Isusu Hristu nazive, svojstva, dela i počasti koje su u Starom zavetu rezervisane za Jahvea. Dokazi su neodoljivi da je Pavle namerno govorio o Isusu Hristu kao o Jahveu, velikom Bogu i Spasitelju.“ (Sharp’s Rule and Antitrinitarian Theologies: A Bicentennial Defense of Granville Sharp’s Argument for the Deity of Christ, str. 39-40; podebljanje naše)

Evo poslednjeg odlomka koji želimo da razmotrimo iz onoga što je Pavle napisao u pastirskim poslanicama, tj. u 1. i 2. Timoteju i Titu:

„Jer jedan je Bog, jedan i posrednik između Boga i ljudi, čovjek Hristos Isus, Koji sebe dade u otkup za sve, svjedočanstvo u naznačena vremena,“ 1. Timoteju 2:5-6

Pavlovo svedočanstvo da je Hristos dao svoj život kao otkup za sve ljude još je jedan jasan pokazatelj njegovog božanstva, budući da starozavetna Pisma naglašeno svedoče da nijedno puko ljudsko biće nije kadro da otkupi ni jedan jedini život, a kamoli sve. To je nešto što, prema tvrdnji nadahnutih proroka, jedino Jahve može da učini:

„Čovjek neće nikako brata osloboditi, neće dati Bogu otkupa za nj. Velik je otkup za dušu, i neće biti nigda Da ko dovijeka živi i ne vidi groba.“… „Ali će Bog dušu moju izbaviti iz ruku paklenih; jer me on prima.“ Psalam 49:7-9, 15

„Koji je čovjek živio i nije smrti vidio, i izbavio dušu svoju iz ruku paklenijeh?“ Psalam 89:48

Ovo opet pretpostavlja da je nadahnuti apostol verovao da je Isus Hristos zaista ovaploćeni Bog.

Tako dokazi koje smo prikupili iz pastirskih poslanica nepobitno dokazuju da je Pavle učio da je Isus božanski, preegzistentni Sin Božji koji je postao čovek da bi iskupio svoj narod od njegovih grehova, kako bi oni umakli gnevu koji dolazi. Himnu iz 1. Timoteju 3:16 stoga treba razumeti u svetlu ove pozadine.

Još nismo završili, budući da ima još mnogo dokaza iz ostalih Pavlovih poslanica koji potkrepljuju činjenicu da himna iz 1. Timoteju 3:16 zaista ukazuje na Hristovu božansku preegzistenciju.

Sada je vreme da pređemo na drugi deo našeg pobijanja kako bismo razmotrili te dokaze.