Da li 1. Timoteju 3:16 potvrđuje božanstvo Hrista? 2. deo

Nastavljamo naše ispitivanje Pavlovih spisa kako bismo videli šta je ovaj sveti sluga vaskrslog Gospoda Isusa imao da kaže o Hristovoj božanskoj preegzistenciji i ovaploćenju.

U sledećim stihovima Pavle govori o tome kako je Bog poslao svoga Sina da izvrši iskupljenje za vernike:

„Jer što zakonu bješe nemoguće, pošto bješe oslabljen tijelom, Bog poslavši Sina svoga u obličju tijela grjehovnoga i zbog grijeha, osudi grijeh u tijelu, Da se pravda zakona ispuni u nama koji ne živimo po tijelu nego po Duhu.“ Rimljanima 8:3-4

„A kad dođe punoća vremena, posla Bog Sina svojega, koji se rodi od žene, koji bi pod zakonom, Da iskupi one koji su pod zakonom, da primimo usinovljenje. A pošto ste sinovi, posla Bog Duha Sina svojega u srca vaša, koji viče: Ava, Oče! Tako nisi više rob, nego sin; ako li si sin, i nasljednik si Božiji kroz Hrista.“ Galatima 4:4-7

Novozavetni naučnik Daglas Mekredi (Douglas McCready) pokazuje zašto su pokušaji da se objasni i otkloni jasno svedočanstvo koje pružaju ova upućivanja na Hristovo preljudsko postojanje u najmanju ruku očajnički:

„Ovaj odlomak se često razmatra zajedno sa Galatima 4:4 jer su ta dva odlomka ključni odlomci o ‚slanju‘ u Pavlovim poslanicama. Kao i u odlomku iz Galatima, jezik slanja u Rimljanima 8:3 je nezgrapan osim ako Sin koji je poslat već nije postojao. Šta drugo mogu da znače reči ‚u obličju grešnog tela‘ nego da je Sin već posedovao neko drugo obličje (u nedostatku bolje reči)? Zato je rana crkva razumela ovaj odlomak u ovaploćenskim kategorijama. Teodorit i Avgustin su razumeli da Pavle kaže da je Hristos uzeo na sebe smrtno telo. Tumačeći tako, oni su pretpostavljali Hristovo lično, pre-ovaploćensko postojanje. Pseudo-Konstantin i Pelagije su rekli da odlomak izričito uči Hristovu preegzistenciju. Za rane hrišćanske pisce bilo je samo po sebi razumljivo da je Sinovljevo biti poslat zahtevalo da on već postoji.

„Stot kaže da jezik slanja sam po sebi ne mora nužno podrazumevati preegzistenciju, budući da je Bog slao i svoje starozavetne i novozavetne apostole, ali da je poslat bio Božji sopstveni Sin ‚može vrlo dobro biti namenjeno da pokaže da je uživao prethodni život prisnosti sa Ocem‘. Krenfild nas, međutim, upozorava da ne odbacujemo jezik slanja odveć olako. Moramo obratiti pažnju na posledicu slanja za onoga ko je poslat: on ulazi u ljudsko postojanje. To otežava poricanje da je ranije uživao neko drugo postojanje. Osvrćući se izričito na ovaj odlomak, Kasper kaže: ‚Govor o Sinu koga Otac šalje jasno pretpostavlja preegzistenciju Sina.‘ Henson opisuje ovaj stih kao jedan od četiri u nespornim Pavlovim poslanicama ‚gde Pavle koristi reč Sin u kontekstu koji mora da se odnosi na preegzistentni odnos‘. O’Kolins primećuje da se odlomak ne usredsređuje na Hristovu preegzistenciju nego na to da je poslat da izvrši spasenje ljudi. Ipak, Pavlova soteriologija pretpostavlja hristologiju preegzistencije. ‚Upravo zato što je Hristos preegzistentni Sin koji dolazi od Oca, on može da nas pretvori u Božje usvojene sinove i kćeri.‘ Sama po sebi, kaže Ferdinand Han, ideja slanja tiče se prosto poveravanja zadatka, ali čim se poveže sa ovaploćenjem, ulazi u područje preegzistencije. Ernst Kezeman smatra ovaj odlomak liturgijskom izjavom koja opisuje ovaploćenje preegzistentnog Sina Božjeg. Za Martinusa de Jongea, jezik Rimljanima 8:3 i Galatima 4:4 podrazumeva da je Hristos uživao ranije postojanje u drugačijem obliku pre nego što je poslat, ali on tvrdi da Pavle nikada nije spekulisao o tom ranijem postojanju. Čak se i Čarls Talbert slaže da i odlomak iz Rimljanima i onaj iz Galatima, u svojoj upotrebi jezika slanja, pretpostavljaju Hristovu preegzistenciju. Ovi navodi, koji obuhvataju istoriju hrišćanskog tumačenja i teoloških uverenja, ubedljivo podupiru uverenje da Pavlov jezik slanja pretpostavlja preegzistenciju onoga ko je poslat.“ (McCready, He Came Down From Heaven, str. 95-97; podebljanja naša)

Veruje se da je sledeće još jedna pre-Pavlovska himna koju je apostol preuzeo, a koja takođe potvrđuje Hristovu božansku preegzistenciju i ovaploćenje:

„Zato neka je u vama ista misao koja je i u Hristu Isusu, Koji budući u obličju Božijem, nije smatrao za otimanje to što je jednak sa Bogom, Nego je sebe ponizio uzevši obličje sluge, postao istovjetan ljudima, i izgledom se nađe kao čovjek; Unizio je sebe i bio poslušan do smrti, i to do smrti na krstu“ Filipljanima 2:5-11

Mekredi piše:

„Termin morphe, koji se pojavljuje dvaput u prvoj polovini ovog odlomka, razumevan je na dva oštro različita načina. To što se reč javlja samo dvaput i to u različitim okruženjima čini utvrđivanje njenog značenja složenijim: dva mesta na kojima se morphe pojavljuje toliko su blizu jedno drugom da se čini izvesnim da jedno značenje mora važiti za oba. Tradicionalno se morphe razumevalo kao status, suština ili priroda. Morphe ne označava površan ili varljiv izgled, nego suštinski oblik ili karakter. Prema O’Brajenu, morphe se odnosi na ‚oblik koji istinski i potpuno izražava biće koje leži u njegovoj osnovi‘. To bi značilo da himna najpre govori o svom subjektu kao onome koji poseduje božansku prirodu, a zatim prirodu sluge, koju himna povezuje sa čovečanstvom. Kao što Viderington primećuje, subjekat himne je izabrao da uzme ljudsko telo, ‚izbor koji je mogao da načini jedino neko preegzistentan‘. Fi ističe da je Pavle napisao da je Hristos došao u obličju (homoioma) ljudi ‚jer se, s jedne strane, potpuno poistovetio sa nama, a s druge strane, postavši čovek, nije bio samo čovek. On je bio Bog koji je proživljavao istinski ljudski život, a sve to je zaštićeno ovim izrazom‘.

„Razumevanje morphe kao statusa ima dobrog smisla u oba stiha, a ipak, biblijski gledano, jedini koji može da uživa status Boga jeste sam Bog. Prelaz sa božanskog statusa na status sluge ili roba predstavlja značajno poniženje. Ovo tumačenje se uredno uklapa u shvatanje odlomka kao silaska i uzlaska, koje uključuje preegzistenciju. Uz bilo koje drugo tumačenje, početak 8. stiha samo ponavlja sedmi stih. Za Rajta, odlomak zahteva da ga razumemo tako da onaj koji je postao Isus beše od svu večnost jednak Bogu. Tako je izbor u 2:6-7 bio izbor ‚onoga preegzistentnog … da bude poslušan spasonosnoj nameri Oca time što će postati čovek i umreti na krstu‘.“ (McCready, str. 76-77; podebljanja naša)

I:

„… Himna hronološki pripoveda priču o onome koji je posedovao suštinu božanstva, ali nije dopustio da njegov božanski status stane na put Božjem spasonosnom planu. Umesto toga, on je ušao u ljudsko postojanje i pretrpeo krajnje poniženje da bude odbačen i ubijen od onih koje je došao da spase. Za tu veliku nesebičnost Bog ga je proslavio time što ga je javno označio kao božanstvo, kako bi mogao da primi čast koja pripada jedino Bogu. Takav je nužno bio preegzistentna ličnost, jer Biblija nigde ne dopušta da ljudi budu uzvišeni kao božanstva u sopstvenom pravu, a Isus iz Filipljanima 2:6-11 svakako jeste označen kao božanstvo. Pokušaji da se pokaže kako očigledno značenje odlomka ne može biti i stvarno značenje bili su potpuno neuspešni. Silva primećuje da, iako odlomak možda ne namerava ontološki opis Hrista, on ipak odražava ontološko tumačenje Hrista.“ (Isto, str. 80; podebljanja naša)

Mekredi nije jedini naučnik koji ovako tumači ovaj odlomak:

„Za ovu ‚himnu‘ temeljna je suprotnost između onoga što je Hristos bio pre svog ovaploćenja i onoga što je postao kao posledicu toga. Bilo je izvesne zbrke oko toga kako neobičnu grčku reč harpagmon u 6. stihu treba prevesti i razumeti. Ako se shvati kao particip, ona se odnosi na čin otimanja nečega, to jest na pljačku; ako se shvati kao pasivna glagolska imenica, odnosi se na ono što je oteto. Ipak, u oba slučaja deluje čudno da bi Hristos jednakost sa Bogom, koju je prema 2:6a već imao, smatrao bilo pljačkom bilo nečim što treba da zgrabi. Nijedna od tih mogućnosti ne izgleda da odgovara kontekstu. Zapravo, postoji još jedan način da se ta reč shvati. Vrlo je verovatno da Pavle koristi idiom koji se odnosi na iskorišćavanje nečega radi sopstvene koristi. Otuda bi 6. stih najbolje bilo prevesti ‚koji, iako beše u obličju Božjem, nije tu jednakost smatrao nečim što treba iskoristiti za sopstvenu dobit‘. Naprotiv, kao što kaže 7. stih, Hristos je sebe ispraznio od te bogolikosti i uzeo obličje ranjivog bića.

„Usledilo je drugo poniženje: Hristos ne samo da se odrekao svoje bogolikosti, nego se odrekao i svog ljudskog života na krstu u poslušnosti Bogu (8. stih). Zbog te samoodricateljske poslušnosti, Bog je uzvisio Hrista na viši nivo nego što ga je imao pre ovaploćenja i raspeća time što je Hristu dao Božje sopstveno ime, ‚Gospod‘ (‚Gospod‘ se u hebrejskoj Bibliji koristi umesto ličnog imena Božjeg, JHVH, koje se nikada nije izgovaralo). Kao rezultat toga, Hristos je sada ponovo zadobio svoju bogolikost i, pošto mu je dato Božje sveto ime, sada treba da bude javno obožavan od strane celokupnog stvorenja (9-11. stih).“ (Paul J. Achtmeier, Joel B. Green i Marianne Meye Thompson, Introduction to the New Testament: Its Literature and Theology [William B. Eerdmans Publishing Company, Grand Rapids, MI/Cambridge, U.K., 2001], str. 395-396; podebljanja naša)

A evo šta ti isti naučnici pišu u okviru koji se nalazi na str. 396 njihove knjige:

„Predstava da je Isus, čovek iz Galileje, na neki tajanstven način takođe delio Božju sopstvenu prirodu nastala je VRLO RANO u hrišćanskoj veri, kao što pokazuje Filipljanima 2:5-11. Jedna od odlika koje je Plinije zabeležio kada je istraživao verovanja i običaje hrišćana u Maloj Aziji oko 110. godine n. e. bila je to da su, pored zaveta da neće činiti zlo, kada bi se okupili takođe pevali ‚himnu Hristu kao Bogu‘ (Pisma 110). Pliniju to nije predstavljalo problem za razumevanje, budući da su Rimljani, kao i Grci, znali za mnoge bogove. To je, međutim, bio problem za monoteističku jevrejsku pozadinu iz koje je hrišćanstvo poteklo, i pitanje kako može postojati jedan Bog, a da ipak Isus, a kasnije i Sveti Duh, takođe dele to božanstvo, nije bilo razrađeno sve do vekova kasnije na crkvenim saborima u Nikeji (325. n. e.) i Halkidonu (451. n. e.). Razumevanje stvarnosti Boga koji je trojičan a ipak jedan ostaje u srcu hrišćanske vere i razlikuje je od drugih religija, kako monoteističkih tako i politeističkih.“ (Podebljanja i velika slova naša)

Ovi primeri iz Pavlovih poslanica pokazuju da može biti malo sumnje u to da, kada uzmemo u obzir Pavlovu hristologiju, 1. Timoteju 3:16 zaista govori o pitanju božanske preegzistencije i potonjeg ovaploćenja Gospoda Isusa Hrista.

**
Isusova preegzistencija u ostatku novozavetnih spisa**

Pavle nije jedini nadahnuti svedok koji govori o dolasku Gospoda Isusa Hrista na zemlju da bi spasao svoj narod od njihovih grehova. Niti je on jedini pisac koji koristi izraze poput erchomai i phaneroo da opiše Hristov dolazak.

Sinoptička jevanđelja

I Luka i Marko govore o Isusu kao onome koji je došao da spase izgubljene grešnike:

„I čuvši Isus reče im: Ne trebaju zdravi ljekara nego bolesni. Ja nisam došao da pozovem pravednike na pokajanje, nego grješnike.“ Marko 2:17

„Jer Sin Čovječiji dođe da potraži i spase izgubljeno.“ Luka 19:10

Ono što odlomak iz Luke čini prilično zanimljivim jeste to što Isus tvrdi da čini ono što Jahve u Starom zavetu kaže da će on sam zapravo činiti kada dođe!

„Jer ovako veli Gospod Gospod: Evo me, ja ću tražiti ovce svoje i gledati ih. Kao što pastir traži stado svoje kad je kod ovaca svojih raspršanijeh, tako ću tražiti ovce svoje i oteću ih iz svijeh mjesta kuda se raspršaše kad bijaše oblačno i mračno. I izvešću ih iz naroda, i pokupiću ih iz zemalja, i dovešću ih u zemlju njihovu, i pašću ih na gorama Izrailjevijem pokraj potoka i po svijem mjestima naseljenijem u zemlji. Na dobroj paši pašću ih, i tor će im biti na visokim gorama Izrailjevijem; ondje će ležati u dobrom toru i po obilatoj će paši pasti na gorama Izrailjevijem. Ja ću pasti stado svoje, i ja ću ih odmarati, govori Gospod Gospod. Tražiću izgubljenu, i dovešću natrag odagnanu, i ranjenu ću zaviti i bolesnu okrijepiti; a tovnu ću i jaku potrti, pašću ih pravo.“ Jezekilj 34:11-16

U trećem delu naše rasprave ispitaćemo šta Jovan ima da kaže o ovom pitanju. Ali za sada želimo da svoju pažnju usmerimo na drugu stranu.

Poslanica Jevrejima

Jevrejima je još jedan spis koji govori o Hristovoj božanskoj preegzistenciji i ovaploćenju:

„Inače bi On morao mnogo puta stradati počev od postanja svijeta; a sada na svršetku vijekova, javi se jednom za svagda da svojom žrtvom uništi grijeh. I kao što ljudima predstoji jedanput umrijeti, a potom sud (Božiji), Tako i Hristos jedanput prinese sebe na žrtvu da ponese grijehe mnogih. A drugi put će se pojaviti ne zbog grijeha, nego za spasenje onih koji ga čekaju.“ Jevrejima 9:26-28

Postoji očigledna veza između Hristovog prvog i drugog dolaska, veza koja potvrđuje Isusovo preljudsko postojanje, tj. kao što će Hristos sići sa neba pri svom drugom dolasku, tako je odande sišao i kada je došao prvi put.

Sledeći odlomak govori o Hristu koji ulazi u svet i uzima telo koje mu je bilo pripremljeno da bi izvršio Božju volju:

„Zato ulazeći u svijet, govori: Žrtvu i prinos nisi htio, ali si mi tijelo pripremio. Svespaljenice i žrtve za grijehe nisu ti bile ugodne; Tada rekoh: Evo dođoh, kao što je u početku Knjige pisano za mene, da učinim volju tvoju, Bože. Govoreći prethodno, da žrtvu i prinos i svespaljenice i žrtve za grijehe nisi htio niti su ti bile ugodne, one koje se po zakonu prinose; Potom reče: Evo idem da učinim volju tvoju, Bože. Ukida prvo, da postavi drugo.“ Jevrejima 10:5-9

Dakle, ovo je još jedno mesto koje izričito svedoči i o Hristovom preljudskom postojanju i o potonjem ovaploćenju.

Jevrejima ide čak dotle da tvrdi da je Hristos jedinstveni Sin Božji koji je stvorio i koji održava čitav kosmos svojom silnom rečju:

„Bog koji je iz davnine mnogo puta i raznim načinima govorio ocima preko Proroka, U ove posljednje dane govorio je nama preko Sina, kojega postavi nasljednikom svega, kroz kojega je i vijekove stvorio; On koji je sjaj slave i obličje bića Njegovoga i koji drži sve moćnom riječju svojom, pošto sam izvrši očišćenje grijehova naših, sjede sa desne strane Veličanstva na visinama“ … „Za Sina pak: Prijesto je tvoj, Bože, vavijek vijeka; žezal pravičnosti je žezal Carstva tvojega. Zavolio si pravdu i omrzao bezakonje; zbog toga te pomaza, Bože, Bog tvoj uljem radosti više nego drugove tvoje. I opet: Ti, Gospode, u početku osnova zemlju, i nebesa su djelo ruku tvojih; Oni će proći, a ti ostaješ, i sve će ostarjeti kao odijelo, I savićeš ih kao haljinu, i izmjeniće se, a ti si uvijek isti, i godine tvoje neće minuti.“ Jevrejima 1:1-3, 8-12

Jedini način na koji je pisac mogao da kaže da je Sin suvereni Gospod koga je Otac upotrebio da stvori i održava sve stvari jeste ako je pretpostavljao da je Hristos postojao pre nego što je stvaranje nastalo.

Ovo, dakle, ne ostavlja apsolutno nikakvu sumnju da je i nadahnuti pisac Poslanice Jevrejima verovao u apsolutno božanstvo i ovaploćenje Gospoda Isusa Hrista, baš kao i blaženi apostol Pavle.

Dolazimo do kraja ovog dela naše analize. Sada je vreme da pređemo na završni deo našeg odgovora.