Zlatousti i Petrov primat
Iznosim neke od mnogih izjava svetog Jovana Zlatoustog, jednog od najvećih svetitelja i biblijskih egzegeta Crkve, koje potvrđuju primat Petrov. Ovi navodi svedoče da je Zlatousti smatrao da je Petar Stena i vođa vaseljenske Crkve, kome je sam naš vaskrsli Gospod dao prvenstvo nad ostalim svetim apostolima. Sav naglasak je moj.
„Reče mu Isus: Napasaj ovce moje.“
A zašto, mimoišavši ostale, upravo s Petrom govori o tome? On je bio izabranik apostola, usta učenika, vođa čete; zbog toga je i Pavle jednom otišao da se posavetuje s njim, a ne s drugima. I da bi mu ujedno pokazao da sada treba da bude dobre volje, budući da je odricanje izbrisano, Isus mu predaje u ruke vrhovnu vlast među braćom; i ne iznosi odricanje, niti mu prebacuje ono što se dogodilo, nego kaže: Ako ljubiš mene, predvodi svoju braću****, i toplu ljubav koju si oduvek pokazivao i kojom si se radovao, pokaži sada; i život za koji si rekao da ćeš ga položiti za mene, daj sada za moje ovce. (Besede na Jevanđelje po Jovanu, Beseda 88 Jovan 21:15-25)
(20) Imaš, međutim, i drugi put pokajanja, ne težak, nego sasvim lak za izvršenje. Koji? Plači zbog svojih grehova i nauči to iz svetih jevanđelja, na primeru Petra, vrhunca apostola, prvog u Crkvi, prijatelja Hristovog, onoga koji je otkrivenje primio ne od ljudi nego od Oca, kao što je i Učitelj posvedočio rekavši: „A Isus odgovarajući reče mu: Blažen si, Simone, sine Jonin! Jer tijelo i krv ne otkriše ti to, nego Otac moj koji je na nebesima.“28 Taj Petar — a kada kažem Petar, mislim na čvrstu stenu, spokojni temelj, velikog apostola, prvog učenika, prvog koga je Hristos pozvao i prvog koji je poslušao.
Učinio je nešto ne beznačajno nego izuzetno veliko — odrekao se samoga Učitelja. Ovo ne govorim da bih optužio tog pravednika, nego da bih ti dao povod za pokajanje. Petar se odrekao samoga Gospodara sveta, Čuvara, Spasitelja svih.
Drugim rečima, za vreme izdaje Spasitelj je video kako se neki povlače od Njega,29 pa je rekao Petru: „Da nećete i vi da odete?“ Petar reče: „Neću te se odreći makar morao i umrijeti s tobom!“30 Šta to govoriš, Petre? Bog je taj koji to jasno objavljuje, a ti se boriš protiv Njega? Ipak, Petrov izbor je otkrio isto to, i slabost ljudske prirode bila je postiđena.
Kada se to dogodilo? One noći kada je Hristos izdan. Petar je stajao kraj užarenog ugljevlja i grejao se, a prišla mu je neka devojka i rekla mu: „I ti si bio sa Isusom Galilejcem.“31 A on reče: „da ne zna toga čovjeka“32 Zatim je to rekao i drugi i treći put, i njegovo odricanje bilo je potpuno.
Potom je Hristos pogledao Petra pravo u lice, govoreći mu pogledom.33 Nije mu govorio ustima, da ga ne bi postideo pred Jevrejima i pritisnuo sopstvenog učenika. Radije mu je govorio pogledom: „Petre, ono što sam ranije govorio, sada se zbiva.“ Shvativši to, Petar je počeo da plače, i nije prosto plakao, nego je gorko zaplakao. Suzama svojih očiju izvršio je drugo krštenje. Gorko plačući, izbrisao je svoj greh; potom su mu povereni ključevi nebesa. („Beseda 3 — O milostinji i deset devojaka“, u The Fathers of the Church A New Translation: St. John Chrysostom On Repentance and Almsgiving, preveo Gus George Christo [Catholic University of America Press, Washington, D.C., 1998], tom 96, str. 39-40)
„… A ipak, kada Mu je Petar, vođa apostola, rekao: „Bože sačuvaj, Gospode; to neće biti tebi.“ ukorio ga je tako oštro da mu je rekao: „Idi od mene, satano! Sablazan si mi, jer ne misliš što je Božije nego što je ljudsko.“654 iako ga je malo pre toga nazvao blaženim. Ali izbeći raspeće činilo Mu se tako čudovišnom stvari da je onoga koji je primio otkrivenje od Oca, onoga koga je nazvao blaženim, onoga koji je primio ključeve Neba nazvao Satanom i sablazni, i optužio ga da ne misli o onome što je Božije, zato što Mu je rekao: „Bože sačuvaj, Gospode; to neće biti tebi.“ — naime, raspeće…“ („Protiv markionista i manihejaca“, u Nicene and Post-Nicene Fathers Series I, Filip Šaf, tom IX. O sveštenstvu, Asketski traktati, izabrane besede i pisma, Besede o statuama, str. 279)
4… U svakom slučaju, gospodaru celoga sveta, Petru, u čije je ruke predao ključeve neba, kome je zapovedio da sve čini i sve podnosi, naredio je da ovde ostane duže vreme. Tako je u Njegovim očima naš grad bio ravan celome svetu. Ali pošto sam pomenuo Petra, uočio sam i peti venac ispleten od njega, a to je da je ovaj čovek nasledio službu posle njega. Jer kao što onaj ko iz temelja vadi veliki kamen svakako žuri da na njegovo mesto stavi njemu ravan, da ne bi uzdrmao celu građevinu i učinio je nestabilnijom, tako je, doista, kada je Petar imao odavde da otide, milost Duha uvela drugog učitelja ravnog Petru, da već dovršena građevina ne bi postala nestabilnija zbog beznačajnosti naslednika. Nabrojali smo, dakle, pet venaca: prema važnosti službe, prema dostojanstvu onih koji su za nju rukopoložili, prema teškoći vremena, prema veličini grada, prema vrlini onoga koji mu je predao episkopstvo. Isplevši sve to, moglo se govoriti i o šestom, i o sedmom, i o još više njih; ali da ne bismo, trošeći sve vreme na razmatranje episkopstva, propustili pojedinosti o mučeniku, hajde odavde da pređemo na onu borbu. Nekada se protiv Crkve rasplamsao težak rat, i kao da je najteža tiranija prekrila zemlju, svi su bili odvođeni sa sred trga. Ne, doista, optuženi za nešto čudovišno, nego zato što su, oslobođeni zablude, hitali ka pobožnosti; zato što su se uzdržavali od služenja demonima, zato što su prepoznali istinitoga Boga i obožavali Njegovog jedinorodnog Sina, i za ono za šta je trebalo da budu ovenčani, i zadivljeni, i počastvovani, za to su bili kažnjavani i podnosili bezbrojna mučenja — svi koji su prigrlili veru, a još više oni koji su nadzirali crkve.
Ali đavo nije počinio samo to zlo, nego i drugo, ništa manje od ovoga. Jer nije dopuštao da episkopi budu ubijani samo u gradovima kojima su predstojali; nego ih je odvodio na tuđu teritoriju i tamo ih ubijao; a činio je to u želji da ih uhvati lišene prijatelja i nadajući se da će ih naporom puta učiniti slabijima, što je, dosledno tome, učinio i sa ovim svetiteljem. Jer ga je pozvao iz našeg grada u Rim, udvostručivši put, očekujući da će mu potištiti duh i dužinom puta i brojem dana, ne znajući da je on, imajući Isusa uza se kao saputnika i sapatnika u izgnanstvu na tako dugom putu, postao samo jači, i pružio više dokaza o sili koja je bila s njim, i u većoj meri povezao Crkve. Jer gradovi koji su bili na tom putu, stičući se sa svih strana, hrabrili su borca i ispraćali ga s mnogim darovima,139 učestvujući u njegovoj borbi svojim molitvama i zauzimanjima. I nemalu su utehu crpli kada su videli mučenika kako hita u smrt s tolikom spremnošću, kako i dolikuje onome ko je pozvan u carstva koja su na nebu, i kada se samim delima, spremnošću i radošću tog plemenitog čoveka videlo da to nije smrt kojoj je hitao, nego neka vrsta dugog putovanja i preseljenja iz ovoga sveta, i uzlaska na nebo; i on je odlazio poučavajući tome u svakom gradu, i rečima i delima, i kao što se dogodilo sa Jevrejima, kada su svezali Pavla i poslali ga u Rim misleći da ga šalju u smrt, a slali su učitelja Jevrejima koji su tamo živeli.
To se, dosledno tome, u još većoj meri dogodilo sa Ignjatijem. Jer ne samo onima koji žive u Rimu, nego svim gradovima koji leže na tom međuprostoru, izašao je kao divan učitelj, ubeđujući ih da preziru sadašnji život, i da ništa ne drže do onoga što se vidi, i da ljube ono što dolazi, da gledaju ka nebu i da ne obraćaju pažnju ni na jedan užas ovoga sadašnjeg života. Jer time, i još više od toga, svojim delima, išao je svojim putem poučavajući ih, kao sunce koje izlazi sa istoka i hita ka zapadu. Ali još sjajnije od njega, jer ono obično teče visoko, donoseći materijalnu svetlost, dok je Ignjatije sijao dole, darujući dušama ljudi umnu svetlost učenja. I ta svetlost, odlazeći u zapadne krajeve, skriva se i odmah izaziva nastupanje noći. Ali ovaj je, odlazeći u zapadne krajeve, tamo sijao još sjajnije, donoseći najveća dobra svima duž puta. A kada je stigao u grad, i njega je poučio hrišćanskoj mudrosti. Zbog toga mu je Bog dopustio da tamo okonča svoj život, da bi smrt ovoga čoveka bila poučna svima koji žive u Rimu. Jer nama, milošću Božijom, odsada nije potreban nikakav dokaz, budući da smo ukorenjeni u veri. Ali oni koji su živeli u Rimu, budući da je tamo bilo veliko bezbožje, tražili su više pomoći. Zbog toga su i Petar i Pavle, i ovaj čovek posle njih, svi bili tamo pogubljeni, delom, doista, da bi svojom krvlju očistili grad koji je bio oskrnavljen krvlju idola, a delom da bi svojim delima pružili dokaz vaskrsenja raspetoga Hrista, ubeđujući one koji žive u Rimu da ne bi s tolikim zadovoljstvom prezirali ovaj sadašnji život kada ne bi bili čvrsto uvereni da će uzići ka raspetome Isusu i videti ga na nebesima.
Jer u stvarnosti je najveći dokaz vaskrsenja to što ubijeni Hristos posle smrti pokazuje toliku silu da ubeđuje žive ljude da preziru i otadžbinu i dom i prijatelje i poznanike i sam život radi ispovedanja Njega, i da umesto sadašnjih zadovoljstava izaberu i 191 Eulogy. udarce i opasnosti i smrt. Jer to nisu dela nekog mrtvaca, niti onoga koji ostaje u grobu, nego onoga koji je vaskrsao i koji je živ. Jer kako bi inače objasnio to što su, dok je bio živ, svi apostoli koji su bili s njim postali slabiji od straha, te su izdali svoje učitelje, pobegli i otišli; a kada je umro, ne samo Petar i Pavle, nego čak i Ignjatije, koji ga nije ni video niti uživao u njegovom društvu, pokazuju takvu revnost da za njega polažu i sam život? (Šaf, „Pohvalno slovo“, tom IX., str. 190-192)
Zlatousti: Koja bi, molim te, prednost mogla biti veća nego da te vide kako činiš ono što je Hristos svojim sopstvenim ustima objavio da su dokazi ljubavi prema Njemu? Jovan 21:15-17 Jer obraćajući se vođi apostola rekao je: „Simone Jonin, ljubiš li me više nego ovi?“ a kada je ovaj ispovedio da ga voli, Gospod je dodao: „Reče mu opet po drugi put: Simone Jonin, ljubiš li me? Reče mu: Da, Gospode, ti znaš da te volim. Reče mu: Čuvaj ovce moje.“. Učitelj je pitao učenika da li ga ovaj voli, ne da bi dobio obaveštenje (kako bi to bilo potrebno Onome koji prozire srca svih ljudi?), nego da bi nas poučio koliko veliko zanimanje ima za staranje o tim ovcama.
Kada je to jasno, biće isto tako očigledno da je velika i neizreciva nagrada pripremljena onome čiji se trudovi tiču tih ovaca, koje Hristos toliko visoko ceni. Jer kada vidimo da neko brine o članovima našega domaćinstva ili o našim stadima, njegovu revnost za njih računamo kao znak ljubavi prema nama samima; a ipak, sve te stvari mogu se kupiti novcem — kolikim će onda darom uzvratiti onima koji čuvaju stado koje je On kupio, ne novcem niti bilo čim takvim, nego sopstvenom smrću, dajući sopstvenu krv kao cenu stada.
Stoga, kada je učenik rekao: „Gospode, ti znaš da te volim.“, i prizvao samoga Voljenoga za svedoka svoje ljubavi, Spasitelj nije stao na tome, nego je dodao ono što je bilo znak ljubavi. Jer nije tada želeo da pokaže koliko je Petar voleo Njega, nego koliko je On sam voleo sopstvenu Crkvu, i želeo je da pouči Petra i sve nas da i mi treba da uložimo mnogo revnosti u isto to.
Jer zašto Bog nije poštedeo svoga jedinorodnog Sina, nego Ga je predao, iako je bio jedini koga je imao? Bilo je to da bi sa sobom pomirio one koji su prema Njemu bili raspoloženi kao neprijatelji, i učinio ih svojim izabranim narodom. Radi čega je prolio svoju krv? Bilo je to da bi zadobio te ovce koje je poverio Petru i njegovim naslednicima. Prirodno je, dakle, što je Hristos rekao: „Ko je, dakle, taj vjerni i mudri sluga koga postavi gospodar njegov nad svojim domaćima da im daje hranu na vrijeme?“ Opet, te reči su reči onoga ko sumnja, a ipak ih govornik nije izgovorio u sumnji, nego kao što je pitao Petra da li ga voli, ne iz potrebe da sazna naklonost učenika, nego iz želje da pokaže preveliku dubinu sopstvene ljubavi: tako i sada, kada kaže: „Ko je, dakle, taj vjerni i mudri sluga“ ne govori kao da ne zna ko je veran i mudar, nego želeći da istakne retkost takvoga karaktera i veličinu te službe. Primeti barem koliko je velika nagrada — postaviće ga, kaže, „Postaviće ga nad svim imanjem svojim.“. Matej 24:47
2. Hoćeš li, dakle, i dalje tvrditi da nisi s pravom bio prevaren, kada se spremaš da nadziireš ono što pripada Bogu, i činiš ono za šta je Gospod, kada je Petar to činio, rekao da će moći da nadmaši ostale apostole, jer Njegove reči su bile: „Simone Jonin, ljubiš li me više nego ovi?“ … (O sveštenstvu, Knjiga II)
„Zbog toga nas jedan mudar čovek opominje govoreći: „Svaka premudrost je od Gospoda; ona sa Njim prebiva vavijek. Pijesak mora i kapi kišne i dane vijeka ko će izbrojati?“ Sirah 1:1-2 predaj Mu se, kaže, u svemu, jer On tačno zna kada je pravo vreme da nas izvuče iz peći zla. Treba, dakle, da Mu se svuda predajemo i da uvek zahvaljujemo, i da sve podnosimo sa zadovoljstvom, bilo da nam daruje dobročinstva bilo kaznu, jer je i to vrsta dobročinstva. Jer lekar je isto tako lekar ne samo kada bolesnika kupa i hrani i vodi ga u prijatne vrtove, nego i kada upotrebljava žarenje i nož; i otac je isto tako otac ne samo kada miluje svoga sina, nego i kada ga isteruje iz svoje kuće, i kada ga kori i šiba, ništa manje nego kada ga hvali. Znajući, dakle, da je Bog nežniji u ljubavi od svih lekara, ne raspituj se odveć radoznalo o Njegovom lečenju niti traži od Njega račun o tome, nego bilo da Mu je ugodno da nas pusti na slobodu bilo da nas kažnjava, prinesimo sebe podjednako za oboje; jer On preko svakoga od toga traži da nas vrati zdravlju i zajednici sa samim sobom, i On zna naše pojedinačne potrebe, i šta je korisno za svakoga, i kako i na koji način treba da budemo spaseni, i tim putem nas vodi. Sledimo Ga, dakle, kuda god nam zapoveda, i ne razmatrajmo odveć brižljivo da li nam zapoveda da idemo glatkim i lakim putem, ili teškim i neravnim: kao u slučaju ovoga uzetog. Bilo je, doista, jedna vrsta dobročinstva to što je njegova duša bila očišćena dugim trajanjem njegovoga stradanja, budući predata ognjenom iskušenju nevolje kao nekakvoj peći; ali bilo je i drugo dobročinstvo, ništa manje od ovoga, to što je Bog bio prisutan s njim usred iskušenja i pružao mu veliku utehu. On je bio taj koji ga je krepio, i podupirao, i pružao mu ruku, i nije dopustio da padne. Ali kada čuješ da je to bio sam Bog, nemoj lišiti uzetoga njegovog dela pohvale, ni njega ni bilo kog drugog čoveka koji je iskušavan a ipak postojano izdrži. Jer čak i da smo beskrajno mudri, čak i da smo moćniji i jači od svih ljudi, ipak, bez Njegove milosti nećemo moći da odolimo ni najobičnijem iskušenju.
„A zašto govorim o tako beznačajnim i bednim bićima kakva smo mi? Jer čak i da je neko Pavle, ili Petar, ili Jakov, ili Jovan, ipak, ako bi bio lišen božanske pomoći, lako bi bio postiđen, oboren i položen po zemlji. A u njihovu korist pročitaću vam reči samoga Hrista: jer On kaže Petru: „evo vas zaiska satana da vas vije kao pšenicu. A ja se molih za tebe da vjera tvoja ne prestane“. Luka 22:31-32 Šta znači „prosejati“? Okretati i uvijati, i tresti i mešati i razbijati, i mučiti, što se dešava sa onim što se vejava; ali ja sam ga, kaže, obuzdao, znajući da ne možeš da podneseš to iskušenje, jer izraz „da vjera tvoja ne prestane“ jeste reč onoga ko daje na znanje da bi, da je to dopustio, njegova vera propala. A ako bi Petar, koji je bio tako gorljiv ljubitelj Hrista i bezbroj puta izložio svoj život za Njega, i uskočio u prvi red apostolske čete, i bio nazvan blaženim od svoga Učitelja, i baš zato prozvan Petrom jer se čvrsto i nepokolebljivo držao vere, bio odnesen i otpao od ispovedanja da je Hristos dopustio đavolu da ga iskušava koliko je želeo, koji će drugi čovek moći da opstane bez Njegove pomoći? Zato i Pavle kaže: „vjeran je Bog koji vas neće pustiti da se iskušate većma nego što možete, nego će učiniti sa iskušenjem i kraj, da možete podnijeti.“. 1. Korinćanima 10:13 Jer On ne kaže samo da ne dopušta da nam se nametne iskušenje iznad naše snage, nego je i u onome što je srazmerno našoj snazi prisutan noseći nas kroz njega i krepeći nas, samo ako mi sami najpre priložimo sredstva koja su nam na raspolaganju, kao što su revnost, nada u Njega, zahvaljivanje, izdržljivost, strpljenje. Jer ne samo u opasnostima koje su iznad naše snage, nego i u onima koje su joj srazmerne, potrebna nam je božanska pomoć, ako hoćemo da hrabro odolimo; jer i na drugom mestu se kaže: „Koji nas tješi u svakoj nevolji našoj da bismo mi mogli tješiti one koji su u svakoj nevolji utjehom kojom nas same tješi Bog; Da kao što su stradanja Hristova obilna u nama, tako je kroz Hrista obilna i utjeha naša.“ Dakle, onaj koji je utešio ovoga čoveka isti je onaj koji je dopustio da mu iskušenje bude nametnuto. A sada primeti kakvu nežnost pokazuje posle isceljenja. Jer nije ga ostavio i otišao, nego, našavši ga u hramu, kaže mu: „Eto, postao si zdrav, više ne griješi, da ti se što gore ne dogodi.“. Jovan 5:14 Jer da je dopustio kaznu zato što ga je mrzeo, ne bi ga oslobodio, ne bi se pobrinuo za njegovu buduću sigurnost; nego izraz „da ti se što gore ne dogodi.“ jeste reč onoga ko unapred želi da zaustavi buduća zla. Okončao je bolest, ali nije okončao borbu: proterao je nemoć, ali nije proterao strah od nje, da bi dobročinstvo koje je učinjeno ostalo nepomerivo. To je delo nežnosrdačnoga lekara — ne samo da okonča sadašnje bolove, nego i da se pobrine za buduću sigurnost, što je Hristos i učinio, krepeći njegovu dušu sećanjem na prošle događaje. Jer pošto, kada ono što nas muči prođe, sećanje na to često prođe s njim, On, želeći da ono trajno ostane, kaže: „više ne griješi, da ti se što gore ne dogodi.““ (Beseda o uzetom spuštenom kroz krov)
3. Šta onda kaže Hristos? „Ti si Simon, sin Jonin; ti ćeš se zvati Kifa“. Dakle, pošto si ti objavio moga Oca, i ja imenujem onoga koji je tebe rodio; kao da kaže: kao što si ti sin Jonin, tako sam i ja sin svoga Oca. Inače bi bilo suvišno reći: „Ti si Simon, sin Jonin“; ali pošto je on rekao Sin Božiji, da bi pokazao da je On Sin Božiji na takav način kao što je onaj drugi sin Jonin, iste suštine s Onim koji Ga je rodio, zato je dodao ovo: „A i ja tebi kažem da si ti Petar, i na tome kamenu sazidaću Crkvu svoju“; Matej 16:18 to jest, na veri njegovog ispovedanja. Time daje na znanje da su mnogi sada bili na pragu verovanja, i podiže njegov duh, i čini ga pastirom. „i vrata pakla neće je nadvladati“ A ako ne protiv nje, mnogo manje protiv mene. Zato se ne uznemiruj što ćeš uskoro čuti da ću biti izdan i raspet.
Zatim pominje i drugu čast. „I daću ti ključeve Carstva nebeskoga“. Ali šta je ovo: „I daću ti“? Kao što je Otac dao tebi da poznaš mene, tako ću i ja dati tebi.
I nije rekao: umoliću Oca (iako je pokazivanje Njegove vlasti bilo veliko, a veličina dara neizreciva), nego: ja ću ti dati. Šta daješ? Reci mi. „ključeve Carstva nebeskoga: i što svežeš na zemlji biće svezano na nebesima; i što razdriješiš na zemlji biće razdriješeno na nebesima.“. Kako onda nije Njegovo da daruje „sjesti meni s desne i s lijeve strane“, Matej 20:23 kada kaže: ja ću ti dati?
Vidiš li kako On sam vodi Petra ka uzvišenim mislima o sebi, i otkriva sebe, i daje na znanje da je Sin Božiji ovim dvama obećanjima? Jer ono što je svojstveno jedino Bogu (i da oprašta grehe, i da učini Crkvu nesposobnom da bude oborena usred takvih navala talasa, i da pokaže čoveka ribara čvršćim od svake stene, dok je sav svet u ratu s njim) — to On obećava da će sam dati; kao što je Otac, govoreći Jeremiji, rekao da će ga učiniti kao „kao stup gvozden i kao zidove mjedene“; Jeremija 1:18 ali njega samo za jedan narod, a ovoga u svakom delu sveta.
Rado bih onda upitao one koji žele da umanje dostojanstvo Sina: koji su darovi bili veći — oni koje je Otac dao Petru, ili oni koje mu je Sin dao? Jer Otac je Petru dao otkrivenje Sina; ali Sin mu je dao da seje ono što je Očevo i ono što je Njegovo sopstveno u svakom delu sveta; i smrtnom čoveku poverio je vlast nad svim što je na Nebu, davši mu ključeve; onome koji je Crkvu raširio po svakom delu sveta i objavio je jačom od neba. „Nebo i zemlja će proći, ali riječi moje neće proći.“. Matej 24:35 Kako je onda manji Onaj koji je dao takve darove, koji je učinio takve stvari?
A ovo govorim ne razdvajajući dela Oca i Sina (jer „Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo.“), nego obuzdavajući bestidni jezik onih koji se usuđuju tako da govore.
Ali gledaj, kroz sve, Njegovu vlast: „A i ja tebi kažem da si ti Petar, i na tome kamenu sazidaću Crkvu svoju, i vrata pakla neće je nadvladati. I daću ti ključeve Carstva nebeskoga: i što svežeš na zemlji biće svezano na nebesima; i što razdriješiš na zemlji biće razdriješeno na nebesima.“. (Besede na Jevanđelje po svetom Mateju, Beseda 54)
„Ovi svi bijahu istrajno i jednodušno na molitvi i moljenju, sa ženama i sa Marijom materom Isusovom i sa braćom njegovom.“. Dela apostolska 1:14 Jer to je moćno oružje u iskušenjima; i za to su bili obučeni. [Ostajući jednodušno.] Dobro. (καλὥς). Uostalom, sadašnje iskušenje ih je na to upućivalo: jer su se veoma bojali Jevreja. Sa ženama, kaže se: jer je rekao da su Ga one sledile: i sa Marijom, majkom Isusovom. Luka 23:55 Kako je onda [rečeno da je onaj učenik] uzeo nju svojoj kući Jovan 19:26, u to vreme? Ali tada ih je Gospod ponovo sabrao, i tako se vratio. I sa Njegovom braćom. Jovan 17:5 I ovi su ranije bili neverni. „I u te dane“, kaže se, „ustade Petar između učenika, – a bijaše naroda na okupu oko sto dvadeset duša, – i reče“. Dela apostolska 1:15 I kao gorljiv, i kao onaj kome je Hristos poverio stado, i kao onaj koji ima prvenstvo u časti, on uvek započinje besedu. („a bijaše naroda na okupu oko sto dvadeset duša“) „Ljudi braćo“, kaže on**, „trebalo je da se izvrši ono Pismo što proreče Duh Sveti“**, [itd.] Dela apostolska 1:16 Zašto nije zamolio Hrista da mu da nekoga na mesto Judino? Bolje je ovako. Jer, prvo, bili su zauzeti drugim stvarima; drugo, najveći dokaz Hristovog prisustva s njima koji je mogao biti dat bio je ovaj: kao što je birao dok je bio među njima, tako je birao i sada, odsutan. A to im nije bila mala uteha. Ali primeti kako Petar sve čini uz opšti pristanak; ništa vlastodržački. I ne govori tako bez razloga. Ali primeti kako ih teši zbog onoga što se dogodilo. Zaista, ono što se dogodilo izazvalo je kod njih nemalu zaprepašćenost. Jer ako mnogi i danas raspravljaju o toj okolnosti, šta možemo pretpostaviti da su tada imali da kažu?…
Zatim, kaže se, „Tada se vratiše u Jerusalim sa gore zvane Maslinska“ (rekapitulacija), [„koja je blizu Jerusalima jedan subotni dan hoda“] tako da nije bilo dugog puta koji bi im bio uzrok uzbune dok su još drhtali i strahovali. „I kad uđoše, popeše se u gornju odaju“. Nisu se usuđivali da se pojave u gradu. Dobro su i učinili što su se popeli u gornju sobu, jer je tako bilo teže odmah ih uhapsiti. I ostajali su, kaže se, jednodušno u molitvi. Vidiš li kako su bili budni? Ostajući u molitvi, i to jednodušno, kao jednom dušom, ostajući u tome: dve stvari izrečene njima na pohvalu. [Gde su boravili, itd., do: „sa Marijom materom Isusovom i sa braćom njegovom“.] Josif je možda već bio umro: jer ne treba pretpostaviti da, kada su braća postala vernici, Josif nije verovao; on koji je zapravo poverovao pre svih. Sigurno je da ga nigde ne nalazimo da gleda na Hrista prosto kao na čoveka. Kao kada je Njegova majka rekla: [„otac tvoj i ja tražismo te s bolom“. Luka 2:48 A drugom prilikom je rečeno:] „mati tvoja i braća tvoja stoje napolju tražeći da govore s tobom“. Matej 13:47 Tako je Josif to znao pre svih ostalih. A njima [braći] Hristos je rekao: „Ne može svijet mrziti vas; a mene mrzi jer ja svjedočim o njemu da su djela njegova zla.“. Jovan 7:7
Opet, razmotri umerenost Jakovljevu. On je bio taj koji je primio episkopstvo jerusalimsko, a ovde ne govori ništa. Primeti i veliku umerenost ostalih apostola, kako mu ustupaju presto i više se ne prepiru međusobno. Jer ta Crkva je bila kao na nebu: nemajući ništa sa poslovima ovoga sveta; i blistala je ne zidovima, ne, niti brojem, nego revnošću onih koji su sačinjavali sabranje. Bilo ih je oko sto dvadeset, kaže se. Možda onih sedamdesetorica koje je sam Hristos izabrao, i drugi od revnosnijih učenika, kao Josif i Matija. Dela apostolska 1:14 Bilo je žena, kaže, mnogo, koje su Ga sledile. Marko 15:41 [„a bijaše naroda na okupu“.] Zajedno su bili u svakoj prilici. (Besede na Dela apostolska, Beseda 3)
Dodatna literatura