Zbrkani Kuran: pometnja ličnosti i imena

Kuran tvrdi da je potpuno razrađeno pismo koje jasno objašnjava sve što pominje:

„Zar da pored Allaha tražim drugog sudiju, kad vam On podrobno objavljuje Knjigu?! A oni kojima smo dali Knjigu dobro znaju da Kur'an objavljuje tvoj Gospodar sa istinom, zato ti nikako ne sumnjaj!“ S. 6:114 Hilali-Khan

„Ovaj Kur'an nije izmišljen, od Allaha je - on potvrđuje ono što je objavljeno pre njega i objašnjava propise, nema sumnje da je on Objava od Gospodara svetova!“ S. 10:37 Khalifa

„U kazivanju o njima je pouka za one koji su razumom obdareni. Kur'an nije izmišljen govor, on priznaje knjige pre njega objavljene, i objašnjava sve, i uputa je i milost narodu koji veruje.“ S. 12:111 Pickthall

„A na Dan kada iz svakog naroda dovedemo po jednog svedoka koji će da svedoči protiv svog naroda, a tebe dovedemo kao svedoka protiv ovih! Mi tebi objavljujemo Knjigu kao objašnjenje za sve i kao uputu i milost i radosnu vest za one koji jedino u Njega veruju.“ S. 16:89 Y. Ali

„Knjiga čiji su dokazi jasno izloženi, Kur'an na arapskom jeziku za ljude koji znaju,“ S. 41:3 Y. Ali

Tradicionalni sunitski islam tvrdi da je Kuran nestvoreni govor Alaha i da se stoga ne može uporediti sa stvorenim govorom ljudskih bića:

33. Kuran je reč Alaha. Sišao je od Njega kao govor, a da nije moguće reći kako. Spustio ga je na Svoga Poslanika kao objavu. Vernici ga prihvataju kao apsolutnu istinu. Uvereni su da je on, uistinu, reč Alaha. ON NIJE STVOREN, kao što je govor ljudskih bića, i svako ko ga čuje pa ustvrdi da je to ljudski govor postao je nevernik. Alah ga opominje, kori ga i preti mu Vatrom kada kaže, Uzvišen je On:

„U Sekar ću ja njega da bacim.“ [Muddaththir 74:26]

Kada Alah obećava Saqar (paklenu vatru) svakome ko kaže:

„ovo su samo čovekove reči!“ [Muddaththir 74:25]

Saznajemo i utvrđujemo da je to Govor Tvorca čovečanstva i da nimalo nije nalik govoru čovečanstva.

„A Allah je sigurno sa Mojsijem razgovarao.“ [Nisa’ 4:164] „Ako te neki neznanobožac zamoli za zaštitu, ti ga zaštiti da bi saslušao Allahove reči, a potom ga otpremi na sigurno mesto za njega. To je zato što su oni narod koji ne zna.“ [Tawbah 9:6]

Poslanik je rekao: Utičem se savršenim rečima Alaha, koje ne može nadmašiti ni dobar ni pokvaren čovek. [Muwatta’]

34. Ko god Alahu pripiše ljudsko svojstvo, počinio je čin nevere. Ko se posluži svojim uvidom, izvući će pouku, biće odvraćen od izgovaranja tvrdnje kakvu iznose nevernici i znaće da On (Alah), sa Svojim svojstvima, nije nalik čovečanstvu. (Muhammad S. Adly, The Islamic Creed by Imam Tahawi [Adly Publications, Columbia, SC, prvo izdanje 2014], preveo Subhi Hindi, komentar imama Al-Albanija i šejha Ibn Baza, str. 20-21; podebljanje i verzal moji)

35. Ne raspravljamo o Kuranu i svedočimo da je on govor Gospodara svih svetova, koji je spušten Pouzdanom Duhu i predan prvaku Poslanika, Muhamedu. On je govor Alaha i nijedan govor bilo kog stvorenog bića nije uporediv s njim. Ne kažemo da je stvoren i ne suprotstavljamo se saglasnosti muslimana po tom pitanju.

„donosi ga poverljivi anđeo, na srce tvoje, da opominješ, na jasnom arapskom jeziku.“

[Shuara 26:193-195] (Isto, str. 41-42; podebljanje moje)

Ovde leži problem.

Muslimansko pismo pominje takozvane proroke i/ili poslanike o kojima se nikada nije čulo, kao što su Hud, Salih i Uzair:

„A narodu Adu poslasmo njihovog brata Ebera. On je govorio: „O narode moj, Allaha obožavajte, vi drugog boga osim Njega nemate, zar nećete da se sačuvate?!““ S. 7:65 Pickthall

„A narodu Semudu smo njegovog brata Salaha poslali. „O moj narode“, govorio je on, „obožavajte Allaha, vi drugog boga osim Njega nemate! Evo vam znak vašeg Gospodara: ova Allahova kamila za vas je znak. Pustite je neka pase po Allahovoj zemlji i ne zlostavljajte je da vas bolna kazna ne bi snašla!““ S. 7:73 Pickthall

„Jevreji govore: „Uzejr je Allahov sin“, a hrišćani kažu: „Mesija je Allahov sin.“ To su njihove reči, iz njihovih usta, oponašaju reči prethodnih nevernika - ubio ih Allah! Kuda se odmeću?“ S. 9:30 Y. Ali

Kuran takođe pripisuje pogrešna imena ili netačne arapske verzije imena određenih biblijskih ličnosti.

Na primer, Saul se naziva Talut:

„Zar ne znaš kada su prvaci sinova Izrailjevih, nakon Mojsija, kazali svome verovesniku: "Postavi nam kralja da se na Allahovom putu borimo!" "Možda se vi nećete boriti, ako vam borba bude propisana?'' Reče on. "Zašto da se ne borimo na Allahovom putu?'' Rekoše. "A mi smo iz zemlje naše prognani i od sinova naših odvojeni!" A kada im borba bi propisana, oni, osim nekolicine, okrenuše se. A Allah dobro zna nepravednike. „Allah vam je Saula za vladara odredio“, reče im njihov verovesnik. „Odakle da nam on bude vladar kada smo mi preči od njega da vladamo? Njemu ni veliko bogatstvo nije dato!“, rekoše oni. „Zaista je Allah njega da vlada vama izabrao“, reče on, „i velikim znanjem i telesnom snagom ga obdario. Allah daje vlast kome On hoće. Allah je neizmerno darežljiv i sve zna!“

„„Zaista, znak njegove vlasti“, reče im verovesnik njihov, „biće kovčeg koji će da vam stigne. U njemu će da bude smiraj za vas od vašeg Gospodara, i ostatak onoga što su Mojsije i Aron ostavili. Nosiće ga anđeli. U tome je, zaista, znak za vas, ako ste vernici!“ I kad Saul izađe s vojskom, reče: "Allah će sigurno da vas stavi na iskušenje jednom rekom, pa ko se napije iz nje, nije moj, a ko se ne napije, on je moj, izuzev ako šakom zahvati gutljaj!" I oni se, osim nekolicine, napiše, a kad je oni koji su s njim verovali pređoše, neki rekoše: "Mi danas ne možemo izaći na kraj s Golijatom i vojskom njegovom." Oni koji su čvrsto verovali da će susresti Allaha, rekoše: "Koliko su puta malobrojne čete savladale mnogobrojne čete Allahovom dozvolom." A Allah je sa strpljivima. I kada iziđoše pred Golijata i njegovu vojsku, oni rekoše: "Gospodaru naš, nadahni nas izdržljivošću i učvrsti noge naše i pomozi nam protiv naroda koji ne veruje!" I oni ih, Allahovom dozvolom, poraziše, i David ubi Golijata, i Allah mu podari vlast i mudrost, i nauči ga onome čemu je On hteo. A da Allah ljude ne suzbija jedne drugima, na Zemlji bi zaista nered nastao! Ali, Allah je darežljiv svim svetovima. To su Allahove reči i dokazi, koje Mi tebi istinito kazujemo. A ti si, zaista, jedan od poslanika.“ S. 2:246-252 Shakir

Jovan Krstitelj se naziva Yahya:

„Tu Zaharija zamoli svoga Gospodara: „Gospodaru moj, podari mi od Sebe čestitog potomka, Ti zaista molbu čuješ!“ I dok se on, stojeći u hramu, molio, anđeli ga pozvaše i rekoše: „Allah te raduje Jahjom (Jovanom) koji će da veruje u reči Allahove, prvakom, čednim čovekom i verovesnikom, potomkom čestitih!““ S. 3:38-39 Y. Ali

Jona se pogrešno naziva Yunus, Ilija se netačno imenuje kao Elyas, dok se za Isusa kaže da je Isa. Da bi pometnja bila još veća, Kuran pominje Idrisa, Al-Yasu i Zulkifla:

„I spomeni iz Knjige Idriza (Henoka)! On je bio istinoljubiv, verovesnik, i Mi smo ga uzdigli na visoko mesto.“ S. 19:56-57 Arberry

„I spomeni Jišmaela, i Enoha, i Jezekilja, a svi su oni bili strpljivi. I uveli smo ih u okrilje Naše milosti, oni su zaista bili dobri.“ S. 21:85-86

„I seti se Jišmaela i Jeliseja i Ilije i Jezekilja, svi su oni bili čestiti.“ S. 38:48 Shakir

„Mi objavljujemo tebi kao što smo objavljivali Noju i verovesnicima posle njega, objavljivali smo Avramu, i Jišmaelu i Isaku i Jakovu i potomcima, i Isusu, i Jovu, i Joni, i Mojsiju, i Aronu, i Solomonu, a Davidu smo dali Psalme, i poslali smo poslanike o kojima smo ti pre kazivali i poslanike o kojima ti nismo kazivali. A Allah je sigurno sa Mojsijem razgovarao.“ S. 4:163-164 Shakir

„To je Naš čvrst dokaz koji smo dali Avramu protiv njegovog naroda. Mi na više stepene uzdižemo one koje hoćemo. Tvoj Gospodar je, uistinu, mudar i sve zna. I Mi smo mu darovali Isaka i Jakova; i svakog uputismo - a Noja smo još pre uputili - i od potomaka njegovih Davida, i Solomuna, i Jova, i Josifa, i Mojsija, i Arona - eto, tako Mi nagrađujemo one koji dobra dela čine; i Zaharija, i Jovana, i Isusa, i Iliju - svi su oni bili među čestitima – i Jišmaela, i Jeliseja i Jonu i Lota - i svima smo prednost nad ostalim svetovima dali –“

„I neke njihove pretke i njihove potomke i njihovu braću - odabrali smo ih i na Pravi put im ukazali. To je Allahova uputa kojom On upućuje one koje želi od slugu Svojih. A da su oni pored Allaha druge obožavali, sigurno bi propalo ono što su radili. To su oni kojima smo Mi dali Knjigu i mudrost i verovesništvo. Pa ako oni u to ne veruju, Mi smo to poverili ljudima koji to ne negiraju. Njih je Allah uputio, i zato sledi njihov put. Reci: „Ja od vas ne tražim nagradu za Kur'an, on je samo pouka svetovima.““ S. 6:83-90 Shakir

Ovo izvitoperavanje biblijskih imena nije promaklo Jevrejima i hrišćanima koji su poznavali Bibliju:

17. Pometnja imena

Pitanje 29: Čitamo u suri al-An’am 6:84-86: „I Mi smo mu darovali Isaka i Jakova; i svakog uputismo - a Noja smo još pre uputili - i od potomaka njegovih Davida, i Solomuna, i Jova, i Josifa, i Mojsija, i Arona - eto, tako Mi nagrađujemo one koji dobra dela čine; i Zaharija, i Jovana, i Isusa, i Iliju - svi su oni bili među čestitima – i Jišmaela, i Jeliseja i Jonu i Lota - i svima smo prednost nad ostalim svetovima dali –“

Pitamo: Kako ta imena mogu biti poređana uz toliko zanemarivanje hronološkog reda, tako izmešana da čitalac ne može a da se ne zbuni dok ih čita? Zašto se David i Solomon pominju pre Jova, Josifa, Mojsija i Arona? Zašto se Zaharija, Jovan i Isus pominju pre Elijasa? Zašto se Ismailo pominje posle Isaka, Jakova, Davida, Solomona, Jova, Josifa, Mojsija, Arona, Zaharije, Jovana, Isusa i Elijasa? Zašto se Jelisije i Jona pominju pre Lota?

Istinski hronološki redosled života ovih ljudi bio je poznat stotinama godina pre pojave Kurana. Avram, njegov sinovac Lot, njegova dva unuka Ismailo i Isak, njegov praunuk Jakov i njegov čukununuk Josif živeli su oko 2000. pre Hrista. Mojsije i Aron živeli su oko 1300. pre Hrista. David i njegov sin Solomon došli su posle njih. Elijas (ili Ilija) i njegov učenik Jelisije živeli su u doba Izrailjskog carstva (između 1004. i 926. pre Hrista). Jona je poslednji starozavetni prorok pomenut u kuranskom stihu, dok su, zapravo, Zaharija, Jovan Krstitelj i Isus došli posle njega kao proroci u novozavetnom razdoblju. (‘Abdallah ‘Abd al-Fadi, Is the Qur’an Infallible? [Light of Life, P.O. Box 13, A-9503, Villach, Austria], str. 50-51)

Sledeći primer predstavlja pravu sramotu:

„I Ilija je bio poslanik. Kad on reče narodu svom:“Zar se ne bojite? Zar se molite Balu, a ostavljate najboljeg Stvoritelja, Allaha, svoga Gospodara i Gospodara vaših drevnih predaka?“ Oni ga nazvaše lažovom i zato će, sigurno, svi oni u Vatru da budu privedeni, osim Allahove iskrene sluge, i u kasnijim naraštajima mu sačuvali spomen. Neka je u miru Ilija! Eto, tako Mi nagrađujemo one koji rade dobra dela, on je bio sluga Naš, vernik.“ S. 37:123-132 Palmer

Ovde Kuran pretvara Elyas, što bi trebalo da bude lično ime, u Elyasin, kao da se vlastita imenica može staviti u množinu! To je još jedan promašaj koji nije promakao hrišćanskim autorima:

13. Pogrešan nastavak za množinu

Pitanje 118: Čitamo u suri al-Saffat 37:123-132: „„I Ilija je bio poslanik.“ …. „Neka je u miru Ilija!““

Arapski Kuran u ovom odlomku ima dva načina pisanja imena Elias. Prvi, na početku citata, glasi Ilyas, dok drugi glasi Ilyasin, kao da je u množini! Zapravo, autor Kurana je toliko voleo rimu da je zbog nje često žrtvovao gramatička pravila. U suri ai-Tin 95:1-3 kaže: „Tako mi smokve i masline, i Sinajske gore, i grada ovog sigurnog“ Na arapskom je, iz istog razloga, reč za Sinaj (sina’) preinačio u njen oblik množine (sinin)! (Al-Fadi, str. 180)

Ono što ovo čini prilično neobičnim jeste to što je Kuran preuzeo grčke ili sirijske oblike imena biblijskih proroka i ličnosti, očigledno zbog raširenog uticaja hrišćana koji su govorili sirijski. Kako je čuveni islamolog Alfred Guillaume primetio u vezi sa kuranskim oblikom Ismailovog imena:

„… ne postoji istorijski dokaz za tvrdnju da su Avram ili Ismailo ikada bili u Meki, a da je takvog predanja bilo, moralo bi se objasniti kako je svako sećanje na starosemitsko ime Ismailo (koje u arabljanskim natpisima nije bilo u svom pravom arabljanskom obliku i ispravno pisano početnim suglasnikom Y) izgubljeno. Oblik u Kuranu preuzet je ili iz grčkih ili iz sirijskih izvora.“ (Guillaume, Islam [Penguin Books Inc., Baltimore, 1956], str. 61-62; podebljanje moje)

A evo šta je jedan ozloglašeni muhamedanski polemičar napisao o tome što Kuran Isusa naziva ‘Isa:

Iz prethodne rasprave možemo ustanoviti sledeće stavove: Prvo, popularno ime Isus, koje se danas naširoko koristi širom sveta, potpuno je odvojeno od izvornog imena sina Marijinog na njegovom izvornom jeziku. Zapravo, izvedeno je iz grčkog Iesus, koje je i samo prilično nesemitsko. Na to ispravno ukazuje Parrinder, koji kaže: „Krajnje ’s‘ u grčkoj i evropskim rečima za Isusa sasvim je nesemitsko.“ [10]…

[10] Parrinder, G. Nav. delo. (Ibn Anwar, DA LI JE ‘ISA LAŽNO IME ZA ISUSA KOJE JE IZMISLIO ISLAM?)

Nije iznenađujuće što je muhamedanac zgodno izostavio kontekst Parrinderove izjave:

Klasični muslimanski komentator al-Baidawi odbacio je maštovite pokušaje da se za ime ‘Isa pruži etimologija, poput onog koji bi ga izveo iz ‘ayasun, što znači ’belo sa primesom crvenog‘. Rekao je da je to arabizovani oblik imena Ishu, verovatno u značenju sirijskog Yeshu’. Razi je rekao da potiče od Yasu’ i da tako kažu Sirijci. Moguće je da su izgovor sirijske reči izmenili nestorijanski hrišćani u južnoj Siriji i Arabiji. Izgleda da je u južnoj Siriji postojao manastir koji je već 571. godine po Hristu nosio ime ‘Isaniya, ’onih koji slede Isusa‘.

Evropski hrišćanski oblik imena Isus izveden je, naravno, iz grčkog ‘Iesous u Jevanđelju, koje je bilo prevod jevrejskog Yeshua, skraćenog oblika imena Yehoshua (Isus Navin). Značenje imena je ’Božje spasenje‘ ili ’onaj čije je spasenje Jahve‘.4 Krajnje ’s‘ u grčkoj i evropskim rečima za Isusa sasvim je nesemitsko. Staro sirijsko Yeshu’ sačuvano je u savremenom arapskom prevodu Jevanđelja kao Yasu’. Predlagano je da savremeni hrišćani u zemljama arapskog govornog područja treba da koriste ime ‘h, kako ga koriste svi muslimani oko njih. Ali novi prevod arapskog Novog zaveta, koji je pripremio profesor ‘Abd-al-Malik u Kairu, zadržava Yasu’ kao tradicionalni i stariji oblik, a IZGLEDA DA NIJEDAN ARAPSKI HRIŠĆANIN ne koristi oblik ‘Isa. (Parrinder, Jesus in the Qur’an [Oneword Publications, Oxford, England, pretisak 1996], str. 17-18; podebljanje i verzal moji)

Kao što Parrinder ispravno ističe, nijedan arapski hrišćanin ne upotrebljava ‘Isa za Isusa, budući da ga nazivaju Yasu’, što je navodno izvedeno iz sirijskog Yeshu’. Ovo ponovo dokazuje da su imena koja muslimansko pismo pripisuje prorocima i ličnostima Svetog pisma preuzeta ili neposredno iz grčkog ili iz sirijskih prenošenja grčkih oblika tih imena.

Očigledan problem sa ovim jeste to što bi Kuran trebalo da bude nestvoreni govor Alaha, govor koji je postojao pre stvaranja ljudskih bića i njihovih jezika. Kako, dakle, takav govor može sadržati reči izvedene iz grčkog, aramejskog, sirijskog, etiopskog itd., iz jezika koji su nastali tek mnogo posle stvaranja neba i zemlje?

Treba li zaista da verujemo da se Alahov savršeni, nestvoreni govor sastoji od pojmova, izraza itd. koji su grčkog, sirijskog, etiopskog itd. porekla? Znači li to da su i ti jezici nestvoreni i da su prosto objavljeni ljudskim bićima u određenom trenutku? Ili treba da pretpostavimo da su nestvorene samo te određene kuranske reči, pa je Alah stoga odlučio da nadahne ljude da te izraze usvoje u pomenutim jezicima, kako bi ih potom podstakao da prepoznaju te večne izraze i pojmove kada muslimansko pismo bude spušteno?

Sve navedeno samo potvrđuje činjenicu da je Kuran satanska podvala nametnuta čovečanstvu kako bi ga odvratila od vere u istinsko Božje otkrivenje samoga sebe u Ličnosti i delu Isusa Hrista, Gospoda našega, otkrivenje zabeleženo u jedinoj nadahnutoj pisanoj Reči Božjoj — Svetom pismu.

Toliko o tome da je Kuran savršeni, nestvoreni govor sveznajućeg Boga!