Vot i satanski stihovi · Apologetizam by Sam Shamoun

Pokojni Vilijam Montgomeri Vot smatran je jednim od najvećih poznavalaca islama u 20. veku. Vot nije bio samo profesor, već i plodan autor koji je napisao nekoliko izvanrednih knjiga o Muhamedu i islamu. Štaviše, Vot nije bio polemičar koji je nastojao da diskredituje Muhameda, nego pisac pun razumevanja, koji je u svojoj analizi islamske vere zauzeo pomirljiv pristup. Upravo to čini njegovu procenu takozvanih ’satanskih stihova‘ utoliko verodostojnijom.

U ovom tekstu navodiću ono što je ovaj poznati naučnik napisao u vezi s tim da je Muhamed bio nadahnut od Satane da hvali tri paganske boginje, poznate kao Alahove kćeri. Svako isticanje je moje.

(b) Satanski stihovi; činjenice

Najznačajniji pomen idola u mekanskom delu Kurana nalazi se u suri An-Nedžm (53), a s tim je povezana čitava priča. Predanje koje al-Taberi navodi kao prvo1 glasi ovako.

Kada je Muhamed video da se Mekanci okreću od njegove poruke, silno je želeo da im olakša da je prihvate. U tom trenutku objavljena je sura An-Nedžm; ali kada je Muhamed došao do stihova „Šta mislite o Latu i Uzau?! I onom trećem, Menatu?!“ onda, kako predanje nastavlja, „dok je to izgovarao u sebi, željan da to prenese svome narodu, Satana mu je na jezik bacio (stihove): ’To su uzvišeni labudovi, čijem se zagovoru treba nadati‘“. Čuvši to, Mekanci su bili oduševljeni, a na kraju, kada je Muhamed pao ničice, i svi oni su učinili isto. Vest o tome stigla je čak i do muslimana u Abisiniji.

Zatim je Gavrilo došao Muhamedu i pokazao mu njegovu grešku; radi njegove utehe Bog je objavio 22.51 i ukinuo satanske stihove objavivši pravi nastavak sure. Kurejšije su, naravno, rekle da je Muhamed promenio mišljenje o položaju boginja, ali su u međuvremenu idolopoklonici žudno prigrlili satanske stihove.

U svom Komentaru na 22.512 at-Taberi navodi niz drugih verzija predanja o ovoj stvari. Dve koje se pripisuju izvesnom Abu-l-Alijahu važne su jer sadrže pojedinosti kojih nema u uobičajenijim verzijama i ostavljaju utisak da su izvornije. Prva glasi ovako:

Kurejšije rekoše Božjem Poslaniku: ’Oni koji sede pored tebe samo su rob toga i toga i štićenik toga i toga. Kada bi nekako pomenuo naše boginje, i mi bismo sedeli pored tebe; jer ti dolaze arapski velikaši (tj. nomadi), pa kada vide da su oni koji sede pored tebe velikaši tvoga plemena, više će te zavoleti.‘ I tako je Satana ubacio (nešto) u njegovo izlaganje, i objavljeni su ovi stihovi, „Šta mislite o Latu i Uzau?! I onom trećem, Menatu?!“ i Satana je učinio da mu na jezik dođe: ’To su uzvišeni labudovi, čijem se zagovoru treba nadati, takvi kakve oni ne zaboravljaju (ili „koji nisu zaboravljeni“)‘. Zatim, kada ih je izrecitovao, Prorok pade ničice, a i muslimani i idolopoklonici padoše ničice zajedno s njim.

Kada je saznao šta mu je Satana naveo na jezik, to ga je pritislo; i Bog objavi „Pre tebe, Mi nijednog poslanika i verovesnika nismo poslali a da Sotona nije, kad bi on kazivao, u njegovo kazivanje nešto ubacio.“ do reči „a Allah sve zna i mudar je.“.

Druga verzija Abu-l-Alijaha slična je, ali ne sadrži treći umetnuti stih. Ona, međutim, kao i neke druge verzije, beleži kako neki kurejšijski prvaci zbog starosti nisu pali ničice, već su umesto toga prineli malo zemlje svojim čelima, ali, za razliku od drugih verzija, dodaje da je Abu Uhajha Said b. al-As primetio: „Napokon je Ibn Abi Kabša rekao nešto dobro o našim boginjama“. Ta primedba bi sasvim lako mogla biti autentična, budući da se isti, možda grub, način oslovljavanja Muhameda nalazi u još jednoj primedbi koja se pripisuje ovom čoveku.1

Ako uporedimo različite verzije i pokušamo da razlučimo spoljašnje činjenice u kojima se one slažu od motiva koje razni istoričari pripisuju kako bi te činjenice objasnili, nalazimo najmanje dve činjenice u koje možemo biti sigurni. Prvo, Muhamed je u jednom trenutku morao javno da recituje satanske stihove kao deo Kurana; nezamislivo je da su tu priču kasnije izmislili muslimani ili da su im je podmetnuli nemuslimani.

Drugo, nešto kasnije Muhamed je objavio da ti stihovi zapravo nisu deo Kurana i da treba da budu zamenjeni drugima, sasvim drugačijeg značenja. Najranije verzije ne preciziraju koliko je vremena posle toga proteklo; verovatno je da su u pitanju bile nedelje ili čak meseci.

Postoji i treća činjenica, ili grupa činjenica, u koje možemo biti prilično sigurni, naime, da bi se za Muhameda i njegove mekanske savremenike ti stihovi prvenstveno odnosili na boginju al-Lat, obožavanu u at-Taifu, boginju al-Uzu, obožavanu u Nahli blizu Meke, i boginju Manat, čije se svetilište nalazilo između Meke i Medine i koju su prvenstveno obožavali Arapi iz Medine. Al-Uzu su u prvom redu obožavale Kurejšije, ali je sveštenička porodica bila iz B. Sulejma, a pominju se i Kinana, Huzaa, Sakif i deo Havazina kao učesnici u njenom obožavanju.

Čujemo da su medinski velikaši u svojim kućama imali drvene prikaze Manat,2 ali Arapi tog razdoblja u celini gledano verovatno gotovo nikada nisu razmišljali o obožavanju nekog božanstva odvojeno od obreda koji su se odvijali kod određenih svetilišta. To nije bilo poput, na primer, katoličkog hrišćanskog poštovanja Blažene Device Marije; ’Zdravo Marijo‘ može se izgovoriti na bilo kom mestu. Manat se, s druge strane, prema preovlađujućem shvatanju među Arapima, mogla obožavati jedino u svom svetilištu.3

Stoga je implikacija satanskih stihova ta da su obredi kod tri važna svetilišta u okolini Meke prihvatljivi. Dalje, implikacija stihova koji ih ukidaju — da je obožavanje kod tih svetilišta neprihvatljivo — nije osuda obožavanja Kabe. Osim ako nije postojalo i nekih drugih stihova koji su to osuđivali, a koji su kasnije ukinuti i uklonjeni iz Kurana — a nemamo stvarnog osnova da to pretpostavimo — onda stihovi koji ukidaju, u suri An-Nedžm, uzdižu Kabu na račun drugih svetilišta. U vezi s tim vredi zapamtiti da su, sa porastom Muhamedove moći, sva ta svetilišta bila uništena.1

(c) Satanski stihovi: motivi i objašnjenja

Muslimanski učenjaci, koji nisu raspolagali modernim zapadnim pojmom postepenog razvoja, smatrali su da je Muhamed od samog početka bio izričito svestan čitavog opsega pravoverne dogme. Posledično im je bilo teško da objasne kako nije primetio jeretičnost satanskih stihova.

Istina je pre da je njegov monoteizam prvobitno bio, poput monoteizma njegovih prosvećenijih savremenika, donekle neodređen, i naročito nije bio toliko strog da bi se priznavanje nižih božanskih bića osećalo kao nespojivo s njim. Verovatno je al-Lat, al-Uzu i Manat smatrao nebeskim bićima nižeg stepena od Boga, otprilike na isti način na koji su judaizam i hrišćanstvo priznavali postojanje anđela. Kuran u (? kasnijem) mekanskom razdoblju govori o njima kao o džinima,2 premda se u medinskom razdoblju za njih kaže da su tek imena.3 Kada je tako, možda i nije neophodno tražiti neki poseban povod za satanske stihove. Oni ne bi označavali nikakvo svesno odstupanje od monoteizma, već bi prosto bili izraz shvatanja koja je Muhamed oduvek imao.

Pa ipak, političke implikacije tih stihova su zanimljive. Da li ih je Muhamed prihvatio kao verodostojne zato što mu je bilo stalo do pridobijanja pristalica u Medini i at-Taifu i među okolnim plemenima? Da li je pokušavao da velikim brojem pristalica uravnoteži uticaj kurejšijskih vođa, koji su mu se protivili? U najmanju ruku, pominjanje ovih svetilišta znak je da se njegov vidokrug širi.

Gore navedeno predanje Abu-l-Alijaha pokazuje da su Kurejšije Muhamedu ponudile da ga prime u svoj uži krug ako bi pomenuo njihove boginje. Postoje i druga slična predanja. Ponekad se kaže da mu je nuđeno bogatstvo, dobar brak i ugledan položaj; ponekad je ponuda bila uopštenija — da bi se kurejšijske vođe udružile s njim u obožavanju i u poslovima.1 Sasvim odvojeno od pitanja pojedinosti, prema kojima se opravdano može gajiti izvesna uzdržanost, postoji pitanje da li te priče najvećim delom nisu izmišljotine osmišljene da uveličaju Muhamedov značaj u tom razdoblju.

Da li je već bio dovoljno značajan da ga vodeći ljudi Meke tretiraju gotovo kao sebi ravnog? U celini gledano, slika Muhamedovog položaja koju daju te priče verovatno je bliska istini. Moramo imati na umu da se prvobitni Muhamedov uspeh obično umanjuje, verovatno zato što potomci onih koji su ga izvesno vreme sledili, a zatim otpali, nisu želeli da se sećaju takvih stvari. U verziji Abu-l-Alijaha, Muhamed je istaknut među posetiocima Meke, iako mu se nijedan ugledni Mekanac nije pridružio; a taj kontrast teško da bi bio izražen tako otvoreno da je reč o pukoj izmišljotini. Uzmimo, dakle, da su vodeće Kurejšije Muhamedu uputile nekakvu ponudu; on je trebalo da dobije izvesne svetovne prednosti, a zauzvrat da nekako prizna njihova božanstva. Kuran to, kao što ćemo uskoro videti, potvrđuje. U pogledu pojedinosti ne možemo biti sigurni. Objavljivanje satanskih stihova nesumnjivo treba povezati s ovom pogodbom.

Prema ovom gledištu, ukidanje stihova bi se na sličan način povezalo s propašću kompromisa. Nema nagoveštaja da su Mekanci Muhameda prevarili. Ali on je došao do uviđanja da priznavanje Banat Alah, kako su nazivana ta tri idola (i drugi), znači svođenje Boga na njihov nivo. Njegovo obožavanje kod Kabe spolja se nije mnogo razlikovalo od njihovog u Nahli, at-Taifu i Kudajdu. A to bi značilo da se Božji poslanik ne razlikuje mnogo od njihovih sveštenika i da nije verovatno da će imati mnogo veći uticaj; stoga se reforma kojoj je Muhamed posvetio srce ne bi ostvarila.

Tako Muhamed na kraju nije odbio ponudu Mekanaca ni iz kakvog svetovnog motiva, već iz istinski verskog razloga; ne, na primer, zato što ovim ljudima nije mogao verovati, niti zato što bi neka lična ambicija ostala neispunjena, već zato što bi priznavanje boginja dovelo do propasti stvari, misije koju mu je Bog dao. Moguće je da mu je to prvo razjasnila objava, ali se stvar može promisliti i po naznačenim linijama, pa je moguće da je osećao nelagodu i pre nego što je objava došla.

Ako se na situaciju gleda apstraktno, činilo bi se da ima malo prigovora priznavanju al-Lat i ostalih kao nižih nebeskih bića. Smatra se da je priznavanje anđela sasvim spojivo s monoteizmom ne samo u judaizmu i hrišćanstvu, već i u pravovernom islamu.

Međutim, dva činioca u mekanskoj situaciji učinila su takvo priznavanje nemogućim u tom trenutku. Prvo, obožavanje kod Kabe, koje je ranije bilo politeističko, bilo je u procesu očišćenja i, barem za muslimane, pretvaranja u monoteističko. Ako bi se slično obožavanje odvijalo kod nekoliko svetilišta, ljudi Hidžaza bi neizbežno pretpostavili da se obožava nekoliko otprilike ravnopravnih božanstava.

Drugo, izraz Banat Alah, ’Božje kćeri‘ ili ’kćeri boga‘, imao je ozbiljne implikacije, iako se u načelu nije shvatao doslovno.1 Banat i slične reči često se u arapskom koriste metaforično; upor. bint aš-šafah (kći usne) — reč; bint al-ajn (kći oka) — suza; banat ad-dahr (kćeri sudbine ili vremena) — nesreće. Verovatno, dakle, izraz prvobitno nije značio ništa više od ’nebeskih ili natprirodnih bića‘, pri čemu je al-Lah ovde prosto ’bog‘, ’natprirodno‘, a ne jedini ili vrhovni bog, to jest Bog. Ali kako su se Alah ili al-Lah počeli koristiti gotovo isključivo za Boga, izraz se mogao tumačiti tako da su to bića otprilike ravna Bogu; a to se nije moglo pomiriti s monoteizmom.

Gledište da je Muhamedov raskid s vodećim ljudima Meke povezan s ukidanjem satanskih stihova (i s njegovim odbijanjem ponude koju su mu uputili) u skladu je s drugom od gore zabeleženih tačaka iz pisma Urve, naime, da su neke Kurejšije koje su imale imanje u at-Taifu predvodile aktivno protivljenje Muhamedu. Moguća su različita objašnjenja ove činjenice, ali je najverovatnije da je reč o nekim vodećim članovima Kurejšija koji su bili posebno zainteresovani za trgovinu at-Taifa i koji su trgovačke delatnosti vezane za to središte uveli u orbitu mekanskog finansijskog sistema. Uskraćivanje priznanja svetilištu al-Lat moralo je na ovaj ili onaj način ugroziti njihove poduhvate i podstaći njihov gnev protiv Muhameda.

Gledište sadržano u pismu Urve, da je ’pominjanje boginja‘ označilo prelomnu fazu u odnosu Muhameda prema kurejšijskim vođama, dodatno potvrđuje Kuran. Dva odlomka, koja se tradicionalno povezuju s događajima o kojima je reč, govore o iskušenju kojem je Muhamed umalo podlegao. U jednom od njih (17.75-77) priroda iskušenja nije precizirana; u drugom (39.64-66) reč je nedvosmisleno o priznavanju ’sudruga‘ Bogu. Ti odlomci takođe kažu da bi posledice kompromisa za Muhameda bile ozbiljne, kako u večnosti tako i u vremenu. Ti odlomci su možda ’ranomedinski‘.1 ali, kakav god bio datum objave, čini se da nema jakih razloga za poricanje da su povezani sa satanskim stihovima i njihovim ukidanjem.

Još jedan stih (6.137) takođe može biti povezan s ovim događajima; on kaže da ’oni‘ (tj. idolopoklonici), premda formalno priznaju Boga, u praksi Ga ne priznaju tako potpuno kao idole. To je vrsta činjenice koja je Muhamedu mogla pokazati da kompromis neće uspeti.

Sura al-Kafirin (109) je tradicionalno ono što je Muhamedu rečeno da odgovori na predlog da napravi kompromis: „Reci: „O vi nevernici, ja ne obožavam ono što vi obožavate, niti vi obožavate Onoga Koga ja obožavam, niti ja obožavam ono što vi obožavate, niti vi obožavate Onoga Koga ja obožavam, vama vaša vera, a meni moja.““ To je potpuni raskid s politeizmom i onemogućava kompromis ubuduće. Dva druga odlomka donekle su slična, mada ne tako snažna (6.56 i 70), a potonji takođe govori o obožavanju idola kao o ’vraćanju našim stopama unazad‘. Činjenica da postoje tri odvojena odlomka ukazuje na to da je iskušenje kompromisa bilo prisutno kod Muhameda tokom prilično dugog vremena. (Vot, Muhammad at Mecca [Oxford University Press, 1960 reprint], 101-107)

INCIDENT SA ’SATANSKIM STIHOVIMA‘

U ovom tekstu navodiću ono što je ovaj poznati naučnik napisao u vezi s tim da je Muhamed bio nadahnut od Satane da hvali tri paganske boginje, poznate kao Alahove kćeri. Svako isticanje je moje.

Izveštaji o ovom događaju donekle se razlikuju u pojedinostima, pa će biti najbolje početi od tačaka koje su izvesne, a zatim preći na one koje su sumnjive, umesto da se izabere jedan potpun izveštaj o događaju pa da se onda kritikuju njegovi delovi.

U nekom trenutku Muhamed je morao da recituje kao deo Kurana izvesne stihove koji su naizgled dopuštali zagovor idola. Jedna verzija tih stihova glasi:

„Šta mislite o Latu i Uzau?! I onom trećem, Menatu?!“

To su uzvišeni labudovi, njihov zagovor se očekuje, njima slični se ne zanemaruju.1

Zatim je, nešto kasnije, primio drugu objavu koja ih ukida — poslednja tri stiha ovde — i zamenjuje ih drugima:

„Šta mislite o Latu i Uzau?! I onom trećem, Menatu?! Zar za vas da su sinovi, a za Njega kćeri?! To je onda nepravedna podela. To su samo imena koja ste kipovima nadenuli vi i vaši preci; Allah o njima nije poslao nikakav dokaz; oni se povode samo za pretpostavkama i onim za čim njihove duše žude, a već im je došla Uputa od njihovog Gospodara.“ (53.19-23)

I prva i druga verzija javno su objavljene, a objašnjenje koje je dato za promenu bilo je da je Satana uspeo da ubaci lažne stihove te verzije a da Muhamed to ne primeti.

Ovo je čudna i iznenađujuća priča. Čini se da prorok najbeskompromisnije monoteističke religije odobrava politeizam. Zaista, priča je toliko čudna da u suštini mora biti istinita. Nezamislivo je da bi iko izmislio takvu priču i ubedio ogromnu masu muslimana da je prihvati. Štaviše, u Kuranu postoji odlomak koji opisuje nešto ovakvo.

„Pre tebe, Mi nijednog poslanika i verovesnika nismo poslali a da Sotona nije, kad bi on kazivao, u njegovo kazivanje nešto ubacio. Allah bi uklonio ono što bi Sotona ubacio, a zatim bi učvrstio Svoje reči, a Allah sve zna i mudar je.“ (22.51)

Ovaj stih je različito tumačen, ali gornji prevod odgovara jednom od tradicionalnih tumačenja. Kaže se da je Muhamed silno želeo da nađe način da bogatim trgovcima olakša prihvatanje islama, pa kada je Satana napravio umetak, on nije uspeo da prepozna šta je to. Prihvatali mi ovu priču ili ne — a možda u njoj ima nešto istine — izvesnim se čini da je Muhamed recitovao ’satanske stihove‘ kao deo Kurana, a kasnije izrecitovao drugu objavu koja ih ukida.

Jedan od najzanimljivijih vidova ovog događaja jeste svetlo koje on baca na Muhamedov pogled na svet u to vreme. Iako je iskreno verovao da su mu ti stihovi došli izvan njega samog, ipak u njima isprva nije mogao naći ništa što bi smatrao suprotnim veri koju je propovedao. Da li to znači da je u to vreme bio politeista? Postoji nekoliko razloga za mišljenje da odgovor na to treba da bude — ne.

Za početak, treba primetiti da su tri boginje bile posebno vezane za tri svetilišta udaljena od Meke dan ili dva puta. Al-Lat je bila boginja susednog grada at-Taifa, al-Uza je imala svetilište između tog grada i Meke, a između Meke i Medine nalazilo se svetilište Manat. Čini se, dakle, verovatnim da bi za Muhamedove slušaoce prvenstveno dejstvo ’satanskih stihova‘ bilo ozakonjenje obožavanja kod ova tri svetilišta. Isto tako, prvenstveno dejstvo ukidanja bilo bi obustavljanje takvog obožavanja. U skladu s tim, ta tri svetilišta su uništena kada je islam postao dominantan u toj oblasti.

Kako je Muhamed to opravdavao sa monoteističkog stanovišta? Treba imati na umu da je pogled na svet Muhamedovih prosvećenijih savremenika opisan kao neodređen monoteizam. Reč ’boginje‘ ne sme da navede na božanstva onakve vrste kakva srećemo u grčkoj mitologiji. Semitska religija ne stvara takve priče o svojim božanstvima. Ona ima manje ličnu predstavu o božanskom. Božanstvo je sila posebno vezana za određena mesta i određene predmete. Imena o kojima je reč znače, redom, Boginja, Svemoćna i Ona koja raspoređuje (koja ljudima dodeljuje njihove pojedinačne sudbine). Možda su prosvećeni Arapi tog vremena u njima videli razne manifestacije jedne jedine božanske sile, baš kao što su u kasnijim vremenima muslimani govorili o devedeset devet Božjih imena. Izraz ’Božje kćeri‘ ne bi bio nespojiv s tim, jer su Arapi koristili predstave o kćerstvu, očinstvu i sinovstvu da izraze apstraktne odnose. Na taj način su Muhamed i njegovi sledbenici mogli da ’satanske stihove‘ shvate kao odobravanje obožavanja božanskog kod ta tri navedena svetilišta, a da ipak ne osete da ugrožavaju svoj monoteizam.

Postoji i jednostavnije objašnjenje toga zašto muslimani nisu odmah prepoznali protivrečnost. Hrišćani i Jevreji verovali su u postojanje sporedne i podređene vrste natprirodnih bića, anđela, a verovanje u anđele, džine i druga natprirodna bića i dalje je bilo živi deo tradicionalnog arapskog pogleda na svet. Muhamed i njegovi sledbenici su možda na ’boginje‘ gledali kao na bića te vrste. Zaista, u Kuranu postoje odlomci koji su na tu stvar morali gledati u tom svetlu, bar neko vreme; to je bilo nakon što je napad na njihovo obožavanje već počeo.

Za potpuno razumevanje događaja — objavljivanja ’satanskih stihova‘ i njihovog ukidanja — neophodno je posmatrati ih u širem kontekstu. Neko vreme je, čak i ako Muhamedovi deklarisani sledbenici nisu bili brojni, postojalo opšte odobravanje njegove misije. Obični ljudi su bili naklonjeni. Samo su bogati trgovci bili kolebljivi. Pa ipak, ni oni nisu bili potpuno neprijateljski nastrojeni. Videli su opasnost da će Muhamed, kroz svoj dodir s natprirodnim izvorom mudrosti, postati čovek u Meki čiji su stavovi najmerodavniji. Takođe su smatrali da je jedan od korena Muhamedove delatnosti njegovo nezadovoljstvo sopstvenim položajem u Meki. Naročito su videli da je isključen iz užeg kruga bogatih trgovaca koji su monopolisali poduhvate u kojima se sticala velika zarada. Stoga im je palo na pamet da bi ovu Muhamedovu opasnu delatnost mogli umanjiti tako što će ga primiti u taj uži krug, dopustiti mu da učestvuje u njihovoj dobiti i moći i sklapati brakove s njegovom porodicom. Bili su, međutim, okoreli cenkaroši, pa su zauzvrat za te ustupke Muhamedu tražili da na neki način napravi kompromis sa starijim kultovima.

Kako se dogodilo da se intelektualna borba između Muhameda i bogatih mekanskih trgovaca usredsredila na pitanje idola? Istorija verskih polemika pokazuje da tačke oko kojih se spor vrti nisu uvek one temeljne, već one gde je pitanje dovoljno jasno da obe strane osete da je ’ovo teren na kome se vredi boriti‘. Bogati trgovci su u Kuranu najpre bili napadnuti zbog svoje ’oholosti zbog bogatstva‘ i sebične upotrebe svog povlašćenog položaja (mada je njihova trgovačka delatnost nesumnjivo podizala životni standard Meke u celini). Međutim, oni svoje ponašanje nisu mogli braniti ni na koji način koji bi ih jasno opravdao u očima običnih ljudi. Nekolicini njih je, međutim, pretio gubitak trgovine kod svetilišta izvan Meke, a ostali su verovatno shvatili da im je glavna nada da pridobiju podršku običnih ljudi to da se predstave kao branioci stare vere. Zato su tražili od Muhameda da kaže nešto dobro o njihovim boginjama ili da na drugi način prizna izvesnu valjanost starim obredima.

Isprva Muhamed nije bio spreman da zauzme čvrst stav po tom pitanju. Šta god da su tražili, dobili su, u vidu ’satanskih stihova‘, priznanje delotvornosti obožavanja kod ta tri svetilišta. Koliko je vremena prošlo pre nego što su stihovi ukinuti, ne možemo reći. Najraniji i najbolji izvori ne daju nikakvu naznaku o razmaku pre ukidanja. Možda su u pitanju bile nedelje ili meseci.

To je verovatno bilo dovoljno dugo da Muhamed shvati da kompromis neće uspeti. Možda je osećao da će sveštenici boginja biti smatrani njemu ravnima. Možda je osećao da će njegov novi verski pokret biti nerazlučiv od paganstva. Zato je prihvatio i objavio nove objave koje su mu došle. Jedna je bila ukidanje ’satanskih stihova‘ i njihova zamena drugima. Druga, tradicionalno odgovor koji je trebalo da uputi na pozive na kompromis, bila je sledeća:

„Reci: „O vi nevernici, ja ne obožavam ono što vi obožavate, niti vi obožavate Onoga Koga ja obožavam, niti ja obožavam ono što vi obožavate, niti vi obožavate Onoga Koga ja obožavam, vama vaša vera, a meni moja.““ (109)

Ukidanje ’satanskih stihova‘ značilo je da kultovi kod ta tri svetilišta više ni na koji način nisu bili priznati. To je označilo početak žestokog protivljenja Muhamedu. Započeli su ga neki Mekanci koji su imali imanje u at-Taifu, nesumnjivo razgnevljeni ovim zanemarivanjem tamošnjeg svetilišta i boginje i posledičnim gubitkom trgovine. Pridružili su im se i drugi bogati trgovci. Ovo je bilo pogodno pitanje na kome se napad na Muhameda mogao izvesti do kraja. Možda su, takođe, promenjene okolnosti učinile da se osećaju nesigurno, a u toj nesigurnosti prirodno su se okretali staroj veri, za koju su, dok je njihov uspeh bio neprekinut, imali malo potrebe.

I Muhamedu se ovo činilo dobrim pitanjem na kome se može zametnuti bitka. Možda je vremenom saznao nešto više o stavu Jevreja i hrišćana prema idolima i uvideo da bi bio u skladu s njima ako ne bude imao nikakvog posla s idolopoklonstvom. Upravo navedeni odlomak isticao je poseban karakter njegove vere i njenu različitost od paganstva. Drugi odlomci koristili su izraz ’Božje kćeri‘ kao argumentum ad hominem: Arapi su veoma cenili sinove i ponosili se time što ih imaju; da li je pravedno da Bog ima samo kćeri? Insistiralo se na tome da su idoli nemoćni da čoveku koriste ili naude i da se ne mogu zauzeti za njega na Poslednji dan; štaviše, na Poslednji dan bi se idoli odrekli svojih poklonika.

Tako se borba nastavila. U intelektualnoj sferi, spor između Muhameda i bogatih mekanskih trgovaca postao je spor o mnogim bogovima ili o Bogu (koji je jedan). Islam je počeo da ’pridruživanje sudruga Bogu‘ smatra jednim od najvećih grehova. Ovaj stav je iskristalisan u prvoj polovini ispovedanja vere koje glasi: Nema boga osim Boga. (Muhammad: Prophet and Statesman [Oxford University Press], str. 60-66)

DALJE ČITANJE

Kako incident sa „satanskim stihovima“ razotkriva Muhameda kao prokletog lažnog proroka, 1. deo, 2. deo

PREVARA PO IMENU ALI ATAJE: SATANSKI STIHOVI, 1. DEO, 2. DEO, 3. DEO, DODATAK

ŽDRALOVI KOJI VISOKO LETE: MUHAMEDOVO SATANSKO NADAHNUĆE, 2. DEO

PONOVO O MUHAMEDOVIM „SATANSKIM STIHOVIMA“