Večno stvorene ploče?
JOŠ JEDNO OD MUHAMEDOVIH NESUVISLIH BRBLJANJA
Sunitski islam ne uči samo da je Kuran nestvoreni govor Alaha (kalam Allah), već i tvrdi da postoji ploča koja prethodi stvaranju, u kojoj su zapisani Kuran i sve što je predodređeno da se dogodi. Sunitska tradicija dalje uči da je Alah stvorio pero kojem je bilo naređeno da u tu ploču zapiše sve što će se dogoditi, i pero je to učinilo 50.000 godina pre nego što su nebesa i zemlja dovedeni u postojanje:
Abdulah b. Amr b. al-As je preneo: Čuo sam Alahovog Poslanika kako kaže: Alah je odredio mere (kvaliteta) stvorenja pedeset hiljada godina pre nego što je stvorio nebesa i zemlju, dok je Njegov Presto bio nad vodom. (Sahih Muslim, knjiga 033, broj 6416 https://www.searchtruth.com/book_display.php?book=033&translator=2&start=0&number=6416)
I:
1 Vera
(4b) Poglavlje: Verovanje u Božansku odredbu – Odeljak 2
Ubada b. as-Samit je preneo da je Božiji poslanik rekao: „Prva stvar koju je Bog stvorio bilo je pero. Rekao mu je da piše, a kada GA JE ONO UPITALO šta treba da piše, rekao mu je da zapiše ono što je odlučeno, pa je ono zapisalo ono što se dogodilo i ono što će se dogoditi kroz svu večnost.“
Tirmizi ga je preneo, rekavši da je to predanje čiji je isnad garib.
Ocena: Sahīh (Zubair Aliza’i)
Referenca: Miškat al-Masabih 94
Referenca u knjizi: Knjiga 1, hadis 88 (sunnah.com https://sunnah.com/mishkat:94; naglašavanje velikim slovima moje)
Ponovo:
47 Poglavlja o tefsiru
(66) Poglavlje: O suri Nun
Abdul-Vahid bin Sulejm je rekao: „Stigao sam u Meku i sreo Ata bin Ebi Rabaha. Rekao sam: ,O Ebu Muhamede! Neki ljudi kod nas govore o al-Kaderu.’ Ata je rekao: ,Sreo sam al-Valida bin Ubadu bin as-Samita i on je rekao: „Moj otac mi je pripovedao, rekao je: ,Čuo sam Alahovog Poslanika kako govori: „Zaista, prvo što je Alah stvorio bilo je Pero. Rekao mu je: „Piši.“ I ono je zapisalo ono što će biti zauvek.’“
Ocena: Sahih (Darussalam)
Referenca: Džami at-Tirmizi 3319
Referenca u knjizi: Knjiga 47, hadis 371
Engleski prevod: tom 5, knjiga 44, hadis 3319 (sunnah.com https://sunnah.com/tirmidhi:3319)
I još jednom:
Znaj da je Israfil gospodar roga [al-qarn]. Bog je stvorio čuvanu ploču [al-lawḥ al-maḥfuz] od belog bisera. Njena dužina je sedam puta veća od rastojanja između neba i zemlje i ona je povezana sa Prestolom. Na njoj je zapisano sve što postoji do dana vaskrsenja. Israfil ima četiri krila – jedno na Istoku, jedno na Zapadu, jedno kojim pokriva svoje noge i jedno kojim zaklanja svoju glavu i lice u strahu od Boga. Njegova glava je nagnuta ka Prestolu…. Nijedan anđeo nije bliži prestolu od Israfila. Između njega i Prestola je sedam zavesa, a svaka zavesa je udaljena pet stotina godina od sledeće; između Džibrila i Israfila je sedamdeset zavesa. Dok on stoji, truba [ṣur] je položena na njegovo desno bedro, a vrh trube na njegova usta. On iščekuje zapovest Boga, i kada On zapovedi, on će dunuti. A kada se razdoblje sveta navrši, truba će biti prineta licu Israfila, i on će sklopiti svoja četiri krila i dunuti u trubu.27
27 Kitab aḥwāl al-qiyāma, str. 49-50 (Jane I. Smith i Yvonne Y. Haddad, The Islamic Understanding of Death and Resurrection [State University of New York Press (SUNY), Albany, NY 1981], str. 70-71; podebljano naglašavanje moje)
Konačno:
Neki kažu da su skrivena Knjiga (56:78) i Čuvana ploča jedno te isto (R). Drugi kažu da se Čuvana ploča odnosi na knjigu koju recituju anđeli bliski Bogu (Aj, Q, R), dok je drugi dovode u vezu sa Majkom Knjige (3:7; 13:39; 43:4), za koju se kaže da je izvor svakog otkrivenja, iz kojeg su izvedeni Kuran i sve druge objavljene Knjige (Q, Ṭ s). Neki komentatori opisuju Ploču (lawḥ) kao načinjenu od belih bisera, visoku koliko je rastojanje između Neba i zemlje i široku koliko je rastojanje između istoka i zapada (JJ, Q, Ṭ s). Drugi kažu da se ona nalazi zdesna Božijem Prestolu (Q, R, Ṭ s). U skladu sa preovlađujućom temom sure, o vernicima koji nadvladavaju progon od strane nevernika, al-Kušajri dovodi Čuvanu ploču u vezu sa 29:49, „u grudima su onih kojima je dato znanje“, ukazujući na to da je Kuran sačuvan u srcima istinskih vernika. Za dalju raspravu o Čuvanoj ploči, videti esej „Kuran i škole islamske teologije i filozofije“. (The Study Quran, Seyyed Hossein Nasr [HarperOne, 2015, prvo izdanje], Q. 85:21-22; str. 1394; podebljano naglašavanje moje)
U vezi s tim, naučnici odavno primećuju da sunitsko shvatanje Kurana kao nestvorenog govora ili reči Alaha koja je postala materijalni, opipljivi predmet, tj. knjiga, odjekuje istorijsko hrišćansko shvatanje Hrista kao večnog Logosa („Reči“) Božijeg koji je postao telo. Štaviše, razmišljanje o prirodi Kurana dovelo je čak i do građanskih sukoba u kojima su pojedine islamske frakcije napadale, pa i ubijale jedne druge zbog pitanja da li je islamska „objava“ stvorena ili nije:
NEBESKI KURAN
Muslimani veruju da pored zemaljskog Kurana postoji i „Majka-Knjiga“ (umm al-kitab) na Nebu. Ona prebiva kod Alaha na „čuvanoj ploči“ u Raju, koja je sišla na najniža nebesa (bayt al-izza) kao priprema za svoje objavljivanje. Ta ploča je otvorena samo Alahu i nedostupna smrtnicima, osim onako kako je objavljena u Kuranu. „a on je u Glavnoj knjizi, kod Nas, cenjen i savršen.“ (43:4). Ona se takođe naziva kalam Allah, odnosno stvarni govor Alaha.
Za većinu muslimana kalam Allah je večan i NESTVOREN, pa i Kuran ima ta svojstva. U tom pogledu, to je slično hrišćanskoj ideji Logosa, kako je zabeležena u Jevanđelju po Jovanu: „U početku bješe Logos (Riječ), i Logos bješe u Boga, i Logos bješe Bog“ Njegova tačna priroda je, međutim, predmet izvesnog spora. Da li je Kuran tačan prepis umm al-kitaba ili skraćena verzija, na primer, predmet je rasprave. U svakom slučaju, Kuran o toj knjizi kaže: „On je, zaista, Kur'an plemeniti u Knjizi brižljivo čuvanoj. Dodirnuti je smeju samo oni koji su čisti!“ (56:77-79). (Diane Morgan, Essential Islam: A Comprehensive Guide to Belief and Practice (Praeger: An imprint of ABC-CLIO, LLC 2010), str. 30; naglašavanje velikim slovima moje)
I:
Kuran kao Reč Božija
Od samog početka islamske teologije, kalāma, i uporedo sa ograničavajućim raspravama o večnosti Božanskih svojstava, o problemu večnosti nasuprot stvorenoj prirodi Kurana počela je da raspravlja grupa koja se smatra osnivačima kalāma. U Kuranu postoje stihovi koji pominju njegovo prethodno postojanje na Čuvanoj ploči (al-lawḥ al-maḥfūẓ; 85:22), kao Majku Knjige (ʿumm al-kitāb; 43:4) i kao Knjigu koja je bila skrivena (maknūn; 56:77–78). Ipak, nesigurno je kako se i da li se rasprava o večnosti Kurana odigrala u prvom islamskom veku ili kasnije. Najvažniji pokazatelj jeste priča o Ibn Abasu, Prorokovom drugu koji je umro 68/687, u kojoj postoji neka vrsta upućivanja na nestvorenu prirodu Kurana.1
Tokom prvih decenija drugog islamskog veka neki su počeli da naglašavaju stvorenost Kurana u procesu prvog formulisanja kalāma, kroz ličnosti kao što su Džad ibn Dirham (u. 126/743–44) i Džahm ibn Safvan (u. 129/746–47). Ipak, NE MOŽE SE UKAZATI NI NA KOGA ko je branio večnost Kurana krajem prvog i u prvoj polovini drugog veka, usred rasprave o njegovoj stvorenosti. U svakom slučaju, postoje naznake da se gledišta o stvorenosti Kurana, s jedne strane, i o njegovoj večnosti, s druge, nisu samo uobličila u tom razdoblju, nego su i pripremila put za posredne pozicije. Izreka prenesena od imama Džafera as-Sadika (u. 148/765) ukazuje na posrednu poziciju prema kojoj je Kuran stvoren (muḥdath) i istovremeno nestvoren.2 To gledište se oslanja na opis Kurana kao muḥdath i nastoji da pokaže da je on istovremeno večan, jer ne smatra da je svako biće koje je muḥdath ujedno i stvoreno (makhlūq).
Tokom druge polovine drugog veka po Hidžri rasprave o stvorenosti Kurana su se pojačale, a muatazilitski pokret je počeo da se poistovećuje sa braniocima gledišta o stvorenosti Svetog teksta. Za vreme halifata Abasida al-Mamuna (198–218/813–33), i kao rezultat nastojanja njegovog vezira Ahmeda ibn Ebi Dauda, koji je imao muatazilitske sklonosti, gledište da je Kuran stvoren dobilo je političku podršku, pa i značaj. U pismu upravitelju Bagdada, halifa al-Mamun je otvoreno izjavio da su oni koji veruju u nestvorenost Kurana BILI POPUT HRIŠĆANA koji su smatrali da je Isus, sin Marijin, nestvoren, budući da se on video kao Reč Božija.3 Nakon isticanja te pozicije, a kroz nastojanja Ahmeda ibn Ebi Dauda, odigrao se događaj poznat kao al-miḥnah („nesreća“), u kojem su sazivani istražni sudovi da bi se ispitala gledišta bagdadskih učenjaka o tom pitanju, a oni koji nisu prihvatali doktrinu bili su progonjeni.
Upravo je tokom al-miḥnaha hadiski učenjak Ahmed ibn Hanbal (u. 241/855), koji je uprkos velikom pritisku odbio da prihvati ideju o stvorenosti Kurana, postao poznat kao junak i uzor kasnijim braniocima nestvorenosti Svete knjige. U spisima Ibn Hanbala, na primer u njegovom pismu Musadidu ibn Masrahadu, sledbenici hadisa predstavljeni su kao predvodnici u odbrani nestvorenosti Kurana, dok su džahmiti i muataziliti prikazani kao predvodnici suprotnog tabora, onih koji su verovali u njegovu stvorenost.4
Istorijski dokazi otkrivaju da, uprkos onome što je odraženo u kasnijim izvorima sledbenika hadisa, odnosno „Ljudi hadisa“ (aṣḥāb al-ḥadīth), NIJE POSTOJALO JEDINSTVENO GLEDIŠTE o nestvorenosti Kurana čak ni među „Ljudima hadisa“. Suočeni sa snažnim teološkim raspravama u prilog stvorenosti Kurana, neki od „Ljudi hadisa“ nisu mogli da pronađu čvrsto utemeljene dokumente protiv tog gledišta i po tom pitanju su stali uz muatazilite i džahmite. Među takvim ličnostima mora se pomenuti proslavljeni Ali ibn al-Madini (u. 234/848–49). Za razliku od Ibn Hanbala, al-Madini ne samo da je potvrdio stvorenost Kurana,5 nego je zastupao i druga verovanja, poput determinizma (qadar), koja su bila bliska muatazilitskoj poziciji.6
Suprotstavljanje ideja Ahmeda ibn Hanbala i Alija ibn al-Madinija započelo je proces koji je, tokom veka nakon afere miḥnah, odredio pravce razvoja verovanja različitih teoloških frakcija u sunitskim krugovima. Gledište Ibn Hanbala je, naravno, imalo sledbenike mnogo vekova posle njega. Još u osmom/četrnaestom veku Muhamed Husein az-Zehebi (u. 748/1348) ustao je da brani poziciju Ibn Hanbala i „Ljudi hadisa“ protiv onih koji su verovali u stvorenost Kurana; ne uzimajući u obzir umerenije pozicije, on je potpuno odbacio verovanje da je Kuran stvoren.7
Neki krugovi u sunitskom svetu, međutim, pošli su drugim putem. Ebu Muhamed Abdulah ibn Kulab (u. posle 240/854–55), jedan od prvih sunitskih teologa (mutakallimūn), izneo je sopstvenu intelektualnu poziciju o problemu večnosti Kurana, poziciju koja za polazište nije uzimala Kuran onakav kakav je objavljen na arapskom jeziku. On je usvojio posrednu poziciju prema kojoj je Reč Božija večna po svojoj suštini; ona nije sastavljena od slova i glasova, nema podele, delove i pojedinosti i ne menja se. Slova su pisani oblici Reči Božije i zato su podložna promeni. Reč Božija se naziva Kuranom kada je njen oblik — to jest njen pisani jezik, tumačenje i recitovanje — arapski, na isti način na koji se naziva Torom kada je njen oblik hebrejski.8 U tom kontekstu mora se pomenuti i drugi sunitski teolog, Husein al-Karabisi (u. posle 248/862–63), koji je, pretvarajući gledišta hadiskih učenjaka (muḥaddithūn) u teološku raspravu, uveo razliku između unutrašnjeg kalāma (Reči) i doslovnog kalāma.9
Sredinom trećeg/devetog veka na obe strane te rasprave pojavila se sklonost ka umerenosti. Na strani „Ljudi hadisa“, Muhamed ibn Ismail al-Buhari (u. 256/870), autor al-Sahiha i jedan od najvećih hadiskih učenjaka, usvojio je posrednu poziciju. Verovao je da se nestvorenost Kurana NE MOŽE PROŠIRITI na njegovo ljudsko čitanje. Dalje je razvio ideju doslovnog kalāma i verovao je da je ljudski jezik Kurana stvoren. Zbog svojih verovanja, izloženih podrobno i s velikom pažnjom u njegovom delu Kitāb khalq afʿāl al-ʿibād wa’l-radd ʿala’l-jahmiyyah (Knjiga o stvorenosti dela Božijih robova i pobijanje džahmita), al-Buhari je BIO OŠTRO KRITIKOVAN još za svog života od strane ekstremista među „Ljudima hadisa“, kao što je Muhamed ibn Jahja az-Zuhli (u. 258/872).10
Slična umerenost može se videti i među teolozima koji su zastupali gledišta slična muatazilitskim. Muhamed ibn Šudža ibn al-Taldži (u. 266/879), koji je bio hanbalitski teolog „Ljudi Pravde“ (ahl al-ʿadl), tvrdio je, za razliku od drugih pripadnika svoje škole, da je samo govorenje o stvorenosti ili nestvorenosti Kurana novotarija (bid__ʿah) i da o tome treba ćutati.11 U godinama koje su vodile ka prelasku u četvrti/deseti vek, Ebu al-Hasan al-Ašari (u. 334/946), osnivač ašaritske škole, ponovo je ispitao teoriju doslovnog (lafẓī) kalāma i unutrašnjeg (nafsī) kalāma i uklopio tu raspravu u svoj teološki sistem.
Od početka četvrtog/desetog veka nadalje, kako su različite teološke pozicije postajale sve jasnije razgraničene, gledišta o stvorenosti Kurana slila su se u nekoliko izrazitih pozicija. Te pozicije su se sastojale od potpunog poricanja stvorenosti Kurana od strane onih koji su tvrdili da slede predanja „predaka“ (salaf) i ekstremista među „Ljudima hadisa“, insistiranja na stvorenosti Kurana od strane muatazilitskih mislilaca i predloga doslovnog kalāma od strane ašarita. Gledište dvanaestoimamskih šiita od četvrtog/desetog veka nadalje ide u prilog stvorenosti Kurana, uprkos razlikama u mišljenju o tom pitanju tokom života prvih jedanaest imama.12 (Mustafa Muhakik Damad, The Study Quran [HarperOne, 2015, prvo izdanje], KURAN I ŠKOLE ISLAMSKE TEOLOGIJE I FILOZOFIJE, preveo Seyyed Hossein Nasr, str. 1510-1511; naglašavanje velikim slovima moje)
Međutim, neću se usredsređivati na probleme koje verovanje u nestvorenost Kurana predstavlja za Alahovu jednoću. Umesto toga, želim da našu pažnju usmerim na sunitsko verovanje da je čuvana ploča koja postoji kod Alaha stvorena pre stvaranja nebesa i zemlje.
Obratite pažnju na to šta u vezi s tim navodi sledeći selefijski sajt:
Hvala Alahu.
Al-Levh al-Mahfuz je stvoren, kao i sve druge stvorene stvari. Sve osim Alaha je stvoreno, kao što su Presto, Kursija i Levh.
To je nešto očigledno, u vezi s tim nema nikakve zabune niti ikakve razlike među učenjacima. Sve osim Alaha stvorio je On i postoji nakon što nije postojalo: al-Levh al-Mahfuz, Pero, Presto, i sve što je na nebesima i na zemlji, i sve što je u zemlji i ispod tla, i sve u čitavom svemiru stvorio je Alah, Gospodar svetova.
Nema ničeg zbunjujućeg u tome što je Kuran zapisan u al-Levh al-Mahfuzu, koji je stvoren, jer i mi svi pišemo Kuran na stranicama koje su takođe stvorene.
Mi izgovaramo reči i zapisujemo ih na papir, ali svojstvo govora i reči koje posedujemo ne prebiva u papiru; naprotiv, naša svojstva postoje u nama…
To je istina u koju veruju Ehli sunet. Kraj citata iz Medžmu al-Fetava (6/54). (Da li je al-Levh al-Mahfuz stvoren; da li je Kuran imanentan u njemu; i da li će Alahova svetlost biti imanentna na zemlji na Dan vaskrsenja? https://islamqa.info/en/answers/316842/is-al-lawh-al-mahfooz-created-is-the-quran-immanent-in-it-and-will-the-light-of-allah-be-immanent-on-the-earth-on-the-day-of-resurrection; podebljano naglašavanje moje)
A evo šta je čuveni srednjovekovni sunitski muslimanski učenjak i komentator Ibn Kesir napisao u vezi sa prvom stvari koju je Alah stvorio:
Imran ibn Husein je preneo da je postojao Alah i da nije postojalo ništa što bi Mu prethodilo. Njegov presto bio je nad vodom. On je sve upisao na Čuvanu ploču, a ZATIM stvorio nebesa i zemlju.
GDE JE BIO ALAH: Ebu Razin Lakit ibn Amir je preneo da je upitao: „O Alahov Poslaniče, gde je bio naš Gospodar pre nego što je stvorio nebesa i zemlju?“ On reče: „Bio je u ama… i nije bilo vazduha iznad Njega. Zatim je stvorio svoj presto nad vodom.“ (Za reč ama’ se kaže da znači: vakuum, tanak oblak, nešto što je ljudima nepojmljivo).
PRVA STVORENA STVAR: Uleme (učenjaci) se razilaze oko toga šta je prvo stvoreno. Neki kažu da je pero stvoreno pre svih tih stvari. Ibn Džerir, Ibn Dževzi i drugi su tog mišljenja. Ibn Džerir je rekao da je posle pera stvoren tanak oblak. Ubada ibn Samit je preneo da je Alahov Poslanik rekao: „Prva stvar koju je Alah stvorio bilo je pero. ZATIM mu je rekao: ,Piši!’ I ono je istog trenutka počelo da zapisuje ono što će se zbivati do Dana vaskrsenja.“
Međutim, većina se slaže sa hafizom Ebul Ula Hamdanijem i drugima (da je arš, presto, bio stvorenje pre njega). To je ono što je Ibn Džerir preneo od Ibn Abasa. Abdulah ibn Amr ibn As je preneo da je čuo Alahovog Poslanika kako kaže: „Alah je zabeležio sudbinu stvorenja PEDESET HILJADA GODINA PRE nego što je stvorio nebesa i zemlju. A Njegov presto bio je nad vodom.“ To je sudbina koju je pero zapisalo. Tako je utvrđeno da je presto prethodio peru. Moguće je da je pero bilo prvo stvorenje u svemiru, a za to imamo potporu u hadisu koji je preneo Imran ibn Husein, da su ljudi iz Jemena rekli Alahovom Poslaniku: „Došli smo ti da steknemo razumevanje vere i da pitamo o POČETKU STVARANJA.“ On reče: „Postojao je Alah i nije postojalo ništa pre Njega, ni sa Njim, ni osim Njega.“ Zatim: „On je ZABELEŽIO NA ČUVANOJ PLOČI sve. ZATIM je stvorio nebesa i zemlju.“ Budući da su pitali o počecima stvaranja nebesa i zemlje, rekao im je samo ono što se njih tiče i nije govorio o stvaranju prestola, kao što je obavestio u prethodnom hadisu Ebu Razina.
Ibn Džerir je takođe preneo da se kaže: „Zaista, naš Gospodar je stvorio — posle pera — kursiju (stolicu). Zatim je — posle kursije — stvorio arš (presto). Zatim je, nakon toga, stvorio vazduh i tamu. Zatim je stvorio vodu i postavio svoj presto na vodu.“ Alah, Slavljeni i Uzvišeni, najbolje zna. (Ibn Kesir ad-Dimaški (700-774 po Hidžri), Al Bidaayah Wannihaayah (Od početka do kraja), preveo Rafiq Abdur Rahman [Darul-Ishaat, Karachi, Pakistan, prvo izdanje 2014], tom 1. Priča o stvaranju, Ummet prošlosti, Muhamedov život do 9. godine po Hidžri, str. 48-49; naglašavanje velikim slovima moje)
Sve prethodno otvara nekoliko krupnih problema za sunitske muslimane.
Na prvom mestu, tvrdnja da je Alah navodno stvorio čuvanu ploču, pero i presto, pri čemu je njegov presto lebdeo nad vodom, pre nego što su nebesa i zemlja stvoreni, nema baš nikakvog smisla.
Naposletku, kako može da postoji bilo šta stvoreno pre stvaranja nebesa i zemlje, koje čak i Ibn Kesirov izvor izjednačava sa početkom stvaranja? To jest, početak stvaranja jeste trenutak kada su nebesa i zemlja stvoreni.
Dakle, kako čuvana ploča, presto, voda i pero mogu postojati ili biti stvoreni pre stvaranja, kada bi i ti predmeti morali biti deo samog stvaranja?
Štaviše, da bi takvi predmeti postojali i bili međusobno različiti, oni po nužnosti moraju zauzimati prostor i mesto. Međutim, prostor, mesto, materija, vreme itd. — sve je to nastalo kada su nebesa i zemlja stvoreni. Kako, dakle, materijalni, prostorni predmeti mogu postojati pre stvaranja nebesa i zemlje?
To me dovodi do poslednjeg problema. Koliko smisla ima govoriti o tome da je Alah zapisao sve što će se dogoditi 50.000 godina pre stvaranja nebesa i zemlje? Ako je, kao što naučnici veruju, samo vreme postalo stvarnost tek kada su nebesa i zemlja oblikovani, kojom se onda merom Alah rukovodio kada je svom „proroku“ navodno „objavio“ da su sve stvari zapisane 50.000 godina pre stvaranja?
Da li išta od ovoga uopšte ima smisla?
ZA DALJE ČITANJE