Upotreba reči theos u Novom zavetu, 1. deo

Grčki izraz za Boga, theos, upotrebljen je približno 1.315 puta u novozavetnim spisima. Šest od tih pojavljivanja odnosi se na nešto drugo, a ne na Oca ili Hrista. Navodim ih ovde na korist čitalaca:

„Odgovori im Isus: Nije li napisano u Zakonu vašemu: Ja rekoh: bogovi ste? Kad one nazva bogovima, kojima riječ Božija bi data, a Pismo se ne može ukinuti“ Jovan 10:34-35

Ovde se theos upotrebljava u vezi sa pokvarenim, zlim sudijama zemlje koje je Bog osudio u Psalmu 82 zato što nisu održavali pravdu.

„I kad se izbaviše s lađe koji bijahu s Pavlom, tada saznadoše da se ostrvo zove Malta. A mještani nam ukazivahu ne malo čovjekoljublje, jer naloživši vatru sve nas primiše zbog kiše koja padaše i zbog zime. I kada Pavle skupi gomilu granja i naloži na vatru, izađe zmija od vrućine i ujede ga za ruku. A kada vidješe mještani zmiju gdje visi o ruci njegovoj, govorahu jedan drugome: Svakako je ovaj čovjek ubica, jer ga izbavljenog od mora Pravda ne ostavi da živi. A on otrese zmiju u vatru, i ne pretrpje nikakvo zlo. A oni očekivahu da će on oteći ili odjednom pasti mrtav. No kad zadugo čekaše, i vidješe da mu ništa zlo ne bi, promijeniše se i govorahu da je on bog“ Dela apostolska 28:1-6

Pavla kao theos oslovljavaju pagani, zadivljeni time što je čudesno preživeo ujed otrovne zmije.

„U njima bog ovoga svijeta oslijepi razum nevjernika, da im ne zasvijetli svjetlost Jevanđelja slave Hrista, koji je ikona Boga nevidljivoga“ 2. Korinćanima 4:4

Ranohrišćanski pisci i savremeni egzegete raspravljali su o tome na koga se theos ovde odnosi. Neki su verovali (i veruju) da se to odnosi na Satanu kao boga u smislu da ima vlast nad ovim pokvarenim vekom, u kojem sprečava ljude da razumeju jevanđelje i/ili da poveruju u njega. Drugi zastupaju stav da apostol govori o samom Bogu, koji pravedno predaje ljude njihovim zlim željama tako što im oduzima sposobnost da razaznaju jevanđelje i poveruju u njega, kao zasluženu kaznu za njihovo uporno protivljenje i pobunu protiv Božjeg otkrivenja (upor. 2. Solunjanima 2:9-12).

„Njihov je kraj pogibao, njihov bog je trbuh, i slava u sramoti njihovoj, oni misle ono što je zemaljsko“ Filipljanima 3:19

Ovde Pavle opisuje telesne želje, putene prohteve, kojima ljudi robuju kao svome bogu.

„Da vas niko ne prevari ni na koji način; jer neće doći dok najprije ne dođe otpadništvo i ne pojavi se čovjek bezakonja, sin pogibli, Koji se protivi i preuznosi iznad svega što se zove Bog ili svetinja, tako da će sam sjesti u hram Božiji kao Bog, tvrdeći za sebe da je Bog“ 2. Solunjanima 2:3-4

Ovaj poslednji slučaj odnosi se na pojavu čoveka greha, odnosno bezakonja, koji se obično naziva antihristom, a koji sebe čini bogom da bi se suprotstavio istinitom Bogu i odveo ljude od istine.

Kao što ću pokazati, nijedan od ovih primera nije paralelan načinu na koji se Hristos opisuje kao theos. Stoga, čak i ako su slučajevi u kojima se Isus poistovećuje sa Bogom malobrojni, oni su ipak veoma značajni (zapravo zapanjujući) kada imamo na umu činjenicu da se preko 99% upotreba reči theos uvek odnosi na istinitog Boga.

Drugim rečima, theos se u Novom zavetu pretežno odnosi na istinsko Božanstvo, i samo se u nekoliko slučajeva odnosi na bića ili stvari koje se pogrešno smatraju bogovima, odnosno kojima se pogrešno ukazuje obožavanje. Budući da Isus ne spada u tu kategoriju lažnih bogova, to znači da bi se theos na njega mogao pozitivno primeniti jedino ako je on zaista Bog po suštini.

Zato nije važno to što se pretežna upotreba reči theos odnosi na Oca, jer bi Isus i dalje morao biti viđen kao istinsko Božanstvo. Hristos mora biti Bog u istom smislu i u istoj meri u kojoj je Otac božanski, da bi mogao biti nazvan theos u pozitivnom smislu.

Što se tiče toga zašto je izraz theos retko upotrebljavan za Sina, ugledni evangelikalni novozavetni naučnik Marej Dž. Haris pomaže da se to sagleda u pravoj perspektivi:

D. Ograničenja u upotrebi reči theos u odnosu na Isusa Hrista

Primena titule theos na Hrista krajnje je retka — samo sedam sigurnih, veoma verovatnih ili verovatnih slučajeva od ukupno 1.315 novozavetnih upotreba reči theos. Iz analize reprezentativnih naučnih stavova o devet tekstova o kojima se raspravlja u poglavljima II-VII i IX-XI može se videti da većina naučnika smatra da se theos primenjuje na Isusa ne manje od pet i ne više od devet puta u Novom zavetu.2 Isti raspon karakteriše i glavne savremene engleske prevode Novog zaveta (izuzev 1. Jovanova 5:20).3 Razlozi za relativnu retkost reči theos kao hristološke titule razmatraju se niže u §G.

Sama retkost označavanja Isusa kao „Boga“ dokaz je da theos nikada ne postaje lično ime kada se upotrebljava za Isusa, već ostaje opisna titula. U skladu s tim, nikada se ne nalazi da se theos primenjuje na Isusa bez propratnog identifikovanja osobe kojoj se ta titula pridaje. U Jovanu 1:1 to je Logos koji je theos; u Jovanu 1:18, monogenes (hyios); u Jovanu 20:28, autos = ho ‘Iesous; u Rimljanima 9:5, ho Christos; u Titu 2:13 i 2. Petrovoj 1:1, ‘Iesous Christos; a u Jevrejima 1:8, hyios. Osim ako kontekst izričito ne upućuje na Isusa kao na osobu kojoj se titula theos pripisuje, taj izraz će se odnositi na Oca i biti praktično lično ime. Iako se javlja ho hyios tou theou (gde je ho theos = Otac), nikada se ne nalazi ho pater tou theou (gde je ho theos = Isus). Nijedan novozavetni pisac ne kaže ništa uporedivo sa to pathos tou theou mou (Ignjatije, Rim. 6:3) ili ho theos mou ho agapesas me kai paradous heauton hyper hemou (čitanje minuskule 330 u Galatima 2:20, u genitivu). (Haris, Jesus as God: The New Testament Use of Theos in Reference to Jesus [Baker Book House, Grand Rapids, MI 1992], XIII Conclusions: Theos as a Christological Title, str. 274-275; naglasak moj)

I još:

G. Razlozi za retkost te upotrebe

Malo naučnika nalazi više od devet novozavetnih upotreba reči theos kao titule za Isusa (vidi nap. 2 gore). Ni po jednom čitanju podataka ne bi se mogla dopustiti tvrdnja da su rani hrišćani redovno nazivali Isusa theos ili ho theos. Bilo bi prividno ubedljivo, ali pogrešno rezonovanje tvrditi da je, budući da ono što autor pretpostavlja dolazi do izraza retko i sporadično, ta upotreba zapravo bila mnogo češća u ranoj crkvi nego što dokumenti pokazuju. S druge strane, s obzirom na malobrojnost primera te upotrebe i na činjenicu da Pavle ima najviše dva primera, Petar jedan, a pisac Poslanice Jevrejima jedan, postoji opasnost da se toliko stalno poziva na uobičajenu novozavetnu upotrebu reči theos za Oca da se počne smatrati nemogućim da bilo koji pisac ikada upotrebi theos za Isusa. Kao što se piscu mora dopustiti da neke reči upotrebi samo jednom, tako se načelno piscu moraju dopustiti i izvesna teološka hapax (ili dis ili tris****) legomena.

Neka neadekvatna objašnjenja retkosti te upotrebe mogu se sada ukratko izneti i odbaciti. Prvo, oskudna upotreba nije bila posledica toga što je u toj tački vera nadmašivala razum i što su rani hrišćani osećali da nisu u stanju da smeste nove hristološke podatke u dosledan teološki okvir nasleđenog jevrejskog monoteizma. Postojanje bilo kakvih primera te upotrebe u dokumentima rane crkve obesnažuje takvo objašnjenje. Ako je rana crkva bila u neprilici zbog pripisivanja theos Isusu23, ili ako su neki krugovi u crkvi to pripisivanje smatrali heterodoksnim, čudno je što četvorica novozavetnih pisaca (Jovan, Pavle, pisac Poslanice Jevrejima i Petar) imaju primere koji predstavljaju i judeohrišćanski ambijent (Jovan 1:1, 18; 20:28; Jevrejima 1:8; 2. Petrova 1:1) i paganohrišćansku sredinu (Rimljanima 9:5; Titu 2:13). Drugo, ne može se reći da je ta retkost posledica uverenja da je theos bio suviše sveta titula da bi se primenila na Isusa, ili pak da se mogla hiperbolično primenjivati na ljude i da je stoga bila ponižavajuća titula za Isusa. Oba ova kriterijuma, međutim, kada bi bila valjana, isključila bi i hristološku upotrebu reči kyrios****, titule koja se često javlja kroz poslanice u odnosu na Isusa. Treće, oskudnost primera upotrebe titule theos za Isusa ne može se pripisati uverenju da je kyrios sam po sebi bio toliko adekvatna titula za izražavanje božanstva Hrista da je upotreba kyrios bila praktično suvišna. Ta pretpostavka pogrešno uzima da su kyrios i theos sadržinski gotovo nerazlučivi. Naprotiv, kao hristološka titula kyrios je prvenstveno funkcionalna po značenju, označavajući suverenost, dok je theos prvenstveno ontološka, označavajući božanstvo.24

Koji se pozitivni razlozi mogu izneti da bi se objasnila ova pojava?26 Prvo, u svim slojevima Novog zaveta theos uopšteno označava Oca (vidi poglavlje I §B.4). Kada nađemo izraz theos pater, možemo opravdano zaključiti da ho theos estin ho pater. A budući da se pater odnosi na određenu osobu (a ne na svojstvo), istovetnost između ho theos i ho pater kao ličnih imena koja upućuju na osobe mora biti numerička: „Bog“ se mora izjednačiti sa „Ocem.“ Kada bi Isus svuda bio nazivan theos, tako da u odnosu na njega taj izraz prestane da bude titula i postane vlastita imenica26 poput ‘Iesous, jezička dvosmislenost bila bi svuda prisutna.

Drugi razlog zbog kojeg theos redovno označava Oca, a retko Sina, jeste to što je takva upotreba pogodna da zaštiti ličnu razliku između Sina i Oca (vidi gore §D)27, razliku koja se čuva svuda u Novom zavetu, ali nigde dramatičnije nego tamo gde se Otac naziva „Bog Gospoda našega Isusa Hrista“ (Efescima 1:17)28 ili „Bogu i Ocu svojemu“ (Otkrivenje 1:6), i gde Isus govori o „Bože moj“ (Matej 27:46 = Marko 15:34; Jovan 20:17; upor. Otkrivenje 3:2, 12), ili se, u obraćanju Isusu, pominje „Bog tvoj“ (Jevrejima 1:9). Bog je bio onaj kome se Isus molio, onaj koga je nazivao svojim Ocem (npr. Matej 11:25). Bio je to ho logos****, a ne ho theos****, za koga je Jovan rekao sarx egeneto (Jovan 1:14).29

Sa ovim drugim razlogom usko je povezan i treći. Element „subordinacionizma“, koji dolazi do izraza ne samo kod četvorice autora koji upotrebljavaju theos kao hristološki naziv30 nego i drugde u Novom zavetu, možda je obuzdao svaki podsticaj da se theos redovno upotrebljava za Isusa. Uobičajeno zadržavajući izraz theos za Oca, novozavetni pisci su isticali činjenicu, bilo svesno bilo nesvesno, da je, dok je Sin „podređen“ Ocu, Otac nije „podređen“ Sinu. Nalazi se izraz „Sin Božji“, gde je Bog Otac, ali nikada „Otac Božji“, gde je Bog Sin.31

Četvrti razlog koji se može ponuditi za razmerno retku upotrebu theos kao hristološkog pripisivanja bila je opasnost koju je rana crkva prepoznavala: ako bi se theos primenjivao na Isusa jednako redovno kao na Oca, Jevreji bi bili skloni da hrišćanstvo smatraju neizlečivo deuteroteološkim, a pagani bi ga verovatno videli kao politeističko. Ako bi theos bilo lično ime i Oca i Sina, hrišćanima bi bilo veoma teško da odbrane veru od optužbi za diteizam, ako ne i za politeizam, koliko god nepopustljivo insistirali na tome da zadržavaju monoteizam.32

Peto, iza podsticaja da se izraz theos uopšteno zadrži za Oca stajala je potreba da se zaštiti stvarna ljudskost Isusova od doketskog ili monofizitskog raspoloženja u njegovom začetnom obliku. U ranim godinama crkve postojala je veća opasnost da se porekne celovitost ljudske „prirode“ Isusove nego da se njegovo božanstvo dovede u pitanje — o čemu svedoči činjenica da je doketizam, a ne arijanstvo, bio prvo hristološko skretanje.

Naposletku, relativna retkost upotrebe theos za Isusa odgovara relativno retkoj upotrebi ontoloških kategorija u novozavetnoj hristologiji, koja je funkcionalna po naglasku (vidi §J.1 niže).

24. Vidi gore, poglavlje IV §C.2, i niže u ovom poglavlju, §J.1.

25. Retkost s kojom Novi zavet naziva Isusa theos odgovara retkosti s kojom se u ranoj crkvi molitva upućivala vaskrslom Gospodu (vidi Dela apostolska 1:24; 7:59-60; 9:10-17; 22:16, 19; 1. Korinćanima 1:2; 16:22; 2. Korinćanima 12:8; Otkrivenje 22:20). Sudeći po novozavetnim podacima, nijedna od te dve prakse nije bila uobičajena u apostolskom periodu. Isus se uopšteno nazivao kyrios (npr. 1. Korinćanima 8:6), a molitva se upućivala Bogu Ocu (npr. Efescima 2:18; 3:14).

26. Kada bi theos bilo lično ime kada se upotrebljava za Isusa, ne bi se mogao navesti nijedan adekvatan razlog za retkost te upotrebe i trebalo bi očekivati da nalazimo izjave poput: „Sa Bogom sam razapet; ne živim više ja, nego Bog živi u meni, i život koji sada živim u telu, živim verom u Boga koji me je zavoleo i sebe predao za mene“ (upor. Galatima 2:20).

27. Slično Cotter 284; H. N. Ridderbos, Jesus 73. Pri opisivanju jedinstva koje postoji između Boga i Hrista verovatno je mudrije govoriti o „potpunom jedinstvu bića“ („die vollkommene Wesenseinhelt“; J. Schneider, TBNT 2:607) nego o „poistovećenju“ (npr. Mackintosh 120; Kung 685), jer se ovaj potonji izraz lako može pogrešno protumačiti tako da znači ili „ličnu jednačinu“ ili puko „saučesništvo“. „Izuzev potpunog poistovećenja ličnosti, jedinstvo izraženo njihovim sjedinjenjem izgleda potpuno“ (Warfield, Studies 64).

28. To da je Otac „Bog Isusov“ takođe je opravdan zaključak iz izraza ho theos kai pater tou kyriou hemon ‘Iesou Christou, koji se nalazi u 2. Korinćanima 1:3; Efescima 1:3; 1. Petrova 1:3; upor. 2. Korinćanima 11:31.

29. Upor. D’Aragon 201-2.

30. Na primer, (za Jovana) Jovan 6:19, 30; 10:36; 14:28; 17:3; (Pavle) 1. Korinćanima 3:23; 11:3; 15:28; (Auctor) Jevrejima 1:2-3; 6:6, 10; (Petar) 2. Petrova 1:17; i vidi V. Taylor, Person 57-60 (za Pavla), 96 (Jevrejima), 104-7 (Jovan); i Barrett, Essays on John 1-6.

31. Budući da podređenost ne podrazumeva inferiornost (vidi Crawford, „Christ“), ona ne govori protiv opisivanja Isusa kao theos (contra Schmeichel 606).

32. Fortman iznosi pretpostavku da je Pavle više voleo kyrios nego theos kao titulu za Isusa jer, sa svojom većom fleksibilnošću značenja, kyrios ne bi tako lako vređao monoteiste (19). Upor. Mackintosh 419-20. (Isto, str. 281-283; naglasak moj)

U sledećoj objavi razmotriću pojavljivanja reči theos u vezi sa Hristom, kako bih pokazao koliko su ona značajna u pripisivanju savršenog i punog božanstva njemu.