Tertulijanov paradoksalni Bogočovek

Čuveni afrički pisac i apologeta Tertulijan, iz 2. i 3. veka po Hristu, imao je mnogo toga da kaže o Hristu kao Bogočoveku, jasno učeći da postoji jedna božanska Ličnost koja je uzela telo i postala Čovek. Bio je i strastven protivnik jeresi modalizma, koja je učila da su tri božanske Ličnosti Trojstva zapravo jedna te ista Ličnost, naime Otac, koji se ispoljavao u tim različitim vidovima ili načinima.

U svom pobijanju jednog takvog jeretika, Tertulijan se poziva i na Stari i na Novi zavet da bi dokazao da su oduvek postojale tri različite Ličnosti — Otac, Sin i Duh — i da su se te tri Ličnosti međusobno razlikovale već i pre stvaranja. Tertulijan se poduhvata da dokaže kako je jedino Sin postao ljudsko biće, a ne Otac ili Sveti Duh. Tertulijan takođe veruje da se u pojedinim odlomcima izraz „Sveti Duh“ ne odnosi na treću Ličnost Trojstva, nego ukazuje na božansku suštinu Sina, koja je po prirodi duhovna, nasuprot telu. Tertulijan jasno kaže da postoje tri različite božanske Ličnosti, od kojih se jedna naziva Svetim Duhom. Tertulijan je odlučno učio da postoji jedna božanska suština raspodeljena među tri različite, a ipak nerazdvojive božanske Ličnosti u svesvetom Trojstvu.

Tertulijan će čak navesti čitav niz biblijskih tekstova da pokaže kako je Isus i Bog i Čovek, ističući mesta na kojima je u vidokrugu bilo Njegovo božanstvo bilo Njegova čovečnost. Neki od stihova koje navodi da bi potvrdio da je Hristos bio i jeste istinski čovek jesu reči našega Gospoda da nije znao ni dan ni čas. Pošto to Tertulijan pominje usput, ne trudi se da objasni kako to usklađuje ili miri sa svojom verom u savršeno, suštinsko božanstvo Hrista, koje On poseduje u jedinstvu i sa Ocem i sa Duhom.

Sve isticanje je moje.

Glava 26. Kratak osvrt na jevanđelja po Mateju i po Luki. Njihova saglasnost sa Jovanom u pogledu različite Ličnosti Oca i Sina

Pored razgovora sa Filipom i Gospodnjeg odgovora na njega, čitalac će primetiti da smo prošli kroz Jovanovo jevanđelje kako bismo pokazali da su mnogi drugi odlomci jasnog smisla, i pre i posle te glave, u punom skladu sa onom jednom istaknutom izjavom, koju treba tumačiti u saglasnosti sa svim ostalim mestima, a ne nasuprot njima, i doista u skladu sa njenim sopstvenim, njoj svojstvenim i prirodnim smislom. Neću se ovde naširoko oslanjati na potporu ostalih jevanđelja, koja našu veru potvrđuju Gospodnjim rođenjem: dovoljno je primetiti da Onoga koji je imao da se rodi od device sam anđeo izričitim rečima objavljuje kao Sina Božjeg: „Duh Sveti doći će na tebe, i sila Višnjega osjeniće te; zato i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božiji.“ Luka 1:35 Na ovom odlomku će čak i oni hteti da se domognu prigovora; ali istina će pobediti. Naravno, kažu oni, Sin Božji jeste Bog, a sila Svevišnjega jeste Svevišnji. I ne ustručavaju se da podmetnu ono što bi, da je bilo istinito, i bilo napisano. Koga se to anđeo toliko bojao da nije otvoreno rekao: Bog će doći na tebe, i Svevišnji će te zaseniti? Dakle, govoreći „Duh Božji“ (iako je Duh Božji Bog,) a ne imenujući Boga neposredno, želeo je da se razume onaj deo celokupnog Božanstva koji je imao da se povuče u naziv Sina. Duh Božji na ovom mestu mora biti isto što i Reč. Jer kao što, kada Jovan kaže: „I Logos postade tijelo“ Jovan 1:14, u pomenu Reči razumemo i Duha, tako i ovde priznajemo Reč pod imenom Duha. Jer Duh je suština Reči, a Reč je delovanje Duha, i to dvoje jesu Jedno (i isto). Jovan bi, dakle, morao misliti na Jednoga kada o Njemu govori kao o onome koji je postao telo, a anđeo na Drugoga kada Ga objavljuje kao onoga koji ima da se rodi — ako Duh nije Reč, a Reč Duh. Jer kao što Reč Božja nije zapravo Onaj čija je Reč, tako ni Duh (iako se naziva Bogom) nije zapravo Onaj čijim se Duhom naziva. Ništa što pripada nečemu drugom nije zapravo jedno te isto sa onim čemu pripada. Jasno je da, kada nešto proishodi iz ličnog subjekta i tako mu pripada, budući da od njega dolazi, ono može po svojstvu biti upravo onakvo kakav je i sam lični subjekt iz koga proishodi i kome pripada. I tako je Duh Bog, i Reč je Bog, jer proishode od Boga, ali ipak nisu zapravo jedno te isto sa Onim od koga proishode. A Ono što je Bog od Boga, iako je stvarno postojeće, ipak ne može biti sam Bog (u isključivom smislu), nego je Bog utoliko što je iste suštine kao i sam Bog, i što je stvarno postojeće, i što je deo Celine. Utoliko pre sila Svevišnjega neće biti sam Svevišnji, jer ona nije nešto stvarno postojeće, budući da je Duh — na isti način kao što ni mudrost (Božja) i promisao (Božji) nisu Bog: ta svojstva nisu suštine, nego akcidenti određene suštine. Sila je nešto što Duhu pripada usputno, ali ne može sama biti Duh. Te stvari, dakle, kakve god da su — (mislim) Duh Božji, i Reč, i Sila — pošto su darovane Devici, ono što se od nje rađa jeste Sin Božji. To i sam On, i u onim drugim jevanđeljima, svedoči da je bio od samog dečaštva: „Zar niste znali“ kaže On, „da meni treba biti u onome što je Oca mojega?“ Luka 2:49 I satana Ga je u svojim iskušenjima poznao kao takvoga: „Ako si Sin Božiji“ Shodno tome, i demoni priznaju da je On to: „Znam te ko si, Svetac Božiji.“ Svome Ocu se On sam klanja. Kada Ga je Petar priznao kao Hrista (Sina) Božjeg, Matej 16:17, On ne poriče taj odnos. Raduje se u duhu kada kaže Ocu: „Hvalim te, Oče, Gospode neba i zemlje, što si ovo sakrio od mudrih i razumnih“ Matej 11:25 Štaviše, tvrdi i da nikome nije poznat Otac osim Njegovom Sinu; i obećava da će, kao Sin Očev, priznati pred svojim Ocem one koji Njega priznaju, a odreći se onih koji se Njega odreknu. Matej 10:32-33 Uvodi i priču o slanju u vinograd Sina (ne Oca), koji je poslat posle tolikih slugu, Matej 21:33-41, i koga su vinogradari ubili, a Otac osvetio. On takođe ne zna poslednji dan i čas, koji je poznat jedino Ocu. Matej 24:36 Zaveštava carstvo svojim učenicima, kao što kaže da je i Njemu samom bilo zaveštano od Oca. Luka 22:29 Ima vlast da, ako hoće, zatraži od Oca legione anđela sebi u pomoć. Matej 26:53 Uzvikuje da Ga je Bog ostavio. Matej 27:46 Predaje svoj duh u ruke Očeve. Luka 23:46 Posle svoga vaskrsenja obećava svojim učenicima kao zalog da će im poslati obećanje svoga Oca; Luka 24:49 i konačno, zapoveda im da krštavaju u Oca i Sina i Svetoga Duha, a ne u jednoličnog Boga. I zaista, ne samo jednom, nego triput bivamo uronjeni U TRI LIČNOSTI, pri svakom pojedinačnom pominjanju NJIHOVIH IMENA.

Glava 27. Pošto je tako utvrdio razliku između Oca i Sina, sada dokazuje razliku dveju priroda, koje su, bez mešanja, sjedinjene u Ličnosti Sina. Praksijine izvrdavanja time razotkrivena

Ali zašto bih se zadržavao na stvarima koje su toliko očigledne, kada bi trebalo da napadam ona mesta na kojima oni nastoje da zamagle najjasniji dokaz? Jer, pobijeni sa svih strana u pogledu razlike između Oca i Sina, koju mi zastupamo ne razarajući njihovo nerazdvojivo jedinstvo — kao (na primerima) sunca i zraka, i izvora i reke — oni ipak, uz pomoć (svoje umišljenosti o) nedeljivom broju, (sa ishodima) od dva i tri, nastoje da tu razliku protumače tako da se ipak poklopi sa njihovim sopstvenim mišljenjima: tako da, sve u jednoj Ličnosti, razlikuju dvojicu, Oca i Sina, shvatajući da je Sin telo, to jest čovek, to jest Isus; a da je Otac duh, to jest Bog, to jest Hristos. Tako oni, dok tvrde da su Otac i Sin jedan te isti, zapravo počinju time što ih pre razdvajaju nego što ih sjedinjuju. Jer ako je Isus jedno, a Hristos drugo, onda će se Sin razlikovati od Oca, zato što je Sin Isus, a Otac Hristos. Takvu su monarhiju, pretpostavljam, naučili u školi Valentinovoj, praveći dvojicu — Isusa i Hrista. Ali ovo njihovo shvatanje već je, u stvari, pobijeno onim što smo ranije izneli, jer se Reč Božja ili Duh Božji naziva i silom Svevišnjega, koga oni poistovećuju sa Ocem; a te odnosne stvarnosti nisu same ono čije se odnosne stvarnosti kaže da jesu, nego od Njega proishode i Njemu pripadaju. Međutim, na ovoj tački njihove jeresi čeka ih još jedno pobijanje. Eto, kažu oni, anđeo je objavio: „zato i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božiji.“ Luka 1:35 Dakle, (tvrde oni,) pošto se telo rodilo, mora biti da je telo Sin Božji. Ne, (odgovaram,) to je rečeno o Duhu Božjem. Jer devica je svakako od Svetoga Duha začela; i ono što je začela, to je i rodila. Moralo se, dakle, roditi ono što je začeto i što je imalo da bude rođeno; to jest, Duh, čije ime treba da se nazove „Emanuil, što će reći: S nama Bog.“ Matej 1:23

Osim toga, telo nije Bog, tako da se o njemu nije moglo reći: „ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božiji“ nego samo o onom Božanskom Biću koje se rodilo u telu, o kome i psalam kaže: „Taj se i taj rodio u njemu“ i utvrdio ga je voljom Očevom. A koja se to Božanska Ličnost u njemu rodila? Reč, i Duh koji se sa Rečju ovaplotio voljom Očevom. Reč je, dakle, ovaploćena; i to mora biti predmet našeg ispitivanja: kako je Reč postala telo — da li tako što se, takoreći, preobrazila u telo, ili tako što se zaista obukla u telo. Svakako je to bilo stvarnim oblačenjem u telo. Uostalom, moramo verovati da je Bog nepromenljiv i nepodložan oblikovanju, budući večan. Ali preobražaj je uništenje onoga što je ranije postojalo. Jer sve što se preobrazi u nešto drugo prestaje da bude ono što je bilo, i počinje da bude ono što ranije nije bilo. Bog, međutim, niti prestaje da bude ono što je bio, niti može biti išta drugo nego ono što jeste. Reč je Bog, i reč Gospodnja ostaje doveka — upravo time što se nepromenljivo drži svog sopstvenog oblika. A ako ne dopušta da bude preobražen, sledi da se mora razumeti da je u tom smislu postao telo, kada dolazi da bude u telu, i biva javljen, i viđen, i opipan posredstvom tela; jer i sve ostale tačke iziskuju da se tako razumeju. Jer ako je Reč postala telo preobražajem i promenom suštine, odmah sledi da Isus mora biti suština sastavljena od dve suštine — od tela i duha — nekakva mešavina, poput elektruma, sastavljenog od zlata i srebra; i on počinje da ne bude ni zlato (to jest, duh) ni srebro (to jest, telo) — jer jedno biva izmenjeno drugim, i tako nastaje treća suština. Isus, dakle, po ovome ne može biti Bog, jer je prestao da bude Reč, koja je postala telo; niti može biti ovaploćeni Čovek, jer nije u pravom smislu telo, a telo je ono što je Reč postala. Budući sastavljen od oboga, On zapravo nije nijedno; On je pre nekakva treća suština, sasvim različita i od jednog i od drugog. Ali istina je da nalazimo kako je On izričito predstavljen i kao Bog i kao Čovek; jer sam psalam koji smo naveli nagoveštava (o telu) da je Bog postao Čovek usred njega, „sam Višnji utvrđuje ga.“ — svakako u svakom pogledu kao Sin Božji i Sin Čovečji, budući Bog i Čovek, razlikujući se bez sumnje prema svakoj suštini u njenom sopstvenom naročitom svojstvu, utoliko što Reč nije ništa drugo NEGO BOG, a telo nije ništa drugo NEGO ČOVEK.

Tako i apostol uči o Njegove dve suštine, govoreći: „koji je po tijelu rođen od sjemena Davidova“; Rimljanima 1:3 — u kojim je rečima On Čovek i Sin Čovečji. „koji je objavljen u sili po Duhu Svetome za Sina Božijega“; u kojim je rečima On Bog, i Reč Sin Božji. Jasno vidimo dvostruko stanje, koje nije pomešano, nego sjedinjeno u JEDNOJ LIČNOSTI — Isusu, Bogu i Čoveku. O Hristu, doista, odlažem ono što imam da kažem. (Ovde primećujem) da je svojstvo svake prirode toliko potpuno očuvano da je Duh, s jedne strane, u Isusu činio sve što je Njemu primereno, kao što su čuda, silna dela i znamenja; a telo je, s druge strane, pokazivalo osećanja koja njemu pripadaju. Bilo je gladno pod đavolovim iskušenjem, žedno kod Samarjanke, plakalo je nad Lazarom, bilo je ožalošćeno do smrti, i najzad je stvarno umrlo. Da je, međutim, bio samo nekakav tertium quid, nekakva složena suština obrazovana od dveju suština, poput elektruma (koji smo pomenuli), ne bi bilo očiglednih zasebnih dokaza ni za jednu ni za drugu prirodu. Nego bi, prenosom funkcija, Duh činio ono što je telo trebalo da čini, a telo ono što se izvodi Duhom; ili pak takve stvari koje ne priliče ni telu ni Duhu, nego bi bile pomešano nekakvog trećeg obeležja. Štaviše, po toj pretpostavci, ili je Reč pretrpela smrt, ili telo nije umrlo — ako je već Reč bila pretvorena u telo; jer ili je telo bilo besmrtno, ili je Reč bila smrtna. Budući pak da su dve suštine delovale zasebno, svaka po svom sopstvenom obeležju, njima su nužno pripala i njihova sopstvena dela i njihovi sopstveni ishodi. Nauči, dakle, zajedno sa Nikodimom, da „Što je rođeno od tijela, tijelo je; a što je rođeno od Duha, duh je.“ Jovan 3:6 Niti telo postaje Duh, niti Duh telo. U jednoj Ličnosti oni bez sumnje mogu sasvim dobro istovremeno postojati. Od njih se Isus sastoji — Čovek, po telu; PO DUHU, BOG — a anđeo Ga je označio kao Sina Božjeg, Luka 1:35, U POGLEDU ONE PRIRODE U KOJOJ JE BIO DUH, ostavljajući telu naziv Sin Čovečji. Isto tako, opet, apostol Ga naziva Posrednikom između Boga i ljudi, 1. Timoteju 2:5, i time je potvrdio Njegovo učešće u obema suštinama. Sada, da okončamo stvar, hoćete li vi, koji Sina Božjeg tumačite kao telo, biti tako dobri da nam pokažete šta je Sin Čovečji? Hoće li On onda, želim da znam, biti Duh? Ali vi navaljujete da je sam Otac Duh, na osnovu toga što je Bog Duh, kao da ne čitamo i da postoji Duh Božji; na isti način na koji nalazimo da je, kao što je Reč bila Bog, tako i da postoji Reč Božja. (Protiv Praksije)