Talmud: Isus gori u izmetu!
U ovoj objavi citiraću iz knjige Petera Schäfera Jesus in the Talmud, koju je 2007. objavio Princeton University Press. Evo šta o njemu piše na sajtu Univerziteta Prinston:
Peter Schäfer pridružio se nastavnom osoblju 1998. godine, imenovan za profesora judaističkih studija na katedri „Ronald O. Perelman“ i za profesora religije. Njegova nastavna i istraživačka interesovanja usredsređena su na jevrejsku istoriju u poznoj antici, religiju i književnost rabinskog judaizma, jevrejski misticizam, Wissenschaft des Judentums 19. i 20. veka i jevrejsku magiju. Godine 1994. dodeljena mu je nemačka Lajbnicova nagrada, 2006. nagrada Mellon Distinguished Achievement, a 2013. nagrada Howard T. Behrman za izuzetna dostignuća u humanističkim naukama. Njegove najnovije knjige su: Zwei Götter im Himmel: Gottesvorstellungen in der jüdischen Antike, München: Beck, 2017; The Jewish Jesus: How Judaism and Christianity Shaped Each Other, Princeton University Press, 2012; Die Geburt des Judentums aus dem Geist des Christentums, Tübingen: Mohr Siebeck, 2010; Origins of Jewish Mysticism, Tübingen: Mohr Siebeck, 2009, i Princeton University Press, 2011. Penzionisao se u junu 2013, a u septembru 2014. imenovan je za direktora Jevrejskog muzeja u Berlinu, Nemačka. (Peter Schäfer | Department of Religion)
Ali pre nego što navedem samog Schäfera, prvo citiram konkretno mesto iz Talmuda koje Schäfer tumači.
אוּנְקְלוֹס בַּר קְלוֹנִיקוּס בַּר אֲחָתֵיהּ דְּטִיטוּס הֲוָה. בָּעֵי לְאִיגַּיּוֹרֵי, אֲזַל אַסְּקֵיהּ לְטִיטוּס בִּנְגִידָא, אֲמַר לֵיהּ: מַאן חֲשִׁיב בְּהָהוּא עָלְמָא? אֲמַר לֵיהּ: יִשְׂרָאֵל. מַהוּ לְאִידַּבּוֹקֵי בְּהוּ? אֲמַר לֵיהּ: מִילַּיְיהוּ נְפִישִׁין, וְלָא מָצֵית לְקַיּוֹמִינְהוּ. זִיל אִיגָּרִי בְּהוּ בְּהָהוּא עָלְמָא וְהָוֵית רֵישָׁא, דִּכְתִיב: ״הָיוּ צָרֶיהָ לְרֹאשׁ וְגוֹ׳״ – כׇּל הַמֵּיצַר לְיִשְׂרָאֵל נַעֲשָׂה רֹאשׁ. אֲמַר לֵיהּ: דִּינֵיהּ דְּהָהוּא גַּבְרָא בְּמַאי? אֲמַר לֵיהּ:
§ Gemara pripoveda: Onkelos bar Kalonikos, sin Titove sestre, hteo je da pređe u judaizam. Otišao je i podigao Tita iz groba nekromantijom, i rekao mu: Ko je najvažniji u onom svetu u kome si sada? Tit mu reče: Jevrejski narod. Onkelos ga upita: Treba li onda da se priključim njima ovde, na ovom svetu? Tit mu reče: Njihovih zapovesti je mnogo, i ti nećeš moći da ih ispuniš. Najbolje je da učiniš ovako: Idi i bori se protiv njih na onom svetu, i postaćeš poglavar, kao što je pisano: „Protivnici njegovi“ [tzareha] „postaše glava“ (Plač Jeremijin 1:5), što znači: Svako ko muči [meitzer] Izrael postaće poglavar. Onkelos mu reče: Kakva je kazna onog čoveka, eufemizam za samog Tita, na onom svetu? Tit mu reče:
57a
בְּמַאי דִּפְסַיק אַנַּפְשֵׁיהּ – כֹּל יוֹמָא מְכַנְּשִׁי לֵיהּ לְקִיטְמֵיהּ וְדָיְינִי לֵיהּ, וְקָלוּ לֵיהּ וּמְבַדְּרוּ [לֵיהּ] אַשַּׁב יַמֵּי.
Ono što je sam sebi odredio, jer prolazi kroz sledeće: Svakoga dana skupljaju njegov pepeo, i sude mu, i spaljuju ga, i razvejavaju ga po sedam mora.
אֲזַל אַסְּקֵיהּ לְבִלְעָם בִּנְגִידָא, אֲמַר לֵיהּ: מַאן חֲשִׁיב בְּהָהוּא עָלְמָא? אֲמַר לֵיהּ: יִשְׂרָאֵל. מַהוּ לְאִידַּבּוֹקֵי בְּהוּ? אֲמַר לֵיהּ: ״לֹא תִדְרוֹשׁ שְׁלוֹמָם וְטוֹבָתָם כׇּל הַיָּמִים״. אֲמַר לֵיהּ: דִּינֵיהּ דְּהָהוּא גַּבְרָא בְּמַאי? אֲמַר לֵיהּ: בְּשִׁכְבַת זֶרַע רוֹתַחַת.
Onkelos je zatim otišao i podigao Valama iz groba nekromantijom. Reče mu: Ko je najvažniji u onom svetu u kome si sada? Valam mu reče: Jevrejski narod. Onkelos ga upita: Treba li onda da se priključim njima ovde, na ovom svetu? Valam mu reče: Ne traži njihov mir ni njihovo dobro u sve dane (vidi Ponovljeni zakoni 23:7). Onkelos mu reče: Kakva je kazna onog čoveka, eufemizam za samog Valama, na onom svetu? Valam mu reče: Kuva se u ključalom semenu, jer je naveo Izrael na razuzdano ponašanje sa kćerima Moavovim.
אֲזַל אַסְּקֵיהּ בִּנְגִידָא לְיֵשׁוּ הַנּוֹצְרִי, אֲמַר לֵיהּ: מַאן חֲשִׁיב בְּהָהוּא עָלְמָא? אֲמַר לֵיהּ: יִשְׂרָאֵל. מַהוּ לְאִדַּבּוֹקֵי בְּהוּ? אֲמַר לֵיהּ: טוֹבָתָם דְּרוֹשׁ, רָעָתָם לֹא תִּדְרוֹשׁ, כׇּל הַנּוֹגֵעַ בָּהֶן כְּאִילּוּ נוֹגֵעַ בְּבָבַת עֵינוֹ.
Onkelos je zatim otišao i podigao Isusa Nazarećanina iz groba nekromantijom. Onkelos mu reče: Ko je najvažniji u onom svetu u kome si sada? Isus mu reče: Jevrejski narod. Onkelos ga upita: Treba li onda da se priključim njima na ovom svetu? Isus mu reče: Njihovo dobro traži, njihovu nesreću ne traži, jer ko god ih se dotakne smatra se kao da dira zenicu oka njegovog (vidi Zaharija 2:12).
אֲמַר לֵיהּ: דִּינֵיהּ דְּהָהוּא גַּבְרָא בְּמַאי? אֲמַר לֵיהּ: בְּצוֹאָה רוֹתַחַת. דְּאָמַר מָר: כׇּל הַמַּלְעִיג עַל דִּבְרֵי חֲכָמִים נִידּוֹן בְּצוֹאָה רוֹתַחַת. תָּא חֲזִי מָה בֵּין פּוֹשְׁעֵי יִשְׂרָאֵל לִנְבִיאֵי אוּמּוֹת הָעוֹלָם.
Onkelos mu reče: Kakva je kazna onog čoveka, eufemizam za samog Isusa, na onom svetu? Isus mu reče: Kažnjen je ključalim izmetom. Kao što je Učitelj rekao: Svako ko se ruga rečima Mudraca biće osuđen na ključali izmet. A to je bio njegov greh, jer se rugao rečima Mudraca. Gemara primećuje: Dođi i vidi razliku između grešnika Izraela i proroka naroda sveta. Jer Valam, koji je bio prorok, želeo je Izraelu zlo, dok je Isus Nazarećanin, koji je bio jevrejski grešnik, tražio njihovo dobro. (Sefaria.org, Gittin.56b.1-57a.23)
S obzirom na navedeno, sada prelazim na knjigu. Svi naglasci su moji.
Najbizarnija od svih priča o Isusu jeste ona koja pripoveda kako Isus deli svoje mesto u Podzemlju sa Titom i Valamom, ozloglašenim arhineprijateljima jevrejskog naroda. Dok je Tit kažnjen za razaranje Hrama tako što biva spaljen u pepeo, ponovo sastavljen i spaljivan iznova i iznova, i dok je Valam kažnjen sedenjem u vrelom semenu, Isusova sudbina se sastoji u tome da zauvek sedi u ključalom izmetu. Ova opscena priča dugo je zaokupljala naučnike, bez ikakvog zadovoljavajućeg rešenja. Pretpostaviću da je i ovde reč o namernom, i prilično slikovitom, odgovoru na jednu novozavetnu tvrdnju, ovoga puta na Isusovo obećanje da jedenje njegovog tela i pijenje njegove krvi jemči večni život njegovim sledbenicima. Shvaćena tako, priča prenosi ironičnu poruku: Isus ne samo da nije vaskrsao iz mrtvih, nego je i zauvek kažnjen u paklu; shodno tome, njegovi sledbenici — Crkva u procvatu, koja tvrdi da je novi Izrael — nisu ništa drugo do gomila budala, zavedenih od lukavog varalice. (Uvod, str. 13)
Prema Novom zavetu, Isus je zaista vaskrsao trećeg dana posle svog raspeća, kao što je i prorekao, i javio se svojim učenicima. Sinoptička jevanđelja ne kazuju šta se s njim dogodilo posle vaskrsenja (kod Luke on blagosilja učenike i naprosto nestaje),1 a samo dodatak u Marku dodaje: „uznese se na nebo i sjede Bogu sa desne strane.“ (Marko 16:19). Uvod u Dela apostolska, međutim, zna više pojedinosti: tamo se Isus tokom četrdeset dana(!)2 pokazuje živ posle svog Stradanja i, pri poslednjem javljanju, obećava im silu Svetog Duha da novu veru rašire po celoj zemlji:
(9) „I ovo rekavši, dok oni gledahu, podiže se, i uze ga oblak ispred očiju njihovih.“ (10) „I dok netremice gledahu za njim kako ide na nebo, gle, dva čovjeka u haljinama bijelim stadoše pored njih“3 (11) „I oni rekoše: Ljudi Galilejci, što stojite i gledate na nebo? Ovaj Isus koji se od vas vaznese na nebo, tako će isto doći kao što ga vidjeste da odlazi na nebo.“4
U obrnutom kretanju u odnosu na „Sina čovečijeg“ kod Danila, koji silazi s oblacima nebeskim (Danilo 7:13), vaskrsli Isus se na oblaku uzdiže na nebo, a anđeli zadivljenim učenicima objašnjavaju da će se on kasnije vratiti odande kuda je otišao, to jest s neba. Otuda je opravdano pretpostaviti da će ostati na nebu do svog poslednjeg i konačnog javljanja na zemlji.
Ponovo je Vavilonskom Talmudu prepušteno da ispriča protivpripovest novozavetnoj poruci, zapravo tačnu suprotnost onome što Novi zavet objavljuje, naime krajnje slikovitu i bizarnu priču o Isusovom silasku u pakao i o kazni koju tamo trpi. Kontekst je veliki agadski sklop o razaranju Jerusalima i Hrama tokom Prvog jevrejskog rata i o razaranju Betara, poslednjeg uporišta ustanika, tokom Drugog jevrejskog rata (takozvane Bar Kohbine bune). Svrha priče jeste da se utvrdi zašto su Jerusalim i Betar razoreni. Betar nas ovde ne zanima, ali kad je reč o Jerusalimu, argument teče ovako.5
Izvesni Bar Kamca bio je uvređen na gozbi i, smatrajući rabine delimično odgovornim za tu uvredu, denuncira ih vlastima u Rimu. Kaže rimskom caru da spremaju pobunu i, kao dokaz za tu optužbu, navodi to da će odbiti da u Hramu prinesu uobičajenu žrtvu za cara.6 Kada car pošalje svoju životinju za žrtvu, Bar Kamca je halahički učini nepodobnom (navodeći sitnu telesnu manu) za prinošenje u Hramu. Rabini su ipak skloni da žrtvuju nepodobnu životinju, kako ne bi uvredili rimsku vlast, ali jedan od njihovih kolega uverava ih da takav loš kompromis ne bi bio prihvatljiv. Otuda je, zaključuje Talmud, Hram razoren zbog te beskompromisne halahičke krutosti.
Najpre, i istorijski prilično anahrono, Rimljani šalju cara Nerona protiv Jevreja, ali Neron, kada shvati da Bog želi da ga upotrebi kao oruđe kojim će kazniti svoj narod, beži i postaje prozelit (od koga, dovoljno groteskno, potiče r. Meir). Zatim Rimljani šalju Vespazijana, koji, kada sazna da je izabran za cara, umesto sebe šalje Tita (istorijski sasvim tačno). Tit skrnavi Hram ulazeći u Svetinju nad svetinjama (što je povlastica samo prvosveštenika) i tamo bludniči sa bludnicom na svitku Tore. Spaljivanje Hrama se izričito ne pominje; samo to da Tit pljačka hramovne posude za svoj trijumf u Rimu.7 Međutim, kao kaznu oholom i zlom caru, Bog šalje komarca, koji mu kroz nozdrvu ulazi u mozak i sedam godina se hrani njegovim mozgom.8 Kada jadni car najzad umre i kada mu otvore lobanju, nalaze da je komarac izrastao u nešto poput vrapca ili čak mladog goluba s kljunom od bronze i kandžama od gvožđa. Pre nego što umre, Tit naređuje: „Spalite me i razvejte moj pepeo po sedam mora, da me Bog Jevreja ne nađe i ne izvede na sud.“9 Nakon toga, pripovedač Bavlija nastavlja pričom o izvesnom Onkelosu, sinu Kalonikosovom, koji razmišlja o prelasku u judaizam, verovatno po ugledu na cara Nerona:10
Onkelos sin Kalonikosov, sin Titove sestre, hteo je da pređe u judaizam. Otišao je i nekromantijom podigao Tita iz njegovog groba i upitao ga: Ko je važan u onom svetu [u svetu mrtvih]?
On [Tit] odgovori: Izrael!
On [Onkelos] odgovori: Šta onda s tim da im se pridružim?
[Tit:] Njihovih (verskih) zahteva je mnogo, i ti nećeš moći da ih (sve) izvršiš. Idi i napadaj ih u onom svetu [na zemlji] i bićeš na vrhu, kao što je pisano: „Protivnici njegovi postaše glava“ (Plač Jeremijin 1:5), [što znači] ko god zlostavlja Izrael postaje glava.
[Onkelos:] Kakva je tvoja kazna [u Podzemlju]?
[Tit:] Ono što sam sam sebi odredio: Svakoga dana skupljaju moj pepeo i izriču mi presudu, i bivam spaljen, a moj pepeo se [opet] razvejava po sedam mora
On [Onkelos] ode i nekromantijom podiže Valama iz njegovog groba i upita ga: Ko je važan u onom svetu?
On [Valam] odgovori: Izrael!
[Onkelos:] Šta onda s tim da im se pridružim?
[Valam:] „Nemoj se gaditi na Idumejca, jer ti je brat; nemoj se gaditi na Misirca, jer si bio došljak u zemlji njegovoj.“ (Ponovljeni zakoni 23:7).
[Onkelos:] Kakva je tvoja kazna?
[Valam:] U ključalom semenu.
On [Onkelos] ode i nekromantijom podiže Isusa Nazarećanina (Yeshu ha-notzri)/grešnike Izraela (posh’e Yisrael)11 iz njegovog/njihovih groba(ova) i upita ga/ih: Ko je važan u onom svetu?
On/oni [Isus/grešnici Izraela] odgovori/odgovoriše: Izrael!
[Onkelos:] Šta onda s tim da im se pridružim?
[Isus/grešnici Izraela:] Tražite njihovo dobro, ne tražite njihovo zlo. Ko god ih se dotakne kao da dira zenicu njegovog [Božjeg] oka!12
[Onkelos:] Kakva je tvoja kazna?
[Isus/grešnici Izraela:] U ključalom izmetu. Jer učitelj je rekao: Ko god se ruga rečima Mudraca kažnjava se ključalim izmetom.
Dođi i vidi razliku između grešnika Izraela i proroka neznabožačkih naroda!13
Učeno je (tanya): R. Eleazar14 reče: Dođi i vidi kolika je moć poniženja. Jer Sveti, blagosloven neka je, stao je na stranu Bar Kamce i razorio svoju kuću i spalio svoj Hram!
Priča počinje Onkelosom, koji je dobro poznat kao navodni prevodilac hebrejske Biblije na aramejski (i ponekad se meša sa Akilom/Akvilom, prevodiocem Biblije na grčki). Bavli od njega čini sina Titove sestre, koji razmišlja da li da pređe u judaizam, verovatno zato što se sam Tit nije preobratio (za razliku od svog „prethodnika“ Nerona) nego je radije razorio Hram Jevreja.15 Taj Onkelos pomoću nekromantije podiže iz grobova tri arhizlikovca jevrejske istorije da bi dobio njihov upućen savet: Tita, razoritelja Drugog hrama; Valama, proroka naroda; i Isusa Nazarećanina, koji je ipak prilično sporan, jer je u nekim verzijama Bavlija zamenjen širokom kategorijom „grešnika Izraela“. Sva trojica su očigledno u Podzemlju (biblijski Šeol ili Gehinom) gde su kažnjeni za svoja teška nedela.
Pozadina naše priče jeste čuveni odeljak u Mišni koji nabraja one strašne grešnike koji nemaju udela u budućem svetu.16 Među njima su izvesni jeretici i Valam kao jedan od četvorice „običnih ljudi“ (zajedno sa Doegom, Ahitofelom i Gehazijem). Kao što smo videli, priča iz Bavli Berahota o zlom učeniku zamenjuje Valama Isusom, insinuirajući tim smelim potezom da Isus, kao i Valam, nije imao udela u budućem svetu.17 U našoj priči iz Bavli Gitina Isus se izričito pojavljuje u tom kontekstu zagrobnog života, zajedno sa Valamom (i sa Titom). Toseftina paralela Mišni obrađuje pitanje, kojim se ne bave ni Mišna ni Bavli (ali ga potonji verovatno pretpostavlja), koliko dugo ti grešnici bivaju kažnjeni u Gehinomu: „grešnici Izraela“ i „grešnici naroda“ treba da ostanu u Gehinomu samo dvanaest meseci: „posle dvanaest meseci njihove duše propadaju, njihova tela bivaju spaljena, Gehinom ih izbacuje, i oni se pretvaraju u pepeo, i vetar ih raznosi i razvejava pod noge pravednika.“ Kad je reč o raznim vrstama jeretika, međutim, i o razoriteljima Prvog i Drugog hrama (Asircima i Rimljanima): „Gehinom se za njima zaključava, i u njemu im se sudi kroz sve naraštaje.“18 Dakle, kazna u Gehinomu za Valama (koji spada u „grešnike naroda“) i za Isusa/grešnike Izraela verovatno se okončava — posle dvanaest meseci prestaće da postoje — dok će Tit (razoritelj Drugog hrama) biti kažnjen u Gehinomu zauvek: čak će i „Šeol propasti, ali oni [razoritelji Hrama] neće propasti“.19
Sva trojica grešnika koji su kažnjeni u Gehinomu daju isti odgovor na Onkelosovo pitanje ko je u Podzemlju najviše cenjen: to je nesumnjivo Izrael. Sada kada su ti arhizlikovci konačno tamo gde pripadaju, shvataju kome je trebalo da ukažu dužno poštovanje na zemlji. Ipak, razilaze se u pogledu narednog pitanja — da li treba težiti pridruživanju Izraelovom stadu dok se još uživa život na zemlji. Tit, odbacujući model svog prethodnika Nerona, odlučio je za sebe da nema smisla pokušavati da se Jevreji oponašaju; umesto toga, opredeljuje se za drugu mogućnost, da ih progoni i time postane vladar sveta (makar, nažalost, samo privremeno) — i to je savet koji daje sinu svoje sestre. Valam, prorok naroda, daje prilično iznenađujući odgovor: stih koji navodi iz Biblije (Ponovljeni zakoni 23:7) uopšte se ne odnosi na Izrael nego na Amonce i Moavce, arhineprijatelje Izraela. Amonci i Moavci moraju zauvek biti isključeni iz „Zato što ne iziđoše pred vas s hljebom i vodom na putu kad ste išli iz Misira, i što najmiše za novce na vas Valama, sina Veorova, iz Fetore u Mesopotamiji da te prokune“, zahteva Biblija (Ponovljeni zakoni 23:4–7), jer su unajmili Valama da prokune Izrael. Međutim, kao što znamo iz Brojeva 22–23, Valam nije prokleo Izrael kako je tražio Valak, car moavski, nego ih je blagoslovio. Ipak, Valam se smatra odgovornim zato što je isprva želeo da izvrši Valakov zahtev i prokune Izrael.20 Stoga, ironično, autor bavlijske pripovesti stavlja stih koji se izvorno odnosi na Amona i Moava u Valamova usta, pretvarajući ga u savet protiv Izraela. Tako na kraju Valam dobija ono što je oduvek želeo: da prokune Izrael. I najzad Isus, odnosno grešnici Izraela: oni su jedini koji zapravo savetuju Onkelosu da traži dobro Izraela a ne njihovu štetu, to jest, u sadašnjem kontekstu, da im se doista pridruži. Oštra opomena „Ko god ih se dotakne kao da dira zenicu oka njegovog“ aluzija je na Zahariju 2:12, koja očigledno tumači „njegovo oko“ ne kao „njegovo sopstveno oko“ nego kao „Njegovo [Božje] oko“. Otuda Isus/grešnici Izraela izlaze kao pobednici u tom „nadmetanju“ između najgorih od zlih — ali su ipak kažnjeni u Podzemlju za ono što su činili za života.
Šta su, dakle, naši arhizlikovci jevrejske istorije učinili, i kako su kažnjeni (jer, očigledno, kazna stoji u neposrednoj vezi sa njihovim zločinom počinjenim protiv Izraela)? Titov slučaj je najjednostavniji od trojice: on je spalio Hram u pepeo i prikladno naredio da posle njegove smrti bude spaljen i da mu pepeo bude razvejan po morima. U ironičnom izvršenju njegove volje, njegova kazna se sastoji u tome da mu telo bude ponovo sastavljeno i spaljeno, a pepeo razvejan po morima iznova i iznova — doslovno zauvek, kako nam kazuje Tosefta. Valamov greh je, naravno, njegov pokušaj da prokune Izrael (nažalost, ne može sebi da pripiše zaslugu za to što je kletva propala i pretvorila se u blagoslov), ali šta je sa njegovom kaznom u ključalom semenu? To se može zaključiti iz biblijskog izveštaja o tome kako se Izrael prilepio uz moavskog boga Val-Peora, čije je obožavanje, prema Bibliji, podrazumevalo bludničenje sa Moavkama (Brojevi 25:1–3) i jedenje žrtava prinesenih mrtvima (Psalam 106:28). Ono prvo se shvata kao prepuštanje seksualnim orgijama povezanim s obožavanjem Val-Peora, a pošto je Valam naveo Izrael na taj seksualni prestup (Brojevi 31:16), u Podzemlju je prikladno kažnjen sedenjem u ključalom semenu.
Sada Isus/grešnici Izraela: Ne saznajemo ništa o njegovom/njihovom zločinu i stoga ne možemo objasniti kaznu (koja je dovoljno bizarna) kao posledicu nekog određenog zločina. Priređivač Talmuda, u svom prvom komentaru na deo naše pripovesti o Isusu/grešnicima Izraela, nailazi na isti problem. Anonimni „učitelj“ aludira na jedinu paralelu iz Bavlija koja pominje ključali izmet kao kaznu:21
„mnogo čitanje“ (lahag) „umor je tijelu“ (yegi’at basar) (Propovednik 12:12).
Rav Papa sin Rava Ahe bar Ade reče u ime Rava Ahe bar Ule: Ovo nas uči da ko god se podsmeva (mal’ig) rečima Mudraca biva kažnjen [uranjanjem] u ključali izmet.
Rava prigovori: Ali zar je napisano „podsmeva se“ (la’ag) Naprotiv, ono što je napisano jeste „proučavanje“ (lahag)! Otuda (ovo je ispravno tumačenje): Onaj ko ih proučava [reči Mudraca] oseća ukus (ta’am) mesa.
Ovo izlaganje teškog stiha iz Koheleta, pripisano dvojici vavilonskih učenjaka iz ranog odnosno sredine četvrtog veka, pripada nizu izjava koje naglašavaju važnost učenja Usmene Tore naspram (pa i iznad) učenja Pisane Tore. Neposredno pre toga stoji egzegeza prve polovine stiha iz Koheleta: „I tako, sine moj, čuvaj se onoga što je preko ovoga, jer nema kraja sastavljanju mnogih knjiga“ (Propovednik 12:12), koja se završava: „Sine moj, budi pažljiviji (u pogledu držanja) reči književnika22 nego reči Tore. Jer reči Tore sadrže i pozitivne i negativne zapovesti (koje povlače različite kazne); ali što se tiče reči književnika, ko god prestupi reči književnika navlači smrtnu kaznu.“23 Posle te oštre presude Aha bar Ula izjavljuje da podsmevanje rečima Mudraca ima za posledicu smrtnu kaznu sedenja (verovatno zauvek) u ključalom izmetu. Do tog prilično ekscentričnog zaključka dolazi tako što, prvo, hebrejsku reč za „proučavanje“ (lahag) tumači kao „podsmeh“ (la’ag),24 i, drugo, neobičan izraz „zamor tela“ kao „izmet“ (zamor tela ima za posledicu izmet, ili pre, proizvođenje izmeta ima za posledicu zamor tela). Rava, čuveni vavilonski amora iz sredine četvrtog veka, odbacuje to tumačenje lahag kao la’ag i daje prednost tumačenju pre varenja: proučavanje reči rabina prijatno je kao okus mesa.25
Teško da možemo uzeti zdravo za gotovo da je učiteljevo objašnjenje zločina (podsmevanje rečima Mudraca) pretpostavljeno u našoj bavlijskoj pripovesti26 i time da je zločin koji su počinili Isus/grešnici Izraela zaista bio podsmevanje Mudracima. Ma koliko to tumačenje bilo primamljivo — ne najmanje s obzirom na talmudsku priču koja Isusa prikazuje kao lošeg učenika27 — verovatnije je da naš priređivač Talmuda koristi paralelu iz Bavli Eruvina kako bi objasnio čudnu kaznu za zločin čije su mu izvorne okolnosti bile nepoznate.28 Niti možemo uzeti zdravo za gotovo da drugi (anonimni) komentar u Bavliju („Dođi i vidi razliku između grešnika Izraela i proroka neznabožačkih naroda“) pripada izvornoj jezgri naše pripovesti ili, tačnije, da odražava izvornu jezgru i da su stoga „grešnici Izraela“ bili izvorni predmet naše priče, a ne Isus.29 Nema sumnje da je konačni priređivač Bavlija želeo da se tekst tako razume, ali je možda imao sopstvenu agendu. Naravno, on se poziva na razliku između proroka neznabožaca (Valama) i grešnika Izraela u pogledu saveta koji daju Onkelosu, a ne u pogledu njihove kazne i pretpostavljenog zločina: Valam govori protiv Izraela, dok grešnici Izraela govore njima u prilog. Njihova kazna je, nasuprot tome, upadljivo slična, jer teško da čini veliku razliku da li neko u Podzemlju sedi u ključalom semenu ili u ključalom izmetu. Otuda, uprkos njihovim veoma različitim stavovima prema Izraelu, izriče im se gotovo ista kazna, ili drugačije i preciznije rečeno: pozitivan stav grešnika Izraela prema Izraelu, stečen posmrtno u Podzemlju, nije promenio njihovu sudbinu niti je uticao na njihovu kaznu u Gehinomu (moraju odslužiti svoje vreme, bez obzira na to šta sada misle o Izraelu). Sasvim je moguće da je upravo ta ironija ono što priređivač Bavlija želi da prenese svojom primedbom.
Štaviše, ako uzmemo u obzir Toseftinu izjavu o vremenu koje različite kategorije grešnika provode u Podzemlju, „grešnici Izraela“ i „grešnici naroda“ spadaju u jednu kategoriju (posle dvanaest meseci u Gehinomu prestaju da postoje), a jeretici i razoritelji Hrama u drugu (kažnjeni su zauvek). Dakle, u pogledu njihove kazne (i pretpostavljenog zločina povezanog s njom) nema razlike između grešnika Izraela i proroka naroda (Valama). To čini primedbu Bavlija, s njenim naglaskom na savetu datom Onkelosu, još nejasnijom ili usiljenijom. Stoga uopšte nije neskladno tvrditi da je u ranijem redaktorskom sloju Isus zaista bio treći grešnik, koga je Onkelos prizvao iz Podzemlja, i da je kasniji priređivač Bavlija promenio „Isusa“ u „grešnike Izraela“, dodajući dva komentara — „učiteljev“ i anonimnog autora. To se takođe mnogo bolje uklapa u logiku pripovesti sa tri pojedinca kažnjena u Gehinomu (Tit, Valam, Isus) i sa sličnom kaznom za poslednju dvojicu (sedenje u ključalom semenu odnosno izmetu).
Taj zaključak, međutim, još ne razrešava zagonetku zločina koji je Isus počinio i dubljeg značenja njegove kazne (pod pretpostavkom da ga je bilo, kao u slučaju Tita i Valama). Ako opet sledimo Toseftinu kategorizaciju, imamo Valama kao predstavnika grešnika naroda i Tita kao predstavnika razoritelja Hrama. To nam ostavlja ili grešnike Izraela ili jeretike kao odgovarajuću kategoriju za Isusa. Ako se odreknemo veštačkog i verovatno sekundarnog poistovećivanja Isusa sa grešnicima Izraela u Bavliju, možemo Isusa svrstati u kategoriju jeretika i onda imamo Tita za razoritelje Hrama, Valama za grešnike naroda, i Isusa za jeretike (prvi i treći zauvek kažnjeni u Gehinomu, drugi pušten u nepostojanje posle dvanaest meseci). S tim rešenjem konačno dolazimo do zločina za Isusa: on nema udela u budućem svetu i shodno tome je kažnjen u Gehinomu zato što je jedan od najgorih jeretika koje je narod Izraela ikada iznedrio. Štaviše, prema Toseftinoj taksonomiji, kažnjen je u Gehinomu zauvek (kao i Tit). A to je jasno suština izjave Bavlija o Isusu: tvrdi se (kao u b Berahot, ali mnogo snažnije) da Isus ne samo da nikada nije vaskrsao iz mrtvih, nego da i dalje sedi u Gehinomu, zajedno sa ostalim grešnicima kojima je uskraćen zagrobni život, i tamo je kažnjen zauvek. To, naravno, šalje i snažnu poruku njegovim sledbenicima, govoreći im da bolje da odustanu od svake nade u sopstveni zagrobni život: kao ni njihovom junaku, ni njima nije pripremljen zagrobni život; biće kažnjeni u Gehinomu zauvek.
Ali šta je onda sa značenjem Isusove kazne — ako postoji ikakva veza s njegovim zločinom i ako nije prosto oblikovana po uzoru na Valamovu kaznu, bez dubljeg značenja? U Titovom slučaju imamo vezu između spaljivanja Hrama i spaljivanja Titovog tela, a u Valamovom slučaju vezu između navođenja Izraela na seksualne orgije i sedenja u vrelom semenu. Pa kakva bi mogla biti veza između Isusove jeresi i njegovog sedenja u vrelom izmetu? Pošto tekst ne daje nikakav putokaz (kao u Titovom slučaju) i pošto ne možemo upotrebiti hebrejsku Bibliju da popunimo prazninu ostavljenu u tekstu Bavlija (kao u Valamovom slučaju), možemo samo nagađati — a to sam i spreman da učinim. Tražimo vezu između Isusove jeresi i njegove kazne (vreli izmet), i predlažem vezu bizarnu koliko i sama kazna. Talmud nam ne kazuje koja je to jeres bila koju je Isus propagirao, ali možemo sa sigurnošću pretpostaviti — s obzirom na naše poznavanje drugih razmotrenih tekstova — da ona mora imati veze s idolopoklonstvom i bogohuljenjem. Prva i očigledna mogućnost koja pada na pamet jeste Isusov razgovor sa farisejima u Novom zavetu, kada fariseji pitaju zašto Isusovi učenici ne peru ruke pre jela. Isus objašnjava mnoštvu koje ga sledi da „Ne pogani čovjeka što ulazi u usta; nego što izlazi iz usta ono pogani čovjeka.“30 Učenici dobijaju podrobnije objašnjenje:
(17) „Zar još ne znate da sve što ulazi u usta ide u trbuh, i izbacuje se napolje?“ (18) „A što izlazi iz usta, izlazi iz srca, i ono pogani čovjeka.“ (19) „Jer iz srca izlaze zle pomisli, ubistva, preljube, blud, krađe, lažna svjedočenja, hule.“ (20) „I ovo je što pogani čovjeka, a neumivenim rukama jesti ne pogani čovjeka.“31
Dakle, ono što Isus očigledno tvrdi jeste da farisejska pravila čistote zapravo nisu bitna. Ono što je važno nije čistota ruku i hrane — jer se hrana prerađuje unutar tela, i svaka svojstvena nečistota biće izlučena i završiće u kanalizaciji — nego čistota „srca“ (jer se ono prerađuje kroz usta i, kada se izgovori, započinje sopstveni koban život). Drugim rečima, nije hrana nečista, nego su nečiste ljudske namere i dela. Rabinska protivpripovest o Isusovoj kazni onda bi ironično izokrenula njegov napad na farisejske zakone o čistoti time što ga tera da sedi u izmetu i uči ga (kao i njegove sledbenike) lekciju: veruješ da samo ono što izlazi iz usta skrnavi, e pa, sedećeš zauvek u sopstvenom izmetu i konačno ćeš razumeti da skrnavi i ono što ulazi u usta i izlazi iz stomaka.
Sasvim je moguće da se naša bavlijska priča odnosi na tu konkretnu novozavetnu raspravu sa farisejima. Želeo bih, međutim, da odem korak dalje i iznesem na razmatranje jedno (priznajem, prilično spekulativno) tumačenje koje se usredsređuje na optužbu za bogohuljenje i idolopoklonstvo, u bliskoj paraleli sa Titom i Valamom (Isusov napad na rabinske zakone o čistoti teško da se može razumeti kao bogohuljenje i idolopoklonstvo). Pogledajmo ponovo analogiju s Valamom. Seme je, u Valamovom slučaju, ono što proizvodi polni odnos. Slično tome, izmet je ono što proizvodi jedenje: svako ko jede proizvodi izmet. Valam je podstakao Izrael na seksualne orgije — i stoga je kažnjen sedenjem u semenu. Isus je podstakao Izrael na jedenje — i stoga je kažnjen sedenjem u onome što jedenje proizvodi: u izmetu**. A šta je to „jedenje“ koje je Isus nametnuo svojim sledbenicima?** **Ništa manje nego samog sebe — svoje telo i krv.**32 Kao što je rekao svojim učenicima na Poslednjoj večeri:
(26) „I kad jeđahu, uze Isus hljeb i blagoslovivši prelomi ga, i davaše učenicima, i reče: Uzmite, jedite; ovo je tijelo moje.“ (27) „I uze čašu i zablagodarivši dade im govoreći: Pijte iz nje svi;“ (28) „Jer ovo je krv moja Novoga zavjeta koja se prolijeva za mnoge radi otpuštenja grijehova.“33
Ono što, dakle, imamo u našoj bavlijskoj pripovesti jeste razorna i prilično zlonamerna polemika protiv jevanđeoske poruke o Isusovoj tvrdnji da ko god ga sledi i, doslovno, jede njega, postaje član novog saveza koji je nadišao stari savez sa Jevrejima. Koliko je rano evharistija shvaćena realistički, kao jedenje Isusovog tela i krvi, sporno je, ali izgleda kao da već Ignjatije Antiohijski (postradao ubrzo posle 110. n. e.?) napada jeretike koji ne prihvataju to gledište.34 Još važnije, Jevanđelje po Jovanu (nastalo oko 100. n. e.) pruža nam raspravu između Isusa i Jevreja upravo o tom problemu — kako razumeti jedenje Isusovog tela:35
(48) „Ja sam hljeb života.“ (49) „Oci vaši jedoše manu u pustinji, i pomriješe.“ (50) „Ovo je hljeb koji silazi s neba: da koji od njega jede ne umre.“ (51) „Ja sam hljeb živi koji siđe s neba; ako ko jede od ovoga hljeba živjeće vavijek; i hljeb koji ću ja dati tijelo je moje, koje ću ja dati za život svijeta.“
(52) „Judejci se pak prepirahu među sobom govoreći: Kako može ovaj dati nama tijelo svoje da jedemo?“ (53) „A Isus im reče: Zaista, zaista vam kažem: ako ne jedete tijelo Sina Čovječijega i ne pijete krvi njegove, nemate života u sebi.“ (54) „Koji jede moje tijelo i pije moju krv ima život vječni; i ja ću ga vaskrsnuti u posljednji dan.“ (55) „Jer tijelo moje istinsko je jelo, a krv je moja istinsko piće.“ . . . (57) „Kao što mene posla živi Otac, i kao što ja živim zbog Oca, i onaj koji jede mene i on će živjeti zbog mene.“ (58) „Ovo je hljeb koji siđe s neba: ne kao što oci vaši jedoše manu, i pomriješe; koji jede hljeb ovaj živjeće vavijek.“
Tu imamo sve. Prvo, jasno izjednačavanje jedenja hleba i jedenja Isusovog tela, kao i pijenja (verovatno vina) i pijenja Isusove krvi. Drugo, neverujuće Jevreje koji osporavaju upravo tu grotesknu tvrdnju da Isus može da traži od svojih sledbenika da jedu njegovo telo: kako bi neko ko nije van sebe mogao ozbiljno da nudi svoje telo za jelo? Treće, nedvosmisleno suprotstavljanje starog i novog saveza: Jevreji su jeli hleb s neba, manu; Isusovi sledbenici jedu pravi hleb s neba, njegovo telo. Štaviše, i najupadljivije, jedenje mane vodi u smrt; jedenje Isusovog tela (i pijenje njegove krvi) vodi u život — ne samo u produženje života nego u večni život.
Upravo tu tvrdnju, ne slučajno ponovo izričito iznetu u Jevanđelju po Jovanu, naša bavlijska pripovest napada ili pre parodira. Ne, tvrdi ona, Isus je mrtav i ostaje mrtav, a jedenje njegovog tela neće voditi u život. Ne samo da oni koji slede njegov savet i jedu njegovo telo neće živeti večno, kako je obećao; nego je on kažnjen u Podzemlju zauvek i nije mu odobrena blaža kazna onih koji će posle dvanaest meseci biti pušteni u milosrdno nepostojanje**. A vrhunac ironije:** začetnik te bizarne jeresi prikladno je kažnjen sedenjem u onome što njegovi sledbenici izlučuju, pošto su ga navodno pojeli: u izmetu! S tim objašnjenjem konačno imamo zločin (jeres evharistije) i odgovarajuću kaznu. I ne najmanje, imamo slučaj analogan Valamovom i Titovom.
Još jedna napomena: ako je moj zaključak tačan da se raniji sloj bavlijske priče doista odnosi na Isusa (a ne na grešnike Izraela), upadljivo je da je savet Onkelosu („Tražite njihovo dobro, ne tražite njihovo zlo. Ko god ih se dotakne kao da dira zenicu oka njegovog“) stavljen u Isusova usta. Očigledno, naš autor želi da prenese poruku: uprkos njegovoj užasnoj i odvratnoj jeresi, Isus se i dalje razlikuje od razoritelja Hrama i od proroka naroda. On je i dalje jedan od nas, grešnik Izraela, i može biti da se čak i urazumio dok je kažnjavan u Gehinomu. Iako je za njega prekasno — ne može biti spasen, i on to zna, zbog težine svog zločina — svojim savetom Onkelosu možda želi da tu poruku prenese svojim sledbenicima: ne verujte više u moju jeres, ne progonite(?) Jevreje; pokajte se i vratite se „starom savezu“ jer je navodni „novi savez“ lažan i besmislen.36 Ako je tako, naš priređivač Bavlija ne parodira samo Isusov život i smrt i jedan bitan aspekt hrišćanske vere; on se obraća savremenim hrišćanima i poziva ih da slede savet svog osnivača izdat iz Podzemlja. (8. Isusova kazna u paklu, str. 82–94)
Poglavlje 8
Isusova kazna u paklu
1. Luka 24:51: „I dok ih on blagosiljaše, odstupi od njih“ (neki rukopisi dodaju „i uznošaše se na nebo“). 2. Da li bi to mogao biti izvor onih četrdeset dana tokom kojih glasnik objavljuje Isusovu predstojeću smrt u Talmudu (vidi gore)?
3. Dva anđela.
4. Dela apostolska 1:9–11.
5. b Git 55b–56a. O tom ciklusu priča i njegovim antihrišćanskim implikacijama vidi Israel J. Yuval, “Two Nations in Your Womb”: Perceptions of Jews and Christians, Tel Aviv: Am Oved, 2000, str. 65–71 (na hebrejskom).
6. Prema Josifu Flaviju (Bell. 2, 409f.), naredba koju je izdao hramovni zapovednik Eleazar, sin prvosveštenika Ananije, da se obustavi svakodnevna žrtva za cara bila je zaista odlučujući čin pobune koji je rat s Rimom učinio neizbežnim. Rabinska književnost, na sebi svojstven način, prenosi događaje sa nivoa sveštenika na rabine.
7. Što je opet istorijski tačno: one su doista donete u Rim i prikazane na Titovom slavoluku.
8. Komarac je očigledno izabran zato što nije samo malen nego i zato što, kako Talmud objašnjava, ima samo ulaz (da uzme hranu) ali ne i izlaz (da izluči).
9. b Git 56b.
10. b Git 56b–57a.
11. Yeshu ha-notzri u Ms. Vatican Ebr. 130; Yeshu u Mss. Vatican 140 i Munich 95; sonsinsko štampano izdanje izostavlja bilo jedno bilo drugo, a standardna štampana izdanja imaju „grešnici Izraela“.
12. Up. Zaharija 2:12: „I Gospod će naslijediti Judu, svoj dio, u zemlji svetoj, i opet će izabrati Jerusalim.“ (mn. = Izrael) „I Gospod će naslijediti Judu, svoj dio, u zemlji svetoj, i opet će izabrati Jerusalim.“
13. Neka štampana izdanja dodaju „idolopoklonici“.
14. Tako u Ms. Vatican Ebr. 130 i u većini štampanih izdanja; Ms. Vatican 140: „R. Šimon b. Eleazar“; Ms. Munich 95: „R. Eliezer“.
15. Palestinsko predanje govori o Akvili kao sinu Hadrijanove sestre; vidi Peter Schäfer, Der Bar Kokhba-Aufstand. Studien zum zweiten jüdischen Krieg gegen Rom, Tübingen: J.C.B. Mohr (Paul Siebeck), 1981, str. 242–244.
16. m Sanh 10:1; vidi gore, str. 32.
17. b Ber 17a–b; vidi gore, str. 30 i dalje.
18. t Sanh 13:4f.
19. t Sanh 13:5.
20. Bog je taj koji je sprečio Valama da prokune Izrael, a Ponovljeni zakoni 23:6 izričito kažu: „Ne traži mira njihova ni dobra njihova nigda za svoga vijeka.“
21. b Er 21b.
22. „Književnici“ (soferim) ovde se shvataju kao oznaka za (rabinske) učenjake.
23. b Er 21b.
24. Očigledno čitajući hebrejsko lahag harbe („mnogo proučavanja“) kao la’ag ha-rabbanim („podsmevanje rabinima“).
25. Kako od yegi'at basar („zamor tela“) dolazi do ta'am basar („ukus mesa“) njegova je tajna. („ukus mesa“) njegova je tajna. Prevod Soncino sugeriše da 'at u yegi'at pretvara u ta' u ta'am (ne obazirući se na to da je t u yegi'at taw, a t u ta'am tet).
26. Drugim rečima, da se naša pripovest u b Gitin poziva na b Eruvin, kako Maier sugeriše (Jesus von Nazareth, str. 98).
27. Vidi gore, pogl. 2.
28. Takođe, sličnost kazni za Valama i Isusa/grešnike Izraela (vrelo seme i vreli izmet) čini veoma verovatnim da je kazna vrelim izmetom nastala u kontekstu naše priče iz b Gitina, a ne iz b Eruvina.
29. Kao što Maier opet uzima zdravo za gotovo (Jesus von Nazareth, str. 98). Izgleda da je sasvim suprotno slučaj ako sledimo logiku priče: Isus je vrhunac na kraju i kao takav „grešnik Izraela“ par excellence.
30. Matej 15:1–20; Marko 7:1–23; Luka 11:37–41.
31. Matej 15:17–20; Marko 7:18–23.
32. Zaslugu — ili krivicu (zavisno od tačke gledišta) — za to naročito smelo tumačenje treba pripisati Izraelu Juvalu: u ovom slučaju još uvek živo pamtim da nam je, dok smo pripremali naš seminar i insistirali na očiglednoj analogiji između Valama i Isusa, iznenada ponudio taj predlog, koji ima prednost da ozbiljno shvata Isusovu osobenu kaznu.
33. Matej 26:26–28; Marko 14:22–24; Luka 22:19–20; up. 1. Korinćanima 11:23–26.
34. Ignjatije, Poslanica smirnskoj zajednici 7:1 (Early Christian Fathers, tom 1, prev. i ur. Cyril C. Richardson, Philadelphia: Westminster, 1953, str. 114). I vidi Justin, Apol. I:66.
35. Jovan 6:48–58.
36. Yuval, Two Nations in Your Womb, str. 71, dolazi do drugačijeg zaključka. On ovde vidi, stavljen u Isusova usta, odjek Avgustinove teološke tvrdnje da treba štititi život Jevreja i sačuvati ih za buduće spasenje. (Isto, str. -174)
Dodatna literatura