SVETI DUH OBOŽAVAN KAO BOG
Protiv duhoboraca (pneumatomaha)
Ili Sveti Duh kao Bog u hrišćanskom Svetom pismu (55. n. e. – 60. n. e.)
Uvodna molitva
Svet si Ti, Oče koji si bez početka, svet si Ti, sabespočetni Sine, i Ti, božanski Duše: Prosveti (svakoga od) nas koji te verom obožavamo (Φώτισον ἡμᾶς πίστει σοι λατρεύοντας) i istrgni nas iz večnog ognja.[1]
Uvod
Ova studija najpre ukazuje na verovatnu grešku u savremenim prevodima Svetog pisma, bez obzira na crkvenu pripadnost čitaoca. Filipljanima 3:3 većina engleskih Biblija pogrešno prevodi već stotinama godina, i taj tekst danas zahteva ispravno čitanje i traži uverljivu hipotezu o tome zašto su pomenuti prevodi tako loši. Nekoliko odlomaka Svetog pisma izričito označava Svetog Duha kao božanskog i kao onoga koji se obožava u Novom zavetu (npr. Rimljanima 1:7-9). Duh je ipostas koja izričito uživa neka od istih svojstava kao Bog Otac i Isus Sin, čime Sveti Duh postaje jasan primer trećeg božanskog bića u tekstovima još iz 55. godine n. e. (Filipljanima 3:3).[2] Ove činjenice biće posvedočene već kod svetog Atanasija na Istoku i svetog Amvrosija na Zapadu, ali čudnovato ne izazivaju interesovanje savremenih prevodilaca Biblije na engleski. Zaključak ove studije objašnjava kako i zašto savremeni biblicisti nemaju interesovanja za božanstvo Duha.
Da bi se suočila sa ovim pitanjima, ova studija će podvući greške među prvim engleskim pogrešnim prevodima otvorenog opredeljenja svetog Pavla za to da je Sveti Duh neko ko prima božansko obožavanje. Autoritativni engleski prevodi Biblije (bez obzira na denominaciju) u 16. i 17. veku najpre su učvrstili običaj podražavanja loših latinskih prevoda grčke Biblije. Time zanemaruju grčki tekst Textus receptus-a (upotrebljen za Verziju kralja Džejmsa iz 1611)[3] i vizantijski oblik teksta (upotrebljavan u Vizantiji)[4], pa čak i današnji eklektički kritički grčki tekst Filipljanima 3:3 (npr. Nestle-Aland). Danas malo prevodilaca brine to što su iskrivili čitanje Filipljanima 3:3, verovatno usled hirova i moda biblijskog izdavaštva koje nagrađuje
***Zahvaljujem dr Džejmsu Snepu i Semu Šamunu na predlozima za poboljšanje ove studije. Zahvaljujem dr Džonu Demetrakopulosu što je izneo niz argumenata kojima je osporio moje ideje i time doveo do poboljšanja filoloških argumenata iznetih u ovom tekstu (njegovo glavno alternativno objašnjenje pomenuo sam u fusnoti 5 ispod).
prevodioce zato što su osetljivi na dobro poznate izraze iz prošlosti (ako su podnošljivo tačni), ali se učenjaci ujedno podstiču da na svetog Pavla projektuju primitivnu teologiju i tako pogrešno prevedu njegovo jasno značenje — nasuprot svim mogućim grčkim čitanjima — u korist onoga što je ravno prepisivačkom kvarenju autentičnog teksta (utoliko koliko je on rekonstruisan). Bilo da prevod nastoji da da prednost doslovnoj formalnoj ekvivalenciji (npr. KJV) ili slobodnom prevodu (npr. Good News Bible) Filipljanima 3:3, ranonovovekovna izdanja ostala su porobljena latinskim prevodom Vulgate (kao što će biti pokazano ispod), dok su savremena izdanja danas verovatno žrtve teoloških pritisaka i predrasuda prevodilaca koji propuštaju da isprave ovaj odlomak. Ovaj članak korak po korak osporava neutralizaciju božanstva Svetog Duha od strane štamparske industrije, kao da je posredi tek postbiblijski pojam (Je li to zavera?). U stvarnosti, rani hrišćani su verovatno ispovedali mnoge različite teologije Svetog Duha, tako da su takozvani protoortodoksni zastupali božanskog Duha (zajedno sa božanskim Sinom) i na kraju su nadvladali svoje protoheterodoksne suparnike, čak i ako je zvanično pravoverje formalno utvrdilo tek pravno telo u savezu sa građanskom izvršnom vlašću, da bi pravoverje postalo obavezujuće počev od 381. godine n. e. (to jest, Prvi carigradski vaseljenski sabor).
1. Filipljanima 3:3
Ova drevna molitva, navedena gore, iz vizantijske pozne antike, ne samo da priziva božanskog Duha nego i gramatički pruža obrazac za to kako se Duhu (i Ocu i Sinu) prinosi obožavanje ili „latreia“! Iskaz: „Prinosim latreiu“ ili „Obožavam“ ili „latreuô“ u grčkom je praćen dativom za ono „čemu“ prinosim dužno obožavanje. Kada je reč o obožavanju, dativ je jednostavno način da se u grčkom izrazi obožavanje predmeta svoje službe (nisam pronašao nikakav dokaz za akuzativ, niti za genitiv). Ovo dovodi do problema sa savremenim Biblijama (u devedeset devet odsto slučajeva) koji je veoma čudan! Prevodioci Biblije imaju pristup istim gramatikama i rečnicima kao ja i vi (pa i nejasnijim i boljim!). Stoga je iznenađujuće videti da tako malo prevoda mari za ranije kritike da KJV i Vulgata ne prenose ispravno reči svetog Pavla u Filipljanima 3:3.5
Potražite „λατρευω“ u Lidel-Skotovom leksikonu/rečniku (2006).6 Važno je pitanje: zašto glagol traži dativ (kome/čemu „x“)? Odgovor: postoji neizrečeni direktni objekat: latreuô + dativ = prinositi
5 Konsultovao sam oko deset komentara na Filipljanima 3:3; nijedan od novozavetnih naučnika ne obrađuje izričito gramatiku Filipljanima 3:3, i svi propuštaju da objasne kako treba razumeti ovdašnju sintaksu. Zahvaljujem dr Džonu Demetrakopulosu (Patras) što je pružio najjači (i jedini) protivargument mojoj tezi, a to je da se ovde zastupa „dativ načina“. Verovatnoća toga, kako dr Demetrakopulos primećuje, zavisi od upotrebe i posvedočenosti te konstrukcije u jevrejsko-grčkim spisima, Septuaginti i novozavetnim spisima (između ostalog). Posrednije, mora se pokazati da je to bar održiva mogućnost u koine grčkom i, još manje neposredno, u atičkom. Stoga priznajem da zastupam određeno stanovište i da u pitanjima gramatike uvek može postojati mogućnost alternativnog objašnjenja.6 Postoje tri definicije (od kojih samo definicija br. 3 svim prevodiocima ima smisla za Filipljanima 3:3):
-
raditi za najam ili platu, Sol. 13.48: biti u ropstvu, služiti, X.Cyr.3.1.36; παρά τινι Apollod.2.6.3.
-
λατρεύω τινί biti podređen ili porobljen nečemu, S.Tr.35, itd.: c. acc. pers., služiti, E.IT1115 (lir.), f.l. u Id.El.131: metaf., λατρεύω πέτρᾳ, o Prometeju, A.Pr.968; μόχθοις λατρεύων τοῖς ὑπερτάτοις βροτῶν S.OC105; λατρεύω νόμοις pokoravati se, X.Ages.7.2; λατρεύω καιρῷ, = lat. temporibus inservire, Ps.-Phoc.121; τῷ κάλλει λατρεύω biti odan . . , Isoc.10.57; λατρεύω ἡδονῇ Luc.Nigr.15.
-
služiti bogovima molitvama i žrtvama, λατρεύω Φοίβῳ E.Ion152 (lir.): c. acc. cogn., πόνον λατρεύω τινί prinositi dužnu službu, ib.129 (lir.); πόνον . . τόνδ’ ἐλάτρευσα θεᾷ IG2.1378.
x-u. Dakle, prinosim + x-u ili služim + x-u. Stoga bi se Filipljanima 3:3 moglo (hipotetički) čitati i ovako
„pneymati theou latreuontes“; konstrukcija očigledno treba da znači: mi-koji-prinosimo-dužno + Duhu + Božjem.
Nasuprot tome, mislim da su starolatinska Biblija (oko 250. n. e.) i Pseudo-Kliment Rimski na grčkom (oko 250. n. e.) najbolji kandidati za uticaj na istoriju iskrivljenog hrišćanskog prijema ovog teksta, sa alternativnom idejom: „Obožavajući Gospoda/Boga u Duhu Božjem.“ U oblasti Sirije oko 250. n. e., pisac zvani Pseudo-Kliment posvedočio je ovo čitanje: „en pneumati“, a zatim je u dativ stavio „Gospoda/Boga“: „Ona obožava (latreuousa) neprestano i nepokolebljivo Gospoda (tôi kyriôi) u Duhu (en pneumati) Božjem (theou).“[5] Isto tako, otprilike u isto vreme, slično čitanje Filipljanima 3:3 sledi se u (većinskom tekstu) starolatinskog prevoda (oko 250. n. e.): „služimo Bogu posredstvom Duha“ (spiritu).[6] Čitanje Pseudo-Klimenta (kome ne nedostaje reč „Bog“) sumnjivo je povezano sa Papirusom broj 46 iz 2–3. veka [u uglastim zagradama dajem svoj prevod], kome nedostaje „Bog“:
[Papirus 46, Filipljanima 3. glava:]
stih 3 [jer mi:] ημεις γαρ [jesmo obrezanje:]εσμεν η περιτομη [koji:] οι [u Duhu:] εν πνευματι
[„Božjem“ nedostaje!] [obožavamo:] λατρευοντες[7]
Znakovito je da savremene verzije Filipljanima 3:3 u današnjim engleskim prevodima, umesto da odlomak prevode prema najboljim svedocima, iz nekog razloga slede pogrešna čitanja starolatinskog teksta (čije se čitanje razlikuje od Papirusa broj 46). Kao i mnoge (pogrešne) starolatinske, vulgatske, pa čak i (retke) grčke varijante, poluarijanac Jevsevije (oko 330-ih) usamljeno je usvojio čitanje slično onome u Papirusu 46, čime se možda ukazuje na to da su obe njihove ispravke izvornog teksta motivisane onim što se naziva niskom hristologijom (pogledom na Isusa) i, posledično, niskom pneumatologijom (pogledom na Svetog Duha): „Jer mi smo u obrezanju, mi koji obožavamo u(!) Božjem duhu (hoi en pneumati Theou latreuontes), i nismo uvereni telom.“[8] Jevsevije otvara mogućnost da njegovo alternativno čitanje (kao neautentično), sa predlogom „u“, istakne „nisku hristologiju“ ili protoarijansko čitanje svetog Pavla u nekim ranim rukopisima, nasuprot izvorno visokoj hristologiji i visokoj pneumatologiji apostola Pavla. Papirus 46, izostavljajući i reč „Bog“, savršeno izbegava svaku implikaciju da bi Duh mogao biti božanski. Savremeni prevodilac uglavnom želi da u odlomak svetog Pavla učitamo beznadežno složeno rasparčavanje jedne jednostavne fraze, u duhu Jevsevijevog dodatka „u“ i dodatka iz Papirusa 46:
[Netačan engleski, sa projektovanim zarezima dodatim grčkom tekstu da bi se odrazilo to čudno čitanje:]
Jer mi smo u obrezanju**,** mi**,** Duhom Božjim**,** obožavamo**,** i ponosimo se u Hristu Isusu**,** i nismo u telu uvereni (Filipljanima 3:3)
[Netačan grčki, sa projektovanim zarezima dodatim grčkom tekstu da bi se odrazilo neverovatno čitanje:]
Hêmeis gar esmen hê peritomê, hoi, pneumati theôu, latreuontes, kai kauchômenoi en Christôi Iêsou, kai ouk en sarki pepoithotes (Filipljanima 3:3)
Ovo englesko tumačenje sa svim svojim ludim zarezima nema vrlinu jednostavnosti. Drevni prepisivač Papirusa 46 bio je bolji u menjanju autentičnog teksta – ako je Pavle želeo da napiše nešto što ima smisla sa „u Duhu“ (kako savremeni prevodioci psihološki projektuju), onda je sveti Pavle trebalo da napiše ovako:
\[Pogrešna ispravka teksta od strane grčkog prepisivača _Papirusa 46_:\]
Mi**,** u Duhu Božjem**,** obožavamo**,** i ponosimo se u Hristu Isusu, i ne u telu (Filipljanima 3:3)
hoi, en pneumati theôu, latreuontes, kai kauchômenoi en Christôi Iêsou, kai ouk en sarki (Filipljanima 3:3)
Ali verziju pogrešivog prepisivača u Papirusu 46 nikada nisu prihvatili drevni oci ni oci zlatnog doba, koji svedoče samo o varijanti u skladu sa starolatinskim svedočanstvom. Ni vizantijski većinski tekst (iz koga proizlazi grčki tekst za KJV), pa ni savremeno (eklektičko) kritičko izdanje (najbolji tekstovi na grčkom!) ne priznaju značaj lošeg čitanja u Papirusu 46. Za prepisivača Papirusa 46 iz 1/2. veka moglo bi se pretpostaviti da odbacuje visoku teologiju Duha u korist harmonizacije koja izostavlja reč „Bog“ i dodaje vrlo lepu trodelnu frazu: „u…u…u…“.[9] Dakle, zašto savremene verzije pogrešno kažu „posredstvom/u Duhu“ (Filipljanima 3:3) ako „Duh“ nije instrumentalni dativ (osim ako neko ne predloži dativ načina)?12 Pre nego što odgovorim na ovo pitanje, teološki prigovarač mogao bi da mi uzvrati, podržavajući savremenog engleskog prevodioca: „Ova visoka pneumatologija (pogled na Duha) suviše je napredna i bez potpore u kontekstu. Kako obožavanje Svetog Duha uopšte ovde ima smisla?“ Ovaj hipotetički prigovor obesnažuje prethodni stih svetog Pavla u Filipljanima 2:1: „Ako, dakle, imate neku utjehu u Hristu, ako li toplinu ljubavi, ako li zajednicu Duha“ (koinônia pneumatos), „ako li saosjećanje i samilost“ Od Filipljanima 2:1 do 3:2 mnogo rečnika i ideja ponavlja se u iščekivanju Filipljanima 3:3. Prethodni stihovi neposredno nagoveštavaju Filipljanima 3:3. Zašto onda sveti Pavle dodaje: „obožavajući
(Božjeg) Duha“? Kao odgovor, mislim da je to zato što sveti Pavle želi da objasni svoju novatorsku frazu platonskog prizvuka „učestvovati u Duhu“ (Filipljanima 2:1); da o učešću u božanstvu ne bismo mislili platonski ili stoički.[10] On pojašnjava da je „učešće“ = „obožavanje“, baš kao i naše zajedništvo sa Hristom Isusom. Obe fraze (2:1/3:3) koriste glagol koji u svojoj konstrukciji ne sadrži predlog. Obe fraze sadrže glagol koji ne traži akuzativ,[11] i oba glagola pokazuju frazu u kojoj uz Duha nedostaje član srednjeg roda „the (to)“ ispred imenice srednjeg roda
Duh (pneuma). Posledica je da u Filipljanima 3:3 saznajemo više o tome šta znači biti „u Hristu“, a i više o mislima svetog Pavla o zajedništvu Duha, koga obožavamo (čime se zajedništvo Božjeg Duha povezuje sa obožavanjem Božjeg Duha).
Ako podrobnije istražimo grčki particip: latreuontes (Filipljanima 3:3), onda pre svetog Pavla nalazimo relevantne primere njegove upotrebe samo u jevrejskim delima (mada je glagolski oblik raširen po celoj grčkoj književnosti).[12] U jevrejskim primerima, pre upotrebe kod svetog Pavla, pronašao sam jedan slučaj u Septuaginti (= LXX) i dva slučaja u Enohovoj apokalipsi oblika latreuont(es), za kojim uvek sledi predmet obožavanja u dativu (vidi LXX Danilo 7:27; Enohova apokalipsa 10:21, 99:7)
Stoga nije iznenađenje što sveti Atanasije (oko 360. n. e.) koristi Filipljanima 3:3 u svom spisku dokaznih mesta za božanstvo Svetog Duha u svojim čuvenim poslanicama Serapionu.[13] To je dovoljno da se razume kako se Filipljanima 3:3 smatra protivtežom borcima protiv Duha (pneumatomasima), kakvi su postojali u Gornjem Egiptu 360-ih godina. Međutim, do 370-ih (možda oko 378. n. e.), sveti Amvrosije Milanski svedoči o autentičnom čitanju Filipljanima 3:3 i u grčkim i u starolatinskim rukopisima u Italiji:
„Mi obožavamo Duha“ [Filipljanima 3:3]. Ali ako se neki latinski kodeksi nadmeću u varijantama, onda su nepouzdane osobe (perfidi) neke od njih falsifikovale. Ako neko pregleda grčke kodekse, mogao bi takođe primetiti da je napisano: „hoi Pneumati Theou latreuontes [mi Božjeg Duha obožavamo]“, što se u latinskom kodeksu prevodi: „qui Spiritui Dei servimus“. Dakle, budući da isti apostol tvrdi da ono što je nužno obožavati pripada Duhu, a to ne pripada stvorenju, nego ono što treba obožavati pripisuje stvoritelju. Očigledno je i sasvim pokazao da je Sveti Duh stvoritelj i da ga treba poštovati usred časti večnog božanstva, budući da je napisano: „Gospodu Bogu svome klanjaj se, i njemu jedinome (solo ipso) služi (servies/latreuseis)“ (Matej 4:10).[14]
Antiarijanski spis svetog Amvrosija Milanskog, O Svetom Duhu, svedoči o autentičnom čitanju koje mu je poznato kao protivteža Ariju: „Jer mi smo obrezanje, koji obožavamo Duha Božjeg“ (qui Spiritui Dei servimus). Njegov učenik, sveti Avgustin Hiponski (umro 430. n. e.), kasnije izričito svedoči o drugim latinskim varijacijama kao o kvarenjima u rukopisima koji su mu poznati u Africi, gde daje prednost latinskim čitanjima u skladu sa najboljim i najstarijim grčkim rukopisima [15] Sveti Avgustin (posle 410. n. e.) poznaje ispravna čitanja u dva svoja dela. Najpre, tu je Protiv dve Pelagijeve poslanice: „Mi koji (služimo) Duhu, [koji je] Bog (qui Spiritui Deo) ili služimo Duhu Božjem (vel, Spiritui Dei servimus).“ Zatim, u spisu svetog Avgustina O Trojstvu: „Mi smo obrezanje, koji obožavamo Duha Božjeg (nos […] Spiritui Dei servientes).“[16] Ovo dokazuje da patristička tradicija svetog Amvrosija (sa besprekornim grčkim) i svetog Avgustina (čiji je grčki podnošljiv, mada nesavršen) podupire naše prevode iz antike u Italiji i severnoj Africi, na latinskom, i to poređenjem njihovih varijanti sa grčkim svedocima.
Sveti Jeronim nikada nije fizički ispravljao niti priređivao Poslanicu Filipljanima (jer je stao pre nego što je dovršio Jevanđelje po Jovanu),[17] pa jednostavno imamo blago ispravljenu takozvanu Vulgatu, delo anonimnih priređivača. Nije mi poznat nijedan značajan komentar ili tumačenje svetog Jeronima, jer on lično nije ispravljao Poslanicu Filipljanima u Vulgati, koja glasi ovako: „Jer mi (Nos) smo obrezanje_,_ koji služimo (qui servimus [„služiti“ traži dativ kao i u grčkom]) Bogu (Deo[dativ]) posredstvom Duha (Spiritu[ablativ]).“ Ovo nije delo svetog Jeronima. Ipak, nije neverovatno da je sveti Jeronim bio upoznat sa ovim iskvarenim latinskim čitanjem, budući da je to verovatno grčko čitanje kakvo se nalazi u njegovom latinskom prevodu Filipljanima 3:3 iz grčkog spisa O Trojstvu Didima Slepog (Patrologia Latina 23:157): „Mi smo obrezanje, koji, posredstvom Duha, služimo Gospodu (Nos […]qui, Spiritu,Domino servientes sumus).“
Najrečitiji grčki jezik i najveći tumač Svetog pisma pozne antike, sveti Jovan Zlatousti (390-e n. e.), sumnjiv je svedok za dokazivanje božanstva Duha, poput Vulgate — ne svojom krivicom, nego zbog činjenice da je posedovao manjkavo čitanje Filipljanima 3:3 slično onome u Vulgati, o čemu svedoči četiri puta u svom komentaru na
Poslanicu Filipljanima (Patrologia Graeca 59:92): „I opet: ‘…, posredstvom Duha, obožavamo Boga (…, Pneumati,Theôi latreuontes)’“ (vidi i Patrologia Graeca 62:255, 257, red. 9 i 22).[18] Zatim, Teodorit (oko 432. n. e.) poznaje i autentičnu verziju i sirijsko svedočanstvo o čitanju svetog Jovana Zlatoustog, što nas navodi da posumnjamo da je kvarenje u Siriji možda odgovorno za loše čitanje u nekim latinskim tekstovima, usled čega je grčki instrumentalni-dativ-Duh
postao latinski ablativ-Duh, jer bi se moglo pomisliti da je latinski predložak nastao u okolini Sirije, gde su tri slično iskvarena čitanja: (1.) Pseudo-Kliment, (2.) sveti Jovan Zlatousti i (3.) blaženi Teodorit (sva različita od grčkog čitanja iz Papirusa br. 46).
U skladu sa starolatinskim tekstom i Vulgatom, koji se poklapaju sa ovim iskvarenim čitanjima, najstariji i uobičajeni engleski prevodi zadržavaju sličan pogrešan prevod: „u Duhu“ i „posredstvom Duha“. To je očigledno pogrešno, ali barem latinske greške nisu bile krive (a rani Englezi su – donekle – manje krivi od modernih) usled tekstualnih problema van kontrole drevnih pisaca, dok su današnji engleski prevodi verovatnije posledica teološki motivisanih projekcija učitanih u engleski tekst. Redak je engleski prevod (mada ih ima) koji razume ove primedbe takvom prevodu. Ipak, s vremena na vreme vidimo tačne prevode, kao kod modernih prevodilaca Erazma Roterdamskog i veslijanskog naučnika Godbija. Savremeni prevodioci obično nastavljaju da na tekst projektuju nemoguće čitanje, kao iz poštovanja prema tradicionalnim latinsko-biblijskim i englesko-biblijskim prevodima koji nemaju nikakve veze sa grčkim, niti sa patrističkim spoljašnjim svedočanstvom kritički relevantnih Amvrosijevih i Avgustinovih napomena. Moj tačan i precizan prevod, u skladu sa naučno kritičkim tekstom, glasi ovako:[19]
Jer mi (ἡμεῖς) smo obrezanje, koji obožavamo Duha Božjeg (οἱ [dativ =] πνεύματι θεοῦ λατρεύοντες [= particip koji traži dativ]) (Nestle-Aland, Filipljanima 3:3)[20]
Pogledajte ono što smatram ispravnijim prevodom, na primer, u Godbijevom Novom zavetu: „Jer mi smo obrezanje, koji služimo Duhu Božjem, i hvalimo se u Hristu Isusu, i nemamo pouzdanja u telo.“ Verzija kralja Džejmsa (1611. n. e.) jedva je podnošljiva, jer je potencijalno obmanjujuća u svom čitanju koje suviše slabo predstavlja jednostavnost misli svetog Pavla:
Jer mi smo obrezanje, koji obožavamo Boga u Duhu, i radujemo se u Hristu Isusu, i nemamo pouzdanja u telo. (KJV, Filipljanima 3:3)
Složeni tekst u kome preovlađuje Kodeks Beze (ili Textus receptus Stefanusa iz 1550; matični dokument iz koga potiče Verzija kralja Džejmsa iz 1611. n. e.) trebalo bi prevesti sa istim značenjem koje ima kod svetog Atanasija i sa istim čitanjima kao kod svetog Amvrosija i svetog Avgustina, te u skladu sa 28. izdanjem Nestle-Aland: „Mi obožavamo Duha Božjeg“ (hoi pneumati theou latreuontes). Ovu zbijenu (zatvorenu) zavisnu rečenicu nema smisla prevoditi podražavajući neka starolatinska i anonimno ispravljena vulgatska čitanja.
Konačno, u patrističkoj tradiciji, učeni sveti Jovan Damaskin (koji [sumnjivo] komentariše Filipljanima 3:3) prosto je dobar podsetnik na sveopštu tradiciju obožavanja Duha upravo pomoću posmatrane gramatičke konstrukcije. Tako ostaje prirodno da vizantijski pisci kojima je grčki maternji jezik obožavaju Boga Duha u dativu, kao što je činio sveti Pavle: „Obožavam (latreuô) tri ipostasi [dativ], Oca i Sina i Svetog Duha [sve u dativu], i samo to [dativ] (Beseda 1 O ikonama, odeljak 4). To ponavlja i u spisu O dve volje u Hristu (odeljak 9): „I obožavamo svesvetog Duha (panagiôi pneumati latreuomen).“
Trebalo bi da podvučem i to da je renesansni grčko-latinski učenjak koji je preveo spis svetog Avgustina O Trojstvu na grčki, to jest pravoslavni monah Maksim Planud (koji prevodi 1280-ih godina n. e.), preveo kao i dalje istinite na grčkom iskaze koje je prvi izgovorio sveti Avgustin:
Sveti Duh nikako nije stvorenje, njemu (hôi) sav svet svetih prinosi ovu vrstu latreie/obožavanja (kako kaže Pavle): „Jer mi smo obrezanje, mi koji obožavamo Duha Božjeg (hoi Pneumati Theou latreuontes).“ Sada, mnoge knjižice čak i među Latinima imaju sledeći tekst: „mi obožavamo Duha Božjeg (hoi Pneumati Theou latreuontes).“ [To važi za] sve njih ili nešto manje od svih. Ali u rukopisima latinskih prepisa ne nalazimo: „Mi obožavamo Duha Božjeg“, nego pre: „Mi obožavamo u Duhu Božjem.“ (Grčka verzija spisa O Trojstvu, knjiga I, glava 6, odeljak 13).
2. Upotreba glagola „obožavati“ u Novom zavetu
Već smo razmotrili sve grčke primere participa „obožavajući“ (latreuo) u grčkom pre svetog Pavla. Svi dokazi zajedno vode zaključku da „pneumati latreuontes“ može značiti samo „obožavajući (Božjeg) Duha“. Ipak, drugi glagolski oblici pojma „obožavati“ nalaze se i drugde u Novom zavetu. Na primer: „Tada mu Isus reče: Idi od mene, Satano, jer je napisano: Gospodu Bogu svome klanjaj se i njemu jedinome služi!“ (autôi monoi latreuseis) (Matej 4:10). Ovde imenica u dativu koja pripada glagolu — kao i obično — neposredno prethodi glagolu, baš kao u konstrukciji Filipljanima 3:3. To objašnjava zašto oci stalno navode Matej 4:10 kada objašnjavaju značenje Filipljanima 3:3. Štaviše, trebalo bi da očekujemo predlog ispred reči u dativu kako bi se izbegla zabuna koja može nastati ako se imenica nađe uz glagol „obožavati“ (latreuô). Na primer: „I obradova se duh moj Bogu, Spasu mojemu, Što pogleda na smjernost sluškinje svoje; jer gle, od sada će me zvati blaženom svi naraštaji;“ (latreuein autôi) „I obradova se duh moj Bogu, Spasu mojemu, Što pogleda na smjernost sluškinje svoje; jer gle, od sada će me zvati blaženom svi naraštaji;“ (en hosiotêti) (Luka 1:47-48). Javlja se jedan prividni izuzetak koji bi opravdao savremene prevode Filipljanima 3:3. Pogledajmo sledeće (što se pokazuje kao površno):
Zatim kao udovica do osamdeset četvrte godine. Nikada nije napuštala hram i u/posredstvom posta i u/posredstvom molitve obožavala je noću i danju. (Izmenjeni NKJV, Luka 2:37)[21]
kai autê chêra heôs etôn ogdoêkonta tessarôn, ê ouk aphistato tou hierou [dativ:] nêsteiais kai deêsesis latreuousa nykta kai hêmeran. (Luka 2:37)
Ovde, prema uobičajenim engleskim prevodima, aktivni particip prevodimo kao „obožavajući“, uz dve imenice u dativu koje mu prethode, a koje su, u engleskom prevodu, gramatički nepovezane s njim. To je, na prvi pogled, dokaz da se dativ javlja uz latreuo a da ne obrazuje konstrukciju (1.) u grčkom, (2.) u prvom veku (3.) i u Bibliji.
Kao odgovor, Thesaurus Linguae Graecae (to jest, najveća onlajn grčka baza podataka za ovakva istraživanja) beleži da se isti aktivni particip pre svetog Pavla javlja samo 11 puta (uključujući Filona oko 40–50. n. e.). Dva slučaja su neodlučna (nedostaje bilo kakva imenica koju bi latreuô u blizini određivao). To znači da navodna pojava ovog jedinstvenog izuzetka kod svetog Luke sama po sebi nije jak argument. Zatim, Luka 2:47 jeste semitska priča koju pripoveda Isus, za razliku od grčko-retoričkog spisa koji je napisao sveti Pavle. Stoga bi trebalo da proverimo kvalitet grčke gramatike u prevedenoj Isusovoj priči, ako je ona navodno izuzetak od toga (što sam i učinio — i nije izuzetak!). Dalje, savremeni prevodi nikada ne poštuju stvarnu Lukinu sintaksu, onako kako bi se ona po analogiji mogla primeniti na Filipljanima 3:3, nego umesto toga uglavnom više vole da izobliče grčki tekst Filipljanima 3:3, propuštajući da ga dovedu u analogiju sa svojim prevodom Luke 2:37. Mnogi, ako ne i većina savremenih prevodilaca, čine da grčki genitiv „Bog (Theou)“ (Filipljanima 3:3) bude ono što se obožava: „služimo Bogu u/posredstvom Duha“ (Filipljanima 3:3). Ali da li je genitiv zaista objekat glagola „latreuô“??? To je strašno nepravilno i neosporno odaje prevodioce (traslatori) kao izdajnike (traditori) grčkog idioma u ovoj tački (ova igra reči je čuvena italijanska poslovica koju koriste prevodioci). Dalje, nešto bolji prevodioci Filipljanima 3:3 razumeju da Bog nije upravljan glagolom latreuô, pa grčki tekst izobličuju samo manje (od onih koji se prave da je Bog u dativu), pretvarajući ga u približan engleski dok se muče sa nečlanskim, neveštim značenjem grčkog. Hoću da kažem da bi ovi delimični izobličitelji teorijski trebalo da žele da prevedu ovako: „Mi, nekim [neodređenim] duhom Božjim, obožavamo“ (doslovno Filipljanima 3:3). Ako bi ovi isti prevodioci zaista želeli da Filipljanima 3:3 prevedu onako kako prevode Luku 2:47 (da pokažu zdrav razum u svojoj gramatici), onda bi trebalo načiniti pomenuti doslovni prevod. Umesto da daju razuman tekst (makar i neobičan), savremeni prevodioci od „Duha“ prave dativ sredstva/načina (kome nedostaje: „neki“ ili „taj“), a ipak obično prevode ovako: „Mi TIM Duhom Božjim obožavamo“ (hoi pneumati theou latreuontes) (Filipljanima 3:3). Gde je to „TAJ“?Ovi polu-izobličitelji pokazuju se poput drevnih prepisivača čije su greške katalogizovali dva veka i za koje ponekad žale što su namerno izobličavali biblijski tekst (ponekad iz teoloških razloga). U tom pogledu, engleski prevodioci danas se ponašaju kao srednjovekovni prepisivači koji reprodukuju pogrešne
molitvama noću i danju“ (Luka 2:37). Biskupska Biblija (osnovni tekst za KJV iz 1611. n. e.) glasi 1568. n. e.: „nego je služila Bogu postovima i molitvama noću i danju.“ Sa Ženevskom Biblijom je ista priča (1560. n. e.). I ovde se opet čini da je posredi loše razumevanje glagola „latreuô“, uprkos sveopštem pristupu podrobnim napomenama svetog Avgustina o Filipljanima 3:3 u spisu O Trojstvu, I.6. Doslovan prevod sa latinske Vulgate daje bolji engleski tekst nego svi ovi navodni grčki prevodi sa grčkog Textus receptus-a.
prevode svojih prethodnika u svakoj potonjoj verziji iste štamparije. Oni propuštaju da isprave svoje prethodnike, sa čijim prevodima obično porede sopstvene.
Konačno, Luka 2:47 (nêsteiais kai deêsesin latreuousa) može se brzo razrešiti pomoću Lidel-Skota, gde je potrebno „biti porobljen nečemu“ ili „biti odan nečemu“, iako gotovo svaki današnji prevod pogrešno tumači značenje glagola latreuô, kao da je radnja proročice Ane navodno ili to da je obožavala ili to da je služila. Mnogi prevodi čak <dodaju reč> niotkuda: „obožavala je
[glagol:] λατρεύω + [dativ:] τινί = biti podređen ili porobljen nečemu, […] metaforično: [glagol:] λατρεύω + [dativ:] πέτρᾳ = porobljen sam steni [kako se kaže] o Prometeju […] On je porobljen najvišim mukama smrtnih ljudi (μόχθοις λατρεύων τοῖς ὑπερτάτοις βροτῶν) [što je jednako drugoj klasičnoj izreci:] „Podređen sam zakonima (λατρεύω νόμοις) = pokoravam se, […]; [Drugi autor:] „U službi sam vremenu“ (λατρεύω καιρῷ), = lat.: temporibus inservire, […]; „Odan sam lepome“ (τῷ κάλλει λατρεύω) […] „Odan sam zadovoljstvu (λατρεύω ἡδονῇ) […].
Kako bi, prema Lidel-Skotu, trebalo da glasi Luka 2:37? Odgovor: trebalo bi da prevedemo ovako:
Zatim kao udovica do osamdeset četvrte godine. Nikada nije napuštala Hram, i_neprestano je bila odana postu i molitvi_ noću i danju (Luka 2:37)
Dakle, umesto da protivreči grčkoj gramatici ili da predstavlja prvi izuzetak od nje, konstrukcija latreuô + dativ (Luka 2:37) upravo je primer takve poznate konstrukcije i pokazuje da gotovo svi savremeni prevodi nameću još jedan loš prevod – nadahnut prevodima iz šesnaestog veka (verovatno nastalim na osnovu Vulgate) – natovaren čitaocima dvadeset prvog veka. Kada bi nadahnuti i izvorni jezik Poslanice Filipljanima bio latinski, onda bi savremeni prevodi bili sasvim opravdani prema mogućoj latinskoj varijanti (ali grčka izdanja u svom aparatu ne pominju sirijsko-grčku varijantu: pneumati the__ôi Zlatoustog i Teodorita, i to zbog njene slabe autentičnosti!). Stanje sa svim ostalim upotrebama reči „obožavati“ u Novom zavetu podjednako odražava moja zapažanja u primerima iz ovog odeljka (Luka 4:8; Dela apostolska 7:7, 7:42, 24:14, 26:7, 27:23; Rimljanima 1:9, 1:25; Timoteju 1:3; Jevrejima 8:5, 9:9, 9:14, 10:2, 12:28, 13:10; Otkrivenje
7:15, 22:3).[22]
3. Da li učeni neoarijanci pogrešno prevode Bibliju?
Teorije zavere su odlične za internet klikbejt i za prodaju romana (koji se često reklamiraju kao činjenice ili kao istorija), ali u ovom slučaju ne mislim da prevodioce pokreće arijanstvo. Pretpostavljam da je posredi spoj dveju stvarnosti: superego Prevoda kralja Džejmsa
iz 1611. godine nad protestantskim prevodiocima i superego Duejskog prevoda iz 1582. godine nad katoličkim prevodiocima. Zajedno su delovali kao svojevrsni cenzori nad ranomodernim protestantima i katolicima, da ne diraju u poštovane tekstualne prevode osim ako je to neophodno. Ovo teoretisanje po najboljoj proceni nije naučni zaključak, već prva hipoteza (kojoj je potrebno dalje proučavanje). Izvesnu moguću potvrdu svojih ideja nalazim u činjenici da najnovije istraživanje Prevoda kralja Džejmsa iz 1611. pokazuje da su engleski prevodioci jasno konsultovali latinsku Vulgatu svetog Jeronima radi pojedinih poboljšanja Biskupske Biblije (1602), koja su kulminirala u KJV (1611).[23] Sveti Jeronim (koji zapravo nije priređivao Poslanicu Filipljanima!) tada nije smatran papističkim svedokom Biblije, za razliku od Duejskog prevoda, koji je u vreme prevođenja KJV 1611. smatran papističkim. Naprotiv, priređivači raznih knjiga (ili odlomaka) izričito su se često koristili Vulgatom pri pripremanju najslavnije engleske Biblije u istoriji.[24] Poslanica Filipljanima u KJV, međutim, nije neposredno određena Vulgatom, budući da je Biskupska Biblija bila izričit temelj KJV, a izdanja iz 1568. i 1602. oba glase:[25] „Jer mi smo obrezanje, koji obožavamo Boga u duhu, i radujemo se u Hristu Isusu, i nemamo pouzdanje u telo“ (Filipljanima 3:3). Nažalost, to je manje-više prevod koji danas donose sva izdanja, a koji pretpostavlja manjkave tekstove Erazma-Stefanusa-Beze (1519/1550/1598)! Čak i uz manjkavo čitanje (theôi umesto theou), Erazmovo vladanje grčkim bilo je takvo da je ipak preveo Duha kao Boga kome se odaje obožavanje (spiritum…colimus). Kasnije, od kritičkog teksta Vestkota i Horta (1881) do teksta Nestle-Aland (danas), kritička izdanja su morala da dovedu bar do drugačije engleske formulacije, budući da je grčka formulacija Textus receptus-a ipak bila izmenjena! Umesto toga, sadašnji prevodi na engleski ostali su isti, iako se sadašnji grčki tekst promenio! Kako čudno i kako nesrećno! Štaviše, stara Duejska engleska Biblija glasila je: „Jer mi smo obrezanje, koji u duhu služimo Bogu i slavimo se u Hristu Isusu i nemamo pouzdanje u telo“ (Filipljanima 3:3). Kako da razumemo suštinski iste prevode i navodno jeretičkih engleskih biskupa iz 1568. i takozvanih papističkih prevodilaca: „obožavati Boga u (tom) duhu“ iz Dueja 1582? Odgovor je: engleski biskupi i bogoslovi zanemarili su grčki tekst i Erazmov koristan latinski prevod, dajući prednost tumačenju iz latinske Vulgate, koje počiva na verovatno iskvarenom sirijskom tekstu! Pogledajmo:
„Jer mi smo obrezanje koji (qui), u duhu (spiritu), Bogu (deo) služimo (servimus)“[26] (Vulgata, Filipljanima 3:3)
Red reči u ovom čitanju i dativi za Duha i Boga jedan uz drugi jesu potpuno ista čitanja koja posvedočuju sveti Jovan Zlatousti i blaženi Teodorit Kirski (pneumati theôi = spiritu deo), kao što je ranije u ovom članku pokazano, a prisutni su i u izdanjima Erazma-Stefanusa-Beze (1519/1550/1598). Predlažem da bi Kesarija/Palestina i Sirija mogle biti izvor ovog čitanja još 250. godine, kako svedoči Pseudo-Kliment. Latinski nema nikakav član („A“ naspram „THE“) i stoga ostavlja prostora za slobodu, kao u dodavanju člana „THE“ u Biskupskoj Bibliji iz 1568/1602. Time se objašnjava jedina stvarna razlika između Biskupske Biblije iz 1568/1602. i Dueja iz 1582, gde je Duej jednostavno iskoristio drugu legitimnu mogućnost latinskog – izostavljanje svakog člana. Zanimljivo je da je prva dostupna verzija grčkog teksta, u Erazmovom izdanju (1519), sadržala čitanje koje posvedočuje sveti Jovan Zlatousti: „Obožavamo Boga, [kao] Duha“ (hoi pneumati theôi latreuontes).[27] Ali Erazmo je – čak i uz nešto dvosmisleniju grčku varijantu – veoma dobro preveo stih na latinski: „mi koji obožavamo Boga, kao Duha“ (qui spiritum deum colimus).[28] Erazmo je, čak i sa iskvarenim grčkim, dao bolji smisao nego što ga današnja engleska izdanja daju za autentičan tekst! Stefanusov tekst iz 1550 (Textus receptus) sledio je Erazmovo grčko izdanje, ali niko nije sledio Erazmov novi latinski prevod, tako da su prevodioci/priređivači Biskupske Biblije ili veoma loše preveli grčki, ili su (po mom mišljenju verovatnije) dali prednost čitanju Vulgate (nasuprot Erazmu) kako bi razmrsili veoma tešku grčku frazeologiju sa njenom konstrukcijom od glagola „obožavati“ (latreuô).[29] Savremeni prevodioci stalno su, zavisno od svoje pripadnosti, osećali pritisak da se povinuju bilo KJV bilo Duej-Rimskom prevodu, i to toliko dugo da je to postalo institucionalizovan običaj (barem je to moja radna hipoteza). Posle šezdesetih godina dvadesetog veka, kada su bujale revizionističke istorije, odnosno preispitivanja standardnih istorija, patrolozi su pridali veliku težinu metanarativu prema kojem se aksiom „Sveti Duh = Bog“ razvijao samo duž linija pretpostavljenog kontinuiteta, tako da je među hrišćanima tek postepeno, nakon dugog vremena, došlo do uviđanja da je „Duh = Bog“ (npr. spis O Svetome Duhu svetog Vasilija Velikog; 373/375), ili kada je sveti Atanasije zasebno obradio isto pitanje u poslanici Serapionu deceniju ranije (360). Sklonost je da se istorija (sa svim njenim prazninama) piše tako da postoji postepeno rastuće uvažavanje božanstva Duha među hrišćanima, korak po korak, počev od Jevanđelja po
svetom Jovanu (90–95) sve dok pitanje otvoreno ne postavi carigradski episkop Makedonije (360). Umesto toga, ne bi trebalo da unapred određujemo, niti da postavljamo teoriju o Duhu koja ide od nižeg ka višem, o postepenom oboženju u ovoj temi. Mora se proučiti svedočanstvo svakog dela i svakog područja carstva. Sveti Pavle je u Maloj Aziji (i u Rimljanima 1:9) učio o božanstvu Duha. Posle svetog Pavla, sveti apostol Jovan u svom jevanđelju jasno podržava dopunsko učenje, ali svako područje carstva (i Istoka) mora se proučiti zasebno kako bi se pratile oseke i plime tog učenja među tamošnjim lokalnim zajednicama, onako kako to posvedočuju sačuvani spisi, arheološki nalazi i drugi relevantni materijali (npr. umetnost). Ono što mi se čini izvesnim jeste da sveti Pavle zastupa puno božanstvo i Božanstvo Duha u skladu sa jevrejskom teologijom prvog veka o hipostaziranju božanskih bića koja JHVH šalje u svet. Za svetog Pavla, Sin i Duh su dva božanska bića koja je JHVH poslao da obitavaju među hrišćanima u njihovim zajednicama, Sin na određeno vreme, a Duh do kraja vremena.
4. Da li današnji ljubitelji Vulgate zanemaruju savremene naučnike?
Gramatika, paleografija (analiza rukopisnog pisma) i proučavanje autentičnog teksta Filipljanima 3:3 nalaze se u središtu pažnje još od začetaka savremene niže kritike (tekstualna kritika). Pre nego što je bilo moguće načiniti kritičko (odnosno naučno i eklektičko) izdanje teksta, nije bilo neuobičajeno da naučnici kritikuju čitanje KJV. Na primer, grčki gramatičar Grenvil Šarp piše:
U Londonskoj poliglotskoj [Bibliji] i u mnogim drugim vrednim izdanjima čitanje [Filipljanima 3:3] glasi hoi pneumati theôi [koji + dativ-Duh + dativ-Bog], ali u Aleksandrijskom rukopisu ono glasi hoi pneumati theou [koji + dativ-Duh + genitiv-Bog], što izgleda da je pravo čitanje; jer je ono drugo toliko neuobičajen izraz da je većina prevodilaca nametnula konstrukciju koju sam kontekst pošteno ne može da podnese, čak i kada bi se dativ Theôi [dativ: Bogu] priznao za pravo čitanje, osim ako se uz njega, pred pneumati [dativ: Duhu], ne doda još jedna reč, predlog en[= u], kao u Jovan 4:23 i Rimljanima 8:9, gde je smisao koji su primenili na ovaj tekst zaista i bio nameravan; ali bez tog dodatka (kako s pravom možemo suditi po tim primerima) doslovan prevod trebalo bi da glasi: „Mi smo obrezanje, koji obožavamo Duha Boga.“ Oni to, međutim, obično prevode kao da je predlog en zaista umetnut u tekst pred dativ pneumati, kao u dva prethodno navedena primera (naime, qui spiritu servimus
Deo“ ili „qui spiritum colimus Deum“), ili kao u sirijskoj verziji: „qui Deo servimus in spiritu“ (sirijski). Ili, kao u uobičajenoj engleskoj verziji: „Koji obožavaju Boga u duhu.“ Ali u grčkom nema takvog predloga. Stoga teškoća prevođenja uobičajenog čitanja (theôi) bez pretpostavke da se pred pneumati podrazumeva ovaj dodatak EN dokazuje da čitanju Aleksandrijskog rukopisa u ovom tekstu zaista treba dati prednost: „koji obožavaju Duha Božjeg“ (hoi pneumati Theou latreuontes), čime apostol i Timotej, kao primer crkvi u Filipima, ispovedaju da odaju božansku čast Duhu Božjem i da se hvale u Hristu (naglasak moj, uz moje prevode i manje izmene).[30]
Toliko Šarp, grčki gramatičar.
Zora nauke koja porodice rukopisa prati unazad do njihovog najstarijeg predstavnika i upoređuje ih sa drugim starim ili veoma starim rukopisima (radi stvaranja eklektičkog teksta) prvobitno je imala za cilj da proizvede upravo onaj tekst svetog Pavla kakav je napisan oko 55. godine. Rani pokušaj da se hrišćani upoznaju sa najstarijim tekstom (i, posledično, najtačnijim čitanjem) Filipljanima 3:3 nalazi se u izdanju Novog zaveta Konstantina Tišendorfa.[31] U svojoj napomeni uz Filipljanima 3:3 Tišendorf navodi sledeće: (1.) svedočanstvo Amvrosija i Avgustina za theou („Božjeg“) umesto „theôi“ („Bogu“), (2.) sirijsku Pešitu, (3.) grčke pisce: Jevsevija, Atanasija, Eutalija, Teodorita i Damaskina, (4.) alternativno čitanje svetog Jovana
Zlatoustog „Bogu“ (theôi), kao i neka latinska svedočanstva.[32]
Ne treba misliti ni da naučnici koji su se bavili Vulgatom nisu bili svesni pogrešnog čitanja i tumačenja grčkog teksta u Vulgati pre nego što je prvi put objavljeno istinski kritičko izdanje. Na primer, francuski naučnici su sakupili svedočanstva koja podržavaju drugačije čitanje Vulgate, u skladu sa svedočenjima svetih Amvrosija i Avgustina o grčkim i latinskim rukopisima njihovog doba.[33] Teolozi su prirodno pretpostavljali da su čitanje Amvrosija i Avgustina u Vulgati naknadno iskvarili arijanci. To je malo verovatno zbog svedočanstva Pseudo-Klimenta oko 250. godine i starolatinskih svedoka.[34] Zapravo, razumna radna hipoteza mogla bi da pretpostavi da je rano sirijsko-grčko čitanje dativ-Duh + dativ-Bog („mi koji obožavamo Boga
Prošlog veka, dobro primljeno delo dr Artura Daunera zabeležilo je sledeće:
Ako treba da prihvatimo čitanje Theou umesto Theôi iz Primljenog teksta [Textus receptus], onda je [koji Duha Božjeg obožavaju] hoi Pneumati Theou latreuontes, „koji obožavaju Duha Božjeg“, jasna i neposredna izjava da Crkva odaje neposredno obožavanje Svetome Duhu: „[koji Duha Božjeg obožavamo] qui Spiritui Dei servimus.“ Pošteno je priznati, prvo, da ovaj argument počiva na dve pretpostavke: (a.) da je Theou pravo čitanje i (b.) da latreuontes ovde upravlja dativom Pneumati i da se ne uzima apsolutno.38
Daunerove jedine sumnje trebalo je delimično da otkloni čuveni kritički tekst Vestkota i Horta iz 1881, koji potvrđuje „Theou“ u skladu sa 28. izdanjem Nestle-Aland. Drugo, Daunerova apriorna pretpostavka da je obožavanje Oca, kroz Sina, Duhom ili u Duhu, „drevno“ i da mu treba dati prednost, anahrona je, jer je mnoštvo ranih hrišćanstava obilno potvrđeno dokumentarnim svedočanstvima.[35] Otuda, ako neki istovremeni tekst koji je napisao hrišćanin obožava Duha ili neko (zabranjeno) stvorenje, nijedno od tih verovanja ne mora se apriori učitavati u Poslanicu Filipljanima svetog Pavla. Svetog Pavla treba razumeti u njegovom sopstvenom jevrejskom kontekstu prvog veka, u grčko-rimskom okruženju i u svetlu njegovih prepoznatljivih grčkih, hebrejskih i latinskih izvora. Na primer, postoje njemu savremeni Jevreji (npr. Filon) koji pored JHVH priznaju i božanske entitete kao hipostazi.
[1] R.P.J. Goar (prir.), Εὐχολόγιον sive rituale graecorum complectens ritus et ordines divinae liturgiae (Venice: Typographia Bartholomaei Javarina, 1730), glava 23, odeljak 1.
[2] Uporedi 2. Korinćanima 3:6 („Duh oživljava“) sa Jovan 15:26, gde se Duh naglašeno označava kao „On“, odnosno kao entitet muškog roda. Vidi Dela apostolska 8:29 (kao jedan primer) gde Duh govori sam. Vidi Jovan 6:63, gde Duh nosi titulu „životodavac“, koja je u Septuaginti isključivo rezervisana za samoga Boga (2. Carevima 5:7; Jezdra-Nemija 9:9, 19:6; Psalam 70:20; Propovednik 7:12; Jov 36:6). Uporedi pomenutog Duha životodavca sa Rimljanima 8:10-11.
[3] Npr. Stefanusova izdanja grčkog Novog zaveta (npr. 1550).
[4] Vidi Maurice Robinson i William Pierpoint (prir.), The New Testament in the Original Greek: Byzantine Textform (Southborough MA: Hilton Book Publishing, 2005), 473.
[5] F. Diekamp i F.X. Funk (prir.), Epistula de virginitate, u Patres apostolici 2, 3. izd. (Tübingen: Laupp, 1913), knjiga 1, glava 7, odeljak 2. Ovo mi se čini kao puka aluzija.
[6] Herman Beuron (prir.), Ad Philippenses, Vetus Latina: Die Resten der altlateinishen Bibel 11, (Freiberg: Herder, 1949), 181. Varijanta (u dativu) „Duhu“ (spiritui) takođe je posvedočena u nekim važnim tekstovima i razrađena u aparatu.
[7] P. W. Comfort i D. P. Barrett (prir.), The text of the earliest New Testament Greek manuscripts (Filipljanima 3:3) (Wheaton, IL: Tyndale House, 2001).
[8] Jevsevije, Commentarium in Psalmos (Patrologia Graeca 23:877).
[9] Ovde je možda posredi harmonizacija sa Jovan 4:23: „obožavajući Duha u istini“, bez pominjanja „Boga“. 12 Teškoća je ovde, koliko vidim, u Thesaurus Linguae Graecae (pretraživaču). U starogrčkoj književnosti do 1. veka nalazim samo retke primere glagola „latreuô“ u kojima on stoji apsolutno, bez ijedne moguće imenice kojom bi „latreuô“ upravljao (što niti ide u prilog mojoj tezi niti joj šteti). Inače bi Filipljanima 3:3 i Luka 2:47 bili prva 2 navodna slučaja u istoriji jezika u kojima dativ pored oblika glagola latreuô ne označava imenicu kojom taj glagol upravlja. Ta novina u tumačenju, odnosno jezička promena (posvedočena samo od 55. do 70. godine) u dva izolovana slučaja, zahteva neki argument o tome kako se uobičajena gramatička konstrukcija, drugde nepromenjena od 6. veka pre Hrista do 1. veka posle Hrista, iz nekog razloga ne primenjuje u ova dva slučaja.
[10] Platoničari i stoici prvog veka koriste ovaj jezik, a potonji su najverovatnije uticali na svetog Pavla, čiju je akademiju u Tarsu osnovao eklektički stoičar Atenodor iz Tarsa.
[11] Ovde se ne koristi glagol „koinônô + genitiv“, već koinonia + genitiv, što je prosto alternativan izraz sa potpuno istom idejom, samo bez identifikovanja vršioca (ja, ti itd.).
[12] Izuzetak je jedna neodlučujuća fraza kod Dionisija Halikarnaškog, otprilike vek pre svetog Pavla – a koji se često podudara sa svetim Pavlom zbog bliskosti vremena, mesta i retorske obuke. Kod Dionisija nema imenice u blizini reči „obožavati“ i on stoga tu reč koristi apsolutno, a ne u konstrukciji. Vidi Dionysius Halicarnassus, Roman Antiquities, knjiga 7, glava 9, odeljak 3.
[13] Atanasije i Didim, Četvrta poslanica Serapionu, u Works on the Spirit: Athanasius’s Letters to Serapion on the Holy Spirit, and, Didymus’s on the Holy Spirit, prev. M. DelCogliano, A. Radde-Gallwitz i L. Ayeres, prir. J. Behr, Popular Patristics Series 43 (Yonkers, NY: St Vladimir’s Seminary Press, 2011), 226.
[14] Amvrosije Milanski, O Svetome Duhu, knjiga II, 5.46-47.
[15] Vidi starolatinski tekst Filipljanima 3:3 sa svedočanstvom svetog Amvrosija u fusnoti uz st. 3 (sledi svedočanstvo svetog
Avgustina): Petrus Sabatier (prir.), Bibliorum sacrorum latinae versions antiquae seu Vetus italica…, vol. 3 (Paris: Didot, 1751), 821a: https://archive.org/details/Sabatier3/page/n861/mode/2up.
[16] Za taj navod možeš videti Avgustin Hiponski, O Trojstvu, u St. Augustin: On the Holy Trinity, Doctrinal Treatises, Moral Treatises, vol. 3, prev. A. W. Haddan, prir. P. Schaff (Buffalo, NY: Christian Literature Company, 1887), 23.
[17] Vidi H. Houghton, The Latin New Testament: A Guide to Its Early History, Texts, and Manuscripts (Oxford: Oxford UP, 2016), viii, 32-33.
[18] Ne vidim zašto se ovo (u biblijskom kontekstu) ne bi moglo i ovde uzeti kao apozicija, tako da pneumati-theôi znači: „obožavati Boga, koji je Duh…“, ali očigledno Zlatousti to nije upotrebio u antiarijanske svrhe, a prevodioci na latinski su to shvatili kao „spiritu“, odnosno kao ablativ sredstva.
[19] Pretpostavljam da je ta predrasuda naučeno i uslovljeno uverenje da kod svetog Pavla i u Novom zavetu postoji primitivna pnevmatologija, uverenje koje zahteva da se ovo čitanje izobliči umesto da se pusti da opstane psihološki teže čitanje! Predrasuda je čudna, jer Filon Jevrejin jasno i nadaleko poznato posvedočuje božanski status theos i kyrios već četrdesetih godina prvog veka. Sveti Pavle teško da bi bio originalan time što je preradio (a ne izmislio) tu čuvenu jevrejsku egzegezu.
[20] „Pneuma theou“ je tehnički termin iz Septuaginte (LXX) i nedvosmisleno znači „Sveti Duh“: (1.) „Duh Božji“ nošen je sa njim nad vodama stvaranja (Postanje 2:2); (2.) Duh Božji nalazi se na nekome
(Brojevi 23:7, 24:2); (3.) Duh Božji pokreće se, odnosno silazi na proroka i na Saula (LXX 1. Samuilova 10:10, 19:9, 20:23) i na sveštenika (2. Dnevnika 24:20). Jezekilj biva vođen „u viđenju“ i „u Duhu Božjem“ (Jezekilj 11:24). „Ime Božje“ jednako je „Svetom Duhu Božjem“ (Teodotion-LXX Danilo 4:8-9, 4:18, 4:11, 5:14).
[21] (Takozvani) Viklifov prevod (1382) prenosi latinsku Vulgatu na način dostojan savremenih kvaritelja, dodajući bez potrebe „Bogu“ u dativu (što sveti Jeronim nije dodao): „i ne odlažaše od hrama, nego služaše Bogu noću i danju u postovima i molitvama“ (Luka 2:37). Tindejlova Biblija (1534) slično glasi (navodno prevodeći grčki): „koja nikada ne iziđe iz hrama, nego služaše Bogu sa postom i molitvom noću i danju“ (Luka 2:37). Velika Biblija (1539) nije ništa bolja: „nego služaše Bogu sa postovima i
[22] Samo jednom od tih stihova uopšte nedostaje imenica u blizini i stoga je to neodlučujući primer.
[23] Najstariji relevantni Tindejlov Novi zavet (1525/6) glasi: „Jer mi smo obrezanje koji obožavamo boga u duhu i radujemo se u Hristu Isusu i nemamo pouzdanje u telo“ (Filipljanima 3:3). Ako se Tindejlov najraniji prevod u ovom odlomku zaista zasniva na Textus receptus-u, onda je on odgovoran za iskvaren prevod koji je uticao na kasnije prevode. Međutim, načelo štedljivosti mi sugeriše da je grčki tekst uporedio sa latinskom Vulgatom i protumačio Filipljanima 3:3 u skladu sa anonimnim prevodiocem Vulgate. Zatim, Ženevska Biblija (1560) glasi ovako: „Jer mi smo obrezanje, koji obožavamo Boga u duhu, i radujemo se u Hristu Isusu, i nemamo pouzdanje u telo.“ Crpena takođe iz Vulgate i Tindejlove Biblije, Biskupska Biblija (1568) bila je isto tako od koristi prevodiocima KJV. Treba napomenuti da je i Velika Biblija (1539) – koju je mrzeo kralj Džejms II – u to vreme imala ogroman uticaj u Engleskoj, a glasi: „Jer mi smo obrezanje, koji služimo Bogu u duhu, i radujemo se u Hristu Isusu, i nemamo pouzdanje u telo“ (Filipljanima 3:3). Tako se Duej i engleske Biblije u ovom stihu poklapaju u frazeologiji i rečniku, što ukazuje na zajedničkog pretka – latinsku Vulgatu. Verovatno je (takozvana) Viklifova Biblija (1382) neposredno nevažna za naše istraživanje, ali ona ipak posvedočuje naše vulgatino čitanje Filipljanima 3:3 u Engleskoj poznog četrnaestog veka, u engleskom prevodu koji je možda bio poznat nekim prevodiocima KJV: „Jer mi smo obrezanje, koji duhom služe Bogu, i slave se u Hristu Isusu, i nemaju uzdanje u telo.“
[24] Npr. David Norton, A Textual History of the King James Bible (New York: Cambridge University Press, 2005), 10, 12.
[25] Norton, A Textual History of the King James Bible, 7, 12.
[26] Robert Weber, Roger Gryson (prir.), Biblia sacra iuxta vulgatam versionem (Stuttgart: Deutsche Bibelgesellschaft, 2007), 1818.
[27] Erazmo Roterdamski (prir.), Instrumentum Novum (Basel: John Frobenius, 1519), 418a.
[28] Instrumentum Novum, 418b.
[29] Vidi Stefanusa (1550) ovde: http://textusreceptusbibles.com/Stephanus/50/3 ili Biblegateway: https://www.biblegateway.com/passage/?search=philippians+3%3A3&version=TR1550. Bezino izdanje Textus receptus-a (1598) čuva ovo čitanje za KJV ovde: http://textusreceptusbibles.com/Beza/50/3.
[30] Granville Sharp, Remarks on the Uses of the Definitive Article n the Greek Text of the New Testament…, 3. izd. (London: Vernor and Hood, 1803), 32-34.
[31] Constantine Tischendorff, Novum Testamentum graece ad antiquissimos testes denuo recensuit…, 8. izd. (Lipsiae: Giesecke. & Devrient, 1872), 2:717.
[32] Tischendorff, Novum Testamentum, 2:717, nap. 3.
[33] J.-P. Migne (prir.), Troisième et dernière encyclopêdie théologique (Paris: J.-P. Migne, 1866), tom 44, kol. 991992.
[34] Remy Ceillier, Histoire Générale des auterus sacrés et ecclésiastiques, 2. izd. (Paris: Vivès, 1860), 5:521a 38 Arthur Downer, The Mission and Ministration of the Holy Spirit (Edinburgh T&T Clark, 1909), 294.
[35] Downer, The Mission and Ministration of the Holy Spirit, 294-295.