Sveti Avgustin o spasenju svih ljudi

U svom delu pod nazivom Enhiridion, sveti Avgustin je poricao da 1. Timoteju 2:4 uči da Bog želi spasenje svakog pojedinačnog ljudskog bića. Verujući da je Božja volja savršena i nepromenljiva i da niko nikada ne može osujetiti njegovu volju, sveti Avgustin je zaključio da to dokazuje da Bog nije želeo da spase svakog čoveka. Da je Bog hteo da svaki čovek bude spasen, Bog bi to suvereno i ostvario, jer niko ne bi mogao da ga u tome spreči. Naprotiv. Sveti Avgustin je 1. Timoteju 2:4 razumeo tako da Bog želi spasenje svih vrsta i staleža ljudskih bića, iz svih slojeva života.

Navodim reči ovog blaženog svetitelja gde razrađuje ovu tačku. Sav naglasak je moj.

Poglavlje 100. Božja volja nikada nije poražena, iako se mnogo toga čini što je protivno njegovoj volji.

To su velika dela Gospodnja, istražena po svemu što mu je ugodno, i tako mudro istražena da je, kada je razumno stvorenje, i anđeosko i ljudsko, sagrešilo, čineći ne njegovu volju nego svoju, upotrebio samu volju stvorenja, koja je delovala nasuprot volji Stvoritelja, kao oruđe za izvršenje svoje volje, te je vrhunski Dobri tako na dobro okrenuo i ono što je zlo, na osudu onih koje je u svojoj pravednosti predodredio za kaznu, i na spasenje onih koje je u svojoj milosti predodredio za milost. Jer, što se tiče njihove sopstvene svesti, ova stvorenja su činila ono što Bog nije želeo da bude učinjeno: ali s obzirom na Božju svemoć, ona nikako nisu mogla da ostvare svoju nameru. Jer u samoj činjenici da su delovala nasuprot njegovoj volji, njegova volja u pogledu njih se ispunila. I otuda je to što stoji: „Velika su djela Gospodnja, draga svima koji ih ljube.“, jer na neizrecivo čudan i divan način čak ni ono što se čini nasuprot njegovoj volji ne pobeđuje njegovu volju. Jer se ne bi ni činilo kada on to ne bi dopustio (a njegovo dopuštenje, naravno, nije nevoljno, nego voljno); niti bi Dobro Biće dopustilo da se čini zlo osim zato što u svojoj svemoći može zlo da pretvori u dobro.

Poglavlje 101. Božja volja, koja je uvek dobra, ponekad se ispunjava kroz zlu volju čoveka.

Ponekad, međutim, čovek u dobroti svoje volje želi nešto što Bog ne želi, iako je Božja volja takođe dobra, štaviše, mnogo potpunije i sigurnije dobra (jer njegova volja nikada ne može biti zla): na primer, ako se dobar sin brine da mu otac ostane u životu, dok je dobra Božja volja da on umre. Isto tako, moguće je da čovek sa zlom voljom želi ono što Bog želi u svojoj dobroti: na primer, ako rđav sin želi da mu otac umre, kada je to takođe volja Božja. Jasno je da prvi želi ono što Bog ne želi, a da drugi želi ono što Bog želi; pa ipak, sinovska ljubav prvoga više je u skladu sa dobrom voljom Božjom, premda se njegova želja razlikuje od Božje, nego nedostatak sinovske naklonosti drugoga, premda je njegova želja ista kao Božja. Toliko je, dakle, nužno da se pri određivanju da li čovekovu želju treba odobriti ili osuditi razmotri šta priliči čoveku, a šta priliči Bogu da želi, i šta je u svakom pojedinom slučaju pravi motiv volje. Jer Bog ostvaruje neke od svojih namera, koje su, naravno, sve dobre, kroz zle želje opakih ljudi: na primer, kroz opake namere Jevreja, koje su izvršavale dobru nameru Oca, Hristos je bio ubijen, i taj događaj je bio tako istinski dobar da je, kada je apostol Petar izrazio svoju nespremnost da se to dogodi, bio nazvan Satanom od onoga koji je došao da bude ubijen. Kako su dobre izgledale namere pobožnih vernika koji nisu hteli da Pavle ide gore u Jerusalim, da ga tamo ne bi zadesila zla koja je Agav prorekao! A ipak je Božja namera bila da on pretrpi ta zla zbog propovedanja vere Hristove, i da tako postane svedok za Hrista. I tu svoju nameru, koja je bila dobra, Bog nije ispunio kroz dobre savete hrišćana, nego kroz zle savete Jevreja; tako da su oni koji su se protivili njegovoj nameri bili istinskije njegove sluge nego oni koji su bili voljna oruđa njenog ostvarenja.

Poglavlje 102. Volja svemogućeg Boga nikada nije poražena i nikada nije zla.

Ali koliko god snažne bile namere anđela ili ljudi, bilo dobrih bilo zlih, bilo da se te namere poklapaju sa voljom Božjom ili joj se protive, volja Svemogućega nikada nije poražena; i njegova volja nikada ne može biti zla; jer čak i kada nanosi zlo, ona je pravedna, a ono što je pravedno svakako nije zlo. Svemogući Bog, dakle, bilo da se u milosti smiluje kome hoće, bilo da u sudu otvrdne koga hoće, nikada nije nepravedan u onome što čini, nikada ne čini ništa osim po svojoj slobodnoj volji, i nikada ne želi ništa što ne izvrši.

Poglavlje 103. Tumačenje izraza u 1. Timoteju 2:4 „Koji hoće da se svi ljudi spasu“

Prema tome, kada čujemo i čitamo u Svetom pismu da on „Koji hoće da se svi ljudi spasu“, iako dobro znamo da nisu svi ljudi spaseni, ne treba zbog toga da ograničavamo svemoć Božju, nego pre da razumemo Sveto pismo, „Koji hoće da se svi ljudi spasu“, u smislu da nijedan čovek nije spasen ako Bog ne želi njegovo spasenje: ne da nema čoveka čije spasenje on ne želi, nego da nijedan čovek nije spasen mimo njegove volje; i da ga stoga treba da molimo da želi naše spasenje, jer ako on to bude hteo, to se nužno mora ostvariti. A apostol je govorio upravo o molitvi Bogu kada je upotrebio ovaj izraz. I po istom načelu tumačimo izraz u jevanđelju: „svjetlost istinita koja obasjava svakoga čovjeka koji dolazi na svijet“: ne da nema čoveka koji nije prosvetljen, nego da nijedan čovek nije prosvetljen osim od njega. Ili, rečeno je, „Koji hoće da se svi ljudi spasu“; ne da nema čoveka čije spasenje on ne želi (jer kako bismo onda objasnili činjenicu da nije hteo da čini čuda pred nekima za koje je rekao da bi se pokajali da ih je učinio?), nego da pod svim ljudima, treba da razumemo ljudski rod u svim njegovim raznolikostima staleža i okolnosti — careve, podanike; plemenite, prostake, visoke, niske, učene i neuke; zdrave telom, nemoćne, oštroumne, tupe, budalaste, bogate, siromašne i one srednjeg stanja; muškarce, žene, odojčad, dečake, mladiće; mlade, sredovečne i stare ljude; svakog jezika, svakog običaja, svih veština, svih zanimanja, sa svim nebrojenim razlikama volje i savesti, i šta god drugo postoji što pravi razliku među ljudima. Jer koji je od svih ovih staleža takav iz koga Bog ne želi da ljudi budu spaseni u svim narodima kroz svog jedinorodnog Sina, Gospoda našega, i stoga ih i spasava; jer Svemogući ne može uzalud želeti, šta god da želi? A apostol je zapovedio da se molitve čine za sve ljude, i posebno je dodao: „Za careve i za sve koji su u vlasti“, za koje bi se moglo pretpostaviti da bi se, u oholosti i sjaju svetovnog položaja, ustezali od poniznosti hrišćanske vere. Zatim, govoreći: „Jer je ovo dobro i ugodno pred Spasiteljem našim Bogom“, to jest, da molitve treba činiti za takve, on odmah dodaje, kao da uklanja svaki razlog za očajanje: „Koji hoće da se svi ljudi spasu i da dođu u poznanje istine.“. Bog je, dakle, u svojoj velikoj snishodljivosti sudio da je dobro da molitvama poniznih daruje spasenje uzvišenih; i zacelo imamo mnogo primera za to. I naš Gospod se služi istim načinom govora u jevanđelju, kada kaže farisejima: „dajete desetak od metvice i rute i od svakoga povrća“. Jer fariseji nisu davali desetak od onoga što je pripadalo drugima, niti od svih trava svih stanovnika drugih zemalja. Kao što, dakle, na ovom mestu pod svakom travom moramo razumeti svaku vrstu trava, tako i u ranijem odlomku pod svim ljudima, možemo razumeti svaku vrstu ljudi. A možemo to tumačiti i na bilo koji drugi način koji nam se dopada, sve dok nismo primorani da verujemo da je svemogući Bog hteo da bude učinjeno išta što nije učinjeno: jer, ostavljajući po strani sve dvosmislenosti, ako je „Što god hoće, sve Gospod čini, na nebesima i na zemlji“, kao što psalmista peva o njemu, on zacelo nije hteo da učini ništa što nije učinio**.

Poglavlje 104. Bog je, predznajući greh prvog čoveka, u skladu s tim uredio svoje namere.

Stoga bi Bog bio voljan da i prvog čoveka sačuva u onom stanju spasenja u kojem je stvoren, i da ga, pošto bi rodio sinove, u pogodno vreme, bez posredovanja smrti, prenese na bolje mesto, gde bi bio ne samo slobodan od greha, nego slobodan čak i od želje za grešenjem, da je predvideo da će čovek imati postojanu volju da istraje u stanju nevinosti u kojem je stvoren. Ali pošto je predvideo da će čovek loše upotrebiti svoju slobodnu volju, to jest, da će sagrešiti, Bog je svoje namere uredio radije s ciljem da čoveku učini dobro i u njegovoj grešnosti, kako dobra volja Svemogućega ne bi bila obesnažena zlom voljom čoveka, nego bi se ispunila uprkos njoj.

Poglavlje 105. Čovek je bio stvoren tako da može izabrati dobro ili zlo: u budućem životu izbor zla biće nemoguć.

Bilo je celishodno da čovek bude najpre tako stvoren da ima u svojoj moći i da hoće ono što je pravo i da hoće ono što je pogrešno; ne bez nagrade ako bi hteo prvo, i ne bez kazne ako bi hteo drugo. Ali u budućem životu neće biti u njegovoj moći da hoće zlo; pa ipak, to neće predstavljati nikakvo ograničenje slobode njegove volje. Naprotiv, njegova volja biće mnogo slobodnija kada mu bude potpuno nemoguće da bude rob greha. Nikada ne bismo pomislili da krivimo volju, niti da kažemo da to nije volja, ili da se ne može nazvati slobodnom, kada toliko želimo sreću da ne samo što zaziremo od bede nego nam je potpuno nemoguće da činimo drugačije. Kao što, dakle, duša i sada nalazi da joj je nemoguće da želi nesreću, tako će joj u budućnosti biti potpuno nemoguće da želi greh. Ali Božji poredak nije trebalo da bude narušen, po kojem je hteo da pokaže kako je dobro razumno biće koje se može čak i uzdržati od greha, a ipak koliko je bolje ono koje uopšte ne može sagrešiti; baš kao što je ona bila niža vrsta besmrtnosti, a ipak je bila besmrtnost, kada je čoveku bilo moguće da izbegne smrt, premda je za budućnost sačuvana savršenija besmrtnost, kada će čoveku biti nemoguće da umre.

Poglavlje 106. Božja milost bila je nužna za čovekovo spasenje i pre pada kao i posle njega.

Prvu besmrtnost čovek je izgubio vršenjem svoje slobodne volje; drugu će zadobiti kroz milost, dok bi je, da nije sagrešio, zadobio po zasluzi. Pa ipak, i u tom slučaju ne bi moglo biti nikakve zasluge bez milosti; jer, iako je samo vršenje čovekove slobodne volje bilo dovoljno da uvede greh, njegova slobodna volja ne bi bila dovoljna za njegovo održanje u pravednosti, da je Bog nije potpomogao udelivši mu deo svoje nepromenljive dobrote. Kao što je u čovekovoj moći da umre kad god hoće (jer, da ne govorimo o drugim sredstvima, svako može sebi da okonča život prostim uzdržavanjem od hrane), ali sama volja ne može održati život u odsustvu hrane i drugih sredstava za život; tako je čovek u raju bio u stanju da se samom svojom voljom, prosto napuštajući pravednost, uništi; ali da održi život u pravednosti bilo bi previše za njegovu volju, da nije bila poduprta silom Stvoritelja. Posle pada, međutim, bilo je potrebno obilnije dejstvo Božje milosti, jer je sama volja morala biti oslobođena od ropstva u kojem su je držali greh i smrt. A volja svoju slobodu ni u kojoj meri ne duguje sebi, nego jedino milosti Božjoj koja dolazi kroz veru u Isusa Hrista; tako da je i sama volja, kroz koju primamo sve ostale Božje darove koji nas vode ka njegovom večnom daru, pripremljena od Gospoda, kao što Sveto pismo kaže.

Poglavlje 107. Večni život, iako nagrada za dobra dela, sam je Božji dar.

Stoga i sam večni život, koji je zacelo nagrada za dobra dela, apostol naziva darom Božjim. „Jer je plata za grijeh“, kaže on, „smrt, a dar Božiji je život vječni u Hristu Isusu, Gospodu našem“. Plata (stipendium) isplaćuje se kao naknada za vojnu službu; ona nije dar: stoga kaže: „plata za grijeh smrt“ da pokaže da smrt nije naneta nezasluženo, nego kao dolična naknada za greh. Ali dar, ako nije sasvim nezaslužen, uopšte i nije dar. Treba, dakle, da razumemo da su same čovekove dobre zasluge dar Božji, tako da, kada one dobiju naknadu večnog života, to je prosto milost data za milost. Čovek je, dakle, tako stvoren pravednim da je, iako nesposoban da ostane u svojoj pravednosti bez božanske pomoći, mogao samom svojom voljom da od nje odstupi. A koji god od ovih puteva da je izabrao, Božja volja bila bi izvršena, bilo od njega, bilo u pogledu njega. Stoga, pošto je izabrao da čini svoju volju radije nego Božju, volja Božja ispunjava se u pogledu njega; jer Bog, iz jedne te iste gomile propasti koju čini rod čovečji, pravi jedan sud na čast, drugi na sramotu; na čast u milosti, na sramotu u sudu; da se niko ne bi hvalio čovekom, a posledično ni samim sobom.

Poglavlje 108. Posrednik je bio nužan da nas pomiri sa Bogom; i da taj Posrednik nije bio Bog, ne bi mogao biti naš Iskupitelj.

Jer mi nismo mogli biti iskupljeni, čak ni kroz jednog Posrednika između Boga i ljudi, čoveka Hrista Isusa, da on nije bio i Bog. Kada je Adam bio stvoren, on, kao pravedan čovek, nije imao potrebe za posrednikom. Ali kada je greh postavio širok ponor između Boga i ljudskog roda, bilo je celishodno da nas Posrednik, koji je jedini od ljudskog roda bio rođen, živeo i umro bez greha, pomiri sa Bogom, i da i našim telima pribavi vaskrsenje u večni život, kako bi oholost čovekova bila razotkrivena i izlečena kroz poniznost Božju; da bi se čoveku pokazalo koliko se udaljio od Boga, kada se Bog ovaplotio da bi ga vratio; da bi neposlušnom čoveku bio dat primer u životu poslušnosti Bogočoveka; da bi izvor milosti bio otvoren time što je Jedinorodni uzeo na sebe obličje sluge, obličje koje nije imalo prethodne zasluge; da bi zalog onog vaskrsenja tela koje je obećano iskupljenima bio dat u vaskrsenju Iskupitelja; da bi đavo bio pokoren istom onom prirodom kojom se hvalio da ju je prevario, a da čovek ipak ne bude proslavljen, da ne bi oholost ponovo nikla; i, najzad, s obzirom na sve prednosti koje promišljeni mogu sagledati i opisati, ili sagledati a da ih ne mogu opisati, kao one koje proističu iz transcendentne tajne ličnosti Posrednika.

Dodatna literatura

Džon Kalvin i posebno iskupljenje (https://www.samshmnthelogy.net/post/john-calvin-and-particular-redemption)