Šah tebi, Fernane

”Prihvatanje izazova Džejmsa Vajta da se pruži egzegeza 1. Jovanove 5:1"

Ono što sledi jeste pobijanje dr Dejvida V. Alena upućeno internet reformisanom apologeti Džejmsu R. Vajtu zbog njegovog unakažavanja 1. Jovanove 5:1 u cilju nasilnog ugurivanja sopstvenog kalvinističkog pogrešnog čitanja u taj stih.

Džejms Vajt je još jednom uputio jedan od svojih izazova u stilu školskog dvorišta. Pošto sam ove nedelje i ovog vikenda na putu, moći ću da odgovorim samo ukratko. Ali zapravo i nema potrebe da odgovaram, jer je punokrvno pobijanje Vajtovog tumačenja 1. Jovanove 5:1 pre devet godina izneo dr Brajan Abaskijano, poznati stručnjak za grčki jezik i Novi zavet.1 Koliko je meni poznato, Vajt nikada nije odgovorio na ovu detaljnu i porazujuću kritiku svoje pseudonaučnosti u vezi sa 1. Jovanovom 5:1.

Pre nego što nastavi dalje, čitalac bi trebalo odmah da klikne na link u fusnoti 1 ispod i pažljivo pročita Abaskijanovu kritiku Vajtovog tumačenja 1. Jovanove 5:1. Ona je egzegetski temeljna. Evo nekoliko najava:

[O]n [Vajt] je rekao da, kada imamo particip prezenta uz lični glagolski oblik u perfektu, možemo da odredimo odnos odgovarajućih radnji jedne prema drugoj. Ali to nije nužno tačno i ne proizlazi iz gramatike. Postoje opšte tendencije koje se mogu pretpostaviti (a indikativ perfekta koji prethodi participu prezenta nije jedna od njih), ali u svakom pojedinačnom slučaju kontekst bi morao da odredi taj odnos, a on često možda i nije jasan.

Vajt je rekao, pretpostavljam o osnovnoj tendenciji grčke gramatike, da je indikativ perfekta ili istovremen participu prezenta ili mu prethodi. Ali to je netačno. Kao što sam dokumentovao u svom članku o 1. Jovanovoj 5:1 u časopisu Evangelical Quarterly („Does Regeneration Precede Faith? The Use of 1 John 5:1 as a Proof Text", Evangelical Quarterly 84.4 [2012]:307–22), tendencija grčke gramatike jeste da particip bude istovremen radnji indikativa ili da joj prethodi (mada među gramatičarima postoje različita gledišta, koja moj članak izlaže, ali nijedno od njih nije povoljno po Vajtov stav). Particip prezenta je naročito podložan tome da označava prethođenje kada je članski, kao u 1. Jovanovoj 5:1. Ne postoji nikakva posebna tendencija da indikativ perfekta prethodi participu prezenta.

Vajt oko 1:02:30 čita iz uglednog dela Danijela B. Volasa Greek Grammar Beyond the Basics, ali pokazuje dodatno nerazumevanje gramatike o kojoj Volas govori. Prvo, iznosi čudnu tvrdnju da se kod glagola u perfektu u prevodu mora naznačiti njegov vremenski odnos prema (pretpostavlja se, prezentskom) participu, kako bi se izbegla ozbiljna zabuna. Međutim, to naprosto nije tako. Zapravo, upravo odlomak o kojem raspravljamo, kao i paralele koje Vajt navodi, u praktično svim prevodima prevode se bez ikakve naznake vremenskog odnosa između participa i indikativa perfekta.

Drugo, Volas navodi da particip prezenta „može u širem smislu biti anteriorni u odnosu na vreme glavnog glagola, naročito ako je članski (i time pridevski; up. Marko 6:14; Efescima 2:13)" (625–26). Vajt primećuje da je particip u 1. Jovanovoj 5:1 članski, ali onda kaže da on zapravo nije pridevski. Međutim, osnovno je pravilo grčke gramatike da su supstantivizovani participi pridevski (vidi npr. Volas, 616; Vilijam D. Mauns, Basics of Biblical Greek Grammar [3. izd.], 272–73).

Treće, Vajt čita deo Volasove gramatike u kojem stoji da je „particip prezenta povremeno u izvesnom smislu posteriorni u odnosu na vreme glavnog glagola" (626; kurziv u originalu), pa komentariše da je to upravo ono što ovde imamo [u 1. Jovanovoj 5:1]. Međutim, već sledeća rečenica koju čita diskvalifikuje tu povremenu mogućnost kao primenljivu na 1. Jovanovu 5:1: „To je tako kada particip ima telički (namerni) ili rezultativni prizvuk (up. Efescima 2:15)." 1. Jovanova 5:1 ne sadrži primer participa sa teličkim ili rezultativnim prizvukom. Vajt takođe propušta da pročita sledeću rečenicu, koja dodatno isključuje mogućnost da se particip prezenta koristi za posteriorno vreme: „Ali, kao što Robertson ističe: ‘Nije strogo tačno da ovde [u okviru teme upotrebe participa prezenta] particip prezenta znači buduće ili posteriorno vreme. Reč je samo o tome da namera teče istovremeno sa glagolom i dalje od njega.’"

A ima još... mnogo više toga u Abaskijanovom izlaganju.

Pored Abaskijanovog pobijanja, dodaću i sopstvenu sažetu ocenu i kritiku Vajtovog stava na gramatičkim, sintaksičkim, semantičkim i kontekstualnim osnovama. Vidi takođe moj članak iz 2014,2 koji bi trebalo pročitati ako je moguće pre ponovnog čitanja mojih sažetih napomena ispod.

Vajtov osnovni argument

Džejms Vajt tvrdi da u 1. Jovanovoj 5:1 („Svaki koji vjeruje da Isus jeste Hristos, od Boga je rođen“) perfekat γεγέννηται („rođen je") pokazuje da rođenje od Boga prethodi sadašnjem činu verovanja (ὁ πιστεύων). Njegovo rezonovanje:

1. γεγέννηται (perfekat) odnosi se na radnju dovršenu pre vremena glavnog glagola.

2. ὁ πιστεύων (particip prezenta) izražava trajni čin verovanja.

3. Dakle, novo rođenje (preporod) mora da se dogodi pre verovanja, čime vera postaje posledica, a ne uzrok preporoda.

Vajt tako ovaj stih tretira kao gramatički dokaz da preporod logički i vremenski prethodi veri. Međutim, ključno pitanje jeste da li gramatika 1. Jovanove 5:1 zaista podupire njegov vremenski zaključak. Egzegetski podaci ukazuju na to da ne podupire.

1. Perfekat ne podrazumeva nužno vremensko prvenstvo

Vajt pretpostavlja da γεγέννηται, budući u perfektu, mora označavati radnju dovršenu pre verovanja. Ali u koine grčkom perfekat prvenstveno izražava sadašnje stanje koje proizlazi iz dovršene radnje, a ne nužno vremenski redosled dveju radnji u rečenici. Perfekat opisuje rezultujuće stanje, a ne vremenski sled. Prema tome, „od Boga je rođen“ označava sadašnje stanje vernika („nalazi se u stanju onoga koji je rođen od Boga", tj. preporođen), a ne tvrdnju da se novo rođenje dogodilo pre verovanja.

To je naročito važno zato što je particip ὁ πιστεύων supstantivan — opisuje klasu osoba — a nije vremenski particip koji određuje γεγέννηται. To je osnovna činjenica grčke gramatike i sintakse — činjenica koja Vajtu izmiče.

2. Johaninska upotreba pokazuje deskriptivnu (a ne sekvencijalnu) snagu

Vajtov argument postaje problematičan kada se dosledno primeni na Jovanove druge upotrebe iste konstrukcije u 1. Jovanovoj 2:29; 4:7; i 5:4. U svim tim slučajevima Jovan koristi istu formulu πᾶς ὁ + particip + γεγέννηται da bi one koji su rođeni od Boga prepoznao po njihovim odlikama (činjenje pravednosti, ljubav, verovanje), a ne da bi izložio hronologiju. Prema tome, izdvajanje 1. Jovanove 5:1 kao primera vremenskog sleda nedosledno je u odnosu na Jovanovu upotrebu na drugim mestima.

3. Logički nasuprot vremenskom odnosu

Vajt stih čita vremenski („preporod uzrokuje veru"), ali struktura je kvalitativna i logička:

• Jovanova poenta: „Svako ko veruje pokazuje da je rođen od Boga."

• Vera je dokaz ili obeležje novog rođenja, a ne naknadna posledica u vremenskom nizu.

• Sintaksa i semantika označavaju identitet, a ne redosled. Gramatički, nema nikakve naznake da se jedno dešava pre drugog u vremenu.

• Ni logički ni hronološki redosled nije u žiži ovog stiha.

Poslednjih godina mnogo je urađeno na proučavanju glagola i glagolskog vremena i aspekta, uključujući pionirske radove Bjuista Faninga i Stenlija Portera. Danas se razume da pojednostavljeni vremenski nizovi kakve Vajt pokušava da pronađe u 1. Jovanovoj 5:1 (i da ih nametne kao jedini način tumačenja teksta) više nisu nužno validni.

4 . Semantička strukturna analiza

Kao što lingvisti Grejs Šerman i Džon Tagi pokazuju u vezi sa 1. Jovanovom 5:1, semantička struktura dveju propozicija — (1) ako neko veruje da je Isus Božji Pomazanik, i (2) on je onaj kome je Bog dao da živi duhovno, tj. da bude preporođen — jeste struktura uslova i posledice.3 Uslov (vera) prethodi posledici (preporodu). To je prirodan način tumačenja ovog stiha.

5. Kontekstualna razmatranja

Jovanov teološki naglasak kroz sve njegove spise jeste da verovanje vodi ka životu (odnosno da mu prethodi):

• Jovan 20:31: „A ova su zapisana da vjerujete da Isus jeste Hristos, Sin Božiji, i da vjerujući imate život u ime njegovo.“

• Jovan 1:12–13: Oni koji primaju i veruju dobijaju pravo da postanu deca Božja — što podrazumeva veru kao uslov preporoda.

• Kada bi se Vajtovo tumačenje 1. Jovanove 5:1 nametnulo kao univerzalni johaninski obrazac, ono bi protivrečilo ovim odlomcima, koji veru predstavljaju kao sredstvo za dobijanje života, a ne kao njegovu posledicu.

6. Lingvističko preterivanje

Vajtovo čitanje nameće strog i nužan vremenski sled konstrukciji koja tu nijansu jednostavno ne nosi u koine grčkom. Čak i mnogi kalvinistički stručnjaci za grčki (npr. A. T. Robertson, Danijel Volas i Konstantin Kembel) priznaju da se 1. Jovanova 5:1 ne može odlučujuće upotrebiti kao dokaz da preporod prethodi veri, jer je gramatika deskriptivna, a ne vremenska.

Konstantin Kembel je to dobro rekao: pokušaji da se u ovom tekstu argumentuje logički ili vremenski sled „promašuju Jovanovu poentu, koja je evidencijalna. Verovanje da je Isus Hristos jeste dokaz ponovnog rođenja, i to je za Jovana važna stvar, jer ispravno verovanje u Isusa jeste ono što razgraničava one koji pripadaju Bogu od onih koji ne pripadaju. Jovanova briga nije da uspostavi teološki ordo salutis koji preporod postavlja pre vere."4

Geri Derikson dalje objašnjava:

S jedne strane, ispravno je reći da su oni koji imaju veru u Isusa „rođeni od" Boga. Međutim, to ne mora da znači da je vera znak ili dokaz duhovnog rođenja (contra Akin, 189; Kistemaker, 347; Westcott, 176). Naprotiv, i dalje je treba videti kao uzrok tog rođenja (Kruse, 171). Uslov za rođenje od Boga jeste vera u Isusa. Samo oni koji veruju u Njega jesu deca Božja po duhovnom rođenju. Duhovno rođenje ne prethodi veri u Hrista, nego vera u Hrista prethodi duhovnom rođenju. Oni koji smatraju da je vera plod preporoda, a ne njegov prethodnik, promašuju poentu odlomaka kao što je Efescima 1:13. Tamo Pavle participima aorista pokazuje da je vera Efesaca u Isusa prethodila njihovom zapečaćenju Svetim Duhom. Pre nego što bude zapečaćen, čovek ne može biti preporođen, jer Pavle jasno tvrdi u Rimljanima 8:9 da niko ne pripada Hristu bez prisustva Svetog Duha u njemu. Ni izabranost nekoga ne čini automatski preporođenim niti detetom Božjim. U Efescima 2:1–10 Pavle opisuje izabrane Efesce kao „mrtve" u grehu i kao „decu gneva" pre vere u Hrista. Na isti način i kod Jovana, duhovno rođenje jeste delo Božje kao odgovor na verovanje u Isusa. Sve dok neko nije preporođen, on ili ona nije dete Božje.5

Zaključak

Argument Džejmsa Vajta egzegetski je slab ako se sudi strogo po gramatici, sintaksi i semantici 1. Jovanove 5:1. Stih ne uči da preporod vremenski ili logički prethodi veri; on pre identifikuje vernike kao one koje karakteriše preporod. Jovanova svrha je deskriptivna, a ne uzročna ili hronološka. Otuda je Vajtova upotreba ovog teksta kao dokaza da preporod prethodi veri gramatički i kontekstualno preterana.

„Šah tebi, Fernane!"

1 Brian Abasciano, „A Reply to James White on 1 John 5:1 and the Order of Faith and Regeneration", Society of Evangelical Arminians, 5. maj 2016, https://evangelicalarminians.org/brian-abasciano-a-reply-to-james-white-on-1-john-51-and-the-order-of-faith-and-regeneration/.

2 David L. Allen, „Does Regeneration Precede Faith?", Journal for Baptist Theology and Ministry 11.2 (jesen 2014): 34–52, https://www.nobts.edu/baptist-center-theology/journals/journals/JBTM_11-2_Fall_2014.pdf.

3 Grace E. Sherman i John C. Tuggy, A Semantic and Structural Analysis of the Johannine Epistles (Dalas: Summer Institute of Linguistics, 1994), 91.

4 Constantine Campbell, 1, 2 & 3 John, u The Story of God Bible Commentary, ur. Tremper Longman III i Scot McKnight (Grand Rapids: Zondervan, 2017), 154.

5 Gary W. Derickson, 1, 2 & 3 John, EEC (Bellingham, WA: Lexham Press, 2014), 490–91.