Rana Crkva o creatio ex nihilo
U ovom tekstu navešću neka od veoma ranih svedočanstava o veri Crkve u učenje o creatio ex nihilo, da je Bog sve stvorio ni iz čega. Sva isticanja su moja.
Jermin Pastir (Knjiga II)
Zapovest 1
O veri u Boga.
Pre svega, veruj da postoji jedan Bog koji je sve stvorio i dovršio, i sve načinio ni iz čega. On jedini može da obuhvati sve, ali sam ne može biti obuhvaćen. Imaj, dakle, veru u Njega i boj Ga se; i bojeći Ga se, vladaj sobom. Drži ove zapovesti i odbacićeš od sebe svaku zloću, i obući ćeš se u snagu pravednosti, i živećeš Bogu, ako držiš ovu zapovest. (Druga knjiga: Zapovesti, PRVA ZAPOVEST -- O VERI U BOGA.)
Tatijan
Poglavlje 5. Učenje hrišćana o stvaranju sveta
Bog beše u početku; a početak je, kako smo poučeni, sila Logosa. Jer Gospod svemira, koji je i sam nužna osnova (ὑπόστασις) svega postojećeg, budući da nijedno stvorenje još nije postojalo, beše sam; ali utoliko što je bio sva sila, i sam nužna osnova stvari vidljivih i nevidljivih, s Njim behu sve stvari; s Njim, silom Logosa (διὰ λογικῆς δυνάμεως), postoji i sam Logos, koji beše u Njemu. I prostom Njegovom voljom Logos izlazi; i Logos, ne izlazeći uzalud, postaje prvorođeno delo Oca. Njega (Logosa) znamo kao početak sveta. Ali On je nastao učestvovanjem, a ne odsecanjem; jer ono što je odsečeno odvojeno je od prvobitne suštine, dok ono što dolazi učestvovanjem, birajući svoju ulogu, ne čini manjkavim onoga od koga je uzeto. Jer kao što se od jedne buktinje pali mnoštvo vatri, a svetlost prve buktinje se ne umanjuje paljenjem mnogih buktinja, tako ni Logos, izlazeći iz sile Logosa Oca, nije lišio sile Logosa Onoga koji Ga je rodio. Ja, na primer, govorim, a vi slušate; pa ipak, ja koji razgovaram ne ostajem lišen govora (λόγος) prenošenjem govora, nego izgovaranjem svoga glasa nastojim da dovedem u red neuređenu materiju u vašim umovima. I kao što je Logos, rođen u početku, zauzvrat rodio naš svet, stvorivši prethodno za Sebe potrebnu materiju, tako i ja, po ugledu na Logos, ponovo rođen i stekavši istinu, pokušavam da dovedem u red pometenu materiju koja mi je srodna. Jer materija nije, kao Bog, bez početka, niti je, kao da nema početka, jednake sile s Bogom; ona je rođena, i nije proizvedena od nekog drugog bića, nego je u postojanje dovedena jedino od Tvorca svih stvari. (Beseda Grcima)
Irinej Lionski
1. Stoga je u najvećoj meri nerazumno da ne uzimamo u obzir Onoga koji je zaista Bog, i o kome svi svedoče, dok ispitujemo da li iznad Njega postoji ono [drugo biće] koje zapravo nema postojanja i koje niko nikada nije objavio. Jer da o njemu ništa nije jasno rečeno, oni sami pružaju svedočanstvo; jer pošto oni, s jadnim uspehom, prenose na to biće koje su sami zamislili one parabole [iz Svetog pisma] koje se, u kom god obliku da su izrečene, traže [u tu svrhu], očigledno je da sada rađaju drugoga [boga], koga ranije niko nikada nije tražio. Jer samom činjenicom da tako pokušavaju da objasne dvosmislena mesta Svetog pisma (dvosmislena, međutim, ne kao da se odnose na drugog boga, nego u pogledu domostroja [istinitog] Boga), oni su sagradili drugog boga, pletući, kao što rekoh, užad od peska, i pridodajući važnije pitanje manje važnom. Jer nijedno pitanje ne može biti rešeno pomoću drugog koje i samo čeka rešenje; niti se, po mišljenju razumnih ljudi, dvosmislenost može objasniti drugom dvosmislenošću, ili zagonetke drugom, još većom zagonetkom, nego takve stvari dobijaju svoje rešenje od onih koje su očigledne, dosledne i jasne.
2. Ali ovi [jeretici], nastojeći da objasne mesta iz Svetog pisma i parabole, iznose drugo, važnije i zaista bezbožno pitanje, ovako: Postoji li zaista neki drugi bog iznad onoga Boga koji je bio Tvorac sveta? Oni nisu na putu da reše pitanja [koja postavljaju]; jer kako bi mogli da nađu način da to učine? Nego pridodaju važno pitanje onome manje značajnom, i tako unose [u svoja nagađanja] teškoću koja se ne može rešiti. Jer da bi saznali samo znanje (a ipak ne saznajući ovu činjenicu, da je Gospod, kada mu je bilo trideset godina, došao na krštenje istine), oni bezbožno preziru onoga Boga koji je bio Tvorac i koji Ga je poslao radi spasenja ljudi. I da bi bili smatrani sposobnima da nam kažu odakle je suština materije, dok ne veruju da je Bog, po svom blagovoljenju, vršenjem sopstvene volje i sile, sazdao sve stvari (****tako da ono što sada jeste ima postojanje) iz onoga što ranije nije postojalo, nakupili su [mnoštvo] praznih govora. Time zaista otkrivaju svoje neverje; ne veruju u ono što zaista postoji, a otpali su u [verovanje u] ono što, u stvari, nema postojanja.
3. Jer kada nam kažu da je sva vlažna supstanca proizašla iz suza Ahamote, sva svetla supstanca iz njenog osmeha, sva čvrsta supstanca iz njene tuge, sva pokretna supstanca iz njenog užasa, i da tako imaju uzvišeno znanje zbog kojeg su iznad drugih — kako te stvari ne bi bile smatrane vrednima prezira i zaista smešnima? Oni ne veruju da je Bog (budući silan i bogat svim sredstvima) stvorio i samu materiju, budući da ne znaju koliko duhovna i božanska suština može da postigne. Ali veruju da je njihova Majka, koju nazivaju ženskim bićem od ženskog bića, proizvela iz pomenutih svojih strasti tako ogromnu materijalnu supstancu tvorevine. Oni pitaju i odakle je Tvorcu bila data supstanca tvorevine; ali ne pitaju odakle je njihovoj Majci (koju nazivaju Entimezom i porivom Eona koji je zalutao) [data] tolika količina suza, ili znoja, ili tuge, ili onoga što je proizvelo ostatak materije.
4. Jer pripisati suštinu stvorenih stvari sili i volji Onoga koji je Bog svih, dostojno je i vere i prihvatanja. To je takođe saglasno [razumu], i o takvom se verovanju s pravom može reći da su „Što je ljudima nemoguće Bogu je moguće.“ Luka 18:27 Dok ljudi, doduše, ne mogu ništa načiniti ni iz čega, nego samo iz materije koja već postoji, Bog je u tome nadmoćno uzvišeniji od ljudi, jer je On sam pozvao u biće suštinu svoje tvorevine, kada ona ranije nije imala postojanja. Ali tvrdnja da je materija proizvedena iz Entimeze Eona koji je zalutao, i da je [pomenuti] Eon bio daleko odvojen od svoje Entimeze, i da su, opet, njena strast i osećanje, odvojeni od nje same, postali materija — jeste neverovatna, bezumna, nemoguća i neodrživa. (Adversus haereses, Knjiga II, Poglavlje 10 Izopačena tumačenja Svetog pisma od strane jeretika: Bog je sve stvorio ni iz čega, a ne iz preegzistentne materije)
Teofil Antiohijski
Poglavlje 4. Besmislena mišljenja filozofa o Bogu.
Neki od filozofa Stoe kažu da Boga uopšte nema; ili, ako ga ima, kažu da se ne stara ni za koga osim za sebe; a ta shvatanja opširno su izložile budalaštine Epikura i Hrisipa. A drugi kažu da sve nastaje bez spoljašnjeg dejstva, i da je svet nestvoren, i da je priroda večna; i usudili su se da objave da Božjeg promisla uopšte nema, nego tvrde da je Bog samo savest svakog čoveka. A treći opet tvrde da je duh koji prožima sve stvari Bog. Ali Platon i oni iz njegove škole priznaju, doduše, da je Bog nestvoren, i Otac i Tvorac svih stvari; ali potom tvrde da je i materija, kao i Bog, nestvorena, i uveravaju da je ona istovremena s Bogom. Ali ako je Bog nestvoren i materija nestvorena, Bog više nije, po platonistima, Tvorac svih stvari, niti je, ukoliko njihova mišljenja važe, utvrđena monarhija Božja. I dalje, kao što je Bog, zato što je nestvoren, i nepromenljiv; tako bi i materija, kada bi bila nestvorena, bila nepromenljiva i jednaka Bogu; jer ono što je stvoreno promenljivo je i podložno menjanju, a ono što je nestvoreno nepromenljivo je i nepodložno menjanju. A šta je veliko u tome ako je Bog načinio svet iz postojećih materijala? Jer i ljudski umetnik, kada od nekoga dobije materijal, načini od njega šta mu je volja. Ali se sila Božja pokazuje u tome što od onoga što ne postoji čini šta god hoće; kao što darovanje života i kretanja nije povlastica nikoga drugog do jedino Boga. Jer čovek doduše načini lik, ali razum i dah, ili osećanje, ne može dati onome što je načinio. A Bog ima to svojstvo koje prevazilazi ono što čovek može, jer On načini delo obdareno razumom, životom i osećajem. Kao što je, dakle, u svim tim pogledima Bog silniji od čoveka, tako i u ovome: da iz onoga što ne postoji stvara i da je stvorio ono što postoji, i šta god hoće, kako hoće. (Teofil Autoliku, Knjiga II)
Tertulijan
Poglavlje 13. Sažetak Simvola, ili pravila vere. Vernici o njemu nikada nisu postavljali pitanja. Jeretici podstiču i ovekovečuju mišljenje nezavisno od Hristovog učenja.
Što se tiče ovog pravila vere — da bismo odavde priznali šta je to što branimo — ono je, treba da znate, ono koje propisuje verovanje da postoji samo jedan Bog, i da On nije niko drugi do Tvorac sveta, koji je sve proizveo ni iz čega kroz sopstvenu Reč, koja je pre svega poslata; da se ta Reč zove Njegov Sin, i, pod imenom Boga, da su Je patrijarsi videli na različite načine, da je u svako vreme slušana u prorocima, da Je najzad Duh i Sila Oca sveo u Devu Mariju, da je postala telo u njenoj utrobi, i, rođena od nje, izašla kao Isus Hristos; otada je propovedao novi zakon i novo obećanje carstva nebeskog, činio čuda; pošto je bio raspet, vaskrsao je trećeg dana; (zatim) uzašavši na nebesa, seo je s desne strane Oca; poslao je umesto Sebe Silu Svetoga Duha da vodi one koji veruju; doći će sa slavom da uzme svete u uživanje večnog života i nebeskih obećanja, i da osudi zle na večni oganj, pošto se dogodi vaskrsenje obeju ovih skupina, zajedno s obnovom njihovog tela. Ovo pravilo, kao što će biti dokazano, učio je Hristos, i među nama ne pokreće nikakva druga pitanja osim onih koja uvode jeresi i koja od ljudi čine jeretike. (O prigovoru jereticima)
Poglavlje 11. Sila Božja potpuno je kadra da ostvari vaskrsenje tela.
Toliko o mojoj pohvali tela, nasuprot njegovim neprijateljima, koji su, uprkos tome, i njegovi najveći prijatelji; jer niko ne živi toliko po telu kao oni koji poriču vaskrsenje tela, budući da preziru svaku njegovu disciplinu, a ne veruju u njegovu kaznu. Oštroumna je izreka koju Utešitelj izgovara o tim osobama ustima proročice Priske: Telesni su, a ipak mrze telo. Pošto, dakle, telo ima najbolje jemstvo koje mu je uopšte moglo pripasti za obezbeđenje nagrade spasenja, ne treba li i da dobro razmotrimo silu, moć i sposobnost samoga Boga, da li je toliko velik da može ponovo da sazida i obnovi zdanje tela, koje je postalo oronulo i zapušeno, i na svaki mogući način izmešteno? — da li je u javnim područjima prirode objavio kakve analogije da nas uveri u svoju silu u tom pogledu, da ne bi ko još žedneo za poznanjem Boga, kada vera u Njega ne sme počivati ni na kakvom drugom temelju do na verovanju da On sve može? Vi, bez sumnje, imate među svojim filozofima ljude koji tvrde da je ovaj svet bez početka i bez tvorca. Mnogo je, međutim, istinitije da gotovo sve jeresi priznaju da on ima poreklo i tvorca, i njegovo stvaranje pripisuju našem Bogu. Čvrsto veruj, dakle, da ga je On u celini proizveo ni iz čega****, i tada si našao poznanje o Bogu, verujući da On poseduje takvu silnu moć. Ali su neke osobe suviše slabe da bi u sve to odmah poverovale, zbog svojih shvatanja o Materiji. One radije hoće, po ugledu na filozofe, da je svemir u početku načinio Bog iz materije koja mu je bila podloga. Ali čak i kada bi se to mišljenje moglo držati kao istinito, pošto se mora priznati da je On u svom preoblikovanju materije proizveo daleko drugačije supstance i daleko drugačije oblike od onih koje je sama Materija posedovala, tvrdio bih, s ne manjom upornošću, da je te stvari proizveo ni iz čega, budući da one uopšte nisu imale nikakvo postojanje pre nego što ih je On proizveo. A gde je razlika između toga da nešto bude proizvedeno ni iz čega ili iz nečega, ako je tako da ono što nije postojalo dolazi u biće, kada je i to da nije imalo postojanja isto što i biti ništa? Suprotno je takođe istinito; jer to što je nešto jednom postojalo znači da je bilo nešto. Ako, međutim, razlika postoji, obe mogućnosti podupiru moj stav. Jer ako je Bog sve što jeste proizveo ni iz čega, moći će iz ničega da izvede i telo koje je palo u ništa; ili ako je druge stvari oblikovao iz materije, moći će i telo da pozove odnekud drugde, u kakav god bezdan da je bilo progutano. I zacelo je najsposobniji da ponovo stvori Onaj koji je stvorio, utoliko što je daleko veće delo proizvesti nego ponovo proizvesti, dati početak nego održati trajanje. Po tom načelu možeš biti sasvim siguran da je obnova tela lakša od njegovog prvog uobličenja. (O vaskrsenju tela)
Poglavlje 18. Pohvala Mudrosti i Reči Božjoj, kojom je Bog sve načinio ni iz čega
Ako je Bogu pri stvaranju sveta bio potreban ikakav materijal, kao što je Hermogen pretpostavljao, Bog je imao daleko plemenitiji i prikladniji u sopstvenoj mudrosti — onaj koji se nije merio spisima filozofa, nego se učio iz reči proroka. Jedino je ona, zaista, znala um Gospodnji. „Tako i šta je u Bogu niko ne zna osim Duha Božijega.“ 1. Korinćanima 2:11 A Njegova mudrost jeste taj Duh. Ona je bila Njegov savetnik, sam put Njegove mudrosti i znanja. Isaija 40:14 Od nje je sve načinio, čineći ih kroz nju i čineći ih s njom. „Kad je uređivao nebesa“, tako veli (Sveto pismo ), „ondje bijah; kad je razmjeravao krug nad bezdanom. Kad je utvrđivao oblake gore i krijepio izvore bezdanu; Kad je postavljao moru među i vodama da ne prestupaju zapovijesti njegove, kad je postavljao temelje zemlji. Tada bijah kod njega hranjenica, bijah mu milina svaki dan, i veseljah se pred njim svagda; Veseljah se na vaseljeni njegovoj, i milina mi je sa sinovima ljudskim.“. Priče Solomonove 8:27-31 A ko ne bi radije odobrio nju kao izvor i početak svih stvari — nju kao, zaista, Materiju svake Materije, koja nije podložna nikakvom kraju, nije raznolika u stanju, nije nemirna u kretanju, nije neskladna u obliku, nego prirodna, primerena, propisno srazmerna i lepa, zaista takva kakvu je i sam Bog mogao s pravom zahtevati, On koji zahteva svoje a ne tuđe? Zaista, čim je uvideo da je ona potrebna za Njegovo stvaranje sveta, On je odmah stvara, i rađa je u Sebi. „Gospod“, veli Sveto pismo, „Gospod me je imao u početku puta svojega, prije djela svojih, prije svakoga vremena. Prije vijekova postavljena sam, prije početka, prije postanja zemlje. Kad još ne bijaše bezdana, rodila sam se, kad još ne bijaše izvora obilatijeh vodom. Prije nego se gore osnovaše, prije humova ja sam se rodila;“. Neka onda Hermogen prizna da se za samu Mudrost Božju kaže da je rođena i stvorena, iz posebnog razloga da ne bismo pomislili da postoji ikoje drugo biće osim jedino Boga koje je nerođeno i nestvoreno. Jer ako ono, što je usled svoje urođenosti u Gospodu bilo od Njega i u Njemu, ipak nije bilo bez početka — mislim na Njegovu mudrost, koja je tada rođena i stvorena, kada je u misli Božjoj počela da poprima kretanje radi uređivanja Njegovih stvaralačkih dela — koliko je tek nemogućije da išta što je bilo spoljašnje Gospodu bude bez početka! Ali ako je ta ista Mudrost Reč Božja, u svojstvu Mudrosti, i (kao Onaj) bez koga ništa nije postalo, kao što ništa nije ni uređeno bez Mudrosti, kako je moguće da išta, osim Oca, bude starije, i zbog toga zaista plemenitije, od Sina Božjeg, jedinorodne i prvorođene Reči? Da ne kažem da je ono što je nerođeno jače od onoga što je rođeno, i ono što nije načinjeno moćnije od onoga što je načinjeno. Jer ono što nije zahtevalo Tvorca da mu da postojanje biće mnogo uzvišenije po rangu od onoga koje je imalo začetnika da ga dovede u biće. Po tom načelu, dakle, ako je zlo zaista nerođeno, dok je Sin Božji rođen (jer****, veli Bog, „Teče iz srca mojega riječ dobra“ ), nisam sasvim siguran da zlo ne može biti uvedeno dobrim, jače slabim, na isti način kao što je nerođeno uvedeno rođenim. Stoga na toj osnovi Hermogen stavlja Materiju čak i pre Boga, stavljajući je pre Sina. Jer Sin je Reč, a „Logos bješe Bog.“****, Jovan 1:1 i „Ja i Otac jedno smo.“****. Jovan 10:30 Ali na kraju krajeva, možda će se Sin dovoljno strpljivo pokoriti tome da mu se pretpostavi ono što je (kod Hermogena) izjednačeno s Ocem!
Poglavlje 22. Ovaj zaključak potvrđen upotrebom Svetog pisma u njegovoj povesti o stvaranju. Hermogen u opasnosti od teškoga izrečenog protiv onih koji dodaju Svetom pismu
I do te je mere Sveti Duh to učinio pravilom svoga Pisma, da kad god se nešto pravi od nečega, On pominje i ono što je načinjeno i ono od čega je načinjeno. „Neka pusti zemlja“, veli On, „pusti zemlja iz sebe travu, bilje, što nosi sjeme, i drvo rodno, koje rađa rod po svojim vrstama, u kojem će biti sjeme njegovo na zemlji. I bi tako. I pusti zemlja iz sebe travu, bilje, što nosi sjeme po svojim vrstama, i drvo, koje rađa rod, u kojem je sjeme njegovo po njihovijem vrstama.“. Postanje 1:11-12 I opet: „Potom reče Bog: Neka vrve po vodi žive duše, i ptice neka lete iznad zemlje pod svod nebeski. I stvori Bog kitove velike i sve žive duše što se miču, što provrvješe po vodi po vrstama svojim, i sve ptice krilate po vrstama njihovijem.“. Postanje 1:20-21 I zatim ponovo: „Potom reče Bog: Neka zemlja pusti iz sebe duše žive po vrstama njihovijem, stoku i sitne životinje i zvijeri zemaljske po vrstama njihovijem.“. Ako, dakle, Bog, proizvodeći druge stvari iz stvari koje su već bile načinjene, ukazuje na njih preko proroka i kaže nam šta je proizveo iz tog i tog izvora (premda bismo i sami mogli pretpostaviti da potiču iz nekog izvora, a ne ni iz čega; jer već behu stvorene izvesne stvari, od kojih bi se lako moglo činiti da su načinjene); ako je Sveti Duh uzeo na Sebe toliku brigu za naše poučavanje, da bismo znali od čega je sve proizvedeno, ne bi li nas na isti način dobro obavestio i o nebu i o zemlji, ukazujući nam od čega ih je načinio, ako se njihov iskon sastojao od kakve materijalne supstance, tako da je, što je više izgledalo da ih je načinio ni iz čega, u stvari još manje bilo načinjeno od čega bi se moglo činiti da ih je načinio? Stoga, kao što nam pokazuje iskon iz kojeg je izveo one stvari koje potiču iz datog izvora, tako i u pogledu onih stvari za koje ne ukazuje odakle ih je proizveo, potvrđuje (tim ćutanjem našu tvrdnju) da su proizvedene ni iz čega. „U početku“, dakle, „stvori Bog nebo i zemlju.“. Postanje 1:1 Poštujem puninu Njegovog Pisma, u kome mi objavljuje i Tvorca i tvorevinu. U jevanđelju, štaviše, otkrivam Služitelja i Svedoka Tvorca, i to Njegovu Reč. Jovan 1:3 Ali da li je sve načinjeno iz kakve podložne Materije, to nigde još nisam uspeo da nađem. Gde je takva tvrdnja napisana, mora nam reći Hermogenova radionica. Ako nigde nije napisana, onda neka se boji onoga jao koje preti svima koji dodaju ili oduzimaju od napisane reči. Otkrivenje 22:18-19
Poglavlje 34. Pretpostavka da je Bog sve stvorio ni iz čega, koju pruža konačno svođenje svega na ništa. Mesta iz Svetog pisma koja dokazuju to svođenje, odbranjena od Hermogenove optužbe da su samo slikovita
Uostalom, verovanje da je sve načinjeno ni iz čega biće nam utisnuto onim konačnim domostrojem Boga koji će sve stvari vratiti u ništa. Jer „saviće se nebesa kao knjiga“; štaviše, ono će se svesti na ništa zajedno sa samom zemljom, sa kojom je u početku i načinjeno. „Nebo i zemlja će proći“ Matej 24:35 kaže On. „prvo nebo i prva zemlja prođoše“ Otkrivenje 21:1 „mjesta im se ne nađe“ Otkrivenje 20:11 jer, naravno, ono što dospeva do kraja gubi mesto. Na isti način David kaže: „nebesa su djelo ruku tvojih. To će proći, a ti ćeš ostati; sve će to kao haljina ovetšati, kao haljinu promijenićeš ih i promijeniće se.“. A biti izmenjen znači otpasti od onog prvobitnog stanja koje gube podvrgavajući se promeni. „I zvijezde nebeske padoše na zemlju, kao što smokva odbacuje zametke svoje kad je zaljulja veliki vjetar;“ Otkrivenje 6:13 „Gore kao vosak tope se od lica Gospodnjega, od lica Gospoda svoj zemlji.“; to jest, „kad ustane da potre zemlju.“. Isaija 2:19 „jezera ću isušiti.“ Isaija 42:15 „koji traže vode a nje nema“. Isaija 41:17 Čak „mora nema više“. A ako bi neko otišao tako daleko da pretpostavi kako sva ova mesta treba tumačiti duhovno, ipak ih neće moći lišiti istinskog ostvarenja onih ishoda koji se moraju zbiti upravo onako kako su zapisani. Jer sve govorne slike nužno proishode iz stvarnih stvari, a ne iz utvarnih; zato što ništa nije kadro da preda nešto svoje za poređenje, osim ako zaista i jeste upravo ono što u poređenju predaje. Vraćam se, dakle, načelu koje utvrđuje da će se sve stvari koje su nastale ni iz čega naposletku vratiti u ništa. Jer Bog ne bi načinio ništa propadljivo od onoga što je večno, to jest, od Materije; niti bi od većih stvari stvorio niže, čijoj bi naravi više odgovaralo da od nižih proizvodi veće — drugim rečima, ono večno od onoga što je propadljivo. To je obećanje koje On daje i našem telu, i bila je Njegova volja da u nas položi ovaj zalog sopstvene vrline i moći, da bismo verovali da je zaista probudio svemir ni iz čega, kao da je bio uronjen u smrt — u smislu, naravno, njegovog prethodnog nepostojanja, radi toga da dođe u postojanje.
Poglavlje 45. Zaključak. Suprotnost između Hermogenovih tvrdnji i svedočanstva Svetog pisma o stvaranju. Stvaranje ni iz čega, a ne iz Materije
Ali nam proroci i apostoli nisu tako kazali — da je svet načinio Bog tek pojavljujući se i približavajući se Materiji. Nisu čak ni pomenuli ikakvu Materiju, nego (rekoše) da „Gospod me je imao u početku puta svojega, prije djela svojih, prije svakoga vremena.“. Priče Solomonove 8:22-23 Zatim da je proizvedena Reč, „Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo.“. Jovan 1:3 Zaista, „Riječju Gospodnjom nebesa se stvoriše, i duhom usta njegovijeh sva vojska njihova.“ On je desnica Gospodnja, Isaija 48:13 štaviše Njegove dve ruke, kojima je delao i sazdao svemir. Jer, kaže On, „nebesa su djelo ruku tvojih“, čime „nebesa premjerio peđu? Ko je mjerom izmjerio prah zemaljski“ Nemoj toliko da obasipaš Boga laskanjem da tvrdiš kako je pukim svojim pojavljivanjem i prostim približavanjem proizveo tolike i tako velike suštine, umesto da ih je radije oblikovao sopstvenim energijama. Jer to dokazuje Jeremija kada kaže: „On je stvorio zemlju silom svojom, utvrdio vasiljenu mudrošću svojom, i razumom svojim razapeo nebesa.“. Jeremija 51:15 To su energije čijim je naporom načinio ovaj svemir. Njegova je slava veća ako se trudio. Naposletku, sedmoga dana počinuo je od dela svojih. I jedno i drugo bilo je na Njegov način. Ako je, naprotiv, načinio ovaj svet prosto tako što se pojavio i približio mu se, da li je po dovršenju svoga dela prestao da se pojavljuje i da mu se približava. Ne, naprotiv, Bog je počeo da se pojavljuje još uočljivije i da bude svuda dostupan od vremena kada je svet načinjen. Vidiš, dakle, kako sve postoji delovanjem onoga Boga koji „On je stvorio zemlju silom svojom, utvrdio vasiljenu mudrošću svojom, i razumom svojim razapeo nebesa.“; ne pojavljujući se tek, niti se približavajući, nego primenjujući svemoćne napore svoga uma, svoje mudrosti, svoje moći, svoga razuma, svoje reči, svoga Duha, svoje sile. A ove Mu stvari ne bi bile potrebne da je bio savršen prostim pojavljivanjem i približavanjem. One su, međutim, Njegove „što je na Njemu nevidljivo“, koje se, prema apostolu, „od postanja svijeta umom se na stvorenjima jasno vidi“ Rimljanima 1:20 one nisu delovi neke neodređene Materije, nego su čulna svedočanstva Njega samog. „Jer ko poznade um Gospodnji?“, Rimljanima 11:34 o čemu (apostol) uzvikuje: „O dubino bogatstva i premudrosti i razuma Božijega! Kako su neispitivi sudovi njegovi i neistraživi putevi njegovi!“ A koju jasniju istinu ove reči pokazuju, nego da je sve načinjeno ni iz čega? One se ne mogu doznati niti istražiti, osim od Boga samoga. Inače, kada bi se mogle pratiti ili otkriti u Materiji, mogle bi se i istražiti. Stoga, u onoj meri u kojoj je postalo očigledno da Materija nije imala prethodno postojanje (već i iz te okolnosti da je nemoguće da je imala takvo postojanje kakvo joj se pripisuje), u toj meri je dokazano da je sve načinio Bog ni iz čega. Mora se, međutim, priznati da je Hermogen, opisujući Materiji stanje slično svom sopstvenom — nepravilno, zbrkano, uzburkano, sumnjivog i naglog i uzavrelog poriva — pokazao uzorak sopstvene veštine i naslikao sopstveni portret. (Protiv Hermogena)
Origen
18. (3) O suštini.
Na trećem mestu, početak može biti ono iz čega stvar proishodi, podložna materija iz koje se stvari oblikuju. To je, međutim, stanovište onih koji drže da je sama materija nestvorena, stanovište koje mi vernici ne možemo deliti, budući da verujemo da je Bog načinio ono što jeste iz onoga što nije, kao što uči majka sedmorice mučenika u Makavejskim knjigama, 2. Makavejska 7:28 i kao što je usadio anđeo pokajanja u Pastiru. (Tumačenje Jevanđelja po Jovanu, Knjiga I)
4. Pojedine tačke jasno predate u učenju apostola jesu sledeće:—
Prvo, da postoji jedan Bog, koji je sve stvorio i uredio, i koji je, kada ništa nije postojalo, sve pozvao u biće — Bog od prvog stvaranja i osnivanja sveta — Bog svih pravednika, Adama, Avelja, Sita, Enosa, Enoha, Noja, Sera, Avrama, Isaka, Jakova, dvanaestorice patrijaraha, Mojsija i proroka; i da je ovaj Bog u poslednje dane, kao što je unapred objavio preko svojih proroka, poslao Gospoda našeg Isusa Hrista da najpre pozove k sebi Izrailj, a potom i neznabošce, nakon nevernosti naroda Izrailjevog. Ovaj pravedni i dobri Bog, Otac Gospoda našeg Isusa Hrista, sam je dao zakon i proroke, i jevanđelja, budući takođe Bog apostola i Starog i Novog zaveta. (De Principiis, PREDGOVOR)
4. Ako je sada, tokom naše rasprave, utvrđeno da je tako, čini se da sledi da zatim razmotrimo prirodu telesnog bića, budući da raznolikost u svetu ne može postojati bez tela. Očigledno je iz same prirode stvari da telesna priroda dopušta raznolikost i različitost promene, tako da je sposobna da pretrpi sve moguće preobražaje, kao što je, na primer, pretvaranje drveta u vatru, vatre u dim, dima u vazduh, ulja u vatru. Zar i sama hrana, bilo čovekova bilo životinjska, ne pokazuje isti osnov promene? Jer šta god uzmemo kao hranu, pretvara se u suštinu našega tela. Ali kako se voda menja u zemlju ili u vazduh, i vazduh opet u vatru, ili vatra u vazduh, ili vazduh u vodu — premda to nije teško objasniti — ipak je ovom prilikom dovoljno samo ih pomenuti, jer nam je cilj da raspravljamo o prirodi telesne materije. Pod materijom, dakle, razumemo ono što je položeno pod tela, to jest ono čime, kroz davanje i usađivanje svojstava, tela postoje; a pominjemo četiri svojstva — toplotu, hladnoću, suvoću, vlažnost. Ova četiri svojstva, usađena u ὕλη, ili materiju (jer se nalazi da materija u svojoj sopstvenoj prirodi postoji bez pomenutih svojstava), proizvode različite vrste tela. Iako je ova materija, kao što smo gore rekli, prema svojoj sopstvenoj prirodi bez svojstava, nikada se ne nalazi da postoji bez nekog svojstva. I ne mogu da razumem kako su toliki ugledni ljudi bili mišljenja da je ova materija, koja je tako velika i poseduje takva svojstva da može biti dovoljna za sva tela u svetu za koja je Bog hteo da postoje, i da bude pratilac i sluga Tvorca za koje god oblike i vrste je poželeo u svemu, primajući u sebe koja god svojstva je hteo da joj podari, bila nestvorena, to jest, da je nije oblikovao sam Bog, koji je Tvorac svega, nego da su njena priroda i moć bile plod slučaja. I čudim se što zameraju onima koji poriču ili Božju stvaralačku moć ili Njegovo promisliteljsko upravljanje svetom, i optužuju ih za bezbožnost zato što misle da tako veliko delo kao što je svet može postojati bez graditelja ili nadzornika; dok sami navlače na sebe sličnu optužbu za bezbožnost govoreći da je materija nestvorena i suvečna nestvorenom Bogu.
Prema tom shvatanju, dakle, ako radi rasprave pretpostavimo da materija nije postojala, kao što ovi tvrde govoreći da Bog nije mogao ništa da stvori kada ništa nije postojalo, On bi bez sumnje bio besposlen, nemajući materiju na kojoj bi delovao — materiju koja Mu, kažu, nije bila pribavljena Njegovim sopstvenim uređenjem, nego slučajem; i misle da je to, što je otkriveno slučajno, moglo da Mu bude dovoljno za poduhvat tako ogromnog obima i za pokazivanje sile Njegove moći, i da je, primajući zamisao sve Njegove mudrosti, moglo biti razlučeno i oblikovano u svet. A meni se to čini veoma besmislenim i mišljenjem onih ljudi koji su posve neuki o sili i razumnosti nestvorene prirode. Ali da bismo malo jasnije videli prirodu stvari, dopustimo za trenutak da materija nije postojala i da je Bog, kada ranije ništa nije postojalo, učinio da u postojanje dođu one stvari koje je želeo, zašto bismo pretpostavljali da bi Bog stvorio materiju bolju ili veću, ili druge vrste, od one koju je proizveo iz sopstvene moći i mudrosti, da bi postojalo ono što ranije nije postojalo? Da li bi stvorio goru i nižu materiju, ili istu onakvu kakvu oni nazivaju nestvorenom? A mislim da će svakome vrlo lako biti jasno da ni bolja ni niža materija ne bi mogla da primi oblike i vrste sveta, da nije bila takva kakva ih je zaista i primila. I zar onda ne izgleda bezbožno nazivati nestvorenim ono što bi se, ako se veruje da ga je oblikovao Bog, bez sumnje pokazalo takvim kakvo je i ono što oni nazivaju nestvorenim?
5. Ali da bismo, po autoritetu Svetog pisma, verovali da je tako, čuj kako se u knjizi Makavejskoj, gde majka sedmorice mučenika podstiče svoga sina da izdrži mučenje, ova istina potvrđuje; jer ona kaže: „Preklinjem te, čedo, da pogledaš na nebo i na zemlju, i vidjeći sve što je u njima, da poznaš da je to sve Bog stvorio iz nebića“****. I u knjizi Pastira, u prvoj zapovesti, on govori ovako: Pre svega veruj da postoji jedan Bog koji je sve stvorio i uredio, i učinio da sve dođe u postojanje, i to iz stanja ništavila****. Možda se na to odnosi i izraz u Psalmima: „on zapovijeda i stvoriše se“. Jer reči „on zapovijeda i stvoriše se“ izgleda da pokazuju kako se misli na suštinu onih stvari koje postoje; dok se za one druge, „on zapovijeda i stvoriše se“ čini da su rečene o svojstvima kojima je sama suština oblikovana. (Isto, KNJIGA II)
Dodatna literatura