Rana Crkva, monarhija i hijerarhija
Spisak citata koji se ovde navode preuzet je iz knjige Dejvida V. Berkota (David W. Bercot) A Dictionary of Early Christian Beliefs, koju je objavio Hendrickson Publishers, Peabody, Masačusets, 1998, str. 255-262.
Autor će navoditi određeni tom i broj strane desetotomnog izdanja The Ante-Nicene Fathers, prir. Aleksander Roberts i Džejms Donaldson, 1885–1887, koje je Hendrickson ponovo štampao 1994). Na primer, ovo 1.144 znači tom 1, str. 144. Berkot će takođe naznačiti da li je hrišćanski pisac istočni i/ili zapadni teolog/apologeta (I = istočni, Z = zapadni).
Evo linkova na kojima se ovo izdanje može naći na internetu:
Rani hrišćanski crkveni oci. 38 tomova.
Sva isticanja su moja.
C. Razlika u poretku
„ali sjesti meni s desne i s lijeve strane, nije moje da dam, nego kojima je pripremio Otac moj.“ Matej 20:23.
„Kad podignete Sina Čovječijega, onda ćete doznati da Ja jesam, i da ništa sam od sebe ne činim; nego kako me nauči Otac moj, onako govorim.“ Jovan 8:28, 29.
„Jer ja ne govorih sam od sebe, nego Otac moj koji me posla, on mi dade zapovijest šta da kažem i šta da govorim.“ Jovan 12:49, 50.
„Bog Avraamov i Isakov i Jakovljev, Bog otaca naših, proslavi Sina svojega Isusa“ Dela apostolska 3:13.
„Jer se zaista sabraše u ovome gradu na Svetoga Sina tvojega Isusa, kojega si pomazao, Irod i Pontijski Pilat sa neznabošcima i s plemenima Izrailjevim“ Dela apostolska 4:27.
„hoću da znate da je svakome mužu glava Hristos, a muž je glava ženi, a Bog je glava Hristu“ 1. Korinćanima 11:3.
„A kad mu sve pokori, onda će se i sam Sin pokoriti Onome koji mu sve pokori, da bude Bog sve u svemu.“ 1. Korinćanima 15:25–28.
„Otkrivenje Isusa Hrista, koje njemu dade Bog, da pokaže slugama svojim“ Otkrivenje 1:1.
Gospod nije činio ništa bez Oca, jer je bio sjedinjen s Njim. . . . [Postoji] jedan Isus Hristos, koji je izašao od jednog Oca. On je s jednim Ocem i otišao je jednom Ocu. Ignjatije (oko 105, I), 1.62.
Budite sledbenici Isusa Hrista, kao što je i On sledbenik svoga Oca. Ignjatije (oko 105, I), 1.84.
On je Gospodar naroda, pošto je svu vlast primio od svoga Oca. Jerma (oko 150, Z), 2.35.
Oni objavljuju da se naše ludilo sastoji u ovome: da raspetom čoveku dajemo mesto drugo po redu, odmah iza nepromenljivog i večnog Boga, Tvorca svega. Jer oni ne razaznaju tajnu koja je u tome. Justin Mučenik (oko 160, I), 1.167.
Onaj za koga se kaže da se javio Avrahamu, Jakovu i Mojsiju, i koji se naziva Bogom, različit je od Onoga koji je sve stvorio. Mislim, brojčano je različit; nije različit po volji. Jer tvrdim da On nikada ni u jednom trenutku nije učinio ništa što Onaj koji je stvorio svet (iznad koga nema drugoga Boga) nije želeo da On i učini i da se time bavi. Justin Mučenik (oko 160, I), 1.224.
Ponoviću ceo Psalam, da biste čuli Njegovo strahopoštovanje prema Ocu. Poslušajte kako sve upućuje Njemu i kako se moli da Ga On izbavi od ove smrti. . . . „Bože, Bože moj, zašto si me ostavio udaljivši se od spasenja mojega, od riječi vike moje? Bože moj! Vičem danju, a ti me ne slušaš, i noću, ali nemam mira.“ Justin Mučenik (oko 160, I), 1.248.
Sin izvršava blagovoljenje Oca. Jer Otac šalje, a Sin je poslat i dolazi. Irinej (oko 180, I/Z), 1.468.
Jer Njegov Potomak i Njegova Slika služe Mu u svakom pogledu. To jest, Sin i Sveti Duh, Reč i Mudrost — kojima svi anđeli služe i kojima su podložni. Irinej (oko 180, I/Z), 1.470.
Sama Reč je otkrivena tajna: Bog u čoveku i čovek u Bogu. Posrednik izvršava volju Oca. Jer Posrednik je Reč, koja je zajednička i čoveku i Bogu. On je Sin Božji, ali Spasitelj ljudi. On je Sluga Božji, ali naš Učitelj. Kliment Aleksandrijski (oko 195, I), 2.271.
Čuli smo da je rečeno: „Ali hoću da znate da je svakome mužu glava Hristos, a muž je glava ženi, a Bog je glava Hristu.“ . . . Sin vidi dobrotu Oca. Bog Spasitelj dela, jer se naziva Prvim Načelom svega. On je prvi bio odslikan iz nevidljivoga Boga, pre vekova. On je oblikovao sve što je nastalo posle Njega. Kliment Aleksandrijski (oko 195, I), 2.453.
Ksenokrat Halkidonjanin pominje vrhovnog Zevsa i podređenog Zevsa. Time ostavlja nagoveštaj Oca i Sina. Kliment Aleksandrijski (oko 195, I), 2.471.
Isus je Gospod svega i iznad svega služi volji Dobroga i Svemogućega Oca. Kliment Aleksandrijski (oko 195, I), 2.524.
On sam je objavio da ne čini svoju volju, nego volju Oca. Tertulijan (oko 198, Z), 3.682.
Međutim, što se tiče Oca, samo jevanđelje koje nam je zajedničko posvedočiće da On nikada nije bio vidljiv, prema Hristovoj reči. . . . On misli na to da je Otac nevidljiv, a u čijoj vlasti i u čije ime beše Bog koji se javio kao Sin Božji. Tertulijan (oko 207, Z), 3.319.
Pored naziva Sin, On je bio i Poslani. Stoga je vlast Pošiljaoca nužno morala najpre da se pokaže u svedočanstvu Poslanoga. To je zato što niko ko dolazi u vlasti drugoga ne objavljuje ništa sam od sebe, to jest, na osnovu sopstvene tvrdnje. Tertulijan (oko 207, Z), 3.321, 322.
On sam je od Oca primio sposobnost da izgovara reči u pravo vreme: „Gospod Gospod dade mi jezik učen da umijem progovoriti zgodnu riječ umornom“ Međutim, Markion nam predstavlja Hrista koji nije podložan Ocu. Tertulijan (oko 207, Z), 3.415.
Nikakvo uputstvo o spasenju anđela Hristos nikada nije primio od Oca. A ono što Otac nije ni obećao ni zapovedio, Hristos nije mogao ni da preduzme. Tertulijan (oko 210, Z), 3.533.
Sinu Božjem je potpuno poverena zaštita vere. On je moli od Oca — od koga prima svu vlast na nebu i na zemlji. Tertulijan (oko 212, Z), 4.117.
Niko, dakle, neće umanjiti [Božju monarhiju] time što priznaje Sina. Jer je izvesno da mu ju je poverio Otac. Na kraju, On je mora ponovo predati Ocu. Tertulijan (oko 213, Z), 3.600.
Kod nas, međutim, jedino Sin poznaje Oca i sam je otkrio nedra Očeva. On je takođe sve čuo i video s Ocem. I ono što Mu je Otac zapovedio, to i govori. I nije izvršio svoju volju, nego Očevu. To je najprisnije znao, čak od početka. . . . Reč je, dakle, i uvek u Ocu (kao što kaže: „sam ja u Ocu“) i uvek je kod Boga (prema onome što je zapisano: „i Logos bješe u Boga“). Nikada nije odvojena od Oca, niti različita od Oca, jer „Ja i Otac jedno smo.“ Tertulijan (oko 213, Z), 3.603.
Razmisli da li se i Sin ne označava ovim nazivima, On koji je po sopstvenom pravu Bog Svemogući, utoliko što je Reč Svemogućega Boga i što je primio vlast nad svim. On je Svevišnji, utoliko što je uzvišen s desne strane Boga, kao što Petar izjavljuje u Delima apostolskim. On je Gospod nad vojskama, jer Mu je Otac sve podložio. Tertulijan (oko 213, Z), 3.613.
On u skladu s tim kaže Unum, izraz srednjeg roda, koji ne podrazumeva jedinstvenost broja, nego jedinstvo suštine, sličnosti i sjedinjenja. Podrazumeva ljubav sa Očeve strane, koji voli Sina. I podrazumeva pokornost sa Sinovljeve strane, koji sluša volju Očevu. Tertulijan (oko 213, Z), 3.618.
Otac je taj koji zapoveda, Sin koji sluša, a Sveti Duh koji daje razumevanje. Otac je nad svima, Sin je kroz sve, a Sveti Duh je u svima. Ipolit (oko 205, Z), 5.228.
On se naziva „Koji je ikona Boga nevidljivoga, Prvorođeni prije svake tvari“ „Jer Njime bi sazdano sve, što je na nebesima i što je na zemlji, što je vidljivo i što je nevidljivo, bili prijestoli ili gospodstva, ili načalstva ili vlasti; sve je Njime i za Njega sazdano. I On je prije svega, i sve u njemu postoji.“ Dakle, On je glava svega, imajući jedino Boga Oca kao svoju glavu. Jer je zapisano: „Bog je glava Hristu“ Origen (oko 225, I), 4.281.
Postao je poslušan Ocu — ne samo smrću na krstu — nego i na kraju sveta. Jer On u sebi obuhvata sve one koje podlaže Ocu i koji kroz Njega dolaze do spasenja. Jer se za Njega samog (zajedno s njima i u njima) kaže da je i On podložan Ocu. . . . Prema tome, evo šta apostol kaže o Njemu: „A kad mu sve pokori, onda će se i sam Sin pokoriti Onome koji mu sve pokori, da bude Bog sve u svemu.“ Zaista, ne znam kako jeretici — ne shvatajući smisao apostolovih reči — smatraju da je izraz „podložnost“ ponižavajući kada se primeni na Sina. . . . A prema njihovom shvatanju, apostolove reči znače . . . da će Onaj koji sada nije podložan Ocu postati Mu podložan kada Otac najpre bude sve podložio Njemu. Međutim, zapanjen sam kako se može zamisliti da značenje bude to da će Onaj koji sada ni sam nije u podložnosti (kada Mu sve nije podloženo) kasnije biti učinjen podložnim pošto Mu sve bude podloženo. Origen (oko 225, I), 4.343.
Niti smemo propustiti da pomenemo Reč, koja je Bog posle Oca svega. Origen (oko 228, I), 9.303.
Neće mu biti teško da objasni zašto mu Otac govori: „I reče mi: Ti si sluga moj, u Izrailju ću se tobom proslaviti.“ i nešto dalje: „I reče mi: Malo je da mi budeš sluga da se podigne pleme Jakovljevo i da se vrati ostatak Izrailjev, nego te učinih vidjelom narodima da budeš moje spasenje do krajeva zemaljskih.“ Jer ne oklevamo da kažemo da se dobrota Hristova pokazuje u većem i božanskijem svetlu . . . zato što „Unizio je sebe i bio poslušan do smrti, i to do smrti na krstu“ nego što bi se pokazala da je jednakost s Bogom smatrao nečim čega se treba grabiti i da je ustuknuo pred tim da postane sluga radi spasenja sveta. On želi da nas nauči da je, prihvatajući ovo stanje služenja, primio veliki dar od svoga Oca. Otuda kaže: „i Bog će moj biti sila moja.“ Origen (oko 228, I), 9.316.
Kao što je Hristos naša glava, tako je Bog Njegova glava. Origen (oko 228, I), 9.318.
Reč Božja, koja se naziva Vernom, naziva se i Istinitom. U pravednosti sudi i ratuje. Jer je od Boga primila sposobnost suđenja. Origen (oko 228, I), 9.326.
Nerođeni Bog je zapovedio Prvorođenome svega stvorenja, i oni su stvoreni. Origen (oko 228, I), 9.331.
Prvo, dakle, stoji Otac, bez ikakvog obrtanja ili promene. A zatim stoji i Njegova Reč, koja uvek nastavlja svoje delo spasenja. Origen (oko 228, I), 9.369.
Kažemo da je vidljivi svet pod upravom Onoga koji je sve stvorio. Time izjavljujemo da Sin nije moćniji od Oca — nego da Mu je podređen. A ovo verovanje zasnivamo na rečima samoga Isusa: „Otac moj veći je od mene.“ I niko od nas nije toliko lud da izjavi da je Sin čovečji Gospod nad Bogom. Ali Spasitelja smatramo Bogom Rečju, i Mudrošću, Pravednošću i Istinom. I svakako kažemo da On ima vlast nad svim što Mu je u tom svojstvu podloženo. Ali ne kažemo da se Njegova vlast proteže na Boga i Oca koji je Vladar nad svima. Origen (oko 248, I), 4.645.
Ko ne priznaje da je ličnost Sina druga posle Oca? Novatijan (oko 235, Z), 5.636.
Božanstveno Sveto pismo (ne toliko Staroga koliko i Novoga zaveta) svuda pokazuje da je On rođen od Oca. Kroz Njega je sve postalo i bez Njega ništa nije postalo. Uvek je slušao i još uvek sluša Oca. Uvek ima vlast nad svim — ali Mu je to predao, dodelio ili dopustio sam Otac. A šta može biti tako očigledan dokaz da On nije Otac, nego da je Sin, kao to što se pokazuje poslušnim Bogu Ocu. Novatijan (oko 235, Z), 5.637.
Izjavljuje da Ga je Otac posvetio. Stoga, primajući posvećenje od Oca, On je drugi u odnosu na Oca. Očigledno je, dakle, da Onaj koji je drugi u odnosu na Oca nije Otac, nego Sin. Jer da je bio Otac, On bi davao, a ne primao posvećenje. . . . Osim toga, kaže da je poslat. Dakle, budući poslušan u svom dolasku, budući poslat, pokazao se kao Sin — a ne kao Otac. Da je bio Otac, On bi bio taj koji šalje. Ali budući poslat, nije bio Otac. Inače bi se, budući poslat, pokazalo da je Otac podložan drugom Bogu. Novatijan (oko 235, Z), 5.638.
On je takođe slika Boga Oca. . . . I Sin je podražavalac svih Očevih dela. Stoga svako može smatrati kao da vidi Oca kada vidi Onoga koji uvek podražava nevidljivoga Oca u svim svojim delima. Novatijan (oko 235, Z), 5.639. Hristos je tu istu silu, kojom smo kršteni i posvećeni, primio od istoga Oca koga je nazvao većim od sebe. To je isti onaj Otac od koga je želeo da bude proslavljen, čiju je volju ispunio čak do poslušnosti u ispijanju čaše i podnošenju smrti. Kiprijan (oko 250, Z), 5.384.
Onaj ko se naziva ispovednikom Hristovim treba da podražava Hrista koga ispoveda. . . . Jer je On sam uzvišen od Oca. Jer, kao Reč, Sila i Mudrost Boga Oca, ponizio se na zemlji. . . . I On sam je primio najviše ime od Oca kao nagradu za svoju poniznost. Kiprijan (oko 250, Z), 5.428.
„Jer sam sišao s neba ne da tvorim volju svoju, nego volju Oca, koji me posla.“ A ako je Sin bio poslušan da vrši volju svoga Oca, koliko više treba sluga da bude poslušan da vrši volju svoga Gospodara. Kiprijan (oko 250, Z), 5.451.
Ovoga milosrđa i ove milosti Reč i Sin Božji poslat je kao Delitelj i Gospodar. . . . On je Sila Božja. On je Logos. On je Njegova Mudrost i Slava. Ulazi u devicu. Kroz Svetoga Duha se odeva telom. Bog se sjedinjuje s čovekom. Ovo je naš Bog, ovo je Hristos, koji, kao Posrednik između njih dvojice, oblači čoveka da bi ga priveo Ocu. Ono što je čovek, Hristos je hteo da bude — da bi čovek mogao da bude ono što je Hristos. Kiprijan (oko 250, Z), 5.468.
Zasigurno, volja Sina nije jedno, a volja Oca nešto drugo. Jer za Onoga koji hoće ono što Otac hoće vidi se da ima Očevu volju. Zato govori slikovito kada kaže: „Ali ne moja volja, no tvoja neka bude!“ Jer nije da želi da čaša bude uklonjena, nego ispravan ishod svoga stradanja prepušta Očevoj volji. Time poštuje Oca kao Prvoga [grč. arche]. Dionisije Aleksandrijski (oko 262, I), 6.94, kako ga citira Atanasije.
Na glavi je pokazana belina. „a Bog je glava Hristu“ Viktorin (oko 280, Z), 7.344.
Proroci i apostoli su potpunije govorili o Sinu Božjem. Pripisali su Mu božanstvo iznad ostalih ljudi. Svoje pohvale Njemu nisu upućivali na učenje anđela, nego na Onoga o kome zavise svaka vlast i sila. Jer je priličilo da On, koji je bio veći od svega posle Oca, ima Oca kao svoga svedoka — koji je jedini veći od Njega samog. Metodije (oko 290, I), 6.331.
Kada je Bog započeo građevinu sveta, postavio je nad celo delo onoga prvog i najvećeg Sina. Koristio Ga je istovremeno kao Savetnika i Umetnika, u zamišljanju, uređivanju i izvršavanju. Jer Sin je savršen i u znanju, i u rasuđivanju, i u sili. Laktancije (oko 304–313, Z), 7.53.
Isus je pokazao veru prema Bogu. Jer je učio da postoji samo jedan Bog i da jedino tog jednog Boga treba obožavati. Niti je ikada rekao da je On sam [taj] Bog. Jer ne bi sačuvao svoju vernost da je uveo drugoga Boga pored Onoga jednog. Jer je poslat da ukine lažne bogove i da potvrdi postojanje jednoga Boga. To ne bi značilo objavljivati jednoga Boga niti vršiti delo Onoga koji Ga je poslao. . . . Bio je toliko veran zato što sebi nije prisvajao baš ništa. Zbog toga je, da bi ispunio zapovesti Onoga koji Ga je poslao, primio dostojanstvo večnoga Sveštenika, čast vrhovnoga Cara, vlast Sudije i ime Boga. Laktancije (oko 304–313, Z), 7.114.
Mi hrišćani nismo ništa drugo nego obožavaoci Vrhovnoga Cara i Glave, pod našim Gospodarem, Hristom. Arnobije (oko 305, I), 6.419.
Otkriće se iz kojih je oblasti došao, kojega Boga je Služitelj. Arnobije (oko 305, I), 6.426.
Ko ne prima Hrista, ne prima Njegovoga Boga i Oca. Apostolske ustanove (sastavljeno oko 390, I), 7.404.
Neka đakon služi episkopu kao što Hristos služi svome Ocu. I neka mu služi besprekorno u svemu. Jer Hristos ne čini ništa sam od sebe, nego uvek čini ono što je ugodno Njegovom Ocu. Apostolske ustanove (sastavljeno oko 390, I), 7.410.
Hristos ne čini ništa bez svoga Oca. . . . I kao što je Sin ništa bez svoga Oca, tako je i đakon ništa bez svoga episkopa. I kao što je Sin podložan svome Ocu, tako je svaki đakon podložan svome episkopu. Apostolske ustanove (sastavljeno oko 390, I), 7.411.
On . . . blagosilja i slavi Gospoda Boga Svemogućega, Oca Jedinorodnoga Boga. Apostolske ustanove (sastavljeno oko 390, I), 7.477; vidi takođe 2.227, 3.438.
Dodatna literatura