RANA CRKVA I MOLITVE SVETITELJA
Citati koji su ovde predstavljeni dokumentuju rasprostranjeno verovanje u molitve/posredovanja anđela i svetitelja za vernike na zemlji. Sve isticanje je moje.
Jermin pastir (89-145. n. e.)
Poglavlje 4
Mnogo sam ga molio da mi objasni poređenje o njivi, i o gospodaru vinograda, i o robu koji je pokolčio vinograd, i o kolju, i o korovu koji je iščupan iz vinograda, i o sinu, i o prijateljima koji su bili savetnici, jer sam znao da su sve te stvari neka vrsta parabole. A on mi odgovori i reče: Veoma si uporan sa svojim pitanjima. Ne treba, nastavi on, uopšte da postavljaš pitanja; jer ako je potrebno nešto objasniti, biće ti obznanjeno. Rekoh mu: Gospodine, šta god da mi pokažeš, a ne objasniš, video sam uzalud, ne razumevajući njegovo značenje. Isto tako, ako mi govoriš u parabolama, a ne razjasniš ih, uzalud sam čuo tvoje reči. A on mi ponovo odgovori govoreći: Svako ko je sluga Božji i ima svoga Gospoda u srcu, moli od Njega razumevanje, i prima ga, i otvara svaku parabolu; i postaju mu poznate reči Gospodnje koje su izgovorene u parabolama. Ali oni koji su slabi i lenji u molitvi oklevaju da bilo šta zatraže od Gospoda; a Gospod je pun samilosti i daje bez izuzetka svima koji Ga mole. Ti pak, pošto si osnažen od svetog Anđela i pošto si od Njega dobio takvo posredovanje, i pošto nisi len, zašto ne moliš od Gospoda razumevanje i ne primiš ga od Njega? Rekoh mu: Gospodine, budući da si ti sa mnom, primoran sam da tebi postavljam pitanja, jer mi ti sve pokazuješ i razgovaraš sa mnom; ali kada bih te stvari video ili čuo bez tebe, tada bih molio Gospoda da mi ih objasni.
(Treća knjiga: Poređenja, PETO POREĐENJE — O ISTINSKOM POSTU I NJEGOVOJ NAGRADI: TAKOĐE O ČISTOTI TELA.)
Sveti Ipolit Rimski (oko 202-211. n. e.)
Recite mi, vi trojica mladića, setite se mene, preklinjem vas, da i ja sa vama dobijem isti udeo mučeništva, ko je bio četvrti sa vama koji je hodao usred peći i koji je pevao himne Bogu sa vama kao iz jednih usta? Opišite nam njegov lik i lepotu da bismo i mi, videvši ga u telu, mogli da ga prepoznamo. (Tumačenje Danila, 30.1[2])
Origen (233. n. e.)
„Ali ne moli se samo prvosveštenik [Hristos] za one koji se iskreno mole, nego i anđeli . . . kao i duše svetitelja koji su već usnuli.“ (O molitvi, 11)
Sveti Kliment Aleksandrijski (Aleksandrija, 208. n. e.)
Na taj način je on [istinski hrišćanin] uvek čist za molitvu. On se takođe moli u društvu anđela, budući da je već anđeoskog čina, i nikada nije izvan njihovog svetog čuvanja; i mada se moli sam, hor svetitelja stoji sa njim [u molitvi]. (Stromate, Knjiga VII, Poglavlje 12. Istinski gnostik je dobrotvoran, uzdržan i prezire svetovne stvari)
Sveti Kiprijan Kartaginski (253. n. e.)
5. Usrdno te opominjemo koliko god možemo, najdraži brate, radi uzajamne ljubavi kojom smo sjedinjeni jedni s drugima, da — budući da nas poučava promisao Gospoda koji nas opominje, i budući da smo upozoreni spasonosnim savetima božanske milosti da se dan našeg nadmetanja i borbe već približava — ne prestanemo da budemo istrajni sa svim narodom u postovima, u bdenjima, u molitvama. Budimo uporni, sa neprestanim uzdasima i čestim molitvama. Jer to je naše nebesko oružje, koje čini da čvrsto stojimo i hrabro istrajemo. To su duhovne odbrane i božansko oružje koje nas brani. Molimo se uvek jedni za druge sa obe strane [smrti]. Olakšajmo terete i nevolje uzajamnom ljubavlju, da bi, ako neko od nas, brzinom božanske snishodljivosti, prvi ode odavde, naša ljubav potrajala u prisustvu Gospoda, i naše molitve za našu braću i sestre ne prestale pred milošću Očevom. (Poslanica 56)
Sveti Kirilo Jerusalimski (350. n. e.)
9. Zatim pominjemo i one koji su usnuli pre nas, prvo patrijarhe, proroke, apostole, mučenike, da bi Bog na njihove molitve i posredovanja primio našu molbu. Zatim i u ime svetih otaca i episkopa koji su usnuli pre nas, i jednom rečju svih koji su tokom prošlih godina usnuli među nama, verujući da će to biti veoma velika korist za duše , za koje se prinosi molitva, dok je izložena ona sveta i najstrašnija žrtva. (Katihetska predavanja, Predavanje 23)
Sveti Ilarije iz Poatjea (365. n. e.)
„Onima koji žele da stoje [u Božjoj milosti] ne nedostaje ni zaštita svetitelja ni odbrana anđela.“ (Tumačenje Psalama, 124:5:6)
Sveti Jefrem (370. n. e.)
„Vi pobedonosni mučenici koji ste radosno podneli mučenja radi Boga i Spasitelja, vi koji imate smelost govora pred samim Gospodom, vi svetitelji, posredujte za nas koji smo plašljivi i grešni ljudi, puni lenjosti, da bi milost Hristova sišla na nas i prosvetlila srca svih nas da bismo ga voleli.“ (Tumačenje Marka)
„Setite me se, vi naslednici Božji, vi braćo Hristova; usrdno molite Spasitelja za mene, da bih kroz Hrista bio oslobođen od onoga koji se protiv mene bori iz dana u dan.“ (Strah na kraju života)
Pektorije (375. n. e.)
Ashandije, oče moj, veoma voljeni srca moga, sa mojom slatkom majkom i mojom braćom, setite se svoga Pektorija u miru Ribe [Hrista].“ (Pektorijev epitaf)
Grigorije Nazijanzin (380. n. e.)
„Neka ti [Kiprijane] milostivo gledaš odozgo na nas, i vodiš našu reč i život; i pasi ovo sveto stado… obraduj Sveto Trojstvo, pred kojim stojiš.“ (Besede 17[24])
4. Tako bi nas mogao utešiti; ali šta je sa stadom? Da li bi nam prvo obećao svoj nadzor i vođstvo, ti, čovek pod čijim bismo krilima svi rado počivali, i za čijim rečima žeđamo revnosnije nego ljudi koji pate od žeđi za najčistijim izvorom? Drugo, ubedi nas da nas dobri pastir koji je položio svoj život za ovce Jovan 10:11 nije ni sada napustio; nego je prisutan, i brine se i vodi, i poznaje svoje, i njegovi ga poznaju, i, mada telesno nevidljiv, duhovno biva prepoznat, i brani svoje stado od vukova, i ne dopušta nikome da se popne u tor kao razbojnik i izdajnik; da izopači i ukrade, glasom stranaca, duše koje su pod pravednim vođstvom istine. Da, čvrsto sam uveren da je njegovo posredovanje sada delotvornije nego što je nekada bila njegova pouka, jer je bliži Bogu, sada kada je zbacio svoje telesne okove i oslobodio svoj um od gline koja ga je zamračivala, i ophodi se nag sa nagošću prvotnog i najčistijeg Uma; budući uzdignut, ako nije drsko tako reći, na čin i poverenje anđela. To ćeš, svojom moći govora i duha, izložiti i razmotriti bolje nego što ja to mogu da skiciram. Ali da tvoj govor, usled nepoznavanja njegovih vrlina, ne bi daleko zaostao za onim što on zaslužuje, ja ću, iz sopstvenog poznavanja pokojnika, ukratko izneti nacrt i pripremni plan pohvalnog slova koje ću predati tebi, slavnom umetniku za takve teme, da bi pojedinosti lepote njegove vrline bile popunjene i prenete ušima i umovima svih. (Isto, Beseda 18)
Grigorije Niski (380. n. e.)
„[Jefreme], ti koji stojiš kod božanskog žrtvenika [na nebu] . . . drži nas sve u sećanju, moleći za nas oproštaj grehova i uživanje večnog carstva.“ (Beseda o Jefremu Sirijskom)
Jovan Zlatousti (392-396. n. e.)
„Kada primetiš da te Bog kažnjava, ne beži njegovim neprijateljima . . . nego njegovim prijateljima, mučenicima, svetiteljima i onima koji su mu bili ugodni i koji imaju veliku moć [kod Boga].“ (Besede 8:6)
„Ako, dakle, pokažem [nešto] o čemu on dok je bio živ nikada nije ni sanjao, ni on ni bilo koji drugi čovek koji je ikada živeo, kakav ćete drugi dokaz vaskrsenja tražiti? Jer to što neko dok je živ dobija bitke i pobede, budući car i imajući vojske na raspolaganju, nije nikakvo čudo, niti je zapanjujuće ili novo; ali to da neko posle Krsta i Groba čini tako velike stvari po svakoj zemlji i moru, upravo je to ono što je najviše ispunjeno takvim čuđenjem i objavljuje Njegovu božansku i neizrecivu Moć. I Aleksandar zaista posle svoje smrti nikada nije ponovo uspostavio svoje carstvo koje je bilo rastrgnuto na komade i sasvim ukinuto: i zaista, kako bi bilo verovatno da on, mrtav, to učini? Ali Hristos je upravo tada najviše uspostavio Svoje, nakon što je umro. A zašto govorim o Hristu? Kada je i Svojim učenicima darovao da zasijaju posle njihove smrti? Jer, recite mi, gde je Aleksandrov grob? Pokažite mi ga i recite mi dan kada je umro. A kod slugu Hristovih i sami grobovi su slavni, budući da su zaposeli najodaniji grad; i njihovi dani su dobro poznati, i čine praznike za ceo svet. I njegov grob ne poznaju ni njegovi sopstveni sunarodnici, a grob ovoga čoveka poznaju čak i varvari. A grobovi slugu Raspetoga sjajniji su od carskih palata; ne po veličini i lepoti građevina (mada ih i u tome nadmašuju), nego, što je mnogo više, po revnosti onih koji ih posećuju. Jer onaj koji nosi purpur i sam odlazi da zagrli te grobove, i, ostavljajući po strani svoju gordost, stoji moleći svetitelje da mu budu zastupnici kod Boga, a onaj koji nosi dijademu preklinje šatordžiju i ribara, iako su mrtvi, da mu budu zaštitnici. Hoćeš li se, dakle, usuditi, reci mi, da Gospoda ovih nazoveš mrtvim; čije sluge i posle svoje smrti jesu zaštitnici careva ovoga sveta?…“ (Besede na Drugu poslanicu Korinćanima, Beseda 26 2. Korinćanima 12:1-10)
Amvrosije Milanski (393. n. e.)
„Neka Petar, koji je tako delotvorno plakao za sebe, plače za nama i okrene ka nama blagonaklono lice Hristovo.“ (Šestodnev, 5:25:90)
Jeronim (406. n. e.)
6. Jer ti kažeš da duše apostola i mučenika prebivaju ili u naručju Avraamovom, ili na mestu osveženja, ili pod žrtvenikom Božjim, i da ne mogu napustiti svoje grobove i biti prisutne gde žele. One su, izgleda, senatorskog ranga, i nisu podvrgnute najgoroj vrsti tamnice i društvu ubica, nego se drže odvojeno u blagom i časnom pritvoru na ostrvima blaženih i u Jelisejskim poljima.
Hoćeš li ti propisivati zakon Bogu? Hoćeš li apostole staviti u okove? Tako da do dana suda treba da budu držani u zatočeništvu, i da nisu sa svojim Gospodom, iako je o njima napisano, Otkrivenje 14:4 „ovo su oni koji idu za Jagnjetom kuda god pođe“ Ako je Jagnje svuda prisutno, isto se mora verovati i za one koji su sa Jagnjetom. I dok đavo i demoni lutaju po celom svetu i prevelikom brzinom se svuda pojavljuju; zar mučenici, nakon prolivanja svoje krvi, treba da budu sklonjeni s očiju, zatvoreni u kovčegu, odakle ne mogu pobeći? Kažeš, u svom spisu, da dok smo živi možemo da se molimo jedni za druge; ali kada jednom umremo, molitva nijedne osobe za drugoga ne može biti uslišena, i to tim pre što mučenici, iako Otkrivenje 6:10 vape za osvetom svoje krvi, nikada nisu bili u stanju da dobiju ono što traže. Ako apostoli i mučenici dok su još u telu mogu da se mole za druge, kada bi trebalo da još uvek brinu za same sebe, koliko više to moraju činiti kada su jednom zadobili svoje vence, pobedili i trijumfovali?
Jedan jedini čovek, Mojsije, često izmoli oproštaj od Boga za šest stotina hiljada naoružanih ljudi; a Dela apostolska 7:59-60 Stefan, sledbenik svoga Gospoda i prvi hrišćanski mučenik, moli oproštaj za svoje progonitelje; a kada jednom uđu u svoj život sa Hristom, zar će imati manje moći nego pre?
Apostol Pavle Dela apostolska 27:37 kaže da mu je u lađi darovano dvesta sedamdeset šest duša; a kada je, posle svoga razrešenja, počeo da bude sa Hristom, zar mora da zatvori usta i da ne bude u stanju da kaže ni reč za one koji su po celom svetu poverovali u njegovo jevanđelje? Zar će Vigilantije, živi pas, biti bolji od Pavla, mrtvog lava? Bio bih u pravu kada bih to rekao po Propovedniku, kada bih priznao da je Pavle mrtav po duhu.
Istina je da se svetitelji ne nazivaju mrtvima, nego se za njih kaže da spavaju. Stoga Jovan 11:11 za Lazara, koji je trebalo da vaskrsne, kaže da je usnuo. A apostol 1. Solunjanima 4:13 zabranjuje Solunjanima da tuguju za onima koji su usnuli. Što se tebe tiče, ti spavaš i kada si potpuno budan, i spavaš kada pišeš, i iznosiš preda mnom apokrifnu knjigu koju, pod imenom Jezdrinim, čitate ti i tebi slični, a u toj knjizi je napisano da se posle smrti niko ne usuđuje da se moli za druge.
Nikada nisam pročitao tu knjigu: jer kakva je potreba uzimati u ruke ono što Crkva ne prihvata? Teško da ti je namera da me suočiš sa Balsamom, i Varvelom, i Manihejevim Tezaurusom, i smešnim imenom Leusibora; mada možda, budući da živiš u podnožju Pirineja i graničiš se sa Iberijom, slediš neverovatna čudesa drevnog jeretika Vasilida i njegovo takozvano znanje, koje je puko neznanje, i izlažeš ono što je osuđeno autoritetom celoga sveta.
Ovo kažem zato što u svom kratkom traktatu citiraš Solomona kao da je na tvojoj strani, premda Solomon te reči uopšte nikada nije ni napisao; tako da, kao što imaš drugog Jezdru, možeš imati i drugog Solomona.
I, ako želiš, možeš čitati izmišljena otkrivenja svih patrijaraha i proroka, i, kada ih naučiš, možeš ih pevati među ženama u njihovim tkačkim radionicama, ili radije naredi da se čitaju po tvojim krčmama, kako bi tim setnim pesmicama lakše podstakao neuku svetinu da ponovo napuni svoje čaše. (Protiv Vigilantija)
Avgustin (400-419. n. e.)
“Postoji crkvena disciplina, kao što verni znaju, kada se imena mučenika naglas čitaju na onom mestu kod oltara Božjeg, gde se za njih ne prinosi molitva. Molitva se, međutim, prinosi za pokojne koji se pominju. Jer je pogrešno moliti se za mučenika, čijim molitvama i sami treba da budemo preporučeni.” (Besede, 159:1)
21. Što se tiče odavanja počasti sećanju na mučenike, i Faustove optužbe da ih obožavamo umesto idola, ne bih se ni trudio da odgovorim na takvu optužbu da nije radi toga da pokažem kako je Faust, u želji da nas ukori, prekoračio manihejske izmišljotine i nesmotreno zapao u prostačku predstavu koja se nalazi u paganskoj poeziji, iako toliko želi da se razlikuje od pagana. Jer kada kaže da smo idole pretvorili u mučenike, on govori o tome da ih obožavamo sličnim obredima i da senke pokojnika umirujemo vinom i hranom. Da li vi, dakle, verujete u senke? Nikada vas nismo čuli da govorite o takvim stvarima, niti smo o njima čitali u vašim knjigama. Štaviše, vi se takvim zamislima po pravilu protivite: jer nam govorite da duše mrtvih, ako su zle ili neočišćene, moraju proći kroz razne promene ili trpeti još teže kazne; dok se dobre duše stavljaju na brodove i plove kroz nebo do onog izmišljenog predela svetlosti za koji su, boreći se, umrle. Po vama, dakle, nikakve duše ne ostaju blizu mesta gde je telo sahranjeno; pa kako onda mogu postojati senke pokojnika? Šta su one i gde su? Faustova ljubav prema zlobnom govoru navela ga je da zaboravi sopstveno verovanje; ili je možda u snu govorio o duhovima i nije se probudio čak ni kada je svoje reči video zapisane. Istina je da hrišćani odaju religioznu počast sećanju na mučenike, kako da nas podstakne da ih oponašamo tako i da bismo zadobili udeo u njihovim zaslugama, i pomoć njihovih molitava. Ali oltare ne podižemo nijednom mučeniku, nego Bogu mučenika, iako je to u spomen na mučenike. Niko ko služi na oltaru na grobnom mestu svetitelja nikada ne kaže: Prinosimo ti prinos, o Petre! Ili o Pavle! Ili o Kiprijane! Prinos se prinosi Bogu, koji je dao venac mučeništva, dok je to u spomen na one koji su tako ovenčani. Osećanje pojačavaju asocijacije samog mesta, i ljubav se budi kako prema onima koji su nam uzori, tako i prema Onome čijom pomoću možemo slediti takve uzore. Prema mučenicima osećamo istu nežnu bliskost kakvu osećamo prema svetim ljudima Božjim u ovom životu, kada znamo da su njihova srca spremna da podnesu isto stradanje za istinu jevanđelja. U našem osećanju prema mučenicima ima više pobožnosti, jer znamo da je njihova borba završena; i sa većim pouzdanjem možemo govoriti u pohvalu onih koji su već pobednici na nebu, nego onih koji se ovde još bore****. Ono što je u pravom smislu božansko obožavanje, koje Grci nazivaju latrija, i za koje u latinskom nema reči, i u učenju i u praksi, dajemo samo Bogu. Ovom obožavanju pripada prinošenje žrtava; kao što vidimo u reči idolopoklonstvo, koja znači odavanje ovog obožavanja idolima. Stoga nikada ne prinosimo, niti od bilo koga tražimo da prinese, žrtvu mučeniku, ni svetoj duši, niti ijednom anđelu. Ko god zapadne u ovu zabludu biva poučen učenjem, bilo putem ispravljanja bilo putem opomene. Jer i sama sveta bića, bilo svetitelji bilo anđeli, odbijaju da prime ono za šta znaju da pripada samo Bogu.
To vidimo kod Pavla i Varnave, kada su ljudi iz Likaonije hteli da im žrtvuju kao bogovima, zbog čuda koja su činili. Oni razdreše svoju odeću i zaustaviše narod, vičući mu i uveravajući ga da nisu bogovi. To vidimo i kod anđela, jer u Otkrivenju čitamo da jedan anđeo nije dopustio da mu se odaje obožavanje, i rekao je onome koji mu se klanjao: „Ja sam sluga kao i ti i kao braća tvoja“ Otkrivenje 19:10 Oni koji zahtevaju ovo obožavanje jesu oholi duhovi, đavo i njegovi anđeli, kao što vidimo u svim hramovima i obredima neznabožaca. I neki oholi ljudi su sledili njihov primer; kao što se pripoveda o nekim carevima Vavilona. Tako je sveti Danilo bio optužen i progonjen, jer je, kada je car doneo uredbu da se nikakva molba ne upućuje nijednom bogu, nego samo caru, zatečen kako obožava i moli se svome Bogu, to jest jedinom istinitom Bogu. Danilo 6 Što se tiče onih koji preterano piju na praznicima mučenika, mi naravno osuđujemo njihovo ponašanje; jer bi to i u sopstvenim kućama bilo protivno zdravom učenju. Ali moramo nastojati da ispravimo ono što je loše kao i da propišemo ono što je dobro, i nužno moramo neko vreme podnositi neke stvari koje nisu u skladu sa našim učenjem. Pravila hrišćanskog ponašanja ne treba uzimati iz popuštanja neumerenih niti iz slabosti nemoćnih. Ipak, i u ovome, krivica neumerenosti mnogo je manja od krivice bezbožnosti. Prinositi žrtvu mučenicima, čak i posteći, gore je nego otići kući pijan sa njihovog praznika: prinositi žrtvu mučenicima, kažem, što je nešto sasvim drugo nego prinositi žrtvu Bogu u spomen na mučenike, kao što stalno činimo, na način koji se zahteva od otkrivenja Novog zaveta, jer ovo pripada obožavanju ili latriji koja se duguje samo Bog**u. Ali uzalud je pokušavati da se ovi jeretici navedu da shvate puno značenje ovih reči Psalmiste: „Onaj mene poštuje koji prinosi hvalu na žrtvu i koji je putem na opazu. Ja ću mu pokazati spasenje Božije.“ Pre dolaska Hrista, telo i krv ove žrtve bili su predoznačeni u zaklanim životinjama; u stradanju Hristovom praobrazi su se ispunili istinskom žrtvom; posle vaznesenja Hristovog, ova** žrtva se spominje u sakramentu. Između žrtava pagana i Jevreja postoji sva ona razlika koja postoji između lažnog podražavanja i praobraznog nagoveštaja. Ne preziremo niti osuđujemo devičanstvo svetih žena zato što je bilo vestalskih devica. I, na isti način, nije prekor žrtvama naših otaca to što su i neznabošci imali žrtve. Razlika između hrišćanskog i vestalskog devičanstva je velika, ali se ona u potpunosti sastoji u biću kome se zavet daje i ispunjava; i tako razlika u biću kome se žrtve pagana i Jevreja prinose pravi veliku razliku među njima. U jednom slučaju one se prinose demonima, koji drsko ističu ovaj zahtev da bi bili smatrani bogovima, jer je žrtva božanska počast. U drugom slučaju one se prinose jedinome istinitom Bogu, kao praobraz istinske žrtve, koja je takođe imala biti prinesena njemu u stradanju tela i krvi Hristove. (Protiv Fausta manihejca, Knjiga 20)
1. Gospod je, voljena braćo, odredio onu punoću ljubavi koju treba da gajimo jedni prema drugima, kada je rekao: „Od ove ljubavi niko nema veće, da ko život svoj položi za prijatelje svoje.“ Budući, dakle, da je pre toga rekao: „Ovo je zapovijest moja: da ljubite jedni druge kao što ja vas ljubim.“; i da je tim rečima dodao ono što ste upravo čuli: „Od ove ljubavi niko nema veće, da ko život svoj položi za prijatelje svoje.“; iz toga kao posledica sledi ono što isti jevanđelist Jovan kaže u svojoj poslanici: „Po tome smo poznali ljubav što On za nas život svoj položi; i mi smo dužni polagati život za braću.“; 1. Jovanova 3:16 voleći jedni druge u istini, kao što je on voleo nas, koji je položio svoj život za nas. Takvo je bez sumnje i značenje onoga što čitamo u Pričama Solomonovim: „Kad sjedeš da jedeš s gospodinom, pazi dobro što je pred tobom, Inače bi satjerao sebi nož u grlo, ako bi bio lakom.“ Jer šta je trpeza vladara, ako ne ona sa koje uzimamo telo i krv Onoga koji je položio svoj život za nas? A šta znači sesti za nju, ako ne pristupiti sa smirenjem? A šta znači razborito razmotriti ono što je pred tebe stavljeno, ako ne dostojno promisliti o veličini te blagodati? A šta znači tako pružiti ruku, znajući da si dužan da se pripremiš na isto, ako ne ono što sam već rekao: da, kao što je Hristos položio svoj život za nas, tako i mi treba da položimo svoje živote za braću? Jer kao što i apostol Petar kaže: „Hristos postrada za vas, ostavljajući vam primjer da idete njegovim stopama“ 1. Petrova 2:21 To znači pripremiti se na isto. To su blaženi mučenici učinili u svojoj plamenoj ljubavi; i ako njihove spomene ne slavimo tek kao praznu formu, i ako na gozbi na kojoj su se oni sami do sitosti nasitili pristupamo trpezi Gospodnjoj, moramo se, kao i oni, i sami pripremati na isto. Upravo iz tih razloga mi ih za tom trpezom ne pominjemo na isti način kao druge koji sada počivaju u miru, tako da bismo se i mi molili za njih, nego pre da bi se oni molili za nas****, kako bismo prionuli uz njihove stope; jer su oni zaista dostigli onu punoću ljubavi od koje, kako nam je Gospod rekao, ne može biti veće. Jer takve znake ljubavi pokazali su prema svojoj braći, kakve su i sami jednako primili za trpezom Gospodnjom. (Traktati na Jevanđelje po Jovanu, Traktat 84 Jovan 15:13)
Poglavlje 9. — Šta je vladavina svetih sa Hristom hiljadu godina i po čemu se razlikuje od večnog carstva.
Ali dok je đavo svezan, sveti vladaju sa Hristom tokom istih tih hiljadu godina, shvaćenih na isti način, to jest, kao vreme Njegovog prvog dolaska. Jer, ako ostavimo po strani ono carstvo o kome će na kraju reći: „Hodite blagosloveni Oca mojega; primite Carstvo koje vam je pripremljeno“ Matej 25:34 Crkva se sada ne bi mogla nazvati Njegovim carstvom ni carstvom nebeskim kada Njegovi sveti ne bi već sada vladali sa Njim, mada na drugi i sasvim drugačiji način; jer svojim svetima kaže: „evo, ja sam sa vama u sve dane do svršetka vijeka.“ Matej 28:20 Zacelo, u ovom sadašnjem vremenu književnik dobro poučen u carstvu Božijem, o kome smo već govorili, iznosi iz svoje riznice novo i staro. I iz Crkve će oni žeteoci sabrati kukolj koji je On dopustio da raste zajedno sa pšenicom do žetve, kao što objašnjava rečima: „a žetva je svršetak vijeka, a žeteoci su anđeli. Kao što se, dakle, kukolj sabira i ognjem sažiže, tako će biti na posljetku ovoga vijeka. Poslaće Sin Čovječiji anđele svoje, i sabraće iz Carstva njegova sve sablazni“ Matej 13:39-41 Može li misliti na ono carstvo u kome nema sablazni? Onda se moraju sabrati iz Njegovog sadašnjeg carstva, iz Crkve. Tako kaže: „Ako, dakle, ko ukine jednu od ovih najmanjih zapovijesti i nauči tako ljude, nazvaće se najmanji u Carstvu nebeskome; a ko izvrši i nauči, taj će se veliki nazvati u Carstvu nebeskome.“ Matej 5:19 O obojici govori kao o onima koji su u carstvu nebeskom: i o čoveku koji ne izvršava zapovesti koje On uči — jer prestupiti znači ne držati, ne izvršavati — i o čoveku koji čini i uči kao što je On činio; ali jednoga naziva najmanjim, a drugoga velikim. I odmah dodaje: „Jer vam kažem da, ako ne bude pravda vaša veća nego pravda književnika i fariseja,“ — to jest, pravednost onih koji prestupaju ono čemu uče; jer za književnike i fariseje na drugom mestu kaže: „jer govore a ne tvore“ Matej 23:3 — ako, dakle, vaša pravednost ne bude veća od njihove, to jest, tako da ne prestupate nego činite ono čemu učite, „nećete ući u Carstvo nebesko.“ Matej 5:20 U jednom smislu moramo razumeti carstvo nebesko u kome zajedno postoje i onaj koji prestupa ono čemu uči i onaj koji to čini — jedan je najmanji, drugi veliki — a u drugom smislu carstvo nebesko u koje će ući samo onaj koji čini ono čemu uči. Prema tome, gde postoje obe vrste, to je Crkva kakva je sada, a gde će postojati samo jedna, to je Crkva kakva je predodređena da bude kada u njoj ne bude nijednog zlog čoveka. Dakle, Crkva je već sada carstvo Hristovo, i carstvo nebesko. Prema tome, već sada Njegovi sveti vladaju sa Njim, mada drugačije nego što će vladati potom; pa ipak, iako kukolj raste u Crkvi zajedno sa pšenicom, on ne vlada sa Njim. Jer sa Njim vladaju oni koji čine ono što apostol kaže: „Ako ste, dakle, vaskrsli sa Hristom, tražite ono što je gore gdje Hristos sjedi s desne strane Boga. Mislite o onome što je gore, a ne što je na zemlji.“ Kološanima 3:1-2 Za takve osobe takođe kaže da je njihovo življenje na nebesima. Filipljanima 3:20 Ukratko, sa Njim vladaju oni koji su u Njegovom carstvu tako da su i sami Njegovo carstvo. Ali u kom smislu su carstvo Hristovo oni koji su, da ne kažemo više, u njemu sve dok se na kraju sveta iz njega ne saberu sve sablazni, a ipak u njemu traže svoje, a ne ono što je Hristovo? Filipljanima 2:21
O tom vojujućem carstvu, dakle, u kome se još uvek vodi sukob sa neprijateljem i u kome se rat vodi sa zaraćenim pohotama, ili se nad njima uspostavlja vlast kada popuste, sve dok ne dođemo do onog najmirnijeg carstva u kome ćemo vladati bez neprijatelja — i o tom prvom vaskrsenju u sadašnjem životu — govori Apokalipsa u upravo navedenim rečima. Jer, pošto je rekla da je đavo svezan hiljadu godina i da je potom odrešen na kratko vreme, ona dalje ukratko opisuje šta Crkva čini, ili šta se u Crkvi čini u tim danima, rečima: „I vidjeh prijestole, i sjedoše na njih, i dade im se sud“ Ne treba pretpostaviti da se ovo odnosi na poslednji sud, nego na prestole upravitelja i na same upravitelje koji sada upravljaju Crkvom. A ne može se dati bolje tumačenje toga da je sud dat od onoga koje imamo u rečima: „Što god svežete na zemlji biće svezano na nebu, i što god razdriješite na zemlji biće razdriješeno na nebu.“ Matej 18:18 Otuda apostol kaže: „Jer što da sudim i onima koji su napolju? Zar ne sudite vi onima koji su unutra?“ 1. Korinćanima 5:12 „i duše“, kaže Jovan, „posječenih za svjedočanstvo Isusovo i za riječ Božiju,“ — ako se razume ono što potom kaže, „carovaše sa Hristom hiljadu godina.“ Otkrivenje 20:4 — to jest, duše mučenika koje još nisu vraćene svojim telima. Jer duše pobožnih mrtvih nisu odvojene od Crkve, koja je već sada carstvo Hristovo; inače se za njih ne bi činio spomen na oltaru Božijem pri pričešćivanju telom Hristovim, niti bi bilo od ikakve koristi da u opasnosti pritičemo Njegovom krštenju, da ne bismo otišli iz ovog života bez njega; niti pomirenju, ako je pokajanjem ili rđavom savešću neko odvojen od Njegovog tela. Jer zašto se ovo čini, ako ne zato što su verni, iako mrtvi, Njegovi udovi? Dakle, dok teku ovih hiljadu godina, njihove duše vladaju sa Njim, mada još ne sjedinjene sa svojim telima. I zato u drugom delu iste ove knjige čitamo: „Blaženi mrtvi koji od sada umiru u Gospodu! Da, govori Duh, neka počinu od trudova svojih, a djela njihova će slijediti za njima.“ Otkrivenje 14:13 Crkva, dakle, već sada počinje svoju vladavinu sa Hristom u živima i u mrtvima. Jer, kao što apostol kaže: „Jer zato Hristos i umrije i vaskrse i oživi da ovlada i mrtvima i živima.“ Rimljanima 14:9 Ali on je pomenuo samo duše mučenika, jer oni koji su se do smrti borili za istinu prevashodno vladaju posle smrti; ali, uzimajući deo umesto celine, te reči razumemo i za sve druge koji pripadaju Crkvi, koja je carstvo Hristovo. (O državi Božjoj, Knjiga 20 O poslednjem sudu i izjavama o njemu u Starom i Novom zavetu.)