Priče Solomonove 8,22-36: Večno rođeni Sin
Sledeći tekst je preuzet iz _The Moody Handbook of Messianic Prophecies: Studies and Expositions of the Messiah in the Old Testamen_t, ur. Michael Rydelnik i Edwin Blum, izdanje Moody Publishers, Chicago, IL 2019, str. 739-746. Sva naglašavanja su moja.
Priče Solomonove 8
Mesija: Personifikacija božanske Mudrosti
SETH D. POSTELL
Priče Solomonove 8:22-31 odavno se smatraju važnim odlomkom za hristologiju Crkve. Za mnoge tokom istorije Crkve, ovaj odlomak se odnosio na preovaploćenog Sina Božjeg, božansku Mudrost, koja je večna radost Očeva i kroz koju je sve stvoreno. U moderno doba, međutim, većina hrišćanskih tumača odbacila je hristološko tumačenje. Brus Voltke (Bruce Waltke), u svom novijem komentaru na Priče Solomonove, izričito tvrdi: „Predstava da je Mudrost večno rađana zasniva se na hrišćanskoj dogmi, a ne na egzegezi… Avgustin, Kalvin i drugi pogrešili su u tome što su Mudrost pogrešno protumačili kao hipostas Boga koju su izjednačili sa Isusom Hristom, a ne kao personifikaciju mudrosti mudraca.“1
Teza ovog članka jeste da se Priče Solomonove 8:22-31 zaista odnose na večnog Sina Božjeg, kroz koga je svemir stvoren. Cilj ovog izlaganja jeste da pozove Božji narod da podražava Oca time što će Mu se pridružiti u radovanju Njegovom Sinu. Prvi deo ovog članka ispitaće kako su Priče Solomonove 8 tumačene u ranim jevrejskim i hrišćanskim izvorima. Drugi deo razmotriće mesto Priča Solomonovih unutar jevrejskog kanona i takođe će postaviti kontekst 8. poglavlja unutar same knjige. Tamo će se tvrditi da je mesijansko tumačenje potkrepljeno unutartekstualnim svedočanstvom Priča Solomonovih 30:4-6. Treći deo ponudiće izlaganje samog odlomka.
ISTAKNUTOST PRIČA SOLOMONOVIH 8:22-31 U ISTORIJI TUMAČENJA
Istaknutost Priča Solomonovih 8 u delotvornoj istoriji tumačenja, kako jevrejskog tako i hrišćanskog, zapanjujuća je. Pre nego što razmotrimo kako je ovaj odlomak uticao na Targume i Rašija u njihovom tumačenju Postanja 1:1, ključno je prepoznati da Priče Solomonove 8 nisu samo bile tumačene, one jesu tumačenje. Postoji očigledna veza između ovog dela Svetog pisma i početnih poglavlja Postanja. Najupečatljivija od svega jeste pojava reči „početak“ (st. 22; rešit) u uvodnom kolonu ove pesme. U Pričama Solomonovim 8:22, „početak“ hronološki prethodi „početku“ iz Postanja 1:1. Drugim rečima, ako se Postanje 1:1 razume vremenski („U početku“), onda ga Priče Solomonove 8:22 personifikuju kao Onoga koji je bio sa Bogom pre početka.2 Onaj koji je „početak“ jeste sa Bogom pre dela od davnina (8:22b), pre bezdana (8:24), pre nego što su nebesa oblikovana (8:27-28), pre stvaranja.
Priče Solomonove 8:22-31 imaju mnoge druge reči osim „početak“ (rešit) zajedničke sa početnim poglavljima Postanja.3 Ove leksičke sličnosti ukazuju na to da Priče Solomonove 8:22-31 treba razumeti kao poetsko (i teološko) tumačenje Postanja 1:1. Iz aramejskih Targuma i iz Rašija jasno je da je ovo tumačenje shvatano ozbiljno. Zapravo, Priče Solomonove 8:22-31 pokazale su se kao tumačenje toliko snažno da potonji tumači nisu čitali Postanje 1:1 odvojeno od tumačenja ponuđenog u Pričama Solomonovim 8.
Fragmentarni Targum (FT) verovatno čuva pretpohrišćansko tumačenje Postanja 1:1 i odražava razumevanje izveštaja o stvaranju oblikovano Pričama Solomonovim 8. FT koristi jednu jedinu reč rešit u Postanju 1:1 dvaput, jednom vremenski, a drugi put imenički. Tako je reč rešit najpre uključena sa značenjem „u početku“. Zatim se, sa svojim intertekstualnim prizvukom koji je povezuje sa Pričama Solomonovim 8, identifikuje kao personifikacija mudrosti. Stoga FT glasi: „U početku (rešit) mudrošću (rešit = hohma) Bog stvori nebo i zemlju.“4 Na ovo tumačenje izveštaja o stvaranju primetno je uticala mudrosna književnost Starog zaveta.5 Postoje mnogi nagoveštaji u uvodnim i završnim poglavljima Petoknjižja koji upućuju na to da je takvo čitanje takođe u skladu sa konačnom kompozicijom samog Petoknjižja.6
Još izuzetniji od FT jeste čuveni Targum Neofiti (TN). Ovaj Targum, još opširniji od FT, uključuje čak i treće tumačenje reči rešit: „U početku, mudrošću, Sin GOSPODNJI****7 **stvori nebo i zemlju.“**8 Mnogim modernim čitaocima ovo izvanredno pretpohrišćansko tumačenje deluje maštovito. Nekoliko linija dokaza, međutim, ukazuje na to da ovaj Targum nudi tumačenje koje je pažljivo prema pojedinostima Postanja 1:1 unutar konačne kompozicije Petoknjižja, i takođe istovetno tumačenju izveštaja o stvaranju koje pruža knjiga Priča Solomonovih.
Postoje najmanje četiri tekstualna činioca koji podupiru tumačenje Postanja 1:1 u TN: (1) poetske i književne odlike Postanja 1:1 pogoduju poetskom tumačenju;9 (2) rišona („isprva“), a ne rešit („početak“), jeste odgovarajuća hebrejska reč za uvođenje vremenskog niza u hebrejskom;10 (3) pojava reči rešit u poetskim eshatološkim šavovima Petoknjižja (Postanje 49:3; Brojevi 24:20; Ponovljeni zakoni 33:21); i najzad, (4) tumačenje Postanja 1:1 koje nudi knjiga Priča Solomonovih. Raši, sledeći tradiciju Targuma, upućuje na Priče Solomonove 8:22 u svom tumačenju Postanja 1:1. On piše: „Radi Tore [Torom] Bog stvori nebo i zemlju.“11 Priče Solomonove 8:22 ostavile su neizbrisiv trag na jevrejskom tumačenju izveštaja o stvaranju. Priče Solomonove 8 pokazale su se takođe kao važan odlomak za hristologiju ranih crkvenih otaca. Među crkvenim ocima koji su Priče Solomonove 8:22-31 razumeli kao upućivanje na Sina Božjeg jesu Justin Mučenik, Atinagora, Tertulijan, Origen, Jevsevije Kesarijski, Atanasije, Ilarije Piktavijski i Avgustin.12 Priče Solomonove 8, međutim, bile su korišćene i kao tekstualno oružje arijanskih jeretika, ponajviše zbog toga što Septuaginta hebrejsko kana („posedovati“, „stvoriti“ ili „roditi“) prevodi kao ktizo („stvoriti“). Arijanci su koristili ovaj stih da tvrde kako je Sin Božji stvoren (odgovor na ovu egzegetsku tvrdnju vidi niže).13
… Knjiga Priča Solomonovih, kroz čitav svoj tok, hvali mudrost i njenu važnost u vodoravnom i uspravnom smeru (prema čoveku i prema Bogu). U kanonu, Priče Solomonove usidruju Jovovu potragu za posrednikom u Božja obećanja domu Davidovom. Štaviše, veoma istaknuto mesto mora se pripisati Pričama Solomonovim 8:22-31 unutar mudrosne književnosti hebrejske Biblije. One nude odgovor na Jovovu potragu: Božji prvorođeni Sin, Božja večna mudrost, jeste posrednik između Boga i ljudi.
Knjiga Priča Solomonovih pokazuje određene kompozicione odlike bitne za tumačenje. Sejlhamer (Sailhamer) deli knjigu na četiri glavna dela: Naslov (1:1), Prolog (poglavlja 1–9), Telo knjige (poglavlja 10–24; 25–29) i Zaključak (poglavlja 30:1-33; 31:1-9; 31:10-31).17 Brevard Čajlds (Brevard Childs) skreće pažnju na dva važna odlomka u konačnoj kompoziciji knjige: Priče Solomonove 8:22-31 i 30:5-6. Čajlds naziva 8. poglavlje „najupečatljivijim razvojem ’samootkrivenja‘ mudrosti (up. Jov 28; Sirah 24)… [Nj]egovo hermeneutičko dejstvo za tumačenje čitave knjige vredno je istraživanja.“18 Čajlds dalje predlaže da Priče Solomonove 30:5-6, odlomak bogat intertekstualnim upućivanjima, od kojih su mnoga neposredno povezana sa Mesijom koji dolazi,19 služe da ukorene mudrosnu teologiju u sveto Pismo Izrailja.20 Ako je Čajlds ispravno prepoznao Priče Solomonove 8:22-31 i 30:5-6 kao odlomke koji zauzimaju istaknuto mesto u knjizi, onda je 30:4 utoliko upečatljiviji, jer ovaj stih povezuje Priče Solomonove 8:22-31 i 30:5-6 zajedno. Ovde je hipostas Mudrosti (8. poglavlje) čvrsto ukorenjena u okvir Božjih obećanja sadržanih u svetom Pismu. „Ko je uzašao na nebo i sišao? Ko je skupio vetar u pesnice svoje? Ko je uvio vode u odeću svoju? Ko je utvrdio sve krajeve zemlje? Kako Mu je ime ili kako je ime [S]inu Njegovom? Zacelo znaš!“21 Ovaj stih je, prema Sejlhameru, namerna aluzija na Priče Solomonove 8:27-30, sa svrhom „postavljanja pitanja o identitetu Onoga koji je sa Bogom i koji donosi mudrost od Boga ljudskom rodu“.22 Odgovor pruža sam pisac: to je Božji Sin, obećani Mesija.
IZLAGANJE PRIČA SOLOMONOVIH 8:22-31
Priče Solomonove 8:22-31 mogu se podeliti na dve strofe. Stihovi 22-26 naglašavaju natprirodnu prirodu Mudrosti, a st. 27-31 ističu učešće Mudrosti u stvaranju sveta. Nekoliko odlika hebrejskog teksta ukazuje na to da rešit treba prevesti ne vremenski („početak“), već kao upućivanje na prvorođenog Sina. Prvo, u hebrejskom tekstu koristi se nekoliko reči, od kojih sve ukazuju na jezik „rođenja“ ili „rađanja“.23 Na primer, iako se kana na pojedinim mestima koristi kao istoznačnica glagola „stvoriti“ (vidi Postanje 14:19, 22), prvi put se javlja u Postanju 4:1, upućujući na rođenje. Obilje leksičkih veza koje povezuju Priče Solomonove 8:22-31 sa početnim poglavljima Postanja verovatno čini pozadinu za tumačenje reči kana u st. 22. Postanje 4:1 glasi: „Rodih (kana) čoveka sa GOSPODOM“ (piščev prevod). Čini se da ovaj stih zrcali Priče Solomonove 8:22.24
Pored upotrebe reči kana, u ovom odlomku koristi se i nekoliko drugih reči za „rađanje“. U st. 24-25 pisac koristi reč holal, „izneti na svet, mučiti se [u porođajnim bolovima]“ (vidi Isaija 51:2; Jov 39:1; Ponovljeni zakoni 32:18). Još jedna reč koja odzvanja slikom „deteta“ jeste ša‘ašuim („radost“; st. 30, 31). Ova reč koristi se sedam puta u hebrejskoj Bibliji, ne računajući dva pojavljivanja u Pričama Solomonovim 8:30-31; pet puta za Toru (vidi Psalam 119:24, 77, 92, 143, 174) i dvaput za Izrailj kao Božju radost (Isaija 5:7; Jeremija 31:20). Naročito je koristan navod iz Jeremije 31:20: „Nije li Jefrem dragoceni sin Meni, dete milo?“ Ovo upućivanje na „dete milo“ kod Jeremije može baciti svetlo na zagonetno ’amon u st. 30. Iako se ono prevodi kao „glavni graditelj“ ili „veštak“ u HCSB, NASB, ESV, NIV i NKJV, Harmut Gese ubedljivo zastupa drugačiji prevod: „dete koje sedi na krilu“. On piše:
Često raspravljano pitanje o značenju reči ’mon u st. 30 čini mi se da je najbolje odgovoreno osnovnim značenjem korena ’mn (kal): „držati na svom krilu“. Bog je ovde predstavljen kako sedi na prestolu u činu stvaranja, dok mudrost, sedeći na Njegovom krilu, kao Njegovo dete, deli kraljevski položaj (up. mudrost kao saputnicu, Sap. 9:4); čak se i muški oblik objašnjava ovim tumačenjem, jer izbegava inače nepristojnu predstavu.25
Geseovo objašnjenje u skladu je sa ostalim rečima za „rađanje“ u ovom odlomku. Iz gore navedenih razloga, i uzimajući u obzir unutartekstualnu vezu sa Pričama Solomonovim 30:4, verovatan prevod Priča Solomonovih 8:22 glasi: „Gospod me je rodio, prvorođenog [Sina] puteva svojih.“ Vredi takođe primetiti da se reč nisahti („bejah postavljena“ NASB) u st. 23 koristi na samo još jednom mestu u hebrejskoj Bibliji, u Psalmu 2:6: „Ja postavih (nisah) cara svog na Sionu, na svetoj gori svojoj.“ JPS zadržava ovu kraljevsku sliku: „Od davnina bejah ustoličena.“26
Važno pitanje sa kojim se svako izlaganje Priča Solomonovih 8 mora uhvatiti ukoštac jeste da li je Mudrost stvorena ili večna. Da bismo odgovorili na ovo pitanje, važno je imati na umu sledeće: (1) Septuaginta je pogrešno prevela kana kao „stvoriti“, umesto „roditi“, izazvavši crkvenim ocima strašnu, ali nepotrebnu glavobolju; (2) ovaj odlomak jeste poetsko tumačenje izveštaja o stvaranju; poetska slikovitost nikada se ne sme isuviše nategnuti; i (3) Mudrost ovde postoji pre stvaranja. U vezi sa ovom trećom tačkom, Franc Delič (Franz Delitzsch) piše: „[B]udući da joj (mudrosti) pesnik pripisuje postojanje koje prethodi stvaranju sveta, on je time proglašava večnom, jer biti pre sveta znači biti pre vremena.“27 Najzad, kao što je Atanasije istakao, nezamislivo je pomisliti na vreme kada je Bog bio bez svoga Logosa ili Mudrosti.28 Iz tih razloga, Priče Solomonove 8:22-26 ne smeju se razumeti kao stvaranje Mudrosti u nekom trenutku vremena. Naprotiv, budući da Mudrost prethodi stvaranju, mora se smatrati nestvorenom, a samim tim i večnom.29
Druga strofa (st. 27-31) naglašava jedinstveni odnos Mudrosti sa Bogom. Iako ovi stihovi ne izriču jasno delatno učešće Mudrosti sa Bogom u stvaranju, obaveštenje pruženo u Pričama Solomonovim 3:19 posredno upućuje na taj zaključak. Glavna poenta ovog odlomka, međutim, nije instrumentalna uloga Mudrosti u stvaranju. Naglasak je pre svega na radosnoj razmeni između Oca i Sina u toku stvaranja. U st. 30, Mudrost je prikazana kao dete koje sedi u krilu svoga Oca, smejući se, igrajući se i donoseći zanosnu radost srcu svoga Oca kroz čitav događaj stvaranja. Ne može se a ne pomisliti na st. 18 iz Jovanovog Prologa („u naručju Očevom“ HCSB napomena), gde se, kako Gese piše, „javlja opis mudrosti na Božjem krilu, ’mun****, poznat iz Priča Solomonovih 8:30.“30
Zaključak ovog odlomka (st. 30) nosi duboke posledice za one koji su voljni da poslušaju poziv Mudrosti (Priče Solomonove 8:1-4). Mudrost ne samo da donosi radost srcu Očevom, već onima koji poslušaju poziv Mudrost može doneti božansku radost sinovima ljudskim (st. 31). Radosna vest je zapanjujuća: po Božjoj Mudrosti, sinovi ljudski mogu učestvovati u Božjoj radosti!
ZAKLJUČAK
Priče Solomonove 8 pružaju uvid u Oca i Njegovog Sina iza vela ljudskog konačnog iskustva. One slave Oca i Sina pre stvaralačkog slavlja i kroz njega. Ovaj odlomak odigrao je uobličavajuću ulogu i u jevrejskoj i u hrišćanskoj teologiji. Bio je temeljan za čitanje pripovesti o stvaranju kao nečega mnogo više od solo pesme koju peva usamljeni, ravnodušni Bog. Naprotiv, Bog je pevao pesmu stvaranja u trojičnom skladu, dok se Njegov Sin smejao, igrao i zabavljao u Njegovom krilu kako se svaki dan odvijao. Iako je hristološko čitanje Priča Solomonovih 8:22-31 u poslednje vreme palo u nemilost, Targum Neofiti i crkveni oci ispravno su razumeli Priče Solomonove 8 kao upućivanje na Sina Božjeg, obećanog Mesiju. Trejer (Treier) s pravom kaže da hristološko čitanje „na kraju ne usložnjava tumačenje Priča Solomonovih 8, već, naprotiv, predstavlja razrešenje tajne skrivene u tekstu“.31 Ovaj ključni odlomak pokazuje put ka učestvovanju u Očevoj radosti za svakog iskrenog tragaoca za Bogom. Oni koji žele da uđu u tu radost pozvani su, pod uslovom da svako od njih može da odgovori na samo jedno prosto pitanje: „Kako je ime Sinu Njegovom? Zacelo znaš“ (Priče Solomonove 30:4).32
1. Bruce Waltke, The Book of Proverbs: Chapters 1–15, New International Commentary on the Old Testament, vol. 1 (Grand Rapids: Eerdmans, 2004), n. 104, 409.
2. „Početak“ se razume kao upućivanje na neodređenu dužinu vremena u kojoj je Bog stvorio svemir. Vidi John Sailhamer, Genesis Unbound (Sisters, OR: Multnomah, 1999).
3. Vidi rešit (st. 22; Postanje 1:1); šamajim (st. 27; Postanje 1:1); ’arec (st. 23, 26, 29, 31; Postanje 1:1, 2, 11, 12, 15, 17, 20, 24, 25, 26, 28, 29, 30); ‘al pnej tehom (st. 27; Postanje 1:2a); tehom (st. 24, 27; Postanje 1:2); majim (st. 24, 29; Postanje 1:2); jom (st. 30; Postanje 1:5); `asa (st. 26; Postanje 1:7); jam (st. 29; Postanje 1:10); ‘adam (st. 31; Postanje 1:26); terem (st. 25; Postanje 2:5); `afar (st. 26; Postanje 2:7; 3:14, 19); kedem (st. 22; Postanje 2:8). Vidi takođe ma`jan (st. 24; Postanje 7:11; 8:2); kana (st. 22; Postanje 4:1; 14:19, 22; Ponovljeni zakoni 32:6; Psalam 139:13).
4. Miqraoth Gedoloth, vol. 1 (Tel Aviv: Pardes, 1957).
5. Vidi, na primer, Psalam 33:6, Priče Solomonove 3:19 i Jov 28.
6. Džon Sejlhamer ubedljivo tvrdi da je Petoknjižje mudrosna kompozicija. Vidi „A Wisdom Composition of the Pentateuch?“ u The Way of Wisdom: Essays in Honor of Bruce K. Waltke, ur. J. I. Packer i Sven K. Soderlund, 15–35 (Grand Rapids: Zondervan, 2000).
7. Neki su predložili da je „Sin Božji“ hrišćanska glosa, ali pažljiv uvid u sam rukopis TN pokazuje da je to neodrživo. Razmak u stihu otkriva (1) da je da („od“) izvorno; (2) da je _w_a („i“) očigledno bila glosa koja je kasnije izbrisana jer nije bila izvorna.
8. Alejandro Díez Macho, Neophyti 1: Targum Palestinense MS de la Biblioteca Vaticana, Tomo I, Génesis (Madrid: Consejo Superior de Investigaciones Cientícas, 1968), 3 (naglašavanje dodato).
9. O književnim odlikama Postanja 1:1 vidi Gordon Wenham, Genesis 1–15, Word Biblical Commentary, vol. 1 (Waco, TX: Word Books, 1987), 6; Shimon BarEfrat, Narrative Art in the Bible (Sheffield, England: Sheffield Academic Press, 1984), 203; i John Sailhamer, Genesis, Expositor’s Bible Commentary, vol. 2 (Grand Rapids: Zondervan, 1990), 35.
10. Vidi Rašijeve napomene u Miqraoth Gedoloth.
11. Miqraoth Gedoloth (reči u uglastim zagradama dodate).
12. Vidi J. Robert Wright, ur., Proverbs, Ecclesiastes, Song of Solomon, Ancient Christian Commentary on Scripture: Old Testament, vol. 9 (Downers Grove, IL: InterVarsity, 2005), 59–71.
13. Michael V. Fox, Proverbs 1–9, Anchor Yale Bible Commentaries, vol. 18a (Doubleday: New York, 2000), 279…
17. Isto, 350.
18. Brevard Childs, Introduction to the Old Testament as Scripture (Philadelphia: Fortress, 1979), 554.
19. Nekoliko ključnih mesijanskih odlomaka navedeno je i/ili se na njih aludira u st. 1-6, uključujući Ponovljene zakone 30:12-13; Brojeve 24:3-9; 2. Samuilovu 23:1-7; i Psalam 18:50. Vidi Bruce K. Waltke, The Book of Proverbs: Chapters 16–31, New International Commentary on the Old Testament, vol. 2 (Grand Rapids: Eerdmans, 2005), 474.
20. Childs, 556–57.
21. Priče Solomonove 30:4 NASB (velika slova dodata).
22. Sailhamer, NIV Compact Commentary, 354. 23. Vidi Richard J. Clifford, Proverbs: A Commentary (Louisville: Westminster John Knox Press, 1999), 96.
24. „Rodih čoveka, GOSPODA“ zrcali Priče Solomonove 8:22: „GOSPOD me je rodio“ (piščev prevod).
25. Hartmut Gese, „Wisdom, Son of Man, and the Origins of Christology: The Consistent Development of Biblical Theology“, Horizons in Biblical Theology 3 (1981): 31.
26. Complete Tanach with Rashi softver (Brooklyn: Judaica Press, Davka Corporation, 1999).
27. C. F. Keil i F. Delitzsch, Pentateuch, Commentary on the Old Testament, vol. 1 (Peabody, MA: Hendrickson, 1996), 133. Izraz „pre vremena“ neki smatraju filozofski problematičnim. Možda bi bolji izraz bio: „pre postojanja bilo čega stvorenog“.
28. Athanasius, „Four Discourses Against the Arians“, Discourse 1.24, Athanasius: Selected Works and Letters, Nicene and Post-Nicene Fathers, vol. 4, ur. Philip Schaff i Henry Wace (Peabody, MA: Hendrickson, 2004), 320.
29. Vidi izlaganje i teološku procenu kod Daniela J. Trejera, Proverbs and Ecclesiastes Brazos Theological Commentary on the Bible (Grand Rapids: Baker, 2011), 44–57. Trejer primećuje da oni koji zastupaju jezik stvaranja vide mudrost kao stvorenu. To je takođe problematično budući da je mudrost deo Božjih svojstava i nužno mora biti deo Njegovog večnog bića (str. 49).
30. Gese, „Wisdom, Son of Man, and the Origins of Christology“, 54.
31. Daniel J. Treier, Proverbs and Ecclesiastes, 51.
32. Piščev prevod.
DODATNA LITERATURA