Postanje 6:1-4: Hibridno seme anđela

I u moje dane, kada se za mene ispunio broj koji sam izračunao [… …] deset jubileja, tada su moji sinovi završili sa uzimanjem žena za sebe u brak [… … …] nebo. Ugledah u viđenju i bi mi pokazano i objašnjeno o delu nebeskih bića, i šta [… … … …] nebo. I zadržah ovu tajnu za sebe i ne otkrih je nijednom čoveku. vacat

[… …] meni, i veliki Stražar meni kao glasnik sa porukom Svetoga [… … … …] govorio je sa mnom u viđenju i stajao preda mnom [… … … …] poruka Velikog Svetoga. Učinio je da čujem glas (koji govori): ‚Tebi govore, o Noje [… …. … …] i pomislih .. imao sam znanje o svemu ponašanju (?) stanovnika zemlje, i objavio sam svako [… … … … …] napredovaće (?) [… … … … … …] dve nedelje, i onda zapečaćeno (?) [… … … … …] krv koju su Nefili prolili. Ćutao sam i čekao dok [… … … … …] Sveti koji su bili sa smrtnim ženama [… … … … nedostaju 2 reda … …] Ali ja, Noje, nađoh naklonost, odliku i pravednost [… … … … … nedostaje 1 red …] do vrata nebeskih [… … … … …] ljudima, stoci, divljim životinjama, pticama, i [… … … nedostaje 1 red …]

(kol. 7)

[… …] na/nad njima, zemlju i sve što je na njoj, u morima i među planinama [… … …] sva sazvežđa neba, sunce, mesec, i zvezde i Stražare [… … … … nedostaju 2 reda … …] predaću ti [… …. … … nedostaje 0,5 reda] vacat

[… …] Veliki Sveti. I obradovah se rečima Gospoda Neba, i pozvah [… … … …] za sve [… …] u vezi sa ovim [… … … … … nedostaje 9+ redova …] nebo veoma (?) i krajevi [… … … …] da me ukloni i da sagradi [… … … …] ludost [… … … nedostaju 2 reda …] i sakupih [… … nedostaje otprilike 7 redova …]

(kol. 8)

njegova žena posle njega/nje [… … … nedostaje 3,5 reda … …] svet/večnost [… … nedostaju 4 reda … … …] i u svemu [… … nedostaje ostatak kolone, otprilike 18-20 redova … …]

Josif Flavije

Judejske starine, Knjiga 1, Poglavlje 3

O potopu; i na koji je način Noje bio spasen u kovčegu, sa svojim srodnicima, i posle toga se nastanio u ravnici Sinar.

1. A OVO potomstvo Sitovo nastavilo je da poštuje Boga kao Gospodara vaseljene i da se u potpunosti drži vrline, kroz sedam naraštaja; ali su vremenom bili izopačeni i napustili su običaje svojih praotaca, i niti su Bogu odavali one počasti koje su im bile određene, niti su marili da čine pravdu prema ljudima. Ali koliko su ranije pokazivali revnosti za vrlinu, toliko su sada svojim delima pokazivali dvostruku meru zloće; čime su Boga učinili svojim neprijateljem; jer mnogi anđeli * Ovo shvatanje, da su pali anđeli bili, u izvesnom smislu, očevi drevnih divova, bilo je postojano mišljenje starine. Božji su opštili sa ženama i rodili sinove koji su se pokazali nepravednim i preziračima svega što je dobro, zbog pouzdanja koje su imali u sopstvenu snagu; jer predanje kaže da su ti ljudi činili ono što je nalikovalo delima onih koje Grci nazivaju divovima. Ali Noje je bio veoma uznemiren onim što su činili; i, nezadovoljan njihovim ponašanjem, nagovarao ih je da promene svoje sklonosti i svoja dela na bolje; ali videvši da mu se ne pokoravaju, nego da su robovi svojih zlih uživanja, uplašio se da će ubiti njega, zajedno sa njegovom ženom i decom, i onima kojima su se oni oženili; te je otišao iz te zemlje.

Knjiga o jubilejima

Poglavlje 4

I u drugoj sedmici desetog jubileja Maleleilo uze sebi za ženu Dînâh, kćer Barâkî’êlovu, kćer brata svoga oca, i ona mu rodi sina u trećoj sedmici, šeste godine, i nadenu mu ime Jared; jer su u njegove dane anđeli Gospodnji sišli na zemlju, oni koji se nazivaju Stražarima, da bi poučavali sinove ljudske i da bi činili sud i pravednost na zemlji.

I u jedanaestom jubileju Jared uze sebi ženu, a njeno ime beše Bâraka, kći Râsûjâlova, kći brata njegovog oca, u četvrtoj sedmici ovog jubileja, i ona mu rodi sina u petoj sedmici, četvrte godine jubileja, i nadenu mu ime Enoh.

I on je bio prvi među ljudima rođenim na zemlji koji je naučio pisanje i znanje i mudrost, i koji je zapisao nebeske znake prema redosledu njihovih meseci u knjigu, da bi ljudi znali godišnja doba prema redosledu njihovih pojedinačnih meseci.

I on je bio prvi koji je napisao svedočanstvo, i svedočio je sinovima ljudskim među naraštajima zemlje, i izbrojao je sedmice jubileja, i obznanio im dane godina, i uredio mesece i izbrojao subotne godine, kako smo mu ih mi obznanili.

A ono što je bilo i ono što će biti video je u viđenju svoga sna, kako će se dogoditi sinovima ljudskim kroz njihove naraštaje sve do dana suda; video je i razumeo sve, i napisao svoje svedočanstvo, i položio svedočanstvo na zemlju za sve sinove ljudske i za njihove naraštaje.

I u dvanaestom jubileju, u njegovoj sedmoj sedmici, uze sebi ženu, a njeno ime beše Ednî, kći Dânêlova, kći brata njegovog oca, i šeste godine u ovoj sedmici ona mu rodi sina i nadenu mu ime Matusal.

I on je uz to bio sa anđelima Božjim ovih šest jubileja godina, i pokazali su mu sve što je na zemlji i na nebesima, vladavinu sunca, i on je sve zapisao.

I svedočio je protiv Stražara, koji su sagrešili sa kćerima ljudskim; jer su ovi počeli da se sjedinjuju, tako da se oskrnave, sa kćerima ljudskim, i Enoh je svedočio protiv svih njih.

I bio je uzet između sinova ljudskih, i mi ga uvedosmo u Edenski vrt u veličanstvu i časti, i gle, tamo on zapisuje osudu i sud sveta, i svu zloću sinova ljudskih.

I zbog toga (Bog) dovede vode potopa na svu zemlju Edensku; jer je tamo bio postavljen kao znak i da bi svedočio protiv svih sinova ljudskih, da bi izbrojao sva dela naraštaja do dana osude.

I palio je kad svetilišta, (naime) mirisne začine, prihvatljive pred Gospodom na Gori.

Jer Gospod ima četiri mesta na zemlji: Edenski vrt, i Goru Istoka, i ovu goru na kojoj si ti danas, goru Sinaj, i goru Sion (koja) će biti posvećena u novom stvaranju za posvećenje zemlje; kroz nju će zemlja biti posvećena od sve njene krivice i njene nečistote kroz naraštaje sveta.

I u četrnaestom jubileju Matusal uze sebi ženu, Ednâ, kćer ’Âzrîâlovu, kćer brata njegovog oca, u trećoj sedmici, prve godine ove sedmice, i rodi sina i nadenu mu ime Lameh.

I u petnaestom jubileju, u trećoj sedmici, Lameh uze sebi ženu, a njeno ime beše Bêtênôs, kći Bârâkî’îlova, kći brata njegovog oca, i u ovoj sedmici ona mu rodi sina i nadenu mu ime Noje, govoreći: „Ovaj će me utešiti za moju muku i sav moj rad, i za zemlju koju je Gospod prokleo.“

I na kraju devetnaestog jubileja, u sedmoj sedmici, njene šeste godine, Adam umre, i svi njegovi sinovi sahraniše ga u zemlji njegovog stvaranja, i on je bio prvi koji je sahranjen u zemlju.

I nedostajalo mu je sedamdeset godina do hiljadu godina; jer je hiljadu godina kao jedan dan u svedočanstvu nebesa i zato je napisano o drvetu poznanja: „U dan kada budete jeli sa njega, umrećete.“

Iz tog razloga nije ispunio godine tog dana; jer je umro tokom njega.

Na kraju ovog jubileja Kain je ubijen posle njega iste godine; jer je njegova kuća pala na njega i umro je usred svoje kuće, i bio je ubijen njenim kamenjem, jer je kamenom ubio Avelja, i kamenom je bio ubijen po pravednom sudu.

Iz tog razloga bilo je određeno na nebeskim tablicama: „Oruđem kojim čovek ubije svog bližnjeg, istim će i on biti ubijen; na način na koji ga je ranio, na isti način postupiće sa njim.“

I u dvadeset petom jubileju Noje uze sebi ženu, a njeno ime beše ’Ĕmzârâ, kći Râkê’êlova, kći brata njegovog oca, prve godine u petoj sedmici: i njene treće godine ona mu rodi Sima, njene pete godine rodi mu Hama, a prve godine u šestoj sedmici rodi mu Jafeta.

Poglavlje 5

I dogodi se, kada su sinovi ljudski počeli da se množe na licu zemlje i kada su im se rodile kćeri, da su ih anđeli Božji videli neke godine ovog jubileja, da su lepe za gledanje; i uzeše sebi žene od svih koje izabraše, i one im rodiše sinove, a oni behu divovi.

I bezakonje se umnoži na zemlji i svako telo pokvari svoj put, kako ljudi tako i stoka i zveri i ptice i sve što hodi po zemlji – svi oni pokvariše svoje puteve i svoje poretke, i počeše da proždiru jedni druge, i bezakonje se umnoži na zemlji, i svaka zamisao misli svih ljudi beše tako zla neprestano.

I Bog pogleda na zemlju, i gle, beše pokvarena, i svako telo beše pokvarilo svoje poretke, i svi koji behu na zemlji činili su svakojako zlo pred Njegovim očima.

I On reče: „Uništiću čoveka i svako telo na licu zemlje koje sam stvorio.“

Ali Noje nađe milost pred očima Gospodnjim.

A na anđele koje beše poslao na zemlju silno se razgnevi, i zapovedi da se iskorene iz sve njihove vlasti, i naredi nam da ih vežemo u dubinama zemlje, i gle, oni su vezani usred njih, i drže se odvojeni.

A protiv njihovih sinova izađe zapovest ispred Njegovog lica da budu pobijeni mačem i uklonjeni ispod neba.

I On reče: „Moj duh neće uvek prebivati na čoveku; jer su i oni telo, i njihovi dani biće sto dvadeset godina.“

I posla svoj mač među njih da svaki pobije svog bližnjeg, i počeše da ubijaju jedni druge dok svi ne padoše od mača i ne behu istrebljeni sa zemlje.

A njihovi očevi behu svedoci (njihovog uništenja), i posle ovoga oni behu vezani u dubinama zemlje zauvek, do dana velike osude, kada se sud izvrši nad svima koji su pokvarili svoje puteve i svoja dela pred Gospodom.

I uništi sve sa njihovih mesta, i ne ostade nijedan od njih kome nije sudio prema svoj njihovoj zloći.

I načini za sva svoja dela novu i pravednu prirodu, da ne greše u svojoj celokupnoj prirodi doveka, nego da svi budu pravedni, svako u svojoj vrsti, uvek.

I sud nad svima određen je i zapisan na nebeskim tablicama u pravednosti – naime, sud nad svima koji odstupe sa puta kojim im je određeno da hode; a ako njime ne hode, sud je zapisan za svako stvorenje i za svaku vrstu.

I nema ničega na nebu ni na zemlji, ni u svetlosti ni u tami, ni u Šeolu ni u dubini, ni na mestu tame (što nije osuđeno); i svi njihovi sudovi su određeni i zapisani i urezani.

U pogledu svih kojima će suditi: velikome prema njegovoj veličini, i malome prema njegovoj malenosti, i svakome prema njegovom putu.

I On nije od onih koji gledaju ko je ko, niti je od onih koji primaju darove, kada kaže da će izvršiti sud nad svakim: ako bi neko dao sve što je na zemlji, On neće gledati na darove ni na ličnost bilo koga, niti primiti išta iz njegovih ruku, jer je On pravedan sudija.

Zohar

וְלָא עוֹד אֶלָּא דְּעַזָּא וַעֲזָאֵל הֲווּ מְקַטְרְגֵי עֲלֵיהּ בְּזִמְנָא דְּאָמַר שְׁכִינְתָּא לְקוּדְשָׁא בְּרִיךְ הוּא נַעֲשֶׂה אָדָם, אָמְרוּ מָה אָדָם וַתֵּדָעֵהוּ. מָה אַתְּ בָּעֵי לְמִבְרֵי אָדָם, וַתֵּדָעֵהוּ דְּעֲתִיד לְמֶחֱטֵי קַמָּךְ בְּאִתְּתָא דִילֵיהּ דְּאִיהִי חשֶׁךְ. דְּאוֹר (מ"י דף כ"ח) אִיהוּ דְּכוּרָא וְחשֶׁךְ נוּקְבָא שְׂמָאלָא חשֶׁךְ דִּבְרִיאָה. בְּהַהוּא זִמְנָא שְׁכִינְתָּא אֲמָרַת לוֹן בְּהַאי דְּאַתּוּן מְקַטְרְגִין אַתּוּן עֲתִידִים לְמִנְפַּל. כְּדִכְתִיב וַיִּרְאוּ בְּנֵי הָאֱלהִים אֶת בְּנוֹת הָאָדָם כִּי טוֹבוֹת הֵנָּה וְגו' (חשקו בהון) וְטָעוּ בְהוֹן וְאַפִּיל לוֹן שְׁכִינְתָּא מִקְּדוּשָׁה דִּלְהוֹן.

Štaviše, Uza i Azael su se tome zaista protivili. Jer kada je Šekina rekla Bogu: „Načinimo čoveka“, oni rekoše: „Šta je čovek da bi ga poznavao? Zašto želiš da stvoriš čoveka koji će, kao što znaš, sagrešiti pred tobom kroz svoju ženu, koja je tama njegovoj svetlosti, budući da je svetlost muško, a tama žensko?“ Šekina im odgovori: „Vi ćete sami počiniti upravo onaj zločin za koji njega optužujete“; i tako je napisano: „i videše sinovi Božji kćeri ljudske da su lepe“, i oni zastraniše za njima, i Šekina ih svrgnu sa njihovog svetog položaja.’

אָמְרוּ חַבְרַיָּיא רִבִּי רִבִּי, אַדְּהָכִי (נ"א אי הכי) עַזָּא וַעֲזָאֵל לָא הֲווּ מְשַׁקְרִין בְּמִלּוּלַיְיהוּ. דְּוַדַּאי בְּנוּקְבָא עֲתִיד אָדָם לְמֶחֱטֵי. אָמַר לְהוּ הָכִי אָמְרָה שְׁכִינְתָּא אַתּוּן אִזְדַּמַּנְתּוּן לְקַטְרְגָא קֳדָמַי יַתִּיר מֵחֵילָא דִּמְרוֹמָא, אִי אַתּוּן הֲוֵיתוּן שַׁפִּירִין מֵאָדָם בְּעוֹבָדַיְיכוּ יָאוֹת לְכוּ לְקַטְרְגָא עֲלֵיהּ. אֲבָל אִיהוּ עֲתִיד לְמֶחֱטֵי בְּאִתְּתָא חָדָא, אַתּוּן בִּנְשִׁין סַגִּיאִין. חִבָּתֵיכוֹן יַתִּיר מִבְּנֵי נְשָׁא כְּמָה דִּכְתִיב וַיִּרְאוּ בְּנֵי הָאֱלהִים אֶת בְּנוֹת הָאָדָם וְגו', אֶת בַּת הָאָדָם לא נֶאֱמַר, אֶלָּא אֶת בְּנוֹת הָאָדָם. וְלא עוֹד אֶלָּא אִם אָדָם חָב הָא אַקְדִּים לֵיהּ תְּשׁוּבָה לְאַהֲדָרָא לְמָארֵיהּ לְאַתְקָנָא בַּמֶּה דְּחָב.

Rekoše drugovi: ‚Ravi, ipak, Uza i Azael nisu bili u krivu, jer je čovek zaista bio predodređen da sagreši kroz ženu.‘ On odgovori: ‚Ono što je Šekina rekla bilo je ovo: „Govorili ste o čoveku gore nego sva ostala nebeska vojska. Da ste svojim delima bili čestitiji od čoveka, imali biste pravo da ga optužujete. Ali dok će on sagrešiti sa jednom ženom, vi ćete sagrešiti sa mnogim ženama, kao što je napisano: ‚i videše sinovi Božji kćeri ljudske‘ – ne kći, nego kćeri; i dalje, ako je čovek sagrešio, bio je spreman da se pokaje i da se vrati svome Gospodaru i popravi ono u čemu je sagrešio.“ (Zohar, Berešit 16)

Hrišćanski izvori

Novozavetni spisi

„Jer kad Bog ne poštedje anđele koji sagriješiše, nego ih baci u okove mraka paklenoga, i predade da se čuvaju za sud; I ne poštedje stari svijet, nego sačuva propovjednika pravde Noja, i sedmoro s njim, i navede Potop na svijet bezbožnički; I gradove Sodom i Gomoru osudi na propast i u pepeo pretvori, postavivši ih za primjer budućim bezbožnicima; I izbavi pravednoga Lota namučenog razvratnim vladanjem bezakonika; Jer dok življaše ovaj pravednik među njima, gledajući i slušajući bezakona djela iz dana u dan, mučaše pravednu dušu svoju; 3na Gospod pobožne da izbavlja od iskušenja, a nepravednike da čuva za kaznu u dan sudnji; A osobito one koji idu za tijelom u nečistoj pohoti, i preziru gospodstvo Božije;“

„Dok anđeli, koji su veći snagom i silom, ne iznose protiv njih pred Gospodom hulnoga suda. A oni, kao beslovesne životinje, po prirodi sazdane za lov i trošenje, huleći na ono što ne poznaju, u pokvarenosti svojoj propašće, I primiće platu nepravde. Oni smatraju za slast posvednevno uživanje; bestidnici i nevaljalci, koji se naslađuju svojim prijevarama, jedući sa vama: Oči su im pune preljube i neprestanoga grijeha, prelašćuju neutvrđene duše, imaju srce izvježbano u lakomstvu. Djeca prokletstva! Ostavivši pravi put, zalutaše, i pođoše putem Valaama Vosorova koji zavoli platu nepravde, Ali bi pokaran za svoje bezakonje: nemušto marvinče progovori glasom čovječijim i spriječi bezumlje prorokovo.“ 2. Petrova 2:4-16 LSB

„A hoću da vas podsjetim, što vi svakako znate, da Gospod spasivši narod iz zemlje egipatske, pogubi zatim one koji ne vjerovaše; I anđele koji ne održaše svoje dostojanstvo, nego napustiše svoje boravište, ostavio je za sud velikoga Dana u okovima vječnim pod mrakom, Kao što Sodom i Gomora, i gradovi oko njih koji se bjehu na njima sličan način odali bludu i poveli za drugim tijelom, stoje kao primjer, podvrgnuti osudi ognja vječnoga.“

„Slično, dakle, i ove sanjalice skvrnave tijelo i preziru Gospodstvo (Božije), a na slave hule. A Mihailo Arhanđel, kada prepirući se sa đavolom govoraše o Mojsejevom tijelu, ne usudi se izreći hulnoga suda, nego reče: Gospod neka ti zaprijeti! A ovi hule na ono što ne znaju; a što po prirodi kao beslovesne životinje znaju, u tome se razvraćaju. Teško njima, jer putem Kainovim pođoše i u prijevaru Valaamove plate upadoše, i pobunom Korejevom izgiboše. Oni su ruglo na vašim večerama ljubavi, jedući s vama bez zazora, sebe napasajući; oblaci bezvodni koje vjetrovi vitlaju; drveta jesenja, besplodna, dvaput umrla, i iz korijena iščupana; Bijesni talasi morski koji se pjenušaju svojim sramotama; zvijezde lutalice za koje se mrak tame čuva zanavijek.“

„Ali i za ove prorokova Enoh, sedmi od Adama, govoreći: Gle, ide Gospod sa hiljadama hiljada svetih svojih, Da učini sud nad svima, i da pokara sve bezbožnike za sva njihova bezbožna djela kojima bezbožnost činiše, i za sve drske riječi koje bezbožni grješnici govoriše protiv Njega.“ Judina 1:5-15 LSB

Postoje dobri razlozi da se veruje da i Petar i Juda upućuju na sinove Božje iz Postanja 6:1-4. Prvo, svi primeri Božjeg uništenja zlih koje oni navode mogu se pronaći u hebrejskoj Bibliji. To jest, priče o Noju i potopu, o Sodomi i Gomori, kao i o izlasku Izraela i njegovoj kazni u pustinji – sve se nalaze u Petoknjižju. To znači da se od čitalaca očekuje da i pad anđela pronađu na istom mestu, a Postanje 6:1-4 je jedino mesto gde bi to mogli da učine.

Drugo, Juda kaže da je teški seksualni nemoral Sodome i Gomore, koje su pošle za drugom puti, to jest u protivprirodne odnose, bio sličan grehu anđela. To znači da su i anđeli bili krivi za tešku seksualnu izopačenost. A šta bi moglo biti izopačenije od anđeoskih bića koja opšte sa ljudskim ženama? Uostalom, protivprirodnije od toga ne postoji!

Treće, Juda u st. 14-15 citira Enoha 1:9, upravo onu knjigu u kojoj su sinovi Božji izričito poistovećeni sa anđelima. Stoga Judini čitaoci nisu mogli a da ne povežu pale anđele iz st. 6 sa nebeskim bićima iz Postanja 6:1-4.

Sveti Justin Mučenik

Druga apologija

Poglavlje 5. Kako su anđeli prestupili

Ali ako se neko domogne ove pomisli – da, ako priznajemo Boga kao svog pomoćnika, ne bi trebalo, kako kažemo, da budemo tlačeni i progonjeni od zlih – i to ću razrešiti. Bog, pošto je načinio ceo svet i podvrgao zemaljske stvari čoveku, i uredio nebeske elemente radi umnožavanja plodova i smene godišnjih doba, i ustanovio ovaj božanski zakon – jer je i te stvari očigledno načinio radi čoveka – poverio je brigu o ljudima i o svemu što je pod nebom anđelima koje je nad njima postavio. Ali anđeli su prestupili ovo postavljenje i behu zarobljeni ljubavlju prema ženama, i rodiše decu koja su ona što se nazivaju demonima; a osim toga, potom su sebi potčinili ljudski rod, delom magijskim spisima, delom strahovima i kaznama koje su izazivali, a delom učeći ih da prinose žrtve, tamjan i livenice, za čim su oni imali potrebu pošto behu porobljeni pohotnim strastima; i među ljudima posejaše ubistva, ratove, preljube, neumerena dela i svaku zloću. Otuda i pesnici i mitolozi, ne znajući da su to anđeli i oni demoni koje su oni izrodili činili te stvari ljudima, i ženama, i gradovima, i narodima, o čemu su pripovedali, pripisaše ih samome bogu, i onima koji su smatrani njegovim rođenim potomstvom, i potomstvu onih koji se nazivahu njegovom braćom, Neptunu i Plutonu, i opet deci tog njihovog potomstva. Jer kojim god je imenom svaki od anđela nazvao sebe i svoju decu, tim su ih imenom i oni nazivali.

Sveti Irinej

Adversus haereses, Knjiga IV, Poglavlje 36 Proroci su poslati od jednog te istog Oca od koga je poslat i Sin.

3. I zato je Gospod rekao svojim učenicima, da bismo postali dobri radnici: „Ali pazite na sebe da srca vaša ne otežaju prejedanjem i pijanstvom i brigama ovoga života, i da Dan onaj ne naiđe na vas iznenada. Jer će doći kao zamka na sve koji žive na licu vascijele zemlje.“ Luka 21:34-35 „Neka budu bedra vaša opasana i svjetiljke zapaljene. A vi slični ljudima koji čekaju gospodara svojega, kada će se vratiti sa svadbe“ Luka 12:35-36 „I kako bješe u dane Nojeve, onako će biti i u dane Sina Čovječijega: Jeđahu, pijahu, ženjahu se, udavahu se do onoga dana kad Noje uđe u kovčeg, i dođe potop i pogubi sve. Slično kao što bješe u dane Lotove: jeđahu, pijahu, kupovahu, prodavahu, sađahu, zidahu. A u dan kad iziđe Lot iz Sodoma, udari oganj i sumpor sa neba i pogubi sve. Tako će biti i u onaj Dan kada se pojavi Sin Čovječiji.“ Luka 17:26, itd. „Stražite, dakle, jer ne znate u koji će čas doći Gospod vaš.“ Matej 24:42 [U ovim odlomcima] On objavljuje jednog te istog Gospoda, koji je u vreme Nojevo doveo potop zbog čovekove neposlušnosti, i koji je takođe u danima Lotovim spustio oganj s neba zbog mnoštva grešnika među Sodomljanima, i koji će, zbog te iste neposlušnosti i sličnih grehova, dovesti dan suda na kraju vremena (in novissimo); a za taj dan On objavljuje da će lakše biti Sodomu i Gomoru nego onom gradu i domu koji ne primi reč Njegovih apostola. „I ti, Kapernaume,“ reče On, „koji si se do neba podigao, do pakla ćeš sići; jer da su u Sodomu bila čudesa što su se u tebi dogodila, ostao bi do dana današnjega. Ali vam kažem da će zemlji sodomskoj lakše biti u dan Suda nego tebi.“ Matej 11:23-24

4. Budući da je Sin Božji uvek jedan te isti, On onima koji veruju u Njega daje izvor vode Jovan 4:14 [koja izvire] u večni život, ali čini da se nerodna smokva odmah osuši; a u danima Nojevim pravedno je doveo potop radi istrebljenja tog krajnje sramnog roda ljudi koji je tada postojao, a koji nije mogao doneti plod Bogu, budući da su se anđeli koji su sagrešili pomešali s njima, i [postupio je tako] da bi stao na put gresima tih ljudi, ali [i da bi u isto vreme] sačuvao praobrazac, Adamovo obličje. I On je taj koji je u danima Lotovim spustio oganj i sumpor s neba na Sodom i Gomor, kao primer pravednog suda Božjeg, da bi svi znali, „svako, dakle, drvo koje ne rađa dobra roda, siječe se i u oganj baca.“ Matej 3:10 I On je taj koji izgovara [reči] da će na opštem sudu lakše biti Sodomu nego onima koji su videli Njegova čudesa, a nisu poverovali u Njega niti primili Njegovo učenje. Matej 11:24; Luka 10:12 Jer kao što je svojim dolaskom dao veću povlasticu onima koji su poverovali u Njega i koji vrše Njegovu volju, tako je i pokazao da će oni koji nisu poverovali u Njega imati težu kaznu na sudu; pružajući tako svima jednaku pravdu i imajući da više traži od onih kojima više daje; više, međutim, ne zato što otkriva poznanje nekog drugog Oca, kao što sam tako potpuno i tako često pokazao, nego zato što je svojim dolaskom izlio na ljudski rod veći dar očinske milosti.

Atinagora

Molba za hrišćane

Poglavlje 24. O anđelima i divovima.

Kakva je potreba, kada govorim vama koji ste istražili svaku oblast znanja, da pominjem pesnike ili da ispitujem mišljenja druge vrste? Neka bude dovoljno da kažem samo ovoliko. Kada pesnici i filozofi ne bi priznavali da postoji jedan Bog, i kada o tim bogovima ne bi imali mišljenje, jedni da su demoni, drugi da su materija, a treći da su nekada bili ljudi – moglo bi izgledati da ima nekog razloga za to što nas ovako uznemiravaju, budući da se služimo govorom koji pravi razliku između Boga i materije, i između priroda to dvoje. Jer, kao što priznajemo Boga, i Sina, njegov Logos, i Svetoga Duha, sjedinjene po suštini – Oca, Sina, Duha, jer je Sin Um, Razum, Mudrost Oca, a Duh istecanje, kao svetlost od ognja; tako pojmimo i postojanje drugih sila, koje vladaju nad materijom i posredstvom nje, a naročito jedne, koja je neprijateljska Bogu: ne da bi išta zaista bilo suprotstavljeno Bogu, kao razdor prijateljstvu, po Empedoklu, i noć danu, po pojavljivanju i nestajanju zvezda (jer čak i da se nešto zaista suprotstavilo Bogu, prestalo bi da postoji, pošto bi njegov sastav bio uništen silom i moći Božjom), nego da se dobru koje je u Bogu, koje mu po nužnosti pripada i sapostoji s njim, kao boja s telom, bez kojeg ona nema postojanja (ne kao njegov deo, nego kao prateće svojstvo koje s njim sapostoji, sjedinjeno i sliveno, baš kao što je ognju prirodno da bude žut, a eteru tamnoplav) – dobru, kažem, koje je u Bogu, suprotstavlja se duh koji je oko materije, koga je stvorio Bog, kao što je i ostale anđele stvorio On, i kome je poverena vlast nad materijom i oblicima materije. Jer to je služba anđela – da za Boga vrše proviđenje nad stvarima koje je On stvorio i uredio; tako da Bog ima sveopšte i opšte proviđenje nad celinom, dok se o pojedinim delovima staraju anđeli postavljeni nad njima. Baš kao i kod ljudi, koji imaju slobodu izbora kako u pogledu vrline tako i u pogledu poroka (jer vi ne biste ni odlikovali dobre ni kažnjavali zle kada porok i vrlina ne bi bili u njihovoj vlasti; i jedni su marljivi u poslovima koje im poveravate, a drugi neverni), tako je i među anđelima. Neki, kao slobodni delatnici, primetićete, onakvi kakvima ih je stvorio Bog, ostadoše u onome za šta ih je Bog načinio i nad čim ih je postavio; ali neki naneše sramotu i ustrojstvu svoje prirode i upravi koja im je bila poverena: naime, ovaj vladar materije i njenih raznovrsnih oblika, i drugi od onih koji behu postavljeni oko ovog prvog nebeskog svoda (znate da ništa ne govorimo bez svedoka, nego iznosimo ono što su objavili proroci); ovi padoše u nečistu ljubav prema devicama, i behu potčinjeni telu, a on postade nemaran i zao u upravljanju onim što mu beše povereno. Od tih ljubitelja devica, dakle, rodiše se oni koji se zovu divovi. A ako su i pesnici nešto rekli o divovima, ne čudite se tome: svetovna mudrost i božanska razlikuju se međusobno onoliko koliko istina i verovatnoća: jedna je s neba, a druga sa zemlje; i zaista, po knezu materije, —

Znamo da često govorimo laži koje liče na istine.

Poglavlje 25. Pesnici i filozofi poricali su božansko proviđenje.

Ovi anđeli, dakle, koji su pali s neba i obitavaju u vazduhu i na zemlji, i više nisu kadri da se uzdignu ka nebeskome, i duše divova, koje su demoni što lutaju svetom, vrše slična dela – jedni (to jest, demoni) prema prirodama koje su primili, a drugi (to jest, anđeli) prema požudama kojima su se predali. Ali knez materije, kao što se može videti već iz onoga što se zbiva, vrši vlast i upravu suprotnu dobru koje je u Bogu: —

Često mi je ova mučna misao prošla kroz um: da li slučaj ili božanstvo upravlja sitnim poslovima ljudi; i, uprkos nadi kao i pravdi, goni u izgnanstvo neke, lišene svih sredstava za život, dok drugi i dalje uživaju blagostanje.

Blagostanje i nevolja, protivno nadi i pravdi, onemogućili su Euripidu da kaže kome pripada upravljanje zemaljskim poslovima, koje je takve vrste da bi se o njemu moglo reći:—

Kako onda, gledajući to, možemo reći da postoji rod bogova, ili se pokoravati zakonima?

Isto to navelo je Aristotela da kaže kako ono što je ispod neba nije pod staranjem Proviđenja, premda se večno proviđenje Božje jednako brine i za nas dole —

Zemlja, pokretala je volja ili ne, mora rađati bilje i tako hraniti moja stada, —

i obraća se dostojnima pojedinačno, po istini a ne po mnjenju; a o svemu ostalom, po opštem ustrojstvu prirode, stara se zakon razuma. Ali pošto demonski pokreti i dejstva koja proishode od protivničkog duha proizvode te neuredne ispade, i štaviše pokreću ljude, jedne na jedan a druge na drugi način, i kao pojedince i kao narode, odvojeno i zajednički, u skladu sa sklonošću materije s jedne strane, i srodnošću sa božanskim stvarima s druge, iznutra i spolja – neki koji nisu malog ugleda pomislili su stoga da je ovaj svemir sazdan bez ikakvog određenog reda i da ga tamo-amo goni nerazuman slučaj. Ali oni ne razumeju da među onim stvarima koje pripadaju ustrojstvu celoga sveta nema ničega neuređenog ili zapostavljenog, nego da je svaka od njih proizvedena razumom, te da stoga ne prestupaju red koji im je propisan; i da je i sam čovek, ukoliko je reč o Onome ko ga je načinio, dobro uređen – i po svojoj iskonskoj prirodi, koja ima jedan zajednički karakter za sve, i po ustrojstvu svoga tela, koje ne prestupa zakon koji mu je nametnut, i po završetku svoga života, koji ostaje jednak i zajednički svima podjednako; ali da je, prema karakteru koji je njemu svojstven i prema dejstvu vladajućeg kneza i demona koji ga slede, gonjen i pokretan u ovom ili onom pravcu, bez obzira na to što svi zajednički poseduju isto iskonsko ustrojstvo uma.

Tertulijan

Apologija

Poglavlje 22

A mi zaista tvrdimo postojanje izvesnih duhovnih suština; niti je njihovo ime nepoznato. Filozofi priznaju da postoje demoni; i sam Sokrat je čekao na volju jednog demona. Zašto da ne? Jer se kaže da se zli duh na poseban način vezao za njega još od njegovog detinjstva — odvraćajući njegov um, bez sumnje, od onoga što je bilo dobro. I pesnici su svi upoznati sa demonima; čak i neuki prost narod često ih upotrebljava u psovkama. Zapravo, u svojim kletvama prizivaju Satanu, poglavara demona, kao da iz nekog instinktivnog saznanja duše o njemu. I Platon priznaje postojanje anđela. Ništa manje, i oni koji se bave magijom istupaju kao svedoci postojanja obeju vrsta duhova. Štaviše, naše svete knjige nas uče kako je od izvesnih anđela, koji su pali sopstvenom slobodnom voljom, poteklo još opakije demonsko potomstvo, osuđeno od Boga zajedno sa začetnicima svoje loze, i sa onim poglavarom koga smo pomenuli. Za sada će, međutim, biti dovoljno da se izloži nešto o njihovom delovanju. Njihov glavni posao jeste propast čovečanstva. Tako je, od samog početka, duhovna pokvarenost tražila naše uništenje. Shodno tome, oni našim telima nanose bolesti i druge teške nevolje, dok nasilnim napadima gone dušu u iznenadne i neobične ispade. Njihova čudesna prefinjenost i istančanost daju im pristup obama delovima naše prirode. Kao duhovna bića, ne mogu naneti štetu; jer, budući nevidljivi i neopipljivi, njihovo dejstvo ne opažamo osim po njegovim posledicama, kao kada neki neobjašnjiv, nevidljiv otrov u povetarcu upali jabuke i žito dok su još u cvetu, ili ih ubije u pupoljku, ili ih uništi kada dostignu zrelost; kao da zaražena atmosfera na neki nepoznat način svuda razliva svoja kužna isparenja. Isto tako, jednako mračnim uticajem, demoni i anđeli udahnjuju u dušu i podstiču njene pokvarenosti besnim strastima i gnusnim ispadima; ili surovim požudama praćenim raznim zabludama, od kojih je najgora ona kojom se ova božanstva preporučuju naklonosti prevarenih i obmanutih ljudskih bića, kako bi dobila svoju pravu hranu od isparenja mesa i krvi kada se to prinosi idolskim likovima. Šta je slasnija hrana duhu zla nego odvraćanje ljudskih umova od istinitog Boga obmanama lažnog proricanja? A ovde objašnjavam kako se te obmane izvode. Svaki duh poseduje krila. To je zajedničko svojstvo i anđela i demona. Zato su svuda u jednom jedinom trenutku; ceo svet im je kao jedno mesto; sve što se čini na čitavom njegovom prostranstvu njima je jednako lako saznati koliko i saopštiti. Njihova brzina kretanja uzima se za božanstvo, jer je njihova priroda nepoznata. Tako bi hteli da se ponekad misli kako su oni sami tvorci onoga što najavljuju; a ponekad su, bez sumnje, zla dela njihovo delo, nikada dobra. I namere Božje su odavno pokupili sa usana proroka, baš dok su ih izgovarali; a i danas ih skupljaju iz njihovih spisa, kada čuju da se naglas čitaju. Dobijajući tako i iz tog izvora izvesne nagoveštaje budućnosti, postavljaju sebe kao suparnike istinitom Bogu, dok kradu Njegova proricanja. Ali veštinu kojom se njihovi odgovori oblikuju da odgovaraju događajima predobro poznaju vaši Krezi i Piri. S druge strane, upravo na način koji smo objasnili, Pitijac je mogao da objavi da kuvaju kornjaču sa jagnjećim mesom; za tren oka bio je u Lidiji. Budući da obitavaju u vazduhu, i zbog svoje blizine zvezdama i svog opštenja sa oblacima, imaju načina da saznaju pripremne procese koji se odvijaju u tim gornjim predelima, pa tako mogu obećati kiše koje već osećaju. Vrlo su ljubazni, bez sumnje, i kada je reč o isceljivanju bolesti. Jer, pre svega, oni vas razbole; zatim, da bi iz toga izvukli čudo, nalažu primenu lekova ili sasvim novih ili suprotnih onima koji su u upotrebi, pa, odmah povukavši štetni uticaj, smatra se da su izvršili izlečenje. Čemu, dakle, govoriti o njihovim drugim smicalicama, ili još dalje o varljivoj moći koju imaju kao duhovi: o onim Kastorovim ukazanjima, o vodi nošenoj u situ, i o brodu vučenom pojasom, i o bradi zacrvenjenoj dodirom — a sve to učinjeno sa jednim jedinim ciljem: da se pokaže kako ljudi treba da veruju u božanstvo kamenja, a ne da traže jedinog istinitog Boga?

O pokrivanju devica

Poglavlje 7. O razlozima koje apostol navodi kada zapoveda da žene budu pokrivene velom

Pređimo zatim na ispitivanje samih razloga koji apostola navode da uči kako žensko treba da bude pokriveno velom, (da vidimo) da li se ti isti (razlozi) jednako odnose i na device; tako da se odatle utvrdi i zajedništvo imena između devica i ne-devica, budući da se isti oni uzroci koji iziskuju veo nalaze u oba slučaja.

Ako „muž je glava ženi“, naravno (jeste) i device, od koje dolazi žena koja se udala; osim ako devica nije treći rod, nekakvo čudovište sa sopstvenom glavom. Ako „ako li je stidno ženi šišati se ili brijati se“, naravno da je tako i za devicu. (Neka onda svet, suparnik Božji, gleda šta čini, ako tvrdi da kratko ošišana kosa dolikuje devici isto onako kao što raspuštena kosa dolikuje dečaku.) Onoj, dakle, kojoj jednako ne_dolikuje da bude obrijana ili ošišana, jednako dolikuje da bude pokrivena. Ako „žena je slava muževljeva“, koliko više devica, koja je uz to i slava samoj sebi! Ako „žena od muža“, i „radi muža“, ono Adamovo rebro bilo je najpre devica. Ako „žena treba da ima vlast na glavi“, utoliko pravednije treba i devica, kojoj pripada suština razloga (navedenog za ovu tvrdnju). Jer ako je (to) zbog anđela— onih, naime, za koje čitamo da su pali od Boga i sa neba zbog pohote za ženama— ko može pretpostaviti da su to bila već oskrnavljena tela i ostaci ljudske požude za kojima su takvi anđeli čeznuli, a ne pre da su se raspalili za devicama, čiji cvet jednako pruža izgovor i za ljudsku požudu? Jer tako i Sveto pismo nagoveštava: „A kad“, kaže, „se ljudi počeše množiti na zemlji, i kćeri im se narodiše, Videći sinovi Božji kćeri čovječije kako su lijepe, uzimaše ih za žene koje htješe.“ Jer ovde grčki naziv za žene izgleda ima smisao supruge, utoliko što se pominje brak. Kada, dakle, kaže „kćeri čovječije“, to očigledno označava device, koje bi se još uvek računale kao da pripadaju svojim roditeljima— jer se udate žene nazivaju muževljevim— dok je moglo reći supruge ljudi: isto tako ne nazivajući anđele preljubnicima, nego muževima, budući da uzimaju neudate kćeri ljudske,_ za koje je gore rečeno da su rođene, čime se takođe označava njihovo devičanstvo: najpre, rođene; a ovde, udate za anđele. Ništa drugo ne znam da su bile osim rođene i potom udate. Tako opasno lice, dakle, treba da bude zasenčeno, ono koje je bacilo kamenje spoticanja čak i do neba: da bi, stojeći pred Bogom, na čijem je sudu optuženo za izgon anđela iz njihovih (rođenih) predela, pocrvenelo i pred ostalim anđelima; i da bi obuzdalo onu nekadašnju zlu slobodu svoje glave —(slobodu) koja sada ne treba da se pokazuje ni pred ljudskim očima. Ali čak i da su to bile već okaljane žene koje su oni anđeli poželeli, utoliko pre bi zbog anđela dužnost devica bila da budu pokrivene velom, jer bi bilo utoliko mogućnije da device budu uzrok greha anđela. Ako, štaviše, apostol dodaje i presudu prirode, da je obilje kose čast ženi, jer kosa služi kao pokrivalo, naravno da je to ponajviše odlika device; jer se njihov ukras upravo u tome i sastoji, što, sabrana na temenu, ona potpuno pokriva samu tvrđavu glave vencem kose.

Klementinske besede

Beseda 8

Poglavlje XI. Uzrok pada čoveka

Ali oni, budući da isprva nisu imali iskustva sa zlima, neosetljivi na dar dobrih stvari, behu obiljem hrane i raskoši okrenuti ka nezahvalnosti, tako da su čak mislili da nema Promisla, budući da dobra nisu prethodnim trudom stekli kao nagradu za pravednost, utoliko što niko od njih nije zapao ni u kakvu patnju ili bolest, niti u bilo kakvu drugu nevolju; tako da bi, kao što je uobičajeno za ljude pogođene zbog opakog prestupa, potražili Boga koji je kadar da ih isceli. Ali odmah nakon njihovog prezira, koji je proistekao iz bezbrižnosti i bezbedne raskoši, snašla ih je izvesna pravedna kazna, kao posledica izvesnog uređenog sklada, oduzimajući im dobre stvari jer su im naškodile, i uvodeći umesto njih zle stvari, kao korisne.

Poglavlje XII. Preobražaji anđela

Jer od duhova koji nastanjuju nebo, anđeli koji obitavaju u najnižoj oblasti, ožalošćeni nezahvalnošću ljudi prema Bogu, zamoliše da mogu ući u život ljudi, kako bi, postavši zaista ljudi, kroz bliže opštenje izobličili one koji su se prema Njemu nezahvalno ponašali, i svakoga podvrgli odgovarajućoj kazni. Kada im je, dakle, molba bila uslišena, preobrazili su sebe u svaku prirodu; jer, budući od bogolikije supstance, lako mogu poprimiti bilo koji oblik. Tako su postali drago kamenje, i lep biser, i najlepši purpur, i probrano zlato, i svaka materija koja se najviše ceni. I padali su nekima u ruke, a drugima u nedra, i dopuštali su da ih ovi ukradu. Takođe su se pretvarali u zveri i gmizavce, i ribe i ptice, i u šta god su hteli. I ove stvari pesnici među vama, zbog bezbrižnosti, opevaju kako su se zbile, pripisujući jednome mnoga i različita dela svih.

Poglavlje XIII. Pad anđela

Ali kada su, poprimivši ove oblike, izobličili kao lakome one koji su ih krali, i preobrazili sebe u prirodu ljudi, da bi, živeći sveto i pokazujući mogućnost takvog života, podvrgli nezahvalne kazni, ipak, postavši u svakom pogledu ljudi, i sami su uzeli udela u ljudskoj požudi, i, dovedeni pod njenu vlast, zapali su u telesno opštenje sa ženama; i, upleteni sa njima i utonuli u skrnavljenje i sasvim ispražnjeni od svoje prvobitne moći, nisu bili u stanju da se vrate prvobitnoj čistoti svoje sopstvene prirode, njihovi udovi odvratiše se od njihove ognjene supstance: jer sama vatra, ugašena teretom požude, i pretvorena u telo, oni zagaziše bezbožnim putem naniže. Jer oni sami, okovani vezama tela, behu sputani i čvrsto svezani; stoga više nisu mogli da se uzdignu na nebesa.

Poglavlje XIV. Njihova otkrića

Jer nakon telesnog opštenja, kada su bili zamoljeni da pokažu šta su bili ranije, i pošto to više nisu mogli, zato što nakon svog skrnavljenja nisu bili u stanju da učine bilo šta drugo, a ipak želeći da ugode svojim ljubavnicama, umesto sebe pokazali su utrobu zemlje; mislim, probrane metale, zlato, bronzu, srebro, gvožđe i slično, sa svim najdragocenijim kamenjem. A uz ovo začarano kamenje predali su i veštine onoga što se svakom od njih tiče, i saopštili otkriće magije, i naučili astronomiju, i moći korenja, i sve što je ljudskom umu bilo nemoguće da otkrije; takođe topljenje zlata i srebra, i slično, i razno bojenje odeće. I sve stvari, ukratko, koje služe ukrašavanju i naslađivanju žena, jesu otkrića ovih demona okovanih u telo.

Poglavlje XV. Divovi

Ali iz njihovog neposvećenog telesnog opštenja potekli su lažni ljudi, mnogo većeg stasa od običnih ljudi, koje su kasnije nazvali divovima; ne oni divovi sa zmajevskim nogama koji su ratovali protiv Boga, kao što pevaju oni bogohulni mitovi Grka, nego divlji po ponašanju i veći od ljudi po veličini, utoliko što su potekli od anđela; a ipak manji od anđela, jer su rođeni od žena. Stoga Bog, znajući da su podivljali do zverstva i da im svet nije dovoljan da ih zadovolji (jer je stvoren po meri ljudi i ljudske upotrebe), da se zbog nedostatka hrane ne bi okrenuli, protivno prirodi, jedenju životinja, a ipak izgledali nedužni, kao da su se na to odvažili iz nužde — Svemogući Bog je na njih spustio manu, prilagođenu njihovim raznim ukusima; i uživali su u svemu što su hteli. Ali oni, zbog svoje kopilanske prirode, ne nalazeći zadovoljstvo u čistoti hrane, čeznuli su samo za ukusom krvi. Stoga su prvi okusili meso.

Poglavlje XVI. Kanibalizam

A ljudi koji su tamo bili sa njima po prvi put su zaželeli da učine isto. Tako, iako se ne rađamo ni dobri ni zli, postajemo jedno ili drugo; i, pošto steknemo navike, teško nas je od njih odvratiti. Ali kada je ponestalo nerazumnih životinja, ovi kopilanski ljudi okusili su i ljudsko meso. Jer nije bio dalek korak do jedenja mesa poput sopstvenog, pošto su ga najpre okusili u drugim oblicima.

Poglavlje XVII. Potop

Ali prolivanjem mnogo krvi, čist vazduh, oskrnavljen nečistim isparenjem i razbolevajući one koji su ga udisali, učinio ih je podložnim bolestima, tako da su od tada ljudi umirali prerano. A pošto je zemlja tim putem bila veoma oskrnavljena, ona najpre uzavre od stvorenja koja bacaju otrov i donose smrt. Pošto je, dakle, sve išlo od zla na gore, zbog ovih zverskih demona, Bog je hteo da ih odbaci kao zli kvasac, da ne bi svako pokolenje iz opakog semena, slično onome pre njega i jednako bezbožno, ispraznilo budući svet od spasenih ljudi. I u tu svrhu, upozorivši izvesnog pravednog čoveka, sa njegova tri sina, zajedno sa njihovim ženama i njihovom decom, da se spasu u kovčegu, poslao je potop vode, da bi, pošto svi budu uništeni, očišćeni svet bio predat onome koji se spasao u kovčegu, radi drugog početka života. I tako se zbilo.

Komodijan

Spisi

II. Božje negodovanje.

U zakonu je Gospod neba, i zemlje, i mora zapovedio govoreći: Ne obožavajte tašte bogove načinjene vašim sopstvenim rukama od drveta ili zlata, da vas moj gnev ne uništi zbog takvih stvari. Narod pre Mojsija, nevešt, prebivajući bez zakona i neuk o Bogu, molio se bogovima koji su propali, po čijim su obličjima izrađivali tašte idole. Pošto je Gospod izveo Jevreje iz zemlje Egipta, potom im je nametnuo zakon; i Svemogući je zapovedio ovo: da služe samo Njemu, a ne onim idolima. Štaviše, u tom zakonu se uči o vaskrsenju i o nadi da se ponovo živi u sreći na svetu, ako se tašti idoli napuste i ne obožavaju.

III. Obožavanje demona.

Kada je Svemogući Bog, da bi ulepšao prirodu sveta, hteo da tu zemlju posete anđeli, oni su, kada su bili poslati dole, prezreli Njegove zakone. Takva beše lepota žena da ih je skrenula s puta; tako da se, budući okaljani, nisu mogli vratiti na nebo. Buntovnici protiv Boga, izgovarali su reči protiv Njega. Tada je Najviši izrekao svoj sud protiv njih; a od njihovog semena, kaže se, rodili su se divovi. Preko njih su veštine postale poznate na zemlji, i naučili su ljude bojenju vune i svemu što se čini; a njima su, kada su pomrli, ljudi podigli likove. Ali Svemogući, budući da su bili od zlog semena, nije odobrio da, kada su mrtvi, budu vraćeni iz smrti. Otuda oni sada lutajući razaraju mnoga tela, i upravo takve vi danas obožavate i molite im se kao bogovima.

IV. Saturn.

A Saturn stari, ako je bog, kako to stari? Ili, ako je bio bog, zašto su ga njegovi strahovi naterali da proždire svoju decu? Ali pošto nije bio bog, proždrao je utrobu svojih sinova u čudovišnom ludilu. Bio je kralj na zemlji, rođen na gori Olimpu; i nije bio božanski, nego je sebe nazivao bogom. Zapao je u slabost uma i progutao kamen umesto svog sina. Tako je ovaj postao bog; odnedavno se naziva Jupiterom.

V. Jupiter.

Ovaj Jupiter rodio se Saturnu na ostrvu Breti; a kada je odrastao, lišio je svog oca kraljevstva. Zatim je obmanuo žene i sestre plemića. Štaviše, Piragmon, kovač, načinio mu je žezlo. U početku je Bog načinio nebo, zemlju i more. Ali ono strašno stvorenje, rođeno usred vremena, izašlo je kao mladić iz pećine i bilo je potajno hranjeno**. Gle, taj Bog je tvorac svega, a ne onaj Jupiter**.

VI. O gromu istog tog Jupitera.

Kažete, o budale, Jupiter grmi. On je taj koji baca gromove; a ako je detinjarija tako mislila, zašto ste dvesta godina bebe? I hoćete li i dalje uvek biti takvi? Detinjstvo je prešlo u zrelost, starost ne uživa u sitnicama, dečački uzrast je prošao; neka isto tako prođe i dečji um. Vaše misli treba da pripadaju karakteru odraslih ljudi. Ti si, dakle, budala što veruješ da je Jupiter taj koji grmi. On, rođen na zemlji, hranjen je kozjim mlekom. Dakle, da ga je Saturn proždrao, ko je u ono vreme slao kišu kada je on bio mrtav? Naročito, ako se za boga može misliti da je rođen od smrtnog oca, Saturn je ostario na zemlji, i na zemlji je umro. Nije bilo nikoga ko je prorekao njegovo prethodno rođenje. Ili, ako on grmi, zakon bi od njega bio dat. Priče koje pesnici izmišljaju zavode vas. On je, međutim, vladao na Kritu, i tamo je umro. Onaj koji je za vas Svemogući postao je Alkmenin ljubavnik; on bi se isto tako i sada zaljubljivao u žive ljude da je živ. Vi se molite nečistim bogovima, i nazivate nebeskima one koji su rođeni od smrtnog semena, od onih divova**. Čujete i čitate da je on rođen na zemlji: otkud onda da je taj kvaritelj tako dobro zaslužio da uzađe na nebo?** A kaže se da su mu Kiklopi iskovali grom; jer, iako je bio besmrtan, oružje je primio od smrtnika. Vi ste svojom vlašću na nebo preneli onoga koji je kriv za tolike zločine, i, štaviše, ubicu sopstvenih srodnika.

VII. O Septizonijumu i zvezdama.

Vaš nedostatak razumevanja vara vas u pogledu kruga zodijačkog pojasa, i možda iz toga zaključujete da se morate moliti Jupiteru. Tamo se govori o Saturnu, ali kao o zvezdi, jer ga je Jupiter oterao, ili neka se veruje da je Jupiter u zvezdi. Onaj koji je upravljao sazvežđima pola, i sejač zemlje; onaj koji je ratovao sa Trojancima, on je voleo lepu Veneru. Ili je među samim zvezdama Mars bio uhvaćen sa njom bračnom ljubomorom: on se naziva mladalačkim bogom. O preterano budalasto, misliti da oni koji su rođeni od Maje vladaju sa zvezda, ili da vladaju čitavom prirodom sveta! Podložni ranama, i sami živeći pod vlašću sudbina, opsceni, radoznali, ratnici bezbožnog života; i rađali su sinove, jednako smrtne kao i oni sami, i svi behu strašni, budalasti, snažni, u sedmostrukom pojasu. Ako obožavate zvezde, obožavajte i dvanaest znakova zodijaka, kako ovna, bika i blizance, tako i žestokog lava; i najzad, oni se nastavljaju u ribe — skuvajte ih pa ćete ih iskušati. Zakon bez zakona je vaše utočište: ono što želi da bude, prevladaće. Žena želi da bude razuzdana; traži da živi bez uzde. Vi ćete sami biti ono što priželjkujete i čemu se molite kao bogovima i boginjama. Tako sam i ja obožavao dok sam bio zalutao, a sada to osuđujem.

VIII. O Suncu i Mesecu.

U pogledu Sunca i Meseca vi ste u zabludi, iako su nam neposredno pred očima; utoliko što vi, kao što sam nekada i ja činio, mislite da im se morate moliti. Oni jesu među zvezdama; ali ne kruže sami od sebe. Svemogući ih je, kada je isprva ustanovio sve stvari, postavio tamo sa zvezdama, četvrtog dana. I, zaista, u zakonu je zapovedio da ih niko ne obožava. Vi obožavate tolike bogove koji ništa ne obećavaju o životu, čiji zakon nije na zemlji, niti su oni sami prorečeni. Ali vas zavodi nekolicina sveštenika, koji kažu da bilo koje božanstvo osuđeno na smrt može biti od koristi. Priđite sada, čitajte i saznajte istinu.

IX. Merkur.

Neka vaš Merkur bude prikazan sa sarabalom, i sa krilima na šlemu ili na kapi, a u ostalom nag. Vidim čudesnu stvar, boga koji leti sa torbicom. Trčite, jadna stvorenja, raširenih skuta kada on leti, da bi mogao da isprazni svoju torbicu: budite otud spremni. Gledajte u naslikanog, jer će vam tako odozgo bacati novac: onda igrajte bezbrižno. Tašti čoveče, zar nisi lud što obožavaš naslikane bogove na nebu? Ako ne znate kako da živite, nastavite da prebivate sa zverima.

X. Neptun.

Neptuna pravite bogom koji potiče od Saturna; i on nosi trozubac da bi kopljem probadao ribe. Iz toga što je tako opremljen jasno je da je bog mora. Zar nije on sam sa Apolonom podigao zidine Trojancima? Kako je taj jadni kamenorezac postao bog? Zar nije on rodio čudovište-kiklopa? I zar on sam, kada je umro, nije bio u stanju da ponovo živi, iako je njegova građa to dopuštala? Tako rođen, rodio je onoga koji je već jednom bio mrtav.

XI. Apolon, proricatelj i lažan.

Apolona činite sviračem na kitari, i božanskim. Rođen najpre od Maje, na ostrvu Delu, potom, za dogovorenu nadnicu, kao graditelj, pokoravajući se kralju Laomedontu, podigao je zidine Trojancima. I sam se ustoličio, a vi ste zavedeni da ga smatrate bogom — onaj u čijim je kostima gorela ljubav prema Kasandri, s kojom se devica lukavo poigrala, i, premda božansko biće, biva prevaren. Po svojoj službi augura mogao je znati za dvoličnu. Štaviše, odbijen, on je, iako božanski, otišao odande. Njega je devica spalila svojom lepotom, a on je trebalo da spali nju; dok je ona pre svega trebalo da zavoli boga koji je tako pohotno počeo da voli Dafnu, i još je progoni, želeći da obeščasti devojku. Budala voli uzalud. Niti je može steći trčanjem. Zaista, da je bog, sustigao bi je kroz vazduh. Ona je prva stigla pod krov, a božansko biće je ostalo napolju. Ljudski rod vas vara, jer beše žalosnog načina života. Štaviše, kaže se da je pasao stada Admetova. Dok je u nametnutim igrama bacio disk u vazduh, nije mogao da ga zadrži dok je padao, i on ubi njegovog prijatelja. To beše poslednji dan njegovog druga Hijacinta. Da je bio božanski, unapred bi znao za smrt svoga prijatelja.

XII. Otac Liber — Bahus.

Vi sami kažete da je Otac Liber zacelo dvaput rođen. Najpre je rođen u Indiji od Prozerpine i Jupitera, i vodeći rat protiv Titana, kada je prolivena njegova krv, izdahnuo je baš kao neko od smrtnih ljudi. Zatim, vraćen iz svoje smrti, u drugoj utrobi ga je Semela ponovo začela od Jupitera, druga Maja, čija je utroba rasečena, te je pred sam porođaj uzet od mrtve majke, i kao odojče dat Nisu na othranjivanje. Zbog toga što je dvaput rođen naziva se Dionis; a njegova se vera lažno drži u taštini; i slave njegove orgije tako da sada i sami izgledaju ili kao bezumno smeli ili kao lakrdijaši Mimnermomera. Urotili su se u zlu; unapred vežbaju s hinjenim zanosom, da bi druge prevarili da kažu kako je božanstvo prisutno. Otuda očigledno vidite ljude koji žive životom sličnim njegovom, silovito uzbuđene vinom koje je on sam iscedio; ukazali su mu božansku čast usred svoje pijane raspusnosti.

XIII. Nepobedivi.

Nepobedivi je rođen iz stene, ako se smatra bogom. Recite nam sada, dakle, s druge strane, koje je od to dvoje prvo. Stena je nadvladala boga: onda treba tražiti tvorca stene. Štaviše, još ga i prikazujete kao lopova; iako, da je bio bog, zacelo ne bi živeo od krađe. Sigurno je bio od zemlje, i čudovišne prirode. I tuđe je volove terao u svoje pećine; baš kao što je činio Kakus, onaj sin Vulkanov.

XIV. Silvan.

Otkuda se, opet, pokazalo da je Silvan bog? Možda je prikladno tako ga nazvati zbog toga što svirala slatko peva jer on daruje drvo; jer, možda, i ne bi bilo tako. Kupili ste podmitljivog gospodara, kada budete kupili od njega. Gle, drvo nestaje! Šta mu pripada? Zar te nije sramota, o budalo, da obožavaš takve slike? Traži jednoga Boga koji će ti dati da živiš posle smrti. Odstupi od onih koji su postali mrtvi u životu.

XV. Herkul.

Herkul je, zato što je uništio čudovište s Aventinskog brda, koje je imalo običaj da krade Evandrova stada, bog: prostački um ljudi, uz to i neuk, kada su hteli da uzvrate zahvalnost umesto hvale odsutnom gromovniku, bezumno je zavetovao žrtve kao bogu kome se treba moliti, i podigli su mlečne oltare sebi za spomen. Otuda potiče to što se obožava na drevni način. Ali on nije bog, iako je bio snažan u oružju.

XVI. O bogovima i boginjama.

Kažete da su bogovi oni koji su očito okrutni, i kažete da vam rođenje dodeljuje sudbine. Recite sada, dakle, kome se pre svega prinose sveti obredi. Između puteva, s obe strane, luta prerana smrt. Ako sudbine daju naraštaje, zašto se molite bogu? Uzalud si prevaren ti koji nastojiš da moliš mane, i nazivaš gospodarima nad sobom one koji su izmišljeni. Ili, štaviše, ne znam kojim se ženama molite kao boginjama — boginjama Beloni i Nemezidi, zajedno s nebeskom Furijom, Devicama i Venerom, zbog koje su vaše žene slabe u bedrima. Osim toga, po sokacima ima i drugih demona koji još nisu izbrojani, a nose se oko vrata, tako da ni sami sebi ne mogu položiti račun. Pošasti bi pre trebalo izvesti na krajeve zemlje.

XVII. O njihovim likovima.

Nekolicina zlih i praznih pesnika vas obmanjuje; dok s mukom pokušavaju da zarade za život, kite laž da bi je drugima predstavili pod velom tajne. Otuda, hineći da ih je pogodilo neko božanstvo, pevaju o njegovom veličanstvu i iscrpljuju se pod njegovim likom. Često ste videli Dindimarije, s kakvom bukom ulaze u raskoš dok nastoje da hine mahnitanje, ili kada sebi udaraju po leđima prljavom sekirom, premda svojim učenjem zadržavaju ono što svojom krvlju isceljuju. Gle, u čije ime ne primoravaju one koji im se najpre pridružuju zdravog uma. Ali da bi odneli dar, traže takve umove. Otuda vidite kako je sve izmišljeno. Bacaju senku na prost narod, da ne bi poverovao, dok propadaju; ta je stvar jednom zauvek potekla u taštini iz drevnosti, da bi se proroku koji je govorio lažne stvari verovalo; ali njihovo veličanstvo nije reklo ništa.

XVIII. O Amidatu i velikom bogu.

Već smo mnogo toga rekli o gnusnom praznoverju, pa ipak nastavljamo s temom, da se ne bi reklo da smo nešto prećutali. A poklonici su obožavali svog Amidata na svoj način. Bio im je velik dok je u hramu bilo zlata. Stavljali su svoje glave pod njegovu vlast, kao da je prisutan. Došlo je do vrhunca kada je cezar odneo zlato. Božanstvo je izneverilo, ili pobeglo, ili prešlo u vatru. Očit je začetnik ove zloće, onaj koji je oblikovao tog istog boga, i lažno prorokujući zavodi tolike i tako velike ljude, a ćutao je jedino o Onome koji je oduvek bio božanski. Jer su izbijali glasovi, kao s promenjenim umom, kao da mu drveni bog govori na uho. Recite sada i sami zar to nisu lažna božanstva? Koliko je tim čudom onaj prorok upropastio? Zaboravio je da prorokuje onaj koji je pre imao običaj da prorokuje; tako se ta čuda izmišljaju među onima koji su pohlepni za vinom, čija prokleta drskost izmišlja božanstva, jer su ih nosili unaokolo, a takav se lik osušio. Jer i on sam ćuti, i niko o njemu uopšte ne prorokuje. A vi želite da upropastite sami sebe.

XIX. O ispraznim Nemezijancima.

Zar nije sramota da razborit čovek bude zaveden i obožava takvoga, ili da kaže da je klada Dijana? Verujete čoveku koji je ujutru pijan, zatvorene utrobe i spreman da propadne, koji veštinom lažno govori ono što mu se priviđa. Dok živi strogo, hrani se sopstvenom utrobom. Odvratnik skrnavi sve građane; i privezao je uza se — pošto se okupio sličan skup — one s kojima izmišlja priču, da bi ukrasio boga. Ne zna da prorokuje sebi; drugima se na to usuđuje. Stavlja ga na rame kad mu se prohte, i opet ga spušta. Vrteći se ukrug, sam sebe okreće s drvetom dvokrakoga, kao da biste pomislili da ga nadahnjuje božanstvo drveta. Vi ne obožavate bogove koje oni sami lažno objavljuju; obožavate same sveštenike, uzalud ih se bojeći. Ali ako ste jaki u srcu, bežite smesta od svetilišta smrti.

XX. Titani.

Kažete da su vam Titani Tutani. Tražite da ti svirepi budu tihi pod vašim krovom, kao toliki Lari, svetilišta, likovi načinjeni nalik Titanu. Jer bezumno obožavate one koji su umrli zlom smrću, ne čitajući sopstveni zakon. Oni sami ne govore, a vi se usuđujete da bogovima nazivate one koji su izliveni iz bronzane posude; pre bi trebalo da ih pretopite u male posude za sebe.

XXI. Montezijani.

I planine nazivate bogovima. Neka vladaju u zlatu, potamneli od zla, i pomažući odvraćenim umom. Jer da vam je ostao čist duh i vedar um, sami biste za sebe morali da ispitate šta je s njima. Postali ste bezumni kao čovek, ako mislite da vas ovi mogu spasti, bilo da vladaju bilo da prestanu. Ako tražite išta zdravo, tražite radije pravednost zakona, koja donosi pomoć spasenja, i kaže da postajete večni. Jer ono što ćete slediti u taštini raduje vas za neko vreme. Radujete se kratko vreme, a potom naričete u dubinama. Povucite se od njih, ako želite da vaskrsnete s Hristom.

XXII. Tupost veka.

Avaj, tugujem, građani, što ste tako zaslepljeni svetom. Jedan trči ždrebu; drugi motri ptice; treći, prolivši krv blejećih životinja, priziva mane, i lakoverno želi da čuje isprazne odgovore. Kada su se toliki vođi i carevi savetovali o životu, kakve im je koristi bilo to što su znali čak i njegova predznamenja? Naučite, molim vas, građani, šta je dobro; čuvajte se idolskih hramova. Tražite, doista, svi vi, u zakonu Svemogućega. Tako je bilo ugodno samom Gospodu nad gospodarima na nebesima, da demoni lutaju svetom radi našeg vaspitanja. Pa ipak, s druge strane, poslao je svoje zapovesti, da oni koji napuste njihove oltare postanu stanovnici neba. Otuda se ne trudim da to dokazujem u malom spisu. Zakon poučava; doziva vas usred vas samih. Razmislite sami. Stupili ste na dva puta; odlučite se za pravi...

XXIV. O onima koji žive između dvoga.

Ti koji misliš da si, živeći dvoumno između dvoga, na oprezu, ideš svojim putem lišen zakona, slomljen raskoši. Uzalud se nadaš tolikim stvarima; zašto tražiš nepravedne stvari? I šta god si učinio, ostaće ti tamo kada budeš mrtav. Razmisli, budalasti, nije te bilo, i gle, vidljiv si. Ne znaš odakle si potekao, niti odakle se hraniš. Izbegavaš izvrsnog i blagog Boga svoga života, i svoga Upravitelja, koji bi radije želeo da živiš. Okrećeš se sebi samom, i okrećeš leđa Bogu. Utapaš se u tami, dok misliš da prebivaš u svetlosti. Zašto trčiš u sinagogu k farisejima, da bi ti postao milostiv Onaj koga svojevoljno poričeš? Odande opet odlaziš napolje; tražiš ono što je zdravo. Želiš da živiš između oba puta, ali ćeš zbog toga propasti. I, štaviše, kažeš: Ko je Onaj koji je iskupio od smrti, da bismo verovali u Njega, kada se tamo dodeljuju kazne? Ah! neće biti tako, o zlobni čoveče, kako ti misliš. Jer onome ko je dobro živeo ima koristi posle smrti. Ti ćeš, međutim, kada jednoga dana umreš, biti odveden na zlo mesto. Ali oni koji veruju u Hrista biće odvedeni na dobro mesto, i oni kojima je data ta naslada biće milovani; a tebi koji si dvoumnog uma, tebi sledi kazna izvan tela. Nalet mučitelja podstiče te da vičeš protiv svoga brata.

XXV. Oni koji se boje, a neće da veruju.

Dokle, o budalasti čoveče, nećeš priznati Hrista? Izbegavaš plodno polje, a seješ svoje seme na jalovo. Nastojiš da ostaneš u šumi gde se zadržava lopov. Kažeš: i ja sam Božji; a lutaš napolju. Sada najzad, posle tolikih poziva, uđi u dvor. Sada je žetva zrela, i vreme toliko puta pripremljeno. Gle, sada žanji! Šta! Zar se ne kaješ? Otuda sada, ako nisi, saberi vina u pravo vreme. Vreme verovanja ka životu prisutno je u vreme smrti. Prvi Božji zakon temelj je potonjeg zakona. Tebi je, doista, naloženo da veruješ u drugi zakon. Niti su pretnje od Njega samog, nego od njega, moćne nad tobom. Sada zapanjen, zakuni se da ćeš verovati u Hrista; jer Stari zavet objavljuje o Njemu. Jer potrebno je samo verovati u Onoga koji je bio mrtav, da bi se moglo vaskrsnuti i živeti za sva vremena. Stoga, ako si od onih koji ne veruju da će to biti, on će najzad biti nadvladan u svojoj krivici u drugoj smrti. Objaviću ono što dolazi u nekoliko reči u ovom malom spisu. U njemu se može saznati kada nadu treba pretpostaviti. Ipak te opominjem da što pre poveruješ u Hrista.

Sveti Jeronim

Knjiga hebrejskih pitanja o Postanju

6:2

(Glava VI — Stih 2) „Videći sinovi Božji kćeri čovječije kako su lijepe“. Hebrejska reč Elohim (), zajedničkog je roda: i Bog i bogovi nazivaju se tim imenom. Otuda se Akvila usudio da ih u množini nazove sinovima bogova, shvatajući ih kao Svete ili anđele. „Bog stade na saboru Božijem, usred bogova izreče sud:“. (Drugo čitanje: sudi). (Psalam LXXXI, 1). Stoga Simah, sledeći slično tumačenje, kaže: Sinovi moćnih videše kćeri ljudske, i tako dalje.

6:3

(Verzija 3.) „A Gospod reče: Neće se duh moj do vijeka preti s ljudima, jer su tijelo“. Na hebrejskom stoji napisano: Moj duh neće suditi ovim ljudima doveka, jer su telo — to jest, budući da je čovekovo stanje krhko, neću ih podvrgnuti večnoj muci; nego ću im ovde uzvratiti ono što zaslužuju. Stoga to ne označava strogost, kako se čita u našim kodeksima, nego pre Božju milost, dok se grešnik ovde pohodi za svoj zločin. A razgnevljeni Bog nekima govori: „Neću karati kćeri vaših kad se kurvaju, ni snaha vaših kad čine preljubu“ (Osija IV, 14). A na drugom mestu: „Onda ću ih pokarati prutom za nepokornost, i ranama za bezakonje njihovo; Ali milosti svoje neću uzeti od njega“ (Ps. LXXXVIII, 33).

Nadalje, da se s Njegove strane ne bi činilo okrutnim to što grešnicima ne daje mesto pokajanja, dodao je: „neka im još sto i dvadeset godina“. To jest, imaće 120 godina da čine pokoru. Stoga se ljudski život, kako mnogi pogrešno misle, ne sabija u 120 godina: nego je onom naraštaju dato 120 godina za pokoru. Jer nalazimo da je posle potopa Avraham živeo 175 godina, a drugi preko 200 i 300 godina. Ali pošto su odbili da čine pokoru, Bog nije hteo da čeka određeno vreme: nego je, skrativši 20 godina, doveo potop u 100. godini određenoj za činjenje pokore.

6:4

(Verzija 4.) „A bijaše tada divova na zemlji; a i poslije, kad se sinovi Božji sastajahu sa kćerima čovječijim, pa im one rađahu sinove; to bejahu silni ljudi, od starine na glasu.“. Jer one koji padaju, ili divove, Simah je protumačio kao nasilnike. I priliči da se ime onih koji padaju odnosi na anđele i decu svetih.