Ponovo o mormonskom politeizmu
Sledeći tekst preuzet je iz monumentalnog dela pod naslovom The Incarnate Christ and His Critics: A Biblical Defense, autora Roberta M. Bowmana Jr. i J. Eda Komoszewskog, koje je objavio Kregel Academic, Grand Rapids, MI, 2024, Deo 2: Kakav Otac, takav i Sin: Isusova božanska svojstva, Poglavlje 9: Monoteizam i božanska svojstva, str. 177-184.
Po mojoj proceni, ovo je _NAJ_bolje i najsveobuhvatnije izlaganje i odbrana biblijskog temelja božanstva Hrista. Svaki ozbiljan trinitarni hrišćanin koji proučava Sveto pismo, svaki apologeta i/ili teolog mora imati ovu knjigu u svojoj biblioteci.
SVECI POSLEDNJIH DANA: MNOGE LIČNOSTI KOJE SU BOGOVI
Crkva SPD uči nauku o Bogu koja se nalazi na suprotnoj krajnosti u odnosu na stanovište progresivnog hrišćanstva. Dok progresivni hrišćani poriču da je Bog lično biće, sveci poslednjih dana veruju u mnoštvo božanskih bića koja su „ličnosti“, to jest, antropomorfne individue. Ranije smo dali kratak prikaz (str. 56–57) razvoja teologije SPD od početaka Džozefa Smita do danas. Najranija Džozefova otkrivenja bila su u većini pogleda monoteistička, ali je pred kraj svog života izričito učio da su Otac, Sin i Sveti Duh tri Boga, da su napredovali da bi postali bogovi i da smo mi Očevo doslovno duhovno potomstvo sa mogućnošću da postanemo božanska bića poput njega. Iako u nauci SPD o Bogu postoji mnogo teoloških pitanja koja su zanimljiva pa i relevantna i o kojima bismo mogli govoriti, ovde ćemo se usredsrediti na verovanje SPD u mnoštvo bogova i na njegovo razlikovanje „Elohima“ Oca i „Jehove“ Sina kao dva različita Boga u Starom zavetu.
Mnoštvo bogova
Godine 1842. Džozef Smit objavio je prve nastavke Avramove knjige, navodno nadahnutog prevoda teksta koji je patrijarh Avram iz Postanja napisao na jednom od egipatskih papirusa koje je Crkva SPD kupila 1835. godine. Papirusi su bili autentični drevni egipatski papirusi (mada stari dve, a ne četiri hiljade godina), ali Avramova knjiga nije bila autentičan prevod papirusa na kome je navodno bila zasnovana. Ta činjenica postala je jasna kada su fragmenti papirusa ponovo isplivali šezdesetih godina 20. veka i kada su ih preveli kako naučnici SPD, tako i oni izvan SPD.34 Ono što nas ovde zanima jeste da su Avram 4–5 prerada Postanja 1–2. Osnovni tekst prerade očigledno je KJV, ali je odlomak opsežno izmenjen kako bi poučavao politeističkom prikazu stvaranja, kao što pokazuju sledeći izvodi (naglašavanja dodata):
„U početku stvori Bog nebo i zemlju. A zemlja bješe bez obličja i pusta, i bješe tama nad bezdanom; i duh Božji dizaše se nad vodom. I reče Bog: Neka bude svjetlost. I bi svjetlost.“ (Postanje 1:1–3 KJV)
I tada Gospod reče: Siđimo. I sišli su u početku, i oni, to jest Bogovi, organizovaše i uobličiše nebesa i zemlju. A zemlja, nakon što je bila uobličena, beše prazna i pusta, jer nisu bili uobličili ništa osim zemlje; i tama vladaše nad licem bezdana, i Duh Bogova lebdeše nad licem voda. I oni (Bogovi) rekoše: Neka bude svetlost; i bi svetlost. (Avr. 4:1–3)
Avramova knjiga menja „Bog“ u „Bogovi“ ne samo u ovim stihovima, nego kroz čitava poglavlja Avram 4–5. Značajno je da je Postanje 1:26–27 prerađeno tako da su ljudska bića načinjena po obličju Bogova: „Tako Bogovi siđoše da organizuju čoveka po sopstvenom obličju, po obličju Bogova uobličiše ga oni, muško i žensko uobličiše ih oni“ (Avr. 4:27). U svojoj poslednjoj propovedi, poznatoj kao Propoved u gaju, Džozef je pokušao da dokaže ovaj prevod iz množinskog oblika hebrejske reči ʾĕlōhîm.
Jednom sam upitao jednog učenog Jevrejina: „Ako nas hebrejski jezik primorava da sve reči koje se završavaju na heim prevodimo u množini, zašto onda prvo Eloheim ne prevesti u množini?“ Odgovorio je: „To je pravilo, uz malo izuzetaka; ali u ovom slučaju to bi upropastilo Bibliju.“ Priznao je da sam u pravu. . . . Reč Eloheim trebalo bi da svuda bude u množini — Bogovi.35
Crkva SPD već dugo ima grupu naučnika koji znaju da je ovo besmislica. Pre više od jednog veka, apostol SPD Džejms Talmidž, jedan od najuticajnijih intelektualaca Crkve SPD, primetio je u vezi sa rečju ʾĕlōhîm: „Po obliku, ta reč je hebrejska imenica u množini; ali ona označava množinu izvrsnosti ili intenziteta, pre nego izrazito množinu broja.“36 Pa ipak, Crkva SPD i dalje stoji iza Džozefovog tumačenja reči ʾĕlōhîm, bar u delu svoje literature. U svom nastavnom priručniku za Stari zavet, na primer, tvrde da je, suprotno gledištu „modernih naučnika“, Džozef „ukazao na značaj oblika množine“, navodeći Propoved u gaju.37 Postoji mnogo razloga zbog kojih znamo, van svake razumne sumnje, da ʾĕlōhîm u Postanju 1 funkcioniše kao imenica u jednini i da treba da bude prevedena „Bog“. Radi uštede prostora, pomenućemo samo tri razloga.
1. Hebrejski koristi imenice u množini iz raznih razloga, a ne samo da bi izrazio brojnu množinu. To čini, na primer, sa ʾādôn, hebrejskom rečju za „gospoda“, koja se često javlja u množinskim oblicima u odnosu na kralja, kao što je David (1. Carevima 1:43, 47), ili u odnosu na Jahvea (npr. Psalam 8:1, 9). Biblijski naučnici se uglavnom slažu da je množina ʾĕlōhîm u odnosu na Boga još jedan primer takve upotrebe.
2. U gotovo svim slučajevima u kojima ʾĕlōhîm u kontekstu znači „Bog“, glagoli, druge imenice, zamenice i pridevi koji se uz nju koriste jesu po obliku u jednini, a ne u množini.38 Ovde je stvar laka za razumevanje. Ako pročitate rečenicu koja kaže „Elohim je dobar“, znate da Elohim u toj rečenici mora biti jednina jer je glagol u jednini („je“). Isto važi za izraze poput „Elohim naš Otac“ ili „Elohim sedi na svom prestolu“. Ovu upotrebu reči u jednini u vezi sa ʾĕlōhîm vidimo upravo u Postanju 1:1: „U početku stvori Bog nebo i zemlju.“ Glagol „stvori“ u ovom stihu (bārāʾ) jeste u jednini, a ne u množini. Ovaj obrazac nastavlja se kroz Postanje 1–2 u hebrejskom tekstu svuda gde se javlja reč ʾĕlōhîm.
3. Hebrejska Biblija se na Jahvea mnogo puta odnosi kao na ʾĕlōhîm. Kad god to čini, reč ʾĕlōhîm mora značiti „Bog“, a ne „bogovi“. Ali ovo nas vodi do drugog problema u teologiji SPD koji treba da razmotrimo.
Jehova i Elohim kao dva Boga
Postojao je razlog zašto je Džejms Talmidž pre više od jednog veka istakao da je hebrejska reč ʾĕlōhîm po značenju u jednini. Do tog vremena, Crkva SPD je već ustalila običaj da koristi „Elohim“ kao ime za Boga Oca, dok „Jehova“ koristi kao ime za Sina, Isusa Hrista. Zato je Talmidž odmah objasnio: „Elohim, kako se shvata i koristi u obnovljenoj Crkvi Isusa Hrista, jeste ime-titula Boga Večnog Oca, čiji je prvorođeni Sin u duhu Jehova — Jedinorodni u telu, Isus Hristos.“39 Ovo, međutim, nije bila puka konvencija imenovanja; u teologiji SPD Elohim i Jehova su dva različita Boga. I opet, Džozef Smit je izričito učio da su Otac i Sin dva različita Boga (i da je Sveti Duh treći Bog). Njegova izjava o tom pitanju iz njegove sasvim poslednje propovedi i dalje se navodi u izdanjima Crkve SPD:
Uvek sam izjavljivao da je Bog zasebna ličnost, da je Isus Hristos odvojena i zasebna ličnost od Boga Oca, i da je Sveti Duh zasebna ličnost i Duh: i te tri sačinjavaju tri zasebne ličnosti i tri Boga.40
Kao što smo videli u slučaju Džozefovog tumačenja reči ʾĕlōhîm, razlikovanje Elohima i Jehove kao dva različita Boga u učenju SPD (koje se, kao što je upravo pomenuto, razvilo decenijama nakon Džozefove smrti) pokazalo se teškim za naučnike SPD da ga usklade sa Biblijom. Ako je Jehova imao Boga nad sobom koji mu je bio otac, gde je u Starom zavetu taj Bog koji je bio nadmoćniji od Jahvea? Džozef Filding Smit, uticajni apostol koji je kratko vreme predvodio Crkvu SPD pred kraj svog života (1970–72), ponudio je sledeće objašnjenje koje sveci poslednjih dana obično prihvataju do dana današnjeg:
Nevolja sa ovim objašnjenjem jeste u tome što bi se, ako je Jehova zaista bio Bog niži po rangu i slavi od svog oca Elohima, očekivalo da bi u svojim otkrivenjima patrijarsima i prorocima kroz čitav Stari zavet često govorio o tom većem božanstvu. Ne samo da takvih izjava u Starom zavetu nema, nego umesto toga nalazimo zapanjujuće obilje izjava koje govore suprotno. U onome što sledi koristićemo „Jehova“ da predstavimo hebrejsko YHWH (Jahve, obično prevedeno kao „Gospod“ u engleskim Biblijama), a „Elohim“ da predstavimo hebrejsko ʾĕlōhîm (obično prevedeno kao „Bog“).
Pre svega, hebrejska Biblija sveprisutno poistovećuje Jehovu sa Elohimom. To čini na mnogo načina. Najčešće to čini pominjući „Jehovu, tvog Elohima“ znatno više od četiri stotine puta, kao i u srodnim pominjanjima sa drugim zamenicama („naš Elohim“, „moj Elohim“ i tako dalje). Nalazimo takođe i složeno ime „Jehova Elohim“ ili „Jehova, taj Elohim“, pominjanja „Jehove, Elohima Izrailjevog“, „Jehove, Elohima“ raznih ljudskih likova (Sima, patrijaraha, Davida, Ilije itd.), „Jehove, Elohima nad vojskama“ i „Jehove, Elohima nebeskog“ (ili „nebeskog i zemaljskog“). Pored ovih pominjanja, postoji najmanje deset izjava koje izričito kažu da Jehova jeste Elohim (Ponovljeni zakoni 4:35, 39; Isus Navin 22:34; 1. Carevima 8:60; 18:21, 37, 39 [bis]; 2. Carevima 19:19, up. 19:15; Psalam 100:3). Neki od ovih tekstova čak kažu da je jedino Jehova Elohim. Ovde ćemo navoditi iz ASV-a, koji za božansko ime YHWH koristi „Jehova“:
„Tebi je to pokazano da poznaš da je Gospod Bog, i da nema drugoga osim njega.“…. „Znaj, dakle, i pamti u srcu svojem da je Gospod Bog, gore na nebu i dolje na zemlji, nema drugoga.“ (Ponovljeni zakoni 4:35, 39)…
„Da bi poznali svi narodi na zemlji da je Gospod sam Bog i da nema drugoga.“ (1. Carevima 8:60)
„Gospode Bože Izrailjev, koji sjediš na heruvimima, ti si sam Bog svijem carstvima na zemlji, ti si stvorio nebo i zemlju“ . . . . „I zato, Gospode Bože naš, izbavi nas iz ruku njegovijeh da poznadu sva carstva na zemlji da si ti Gospode sam Bog.“ (2. Carevima 19:15, 19; up. Isaija 37:16, 20)
Nalazimo i dodatne izjave istog smisla na drugim mestima (opet, navodeći iz ASV-a):
„Zato si velik, Gospode Bože, nema takvoga kakav si ti; i nema Boga osim tebe“ (2. Samuilova 7:22; takođe 1. Dnevnika 17:20).
„Ja sam Gospod, i nema drugoga, osim mene nema boga“ (Isaija 45:5, up. 45:14)
. . . „Ko je to od starine kazao? Ko je javio još onda? Nijesam li ja, Gospod? Nema osim mene drugoga Boga, nema Boga pravednoga i Spasitelja drugoga osim mene.“ (Isaija 45:21).
Konzervativno govoreći, u Starom zavetu ima znatno više od 850 izjava koje poistovećuju Jehovu sa Elohimom na razne načine koje smo upravo popisali, u proseku gotovo po jedna na svako poglavlje. Ne samo da u hebrejskoj Bibliji ima mnogo takvih izjava, nego su one raspoređene kroz nju u trideset četiri od njenih trideset devet knjiga. Nimalo ne bi bilo preterano tvrditi da je glavna poruka Starog zaveta ta da je Jehova Elohim.
U svetlu ovog svedočanstva, jedino pribežište, izgleda, bilo bi dovođenje u pitanje integriteta Starog zaveta. Zaista, upravo to neki sveci poslednjih dana i čine. Ovde su apologete SPD našle izvesnu pomoć kod nekonvencionalne metodističke naučnice po imenu Margaret Barker. Prema Barkerovoj, u drevnoj izrailjskoj religiji tokom perioda prvog jerusalimskog hrama (Solomonovog), „postojao je Vrhovni Bog i nekoliko Sinova Božjih, od kojih je jedan bio Jahve, Svetac Izrailjev. Jahve, Gospod, mogao se ispoljiti na zemlji u ljudskom obličju, kao anđeo ili u davidovskom kralju.“42 „Vrhovni Bog“ mogao se nazvati El ili Elohim („Bog“) ili El Elyon („Bog Svevišnji“), ali on je bio Bog nadmoćniji od Jahvea. „Prvobitno hramovno predanje bilo je da je Jahve, Gospod, bio Sin Boga Svevišnjeg, i da je bio prisutan na zemlji kao Mesija.“43 Ovde imamo naučnu konstrukciju porekla hristologije koja se naizgled poklapa sa teologijom SPD: Elohim kao Svevišnji Bog i kao otac skupine „sinova“ (za koje sveci poslednjih dana tvrde da su bili preegzistentni duhovi ljudskih bića), od kojih je jedan bio Jehova, kasnije poznat kao Isus Hristos.
Rani hrišćani su, tvrdi Barkerova, u svom pogledu na Isusa crpli iz predanja Prvog hrama drevnih Izrailjaca, a ne iz monoteističkog predanja koje je zavladalo judaizmom u periodu Drugog hrama. To monoteističko predanje bilo je prevashodno delo „deuteronomista“, jevrejskih pisara iz vremena vavilonskog izgnanstva i kasnije, koji su proizveli odlomke u Ponovljenim zakonima i Isaiji koje hrišćani obično navode u prilog monoteizmu.44 Kevin Kristensen, glavni apologeta SPD koji je koristio rad Barkerove da bi odbranio teologiju SPD, primećuje: „Isti odlomci u Isaiji i Ponovljenim zakonima koji se često koriste kao dokazni tekstovi za strogi monoteizam Starog zaveta ispostavljaju se za Barkerovu kao svedočanstvo o zaokretu u izrailjskoj teologiji tokom izgnanstva.“45
Potpuna kritika teorije Barkerove prevazilazi okvire ove knjige, ali možemo prilično jednostavno objasniti zašto ona ne funkcioniše kao potpora teologiji SPD. Prvo, problemi za to gledište ne mogu se ograničiti na nekoliko odlomaka u Isaiji i Ponovljenim zakonima. Preko 850 izjava u trideset četiri od trideset devet knjiga Starog zaveta izričito poistovećuje Jehovu sa Elohimom, a nekoliko knjiga tvrdi da je Jehova jedini Elohim (setite se tekstova koje smo gore naveli iz Careva i Dnevnika, kao i iz Ponovljenih zakona i Isaije). Postanje i Psalmi takođe izričito poistovećuju Jehovu sa Bogom Svevišnjim (El Elyon), božanstvom za koje Barkerova tvrdi da je bilo otac Jehove i ostalih duhovnih sinova: „ti, kojemu je ime Gospod, jedini najviši nad svom zemljom“ (Psalam 83:18 ASV; vidi i Postanje 14:22; Psalmi 7:17; 47:2; 97:9). Svih trideset dva pojavljivanja reči ʿelyôn u hebrejskoj Bibliji kao titule božanstva u skladu su sa ovim poistovećivanjem Jehove sa Bogom Svevišnjim. Jedini tekst koji navodno razlikuje Jehovu od Elohima ili El Elyona ugrađen je, ironično, u Ponovljene zakone — u jedan od najizričitije monoteističkih odlomaka u Starom zavetu: „Kad Višnji razdade našljedstvo narodima, kad razdijeli sinove Adamove, postavi međe narodima po broju sinova Izrailjevih. Jer je dio Gospodnji narod njegov, Jakov je uže našljedstva njegova.“ (Ponovljeni zakoni 32:8–9)
„Kad Višnji razdade našljedstvo narodima, kad razdijeli sinove Adamove, postavi međe narodima po broju sinova Izrailjevih.“
„Jer je dio Gospodnji narod njegov, Jakov je uže našljedstva njegova.“ (Ponovljeni zakoni 32:8–9)
Ovaj odlomak ne razlikuje jasno Jehovu od Eljona; savršeno ima smisla ako se shvati tako da, u hebrejskom paralelizmu, kaže da je Jehova Svevišnji dopustio da drugim narodima gospodare „bogovi“, ali je Izrailja (Jakova) zadržao za sebe. U tom istom odlomku (Mojsijeva pesma) Jehova izjavljuje:
„Vidite sada da sam ja, ja sam, i da nema Boga osim mene.“ (Ponovljeni zakoni 32:39)
Teorija da je Eljon bio božanstvo različito od Jehove povlači za sobom to da su pisari „deuteronomisti“ vešto izbrisali tu ideju iz čitave hebrejske Biblije, a da se ona ipak nekako pojavljuje u jednoj izjavi u njihovoj prepoznatljivoj knjizi Ponovljenih zakona.46 Sama Barkerova priznaje: „Kako je takav ’politeistički’ odlomak dospeo u Ponovljene zakone, sa njihovim naglaskom na monoteizmu, pitanje je na koje ne možemo odgovoriti.“47
U stvari, upotreba teorije Barkerove od strane SPD okreće Stari zavet naglavačke. Stari zavet dosledno predstavlja monoteiste kao dobre momke, a politeiste kao loše momke, one koji su iskvarili Izrailj i koji su na Izrailj navukli božanski sud. Apologete SPD tvrde da su politeisti bili dobri momci, dok su monoteisti bili loši momci. Primetite koliko se ova teorija razlikuje od objašnjenja Džozefa Fildinga Smita zašto je tako teško naći Boga iznad Jahvea u Starom zavetu. Smit je, pretpostavljajući opšti integritet teksta Starog zaveta, tvrdio da se posle pada Elohim Otac povukao iz dodira sa čovečanstvom i dao svom sinu Jahveu da govori i dela umesto njega. Kristensen tvrdi da su Oca gotovo u potpunosti izbrisali iz Starog zaveta otpali pisari. Nijedna teorija ne opstaje.
Konačno, treba da priznamo površnu privlačnost koju teorija da su Elohim i Jehova dva različita Boga ima za čitanje Novog zaveta od strane SPD. Kao što je dobro poznato, novozavetni pisci najčešće koriste titulu „Bog“ (theos) za Oca, a titulu „Gospod“ (kyrios) za Isusa Hrista. Budući da je grčka reč theos uobičajen prevod hebrejskog ʾĕlōhîm, dok je grčka reč kyrios uobičajen prevod za YHWH, svako ko na Oca i Sina gleda kao na dva različita božanstva sasvim će prirodno zaključiti da je Otac božanstvo zvano Elohim/Bog, dok je Isus Hristos božanstvo zvano Jahve/Gospod.
Međutim, kao što smo videli, takvo tumačenje u sukobu je sa najosnovnijim učenjem Starog zaveta, a to je da je Jahve Elohim. Ono je u sukobu i sa Novim zavetom, koji jasno prihvata poistovećivanje Jahvea sa Elohimom, bar u ekvivalentnom izrazu na grčkom. Na primer, Matej, Marko, Luka–Dela i Otkrivenje svi koriste složeno ime „Gospod Bog“ (grčki, kyrios ho theos) i srodne oblike („Gospod, Bog naš“, „Gospod, Bog tvoj“) kao oznaku za Boga (Matej 4:7, 10; 22:37; Marko 12:29, 30; Luka 1:16, 32, 68; 4:8, 12; 10:27; 20:37; Dela apostolska 2:39; 3:22; Otkrivenje 1:8; 4:8; 11:17; 15:3; 16:7; 18:8; 19:6; 21:22; 22:5, 6). Ovo je uobičajena oznaka za Boga u Septuaginti, koja se javlja preko devet stotina puta (prevodeći i YHWH ʾĕlōhîm i ʾădōnāy YHWH). Novi zavet takođe navodi starozavetne tekstove u kojima se titule kyrios (koja predstavlja YHWH) i theos (koja predstavlja ʾĕlōhîm) koriste za isti referent. Među njima je i čuveni Šema, starozavetna potvrda da je Jehova Elohim (Ponovljeni zakoni 6:4), koja je postala jevrejsko „verovanje“ (Matej 22:37; Marko 12:29, 30; Luka 10:27). Zaključujemo da je Novi zavet isto toliko „monoteistički“ koliko i Stari zavet. Razlikovanje Boga Oca i Isusa Hrista Gospoda ne može se biblijski objasniti kao razlikovanje između dvojice od nekoliko ili mnogo različitih bogova. Tradicionalno hrišćansko učenje da postoji jedan Bog koji je stvorio svet i koji je jedinstven u svojim božanskim svojstvima (što potvrđuju i judaizam i islam) stoga je čvrsto utemeljeno u učenju Svetog pisma. Nema nikoga kao što je Bog — što je istaknuto iznova i iznova u Starom zavetu (Izlazak 8:10; 9:14; 15:11; 1. Carevima 8:23; 1. Dnevnika 17:20; Psalam 86:8; Isaija 40:18, 25; 44:7; 46:5, 9; Jeremija 10:6–7; Mihej 7:18). Pa ipak, kao što ćemo videti, Novi zavet tvrdi da Hristos poseduje punoću te jedinstvene božanske prirode (Kološanima 2:9; Jevrejima 1:3; vidi i Jovan 14:7–10; 2. Korinćanima 4:4).
34. Crkva SPD nije dala nikakvu zvaničnu izjavu o problemu prevoda sve do gotovo pedeset godina kasnije, u članku iz 2014. na svom sajtu pod naslovom „Translation and Historicity of the Book of Abraham“, na ChurchofJesusChrist.org (gde se može naći i tekst Avramove knjige). Literatura o Avramovoj knjizi, naročito ona autora iz redova SPD, ogromna je. Reprezentativan uvod jednog naučnika sveca poslednjih dana jeste John Gee, An Introduction to the Book of Abraham (Provo, UT: Religious Studies Center, BYU; Salt Lake City: Deseret, 2017). Najbolja kritička studija jeste Robert K. Ritner, The Joseph Smith Egyptian Papyri: A Complete Edition. P. JS 1–4 and the Hypocephalus of Sheshonq, sa prilozima Marka Kunena (Marc Coenen), H. Majkla Markvarta (H. Michael Marquardt) i Kristofera Vudsa (Christopher Woods) (Salt Lake City: SmithPettit Foundation, 2011). Ritner, egiptolog sa Univerziteta u Čikagu, napisao je i „‘Translation and Historicity of the Book of Abraham’—A Response“, The Oriental Institute, University of Chicago, 2014, odgovarajući na članak sa sajta Crkve SPD. Ritnerov članak je zgodno dostupan, zajedno sa drugim izvorima o toj temi, na https://mit.irr.org/category/book-of-abraham. 35. Smith, History of the Church, 6:475, 476. 36. James E. Talmage, Jesus the Christ, 6. izd. (Salt Lake City: Deseret, 1922 [orig. 1915]), 38. Knjiga se trenutno nalazi na zvaničnom sajtu Crkve SPD. 37. „Enrichment Section: Who Is the God of the Old Testament?“ u Old Testament Student Manual: Genesis—2 Samuel: Religion 301, 3. izd. (Salt Lake City: Church of Jesus Christ of Latter-day Saints, 2003), pristupljeno onlajn na ChurchofJesusChrist.org. 38. Postanje 20:13 („A kad me Bog izvede iz doma oca mojega“ [hithʿû, glagol u množini]) možda je redak izuzetak (vidi i Postanje 35:7, „javiše se“; 2. Samuilova 7:23, „otidoše“). Činjenica da su takva pojavljivanja retka i u teološki nepogodnim kontekstima znači da se ona ne mogu koristiti da bi se u Bibliju učitala nauka o mnoštvu bogova. 39. Talmage, Jesus the Christ, 38; vidi i Joseph F. Smith i dr., „The Father and the Son: A Doctrinal Exposition by the First Presidency and the Quorum of the Twelve Apostles“, Ensign, april 2002, pretisak iz Improvement Era, avgust 1916, 934–42. 40. Smith, History of the Church, 6:474; navedeno, npr., u Teachings of Presidents of the Church: Joseph Smith (Salt Lake City: Church of Jesus Christ of Latter-day Saints, 2007), 41–42; Poglavlje 47, „Doctrine and Covenants 121:11–46“, u Doctrine and Covenants: Student Manual: Religion 324 and 325 (Salt Lake City: Church of Jesus Christ of Latter-day Saints, 2017). 41. Joseph Fielding Smith, Doctrines of Salvation, prir. Bruce R. McConkie (Salt Lake City: Bookcraft, 1954–56), 1:27. Izdanja Crkve SPD često navode ovu izjavu, npr. „Moses 1:1–11“, u The Pearl of Great Price: Student Manual: Religion 327 (Salt Lake City: Church of Jesus Christ of Latter-day Saints, 2017). Navodi se i u Robert L. Millet, „The Ministry of the Father and the Son“, u The Book of Mormon: The Keystone Scripture, ur. Paul R. Cheesman (Provo, UT: Religious Studies Center, BYU, 1988), 44–72, pristupljeno onlajn na rsc.byu.edu. 42. Margaret Barker, The Great Angel: A Study of Israel’s Second God (Louisville: Westminster John Knox, 1992), 3, naglašavanje u originalu. 43. Margaret Barker, „Joseph Smith and Preexilic Israelite Religion“, BYU Studies Quarterly 44, br. 4 (2005): 79. 44. Npr. Barker, Great Angel, 28. 45. Kevin Christensen, „The Deuteronomist De-Christianizing of the Old Testament“, Review of Books on the Book of Mormon 16, br. 2 (jun 2004): 69. 46. O Ponovljenim zakonima 32:8–9 vidi Michael S. Heiser, „Are Yahweh and El Distinct Deities in Deut. 32:8–9 and Psalm 82?“ Hiphil 3 (2006); „You’ve Seen One Elohim, You’ve Seen Them All? A Critique of Mormonism’s Use of Psalm 82“, FARMS Review 19, br. 1 (2007): 233–37. 47. Barker, Great Angel, 6.
DALJE ČITANJE
MORMONSKI BOG NASUPROT ISTINITOM BOGU
15 jezivih sličnosti između islama i mormonizma
KO JE ELOHIM MORMONIZMA?, 2. DEO
MORMONSKI SATANA I PREDSMRTNO POSTOJANJE
BIBLIJSKI BOG NASUPROT MORMONSKIM BOGOVIMA, 2. DEO, 2B DEO