Pisar koji je razotkrio prevaru Muhameda i njegovog boga
Islamska tradicija navodi da je jedan od ljudi koje je Muhamed naredio da se ubiju nakon njegovog osvajanja Meke bio Abdulah ibn Sad ibn Abi Sarh, mlečni brat Osmana ibn Afana:
Prenosi Abdulah ibn Abas:
Abdulah ibn Abu Sarh je pisao (objavu) za Alahovog poslanika. Satana ga je naveo da posrne, i on se pridružio nevernicima. Alahov poslanik je naredio da bude ubijen na dan osvajanja (Meke). Osman ibn Afan je zatražio zaštitu za njega. Alahov poslanik mu je dao zaštitu. (Al-Albani) Ocena: Hasan u lancu prenosilaca (Sunan Abu Dawud, knjiga 38, broj 4345 https://sunnah.com/abudawud:4358)
Takođe:
Prenosi Sad ibn Abu Vekas:
Na dan osvajanja Meke, Abdulah ibn Sad ibn Abu Sarh se sakrio kod Osmana ibn Afana.
On ga je doveo i postavio pred Proroka, pa je rekao: Primi Abdulahovu zakletvu vernosti, Alahov poslaniče! On je podigao glavu i tri puta ga pogledao, svaki put ga odbijajući, ali je posle trećeg puta prihvatio njegovu zakletvu vernosti.
Zatim se okrenuo svojim drugovima i rekao: Zar među vama nije bilo razboritog čoveka koji bi ustao na njega kada je video da sam uzdržao svoju ruku od primanja njegove zakletve vernosti, i ubio ga?
Rekli su: Nismo znali šta ti je u srcu, Alahov poslaniče! Zašto nam nisi dao znak okom?
On reče: Nije primereno da se prorok služi varljivim znacima očima. (Al-Albani) Ocena: Sahih (Sunan Abu Dawud, knjiga 38, broj 4346 https://sunnah.com/abudawud:4359)
Sledeći izvori objašnjavaju zašto je Muhamed hteo da Abi Sarh bude ubijen:
„Ko je veći nepravednik od onoga koji laži o Allahu iznosi ili koji govori: „Objavljuje mi se““ [6:93]. Ovo je objavljeno o lažovu Musejlimi al-Hanefiju. Taj čovek je bio vrač koji je sastavljao rimovani govor i polagao pravo na proroštvo. Tvrdio je da ga Alah nadahnjuje. „ili koji kaže: „I ja ću reći isto onako kao što Allah objavljuje.““[6:93]. Ovaj stih je objavljen o Abdulahu ibn Sadu ibn Abi Sarhu.
Taj čovek je bio ispovedio veru u islam pa ga je Alahov poslanik jednoga dana pozvao da mu nešto zapiše. Kada su objavljeni stihovi o vernicima „Mi smo, zaista, stvorili čoveka od biti zemlje,“ [23:12-14], Prorok mu ih je izdiktirao. Kada je stigao do „i posle ga, kao drugo stvorenje, formiramo“, Abdulah je izrazio zadivljenost preciznošću stvaranja čoveka rekavši „pa neka je uzvišen Allah, Najbolji Stvoritelj!“. Alahov poslanik reče: „Ovako [Abdulahov poslednji izraz] mi je i objavljeno“. U tom trenutku se u Abdulaha uvukla sumnja. Rekao je: „Ako Muhamed govori istinu, onda sam i ja bio nadahnut kao i on; a ako laže, izrekao sam tačno ono što je i on izrekao“. Otuda Alahove reči „ili koji kaže: „I ja ću reći isto onako kao što Allah objavljuje.““. Taj čovek se odrekao islama.
To je i mišljenje Ibn Abasa prema izveštaju al-Kalbija. Obavestio nas je Abd al-Rahman ibn Abdan> Muhamed ibn Abdulah ibn Nuajm> Muhamed ibn Jakub al-Umevi> Ahmed ibn Abd al-Džabar> Junus ibn Bukejr> Muhamed ibn Ishak> Šurahbil ibn Sad, koji je rekao: „Ovaj stih je objavljen o Abdulahu ibn Sadu ibn Abi Sarhu. On je rekao: „I ja ću reći isto onako kao što Allah objavljuje.“, i odrekao se islama. Kada je Alahov poslanik ušao u Meku, ovaj čovek je pobegao Osmanu [ibn Afanu], koji mu je bio mlečni brat. Osman ga je skrivao dok se stanovnici Meke nisu osetili bezbedno. Zatim ga je odveo Alahovom poslaniku i izdejstvovao mu pomilovanje“. (Ali ibn Ahmed al-Vahidi, Asbab al-Nuzul; podebljanje moje)
Takođe:
Prenosi se da je Osman ibn Afan povremeno pisao za njega, dok su Alija ibn Abi Talib, Halid ibn Said, Aban ibn Said,975 i al-Ala ibn al-Hadrami976 takođe povremeno pisali. Kaže se da je prvi koji je pisao za njega bio Ubej ibn Kab,977 a da je, kada je on bio odsutan, za njega pisao Zejd ibn Sabit978. Abdulah ibn Sad ibn Abi Sarh****979 je pisao za njega. Otpao je od islama, a kasnije se vratio islamu na dan osvajanja Meke. Muavija ibn Abi Sufjan i Hanzala al-Usejidi980 [takođe] su pisali za njega.981 (The History of al-Tabari: The Last Years of the Prophet, preveo i propratio beleškama Ismail K. Poonawala [State University of New York Press (SUNY), Albany, NY 1990], tom IX (9), str. 147-148; podebljanje moje)
979. Pretpostavlja se da je samovoljno menjao objavu, ili da se time hvalio nakon svog otpadništva od islama; stoga je Prorok, nakon osvajanja Meke, hteo da ga pogubi, ali je Osman uspeo da mu izdejstvuje pomilovanje. Balidhuri, Ansab, 1, 531-32; E12, s.v. ‘Abdallah b. Sad. (Isto, str. 148; podebljanje moje)
Ponovo:
Prenosi se od Ikrime da su Alahove reči (u značenju): „Ko je veći nepravednik od onoga koji laži o Allahu iznosi ili koji govori: „Objavljuje mi se“, a ništa mu se ne objavljuje“ objavljene u vezi sa Musejlamom (Al-Kazzab). Što se tiče Njegovih reči (u značenju): „ili koji kaže: „I ja ću reći isto onako kao što Allah objavljuje.““, one su objavljene u vezi sa Abdulahom ibn Sadom ibn Abu Sarhom: on je pisao božansku objavu Alahovom poslaniku.
Kada je otpao od islama i otišao Kurejšijama, pričao je da bi, kad god bi mu Prorok izdiktirao: {Silni, Mudri}, on to menjao u {Onaj koji mnogo prašta, Milostivi}, i tvrdio da bi Alahov poslanik to odobrio. [Ibn Džerir]
Isto se prenosi od As-Sudija, uz sledeći dodatak: govorio je: „Ako se Muhamedu daje božanska objava, onda je i meni data božanska objava; a ako Alah spušta (ovaj Kuran), i ja sam spustio isto ono što je Alah spustio. Muhamed kaže: {Onaj koji sve čuje, Sveznajući}, a ja kažem: ’Sveznajući, Premudri’“. [Ibn Džerir] (Jalal Al-Din Al-Suyuti, Reasons and Occasions of Revelation of the Holy Qur’an (Lubab An-Nuqul Fi Asbab An-Nuzul), preveo dr Muhammad Mahdi Al-Sharif [Dar Al-Kotob Al-Ilmiyah, Bejrut 2015], str. 161)
Konačno:
2. Objašnjavajući zašto je objavljena sura al-An’am 6:93, al-Sujuti je rekao da je Abdulah ibn Sad ibn Abi Sarh pisao objavu za Proroka. Prorok je rekao „azizun hakim“, a čovek je ipak napisao „ghafurun rahim“. Čuvši to, Prorok reče: „To je jedno te isto.“ To je dovelo do toga da je taj čovek odbacio islam i ponovo se pridružio svom paganskom plemenu Kurejš (Asbab al-Nuzul, al-Sujuti).
Abdulah ibn Sad je rekao: „Muhamedom sam upravljao kako god sam hteo. On bi rekao ’azizun hakim’, a ja bih rekao ’alimun hakim’. Muhamed bi onda rekao: ’Da, oboje je ispravno; piši šta god hoćeš.’“ Abdulah ibn Sad je rekao: „Ako je to bilo objavljeno Muhamedu, bilo je objavljeno i meni. Ako Alah govori u Kuranu, i ja sam objavio isto kao i Alah.“
Jednoga dana, Abdulah ibn Sad je za Muhameda zapisivao suru al-Mu’minun 23:12, 13: „Mi smo, zaista, stvorili čoveka od biti zemlje, zatim činimo da dospe u pripremljeno stanište kao kap semena,“ Čuvši to, Abdulah ibn Sad je bio zadivljen i uzviknuo: „tabaraka’l-lahu“ (to jest, „pa neka je uzvišen Allah, Najbolji Stvoritelj!“). Muhamed je odgovorio: „Zapiši to, jer je tako objavljeno.“ To je Abdulaha ispunilo sumnjom, zbog čega je rekao: „Ako je Muhamed istinit, ja sam rekao ono što je i on rekao“ (vidi komentar al-Kurtubija na suru al-An’am ).6:93 (The True Guidance (Part Four): An Introduction to Quranic Studies [Light of Life, P. O. Box 13, Villach, Austrija, prvo englesko izdanje: 1994], str. 106-107; podebljanje moje)
Rasuđivanje Abi Sarha bilo je ispravno. Kako je mogao da manipuliše Muhamedom ili da utiče na njega da promeni formulaciju kuranskog teksta zamenjujući je nenadahnutim iskazima Abi Sarha, ako bi Kuran trebalo da bude nestvoreni Alahov govor?
To znači ili da je Abi Sarh takođe bio Alahov poslanik koji je primao objave kao i Muhamed, ili da Kuran nije ništa drugo do prevara koju je demonima opsednuti ludak pokušao da predstavi kao objavljene reči istinitog Boga Avramovog. Nijedno od ta dva gledišta ne ide naruku muslimanskim tvrdnjama o Muhamedu.