Pavle o svetkovanju subote · Apologetizam by Sam Shamoun

U svojoj poslanici Kološanima, Pavle upozorava vernike na judaizatorski uticaj lažnih hrišćana koji su nastojali da zavedu neznabošce da drže subotu i druge srodne propise ustanovljene Mojsijevim zakonom:

„Pazite da vas ko ne obmane filosofijom i praznom prijevarom, po predanju ljudskom, po nauci svijeta, a ne po Hristu. Jer u Njemu obitava sva punoća Božanstva tjelesno, I vi ste ispunjeni u Njemu, koji je glava svakoga načalstva i vlasti; U Njemu vi i obrezani biste obrezanjem nerukotvorenim, odbacivanjem tijela grjehovnosti obrezanjem Hristovim, Pošto se s Njim pogreboste krštenjem, u Njemu ste i savaskrsli kroz vjeru u moć Boga koji ga vaskrse iz mrtvih. I vas koji ste bili mrtvi u grijesima i u neobrezanju tijela vašega, oživi vas sa Njim, oprostivši nam sve grijehe; Izbrisa obveznicu koja nas svojim propisima optuživaše i bješe protiv nas, i ukloni je prikovavši je na krst; Razoružavši načalstva i vlasti, žigosa ih javno, pobjedivši na njemu.“

„Da vas, dakle, niko ne osuđuje za jelo ili piće, ili za kakav praznik, ili za mladine, ili za subote,“ (heortes, he neomenias, he sabbaton), „Što je sjenka onoga što će doći, a tijelo je Hristovo. Niko da vas ne obmanjuje tobožnjom poniznošću i služenjem anđelima, upuštajući se u ono što nije vidjeo, i uzalud nadimajući se tjelesnim umom svojim, A ne držeći se glave iz koje je sve tijelo pomoću zglavaka i sveza sastavljeno da raste rastom Božijim.“

„Ako, dakle, umrijeste sa Hristom za stihije svijeta, zašto se držite propisa kao da živite u svijetu? Ne dodirni, ne okusi, ne opipaj! – Po zapovijestima i naukama ljudskim; a to sve propada upotrebom. Ovo je samo na izgled mudrost u samovoljnom služenju i poniznosti i mučenju tijela, a nije od nekog značaja za zadovoljenje tijela.“ Kološanima 2:8-23

Očigledno je da blaženi apostol takve pokušaje vidi kao nešto što potiče od stihija sveta, to jest od demonskih sila, koje se služe takvim metodama da bi vernike porobile učenjima koja će ih odvojiti od njihovog jedinstva sa Hristom i vernosti njemu.

Jezik kojim se Pavle poslužio kada govori o prazniku, mladom mesecu i subotnjem danu preuzet je pravo iz Starog zaveta, naročito iz grčkih verzija jevrejske Biblije. Taj izraz svakako uključuje i sam subotnji dan, koji je bio naložen Izrailjcima:

„I kad se god prinose žrtve paljenice Gospodu, u subote, i na mladine i praznike,“ (tois Sabbatois kai en tais noumeniais kai en tais heortais)„u broju po redu svom svagda pred Gospodom,“ 1. Dnevnika 23:31

„I posla Solomon ka Hiramu, caru Tirskom, i poruči mu: Kako si činio Davidu, ocu mojemu, i slao mu drva kedrovijeh da zida sebi kuću gdje će sjedjeti, učini tako i meni. Evo, rad sam zidati dom imenu Gospoda Boga svojega da mu ga posvetim da se kadi pred njim kadom mirisnijem i da se postavljaju hljebovi vazda i da se prinose žrtve paljenice jutrom i večerom, i u subote i na mladine i na praznike“ (en tois Sabbatois kai en tais noumeniais kai en tais heortais) „Gospoda Boga našega, što treba da biva u Izrailju dovijeka.“ 2. Dnevnika 2:3-4

„I odredi dio carski od blaga svojega za žrtve paljenice što se prinose jutrom i večerom i za žrtve paljenice što se prinose u subote i na mladine i na praznike“ (eis ta Sabbatois kai eis tas noumeniais kai eis tas heortas)„kako je napisano u zakonu Gospodnjem.“ 2. Dnevnika 31:3

„A knez je dužan davati žrtve paljenice s darom i naljevom na praznike i na mladine i u subote“ (en tais heortais kai en tais noumeniais kai en tois sabbatois)„o svijem svetkovinama doma Izrailjeva; on neka prinosi žrtvu za grijeh s darom i žrtvu paljenicu i zahvalnu da čini očišćenje za dom Izrailjev.“ Jezekilj 45:17

„I ukinuću svaku radost njezinu, svetkovine njezine, mladine njezine i subote njezine i sve praznike njezine.“ Osija 2:11

„I pohodiću na njoj dane Valimske, u koje im je kadila i kitila se obocima i grivnama, i išla za svojim milosnicima, i mene zaboravila, govori Gospod.“ (heortas autes kai tas noumenias autes kai ta sabbata autes)„I pohodiću na njoj dane Valimske, u koje im je kadila i kitila se obocima i grivnama, i išla za svojim milosnicima, i mene zaboravila, govori Gospod.“ Osija 2:13 LXX

Ovaj izraz nalazi se čak i u apokrifnom delu poznatom kao Knjiga o Jubilejima:

„I dogodilo se prve godine izlaska sinova Izrailjevih iz Egipta, trećeg meseca, šesnaestog dana toga meseca, [2450 Anno Mundi] da Bog progovori Mojsiju govoreći: ‘Popni se k meni na Goru, i daću ti dve kamene ploče zakona i zapovesti, koje sam napisao, da bi ih ti učio.’

„I Mojsije se pope na goru Božiju, i slava Gospodnja prebivaše na gori Sinaju, i oblak je zaklanjaše šest dana. I sedmoga dana on pozva Mojsija isred oblaka, a izgled slave Gospodnje beše kao plamteći oganj na vrhu gore. I Mojsije beše na Gori četrdeset dana i četrdeset noći, i Bog ga nauči ranijoj i kasnijoj istoriji podele svih dana zakona i svedočanstva. I reče: ‘Prikloni srce svoje svakoj reči koju ću ti govoriti na ovoj gori, i zapiši ih u knjigu da bi njihovi naraštaji videli kako ih nisam napustio uprkos svemu zlu koje su počinili prestupajući savez koji uspostavljam između sebe i tebe za njihove naraštaje na današnji dan na gori Sinaju. I tako će biti, kada sve to dođe na njih, da će prepoznati da sam ja pravedniji od njih u svim svojim sudovima i u svim svojim delima, i prepoznaće da sam zaista bio sa njima. A ti zapiši za sebe sve ove reči koje ti danas objavljujem, jer znam njihovu pobunu i njihov tvrdi vrat, pre nego što ih uvedem u zemlju za koju sam se zakleo njihovim ocima, Avramu i Isaku i Jakovu, govoreći: ‘Semenu vašem daću zemlju u kojoj teče mleko i med.’ I oni će jesti i nasititi se, i okrenuće se tuđim bogovima, (bogovima) koji ih ne mogu izbaviti ni iz kakve njihove nevolje; i ovo svedočanstvo biće saslušano kao svedočanstvo protiv njih.

„Jer oni će zaboraviti sve moje zapovesti, (čak) sve što im zapovedam, i hodiće za neznabošcima, i za njihovom nečistotom, i za njihovom sramotom, i služiće njihovim bogovima, a ovi će im postati sablazan i nevolja i muka i zamka. I mnogi će propasti i biće odvedeni u ropstvo, i pašće u ruke neprijatelja, jer su ostavili moje uredbe i moje zapovesti, i praznike moga saveza, i moje subote, i moje sveto mesto koje sam posvetio sebi usred njih, i moju skiniju, i moje svetilište, koje sam posvetio sebi usred zemlje, da na njemu postavim ime svoje i da ono ondje prebiva. I načiniće sebi visine i gajeve i rezane likove, i obožavaće, svaki svoj (rezani lik), tako da zalutaju, i prinosiće svoju decu na žrtvu demonima i svim delima zablude srca svojih. I poslaću im svedoke, da svedočim protiv njih, ali oni neće slušati, i pobiće i te svedoke, i goniće one koji traže zakon, i ukinuće i izmeniti sve, da bi činili zlo pred očima mojim.

„I sakriću lice svoje od njih, i predaću ih u ruku neznabožaca da budu zarobljeni, i za plen, i za proždiranje, i ukloniću ih iz zemlje, i rasejaću ih među neznabošce. I zaboraviće sav moj zakon i sve moje zapovesti i sve moje sudove, i zalutaće u pogledu mladina, i subota, i praznika, i jubileja, i uredbi. A posle toga okrenuće se meni između neznabožaca svim srcem svojim i svom dušom svojom i svom snagom svojom, i sabraću ih između svih neznabožaca, i tražiće me, tako da ću im se dati naći, kada me potraže svim srcem svojim i svom dušom svojom. I otkriću im obilan mir sa pravednošću, i presadiću ih, biljku pravičnosti, svim srcem svojim i svom dušom svojom, i biće na blagoslov a ne na prokletstvo, i biće glava a ne rep. I sagradiću svoje svetilište usred njih, i prebivaću sa njima, i biću njihov Bog a oni će biti moj narod u istini i pravednosti. I neću ih ostaviti niti ću ih izneveriti; jer ja sam Gospod Bog njihov.’ Jubileji 1:1-17

Ono što Pavlova frazeologija pokazuje jeste da se od neznabožaca više nije zahtevalo da drže sedmičnu subotu koju je Bog nametnuo Jevrejima, budući da je, kako je Pavle izjavio, subota bila puka senka koja je ukazivala na stvarnost tih propisa, naime na Hrista. Hristos je sada istinska subota vernika, jer počinak koji su starozavetne subote nagoveštavale dolazi jedino kroz vernost njemu, a ne Mojsijevom zakonu.

Izlaganje

Sada se okrećem nekolikim komentarima koji potvrđuju moju egzegezu Kološanima 2:16-17. Sav naglasak je moj.

2:16b Suština lažnog učenja bilo je obredno držanje zakona. Dve brige koje su ovde prepoznate predstavljale su česta bojna polja u ranoj crkvi. To su bili ishrana („za jelo ili piće“) i dani („za kakav praznik, ili za mladine, ili za subote“).

Pitanje ishrane bilo je emotivno pitanje u prvom veku. Poprimilo je dva različita oblika. Oba su izrasla iz jevrejske savesti, ali je jedan bio u neposrednijoj vezi sa jevrejskim zakonom. Prvo pitanje ticalo se primene starozavetnih zakona. Starozavetni zakoni o hrani zahtevali su pažljivo razlikovanje čistog i nečistog mesa. To pitanje bilo je rešeno u teoriji već do vremena Pavlovih misionarskih putovanja. Isus se tim pitanjem pozabavio tako jasno da je Marko mogao da primeni Isusovu izjavu na pitanje mesa (7:19). Petar, harizmatični vođa rane jerusalimske crkve, poverovao je u slobodu da uživa u svakom mesu kroz vrlo stvarnu i dramatičnu, mada izrazito simboličnu, viziju nečistih životinja spuštenih u čaršavu s neba (Dela apostolska 10:15). Petar se suočio sa stvarnošću da gotovo sve u njegovom verskom i kulturnom nasleđu biva zamenjeno Hristom, i položio je ispit. Kasnije je imao mali posrtaj u praksi, ali ne u teologiji (Galatima 2:11–21). Iako je glavna struja hrišćanskog pokreta rešila ova pitanja, postojala su žarišta otpora. Zaista, judaizatori koji su išli za Pavlom pokušavali su da njegove obraćenike vrate pod ovakve zakone.

Praksa ishrane dovođena je u pitanje i iz druge perspektive. U 1. Korinćanima 8–10 Pavle se bavi pitanjem mesa prinošenog idolima. Neki hrišćani su energično učili da je protivno hrišćanskim načelima jesti bilo koje meso koje je bilo prineseno idolima. Drugi, jednako pobožni hrišćani, verovali su da je meso neoskrnavljeno bez obzira na to kako je bilo „posvećeno“. Osećanja su bila jednako snažna u obe grupe. Iako je jevrejski aspekt manje izražen u korintskom sukobu, načela kojima su dokazivali svoje stavove potiču iz starozavetnog pojma jedinstvenosti i svetosti Boga.

U Kolosima je preovladavala jevrejska priroda te filozofije. Čini se, dakle, da se pitanje ticalo stvari jevrejskog zakona, to jest jedenja čistog i nečistog mesa koje je Stari zavet zabranjivao ili dopuštao. Asketi su dodavali starozavetnim propisima i činili ih strožim nego što je Stari zavet zahtevao. Pavle to pitanje u Kološanima nije obradio onako kako je to učinio u 1. Korinćanima.

Drugo pitanje asketizma ticalo se posebnih dana. I ovde su se u prvom veku pojavila dva aspekta tog pitanja. Neki vernici u pretežno neznabožačkim sredinama bavili su se pitanjem da li da vrše obožavanje subotom ili nedeljom. Raspravljali su i o pitanju učešća u paganskim praznicima.

Jevrejska briga za posebne dane izrasta iz Starog zaveta. Određeni verski dani morali su se držati: praznici (Levitska 23), mladine (Brojevi 10:10; 28:11), i subote (Izlazak 20:8–11; 31:14–16). Te prilike bile su više od zakonskih zahteva zabeleženih u drevnom dokumentu. One su pomagale da se uspostavi nacionalna i etnička svest koja je predstavljala sve što je bilo izrazito jevrejsko. Možda je, dakle, pitanje bilo teološko i kulturno. Jevreji su verovali da im je Bog dao njihovu kulturu kao i njihova teološka uverenja.

Pavle je odlučno zabranio kološanskim hrišćanima da dođu pod ove propise. Takve stvari mogu izgledati duhovno, ali duhovni život je stvar odnosa sa Hristom i predanosti srca njemu. Smatrati te stvari nužnim za hrišćanski život potkopalo bi Isusovo delo. Ako je ljudski napor delotvoran, Božje delo je nepotrebno.

2:17 Pavle je tim učiteljima odgovorio objašnjavajući odnos između tih praksi i hrišćanstva (st. 17). Njihovi propisi nazvani su senkom onoga što dolazi. Kao što se senka odnosi prema svojoj suštini, tako su se ti propisi odnosili prema Hristu. Terminologija je potkrepila tumačenje da je reč o vidovima i izdancima jevrejskog zakona. Jevrejski sistem lako se može razumeti kao nešto što „nejasno podseća“ na istine Novog zaveta.

Senka je manje značajna od predmeta koji je izaziva. Senka je privremena i traje dok se suština ne pojavi na vidiku. Senka je inferiorna po tome što nesavršeno podseća na predmet. Niko ne pretpostavlja senku suštini. Stoga je stvarnost od većeg značaja i vrednosti nego senka. Senka je anticipativna. U istorijskom sledu, senka „starog saveza“ došla je prva i pružila prikaz predmeta „novog saveza“. Iako nejasna, bila je dovoljna da ljude uputi na stvarnost, tako da su, kada su ugledali sam predmet, mogli da ga prepoznaju po onome što jeste. Kako je Pavle upotrebio ovu terminologiju, svaki je vid bio prikladan. Zakon je, kako je Pavle tvrdio na drugom mestu, bio privremen i inferioran (Galatima 3:19–20). Utoliko što je bio otkrivenje Božjeg karaktera, međutim, bio je prikaz Hrista.

Senku izaziva telo („stvarnost“). Priroda tog tela bila je predmet znatne rasprave. Mnogi komentatori uzimaju da ta reč znači stvarno Hristovo telo, to jest njegovo fizičko telo. Iako se izraz „telo“ (sōma) obično zaista odnosi na fizičko telo, teško je videti kako ovo tumačenje odgovara na ovdašnja pitanja. Da li je zakon suprotstavljen Isusovom telu?

Najbolji predlog jeste da izraz „telo“ jednostavno stoji nasuprot i upotpunjuje uobičajenu razliku senka/telo. Stvarnost na koju senka ukazuje jeste „Hristova“.215 Hristos i novo doba koje je on otpočeo (to jest, njegove stvari) upotpunjuju sliku senke. Tako hrišćanstvo upotpunjuje, ispunjava i odgovara stvarima senke. (Richard R. Melick, Philippians, Colossians, Philemon, tom 32, The New American Commentary [Nashville: Broadman & Holman Publishers, 1991], str. 267–269)

Posebno značajno za naš celokupni pogled na to učenje, a time i na Pavlov odgovor na njega, jeste stepen u kome je lažno učenje bilo jevrejski usmereno. Činjenica da su učitelji zagovarali držanje verskih praznika, proslava mladog meseca i — naročito — subotnjeg dana (st. 16) pokazuje da je učenje bilo u izvesnoj meri jevrejsko. Neki noviji tumači, polazeći sa tog sigurnog tla, stoga zagovaraju tumačenje gotovo svih ostalih spornih napomena u jevrejskim kategorijama. Po tom gledištu, lažno učenje bilo je suštinski, ili čak potpuno, jevrejsko. Tradicionalnije gledište, međutim — koje i dalje ima mnoge zastupnike — jeste da je lažno učenje bilo sinkretističko, pri čemu su jevrejski i paganski elementi kod raznih tumača dobijali različite srazmere u toj „mešavini“. Kako ćemo tvrditi u vezi sa nekim pojedinačnim napomenama u nastavku, verujemo da je ovo drugo gledište bliže istini (vidi takođe Uvod, 46–60).

16 Reč stoga na početku st. 16 povezuje teologiju o „punoći u Hristu“ iz st. 10–15 sa Pavlovom opomenom da se odupru lažnim učiteljima u ovom i narednim stihovima. Pošto u Hristu imate duhovnu punoću, kaže Pavle, ne dozvolite nikome da vam nametne program duhovnog razvoja koji nema Hrista u svome središtu. Prelazeći na pojedinosti, Pavle počinje upozoravajući Kološane: „Da vas, dakle, niko ne osuđuje za jelo ili piće, ili za kakav praznik, ili za mladine, ili za subote,“. Pavlova upotreba jednine neko (tis) mogla bi ukazivati na to da ima na umu jednog istaknutog lažnog učitelja**. Međutim, jednina je verovatnije jednostavno generička** (vidi naše primedbe uz st. 8). Suditi, kao i njegov grčki ekvivalent (krinō), može imati neutralnu konotaciju — „procenio je da je vreme da se pođe“ — ili negativnu — „osudila ga je zbog njegovog nedoličnog ponašanja“. Reč je ovde jasno negativna, uporedo sa time da se bude „zarobljen“ u st. 8 i „diskvalifikovan“ u st. 18. Naročito ova druga paralela mogla bi ukazivati na to da Pavle ne misli samo da su lažni učitelji „kritikovali“ kološanske hrišćane (upor. NJB i REB), nego da su nad njima izricali Božji sud. Ova druga zamisao mogla bi naći potporu u odlomku koji ima mnogo paralela sa st. 16–23, u Rimljanima 14:1–15:7. Pavle tamo kori „jake u veri“ zbog toga što „sude“ svojoj braći i sestrama, primećujući da svi na kraju moraju stati pred Božji sudijski presto (14:10). Ovaj odlomak podrazumeva da su neki hrišćani preuzimali na sebe ulogu sudije koju samo Bog može vršiti (vidi takođe Jakovljeva 4:11–12). Možda prevod „izricati sud“ (RSV; ESV; NAB) najbolje pogađa smisao.

Pavle nabraja dva niza pitanja na osnovu kojih lažni učitelji „izriču sud“: hranu i piće, i držanje posebnih verskih dana. To su upravo i pitanja koja su delila „jake“ i „slabe“ u rimskoj zajednici (Rimljanima 14:2, 5). I u oba odlomka postoji znatna rasprava o izvoru takvih propisa. Iako Pavle to ovde ne kaže neposredno, njegovo pominjanje „pravila“ kao što su „Ne dodirni“ i „ne okusi“ (st. 20–21) jasno pokazuje da su lažni učitelji zagovarali uzdržavanje od nekih vrsta hrane i pića. Slično tome, gotovo je izvesno da su učitelji zagovarali (a ne, na primer, kritikovali) držanje posebnih dana. Naš tekst ne daje nikakvo obaveštenje o tome koje su hrane ili vrste pića bile zabranjivane. (U Rimljanima 14–15, „slabi“ su izbegavali meso [14:2] i možda takođe vino [14:21].) Starozavetni zakon, naravno, zabranjuje jedenje izvesne hrane koja se smatra „nečistom“, ali uopšteno ne zabranjuje nikakvu vrstu pića. **Međutim, i Stari zavet i judaizam otkrivaju da su mnogi Jevreji koji su živeli u neznabožačkim sredinama birali da se uzdrže od svakog mesa i vina kako bi izbegli moguće obredno oskvrnjenje.**124 To je verovatno obrazloženje za zabrane u Rimljanima 14–15, a s obzirom na izričitu aluziju na jevrejske praznike kasnije u ovom stihu, prirodno je pomisliti da je isto i ovde. I poređenje „senke“/„stvarnosti“ iz st. 17 takođe ukazuje na verovatnu suprotnost između Starog i Novog zaveta. Ipak, ono što u Kološanima nedostaje, u poređenju sa Rimljanima, jeste svako neposredno pominjanje Mojsijevog zakona ili podela između Jevreja i neznabožaca. Ovi izostanci su naročito značajni u svetlu činjenice da Pavle izričito pominje upravo te stvari u nekim odlomcima u Efescima koji su bliske paralele odlomcima u Kološanima (upor. naročito Kološanima 1:24–29 sa Efescima 3:1–13 i 2:14–15 sa Efescima 2:11–22). Trebalo bi stoga da bar ostavimo otvorenom mogućnost da je uzdržavanje kološanskih lažnih učitelja od hrane i pića imalo poreklo negde drugde, budući da su i mnoge drevne grčko-rimske filozofske i religijske tradicije imale zabrane mesa i vina.

Starozavetno/jevrejsko poreklo insistiranja lažnih učitelja na držanju izvesnih verskih „dana“ mnogo je verovatnije. Trojni izraz verski praznik (heortē), proslava mladog meseca (neomēnia) i subotnji dan (sabbatōn) uobičajen je u Starom zavetu (npr. 1. Dnevnika 23:31; 2. Dnevnika 2:3; 31:3; Jezekilj 45:17; Osija 2:13); a „subota“, iako su je povremeno držali i neznabošci, jeste, naravno, izrazito jevrejska pojava. U Starom zavetu, „praznici“ obuhvataju i godišnje „hodočasničke“ praznike (Pasha/Beskvasni hlebovi; Senice, ili Šatori; i Sedmice/Prvine) i druge posebne prilike zajedničkog obeležavanja.129 Ali Novi zavet na drugim mestima tu reč koristi za godišnje hodočasničke praznike, pa je verovatno da je to i ovde njen referent.

Iako, dakle, postoji opšta saglasnost da je na insistiranje lažnih učitelja na držanju dana uticao judaizam, ostaje spor oko stepena i prirode tog uticaja. Neki tumači smatraju da su lažni učitelji predstavljali ono što bismo mogli nazvati „mejnstrim“ jevrejskim gledištem. Primećujući važnost držanja posebnih dana u svicima sa Mrtvog mora, drugi su mislili da bi pozadina moglo biti „sektaško“ jevrejsko gledište kakvo se nalazi u Kumranu.132 Većina tumača, međutim, i dalje smatra da su lažni učitelji uklopili držanje jevrejskih posebnih dana u širi sinkretistički sistem. Kako to kaže Loze, dobar predstavnik tog gledišta: „‘Filozofija’ se služila izrazima koji su poticali iz jevrejske tradicije, ali koji su bili preobraženi u topionici sinkretizma da bi bili podvrgnuti službi ‘stihija sveta’.“ Odluka među ovim mogućnostima je teška, premda bi uticaj iz Kumrana, budući da je ta zajednica držala kalendar zasnovan na Suncu, mogao biti malo verovatan.134 Jezik izveden iz Starog zaveta, poređenje „senke“/„stvarnosti“ iz st. 17, i aluzije drugde u odlomku na Isusovo učenje o obrednoj čistoti (vidi st. 22) svakako idu u prilog snažnom jevrejskom elementu u lažnom učenju. Štaviše, Lozeova tvrdnja da su lažni učitelji držali te dane „u službi ‘stihija sveta’“ jeste zaključivanje, a ne pouzdan zaključak (uprkos tome što se ponavlja u mnogim komentarima). Ona pretpostavlja, možda, određenje tih „stihija“ u kategorijama „zvezdanih duhova“ koje smo doveli u pitanje (vidi st. 8), i ne udaljava nužno to učenje od judaizma, budući da Pavle spaja jevrejski zakon i „stihije“ u Galatima 4 (st. 3, 9). S druge strane, kako smo primetili, izričita pominjanja zakona i judaizma, kakva bismo očekivali da je lažno učenje bilo čisto (ili čak pretežno) jevrejsko, u našem tekstu nedostaju. Nadalje, st. 18 ukazuje na prakse koje verovatnije potiču iz širih religijskih tradicija u oblasti Kolosa. U celini, dakle, čini se najboljim da se prakse iz st. 16 posmatraju kao u osnovi jevrejske po poreklu i možda čak i po usmerenju, uz i dalje priznanje da su bile preuzete u širu mešavinu religijskih ideja i praksi.

Jedna od implikacija ove šire rasprave za primenu našeg odlomka jeste dalja uloga držanja subote unutar hrišćanske crkve. Površno čitanje ovog stiha ukazivalo bi na to da se držanje subote tretira kao potpuno neobavezno: ne sme se suditi drugom hrišćaninu zbog toga. Ali izvestan broj tumača tvrdi da takvo čitanje ne uzima u obzir kontekst u kome se subota drži u našem odlomku. Ovde se osuđuje samo ono držanje subote koje je neprikladno povezano sa širim religijskim gledištem. Ti tumači su sasvim u pravu kada naglašavaju važnost kontekstualnog i istorijskog tumačenja. I u pravu su, kako smo predložili, kada tvrde da je subota bila preuzeta u širu, sinkretističku mešavinu.

Ali i dalje postoji razlog da se misli da Pavle ovde dovodi u pitanje držanje subote po sebi****. Jezik i logika st. 17 ukazuju na to da je osnovni problem sa držanjem subote bio propust da se uzme u obzir „ispunjenje“ takvih ustanova u novom dobu spasenja. Kako to kaže Linkoln: „To što Pavle bez ikakve ograde može subote svrstati među senke svakako pokazuje da ih ne smatra obavezujućim i čini krajnje neverovatnim da je hrišćanski prvi dan mogao smatrati nastavkom subote.“ Na način sličan, dakle, Rimljanima 14:5, Kološanima 2:16 može se, mislimo, opravdano upotrebiti za zaključak da držanje subotnjeg dana više nije zahtev za Božji narod u novom poretku.

17 Pavle ne povezuje izričito st. 17 sa st. 16 (u grčkom nema veznika). Stoga TNIV, zajedno sa većinom prevoda, u ovom stihu započinje novu rečenicu. Ali logički odnos između ta dva stiha dovoljno je jasan: pogrešno je da bilo ko izriče sud nekom drugom zbog stvari pomenutih u st. 16, jer su te stvari samo „senka“ stvarnosti koju hrišćani sada nalaze u Hristu. Zamenica ove (prevod grčke odnosne zamenice ha) odnosi se na zabrane hrane i pića i na držanje posebnih dana iz st. 16. Nazivajući ih (zajedno) senkom, Pavle se nadovezuje na popularnu helenističku sliku sa korenima u grčkoj filozofskoj spekulaciji. Platon je slavno upotrebio suprotnost „senke“ i „suštine“, ili „stvarnosti“, da bi uporedio materijalne stvarnosti sa njihovim odgovarajućim „idealima“. Ta razlika preuzimana je na razne načine u helenističkoj misli. Poređenje je obično bilo između „senke“ (skia) i „oblika“ ili „slike“ (eikōn), ali se moglo izraziti i, kako Pavle ovde čini, kao suprotnost između „senke“ i „suštine“ (sōma). Dobar primer opšte suprotnosti, uz upotrebu upravo tih izraza, nalazi se kod jevrejskog filozofa Filona, koji je o „slovu“ Starog zaveta govorio kao o „senci“, dok su njegova sopstvena alegorijska tumačenja bila „suština“, „više vrednosti … [koje] uistinu i doista postoje“ (O pometnji jezika 190). U helenističkoj filozofiji, suprotnost „senke“/„suštine“ često je, kao u Filonovom tekstu, bila suprotnost između privida i stvarnosti.

Ali Pavle, kao i pisac Poslanice Jevrejima, koji istu suprotnost primenjuje na sličan način (Jevrejima 10:1), koristi popularni jezik da izrazi istorijski usmerenu suprotnost između jednog i drugog doba. Tu usmerenost naznačava izrazom onoga što je imalo doći, koji se odnosi na one stvarnosti koje su sada došle u Hristu, ali koje su iz perspektive prvobitnih ustanova još imale da dođu. Prema temeljnoj spasenjsko-istorijskoj perspektivi novozavetnih pisaca, Stari zavet, a naročito zakon, pripadali su vremenu obećanja, vremenu kada je Bog pripremao svoj narod i svet za spasenje u Hristu. Sa Hristovim dolaskom svanulo je novo doba ispunjenja. Staro doba i zakon sada su dovedeni do svog „vrhunca“ (Rimljanima 10:4). Vernici koji pripadaju novom dobu kroz svoje uključenje u Hrista stoga doživljavaju stvarnost na koju su ukazivali Stari zavet i njegov zakon. I više nisu primorani da slede zakone tog ranijeg doba. Kološanski hrišćani ne treba da dozvole da bilo ko insistira na tome da drže pravila i obrede ranijeg doba koje je sada prošlo. Kako smo primetili u našim primedbama uz st. 16, dakle, Pavlova upotreba upravo ove slike jasno pokazuje da on „stvari“ iz st. 16 smatra nečim što ima pozitivnu vrednost. To ima smisla ako se pravila o jedenju i držanju dana zasnivaju na starozavetnom zakonu, ali bilo bi krajnje neuobičajeno da Pavle takav položaj pripiše pravilima izvedenim iz paganske religije.

Kao što smo gore primetili, antički pisci su po pravilu koristili reč „oblik“ kao suprotnost „senci“. Pavle, međutim, bira reč sōma. Ta reč se može prevesti kao „stvarnost“ ili „suština“, ali se, naravno, češće prevodi kao „telo“. A budući da Pavle ovu reč u Kološanima koristi za Hristovo sopstveno telo (1:22) i za „telo“ crkve (1:18, 24; 2:19; 3:15), često se smatra da je baš tu reč izabrao kako bi preneo jednu teološku poentu, naime, da je „suština“ na koju je senka ukazivala hrišćanska crkva. „Stvarnost koja postoji isključivo u Hristu dele samo oni koji, kao udovi tela Hristovog, prianjaju uz glavu.“ NJB pokušava da prenese to dvostruko značenje prevodeći sōma dvaput: „stvarnost je telo Hristovo“. Izvesnu potporu ovom tumačenju daje naročita formulacija koju Pavle upotrebljava. On ne kaže naprosto da „suština jeste Hristos“, nego da je „suština Hristova, tj. pripada Hristu“ (vidi ESV; NASB). Pavle u ovom kontekstu svakako skreće pažnju na „telo“ Hristovo, crkvu (st. 19). S druge strane, kao što smo videli, sōma se ponekad suprotstavljalo „senci“, pa treba poštovati opšte lingvističko načelo koje obeshrabruje dvostruka značenja osim ako ih kontekst ne učini sasvim jasnim. Kontekst je ovde sugestivan, ali ne i odlučujući. Zaključujemo, dakle, da je aluzija na crkvu moguća, ali ne i jasno utvrđena. (Douglas J. Moo, The Letters to the Colossians and to Philemon, The Pillar New Testament Commentary [Grand Rapids, MI: William B. Eerdmans Pub. Co., 2008], str. 218–224)

ii. Zato se ne pokoravajte jevrejskim propisima (2:16–23)

a. Te stvari su bile puka priprema za Hristovo novo doba (2:16–19). Kao što je kod Pavla često slučaj, najznačajnija reč jeste veznik — u ovom slučaju „zato“ na početku 16. stiha. Pavle izvodi posledice Hristove pobede nad poglavarstvima i vlastima. Oni su pokušali da neznabošcima ospore pripadnost Božjem narodu, ističući „rukopis, sa njegovim propisima“ kao pregradu protiv njih. Sada Pavle upozorava Kološane da ne dopuste nijednom običnom smrtniku da učini ono što „sile“ nisu uspele.

16–17. Prva od dve odrične zapovesti u ovom odeljku glasi „Da vas, dakle, niko ne osuđuje“ — možda bolje, sa rsv, „da izriče sud o vama“. Ovde nije toliko reč o tome da ih neko kritikuje (J. B. Phillips), poziva na odgovornost (neb) ili odlučuje umesto njih (jb). Reč je o tome da ih isključuju, ili da ih obaveštavaju da su isključeni, iz Božjeg naroda, na osnovu propisa Zakona koji im, prema 14. stihu, više ne stoje na putu. To se, uopšteno govoreći, dogodilo (ili je pretilo da se dogodi) hrišćanima u Galatiji (vidi Galatima 4:17). Izraz „za jelo ili piće“ odnosi se na košer zakone Starog zaveta, proširene, kao što su već u Pavlovo vreme bili, tako da pored hrane obuhvataju i vino. „ili za kakav praznik, ili za mladine, ili za subote,“ prilično je tipičan spisak jevrejskih svetih dana (npr. Jezekilj 45:17; Osija 2:11), pri čemu se opadajućim redom navode veliki godišnji praznici, mesečna slavlja i nedeljne subote. Ta pravila o ishrani i obredu izdvajala su Jevrejina od njegovog paganskog suseda. Njihovo nedržanje značilo je da neko ne pripada Božjem narodu.

Zanimljivo je primetiti šta Pavle ne kaže kao protivargument. On nigde, ni ovde ni u Galatima, ne kaže da hrišćanstvo nema nikakve veze sa judaizmom. To bi bio jednako delotvoran argument u nastojanju da Kološane (ili Galate) odvrati od svakog posla sa jevrejskim propisima; ali bi time posekao granu na kojoj počiva čitav njegov argument, naime, uverenje da je hrišćanstvo ispunjenje judaizma. Hrišćani su pripadnici „doba koje dolazi“ na koje je Izrailj čekao. Ali „kada dođe savršeno, delimično se ukida“ („A kada dođe savršeno, onda će prestati što je djelimično.“, 1. Korinćanima 13:10): ili, kako on to ovde kaže, „Što je sjenka onoga što će doći, a tijelo je Hristovo.“.

Taj jezik „senke i suštine“ mogao je u helenističkom grčkom da se upotrebi u platonističkom smislu, suprotstavljajući „senoviti“ svet materijalnih predmeta „stvarnom“ svetu „oblika“ ili duhovnih stvarnosti. Istina je da Pavle ovde naizgled postavlja suprotnost između spoljašnjih materijalnih propisa i unutrašnjih duhovnih istina. Ali, kao što nikada ne kaže da hrišćanstvo nema veze sa judaizmom, tako nikada ne kaže ni da ono nema veze sa materijalnim stvarima, čak ni sa spoljašnjim oblicima obožavanja i obreda. Postoje, zapravo, četiri razloga zbog kojih 17. stih ne treba shvatiti kao polemiku protiv „materijalnih“ stvari per se.

Prvo, i hrišćanstvo je religija koja potvrđuje svet, sa sopstvenim spoljašnjim simbolima (vidi 2:12 itd.), namenjena tome da se proživljava u konkretnoj stvarnosti (3:5 i dalje). „Demitologizovati“ 16. stih u osudu svih spoljašnjih propisa znači upasti u neku vrstu modernog gnosticizma ili antinomizma.

Drugo, 18. stih se jednako snažno protivi jednoj nematerijalnoj crti učenja kojem se Pavle suprotstavlja, a koja bi mu promakla kroz mrežu da je naprosto napadao spoljašnje propise.

Treće, i najvažnije, izraz „stvari koje su imale doći“, koji bliže određuje „senku“, pokazuje da je prava suprotnost ona između starog i novog doba. Hristos je otpočeo „doba koje dolazi“. Propisi judaizma bili su namenjeni razdoblju kada se Božji narod sastojao od jedne rasne, kulturne i geografske celine, i naprosto su zastareli sada kada taj narod postaje svetska porodica. Oni su bili „senke“ koje novo doba, približavajući se, baca pred sobom. Sada kada je stvarnost došla, nema smisla prianjati uz senke. A stvarnost pripada Hristu.

Četvrto, postoji dobar razlog zašto bi Pavle upotrebio baš takav jezik da iznese svoju poentu. Njegov način argumentacije kroz čitav ovaj odeljak izrazito je ironičan, jer prikazuje judaizam kao „drugu religiju“ da bi pokazao da on hrišćanima nije potreban za potpunost. Ovde on zapravo kaže: čak i u okvirima same paganske religije, judaizam ima posla sa svetom senki, a ne sa stvarnošću. Reč za „stvarnost“ ovde je sōma, koja na drugim mestima redovno znači „telo“: tako da bi se izraz mogao prevesti kao „telo Hristovo“. Pošto to izgleda sasvim neskladno sa kontekstom, sōma se obično uzima isključivo kao suprotnost reči skia, senka, i to značenje je nesumnjivo primarno. Ali blizina 19. stiha, unutar iste argumentacije, gde se „glava“ i „telo“ uvode sasvim uzgred, može ukazivati na to da je Pavle svestan jedne dvosmislice na ovom mestu i da želi da je iskoristi. On uspeva da istovremeno ukaže i na suštastvenost novog Božjeg naroda, nasuprot senovitoj prirodi starog, i na činjenicu da je taj novi narod „telo Hristovo“. (N. T. Wright, Colossians and Philemon: An Introduction and Commentary, tom 12, Tyndale New Testament Commentaries [Downers Grove, IL: InterVarsity Press, 1986], str. 123–126)

Komentar

Ako prethodni odlomak u ovom tekstu opisuje stanje hrišćanina i posledice onoga što je Hristos učinio za njega ili nju, onda taj uvid ima i posledice po hrišćanski život. U onome što izgleda kao primena jevrejskih halahičkih pravila kašruta (tj. košer ishrane), Pavle je rekao Kološanima da nikome ne dopuste da ih osuđuje zbog toga šta jedu ili piju ili koje praznike praznuju ili ne praznuju, što odjekuje jezikom Rimljanima 14:3–13. Naravno, ljudi ne mogu upravljati onim što drugi misle ili govore, ali mogu izabrati da to zanemare ili da odbiju da im drugi svojom osudom nametnu osećaj krivice. S obzirom na to da je Evharistija, ili Gospodnja večera, u prva dva veka bila zajednički obrok, ne čudi što je ono što su ljudi jeli ili pili postajalo pitanje za druge u crkvi. Fini jastog ili svinjski odrezak podeljen sa crkvom bio bi gnusoba onima koji su želeli da slede uobičajena jevrejska pravila. Nešto slično moglo se dogoditi i oko praznovanja ili nepraznovanja izvesnih praznika kao što je subota. Za razliku od situacije u 1. Korinćanima 8, ovde nije postojala opasnost da drugi bude naveden da prekrši sopstvenu savest i tako učini nešto što je, po svom uverenju, Hristos osudio. Ovde je stvar u tome da su oni osuđivali vernike. Zato je Pavle u suštini rekao: „Ne dozvolite im da vam natovare taj osećaj krivice“ (2:16).

Pavle je priznavao da su bar neka od tih pravila (subota, na primer) zaista bila deo Tore, starozavetnog zakona, ali je, koristeći jezik koji nalazimo i u Jevrejima (npr. Jevrejima 10:1) i u helenističkoj filozofiji od Platona do Filona, insistirao na tome da su ta pravila bila senke nečega što je dolazilo (2:17). Sada u Hristu, a naročito u njegovom vaskrsenju, ono što je dolazilo — došlo je, i senke su nestale (ili su bar nepotrebne). Ovde imamo primer Pavlove hermeneutike Starog zaveta. On je iznova preispitao starozavetni tekst u svetlu Hrista i njegovog Carstva, a to preispitivanje je odredilo koje je delove smatrao još uvek obavezujućim, a koje nije. Na primer, na subotu je gledao kao na ispunjenu u celini novog doba koje je Hristos otpočeo i stoga je zaključio da doslovna subota i bilo koji drugi jevrejski praznik više nisu obavezujući**. Zapravo, jevrejske prakse uopšte nisu obavezujuće za crkvu**, niti nekoga čine duhovnijim time što ih drži, bilo da je reč o pitanjima ishrane ili o pitanjima vremena (npr. praznovanje Praznika truba ili subote).

Vraćajući se na kritike koje su Kološanima upućivali učitelji koje je Pavle odbacio, Pavle je rekao Kološanima da nikome ne dopuste da ih diskvalifikuje time što nalazi zadovoljstvo u praksama posta povezanim sa gledanjem i ulaženjem u anđeosko obožavanje na nebu (2:18). Do takve diskvalifikacije moglo je doći ili tako što bi ih pojedinci osudili i naveli da se osećaju diskvalifikovanima, ili tako što bi ih pojedinci odveli u zabludu i naveli da sami sebe diskvalifikuju. Da je u to vreme postojalo snažno jevrejsko zanimanje za anđele, jasno je: postoji obilje literature koja opisuje učešće anđela u davanju zakona (npr. Knjiga jubileja), u borbi za Izrailj i u uticanju ne samo na nebeski sud nego i na ljudske poslove; štaviše, verovalo se da anđeli upravljaju zvezdama i planetama. S obzirom na uzvišen položaj anđela, među nekim Jevrejima postojala je želja da učestvuju u anđeoskoj liturgiji posvedočenoj u brojnim spisima pozne jevrejske književnosti, od Jovovog zaveta (48–50), gde se Jovovim kćerima daju vrpce ili pojasevi koji im omogućavaju da govore anđeoskim narečjima, do niza svitaka sa Mrtvog mora. (Na primer, 4Q403 1 ii 23; 11Q17 vii 12 [=4Q405 20 ii 22], poznat i kao ShirShabb, Pesma subote, ili Anđeoska liturgija.) I rani Isusovi sledbenici zanimali su se za anđeosko obožavanje. Pavle pominje prisustvo anđela tokom ljudskog obožavanja u 1. Korinćanima 11:10 i govorenje „jezike čovječije i anđeoske“ u 1. Korinćanima 13:1. Nije nemoguće da su oni koji su remetili bogosluženje glosolalijom (a koje ispravlja 1. Korinćanima 14) tvrdili da ulaze u anđeosko obožavanje. Uzdižući veću vrednost razumljivog proroštva u 1. Korinćanima 14, Pavle jasno kaže da to anđeosko obožavanje nije više niti bolje. Jovanovo Otkrivenje svedoči o porivu ka obožavanju anđela (Otkrivenje 19:10; 22:8–9), koji biva ukoren (da li se pisac plašio da bi anđelu koji otkriva bila ukazana nedolična čast ako taj ukor ne bi bio uključen?), a beleži i anđeosko obožavanje na nebu. Dokazujući da je Hristos viši od anđela, Poslanica Jevrejima svedoči bar o iskušenju da se anđeli uzdižu u zajednicama koje je pisac poznavao. S obzirom na to zanimanje za anđele i njihovo obožavanje na nebu koje je bilo „u vazduhu“ (Noll 1998), lako je zamisliti šta su neki mogli govoriti Kološanima u vezi sa anđeoskim obožavanjem i postom: „Zašto ne uđete u pravo obožavanje? Zašto se držite tih ljudskih oblika obožavanja i ne zaronite dublje u nebesko obožavanje?“ Pavlov odgovor je oštar. Nije reč o tome da je odbacivao nebeska viđenja. I sam ih je imao (2. Korinćanima 12:1–4). Ali, pošto je pokazao koliko je uzvišen položaj vernika u Kolosi, suprotstavio se tvrdnji da bi oni bili diskvalifikovani ako i sami ne bi imali takva viđenja ili ako se ne bi klanjali po obrascu viđenom u takvim viđenjima (up. 2. Korinćanima 12:7).

Pavle je tvrdio da takav ponos zbog sopstvenih duhovnih povlastica i osuđivanje drugih zato što ne traže takva iskustva nije duhovan, nego dolazi od uma koji vodi sopstvena prirodna ljudskost, sopstveno telo (Grci su um smatrali organom kojim se primaju viđenja). Takav ponos pokazuje da se čovek pustio Hrista, koji je glava crkve i koji drži celu crkvu na okupu (2:19). Pavlova fiziologija je netačna utoliko što glava ne hrani telo kroz zglobove i veze, ali Pavle nije držao čas fiziologije. Naprotiv, koristio je metaforu da pokaže da Hristos, kao glava, drži na okupu i hrani crkvu kao da je ona njegovo telo, i da ta briga za crkvu nije odvojena od Oca, nego je rast koji dolazi od Oca kroz njega. Stoga niko ne može tvrditi da je u dodiru sa Ocem ili da obožava Oca zaobilazeći Sina. Činjenica je da, iako Pavle u drugim tekstovima podstiče snove i viđenja, bio je snažno protiv svega što deli crkvu na „one koji imaju“ i „one koji nemaju“. Pavle nije imao ništa protiv posta i drugih duhovnih disciplina, ali kada su one delile telo Hristovo, tako da se jedna skupina osećala nadmoćnom nad drugom, one odaju tek ljudski, a ne duhovni stav. Postoji jedan Hristos kome se svaki hrišćanin pokorava. Istinsko obožavanje usredsređeno je na Njega. I taj Hristos nas povezuje, iako biti zajedno ponekad može biti neudobno. Imajte obilje duhovnih iskustava i disciplina, kaže Pavle, ali nemojte misliti da ste bolji od drugih zato što ih imate. Otac se bavi time da telo raste kroz Hrista, a ne time da rastu naduvene glave. (Harold W. Hoehner, Philip W. Comfort i Peter H. Davids, Cornerstone Biblical Commentary: Ephesians, Philippians, Colossians, 1&2 Thessalonians, Philemon., tom 16 [Carol Stream, IL: Tyndale House Publishers, 2008], str. 278–280)

Komentar

U ovom odeljku Pavle privodi kraju prvi deo svoje argumentacije. Kao što je već istakao u 2:11–12, vernici u Kolosi umrli su sa Hristom i stoga su „mrtvi“ za razne duhovne sile ovoga doba (2:20). Problem je bio u njihovoj sklonosti da postupaju kao da još uvek žive u ovom dobu i da tako slede pravila koja su važila za ovo doba. Čini se da su ta pravila u pitanju osnovna pravila o čistoti. U Starom zavetu nalazimo obilje pravila o tome šta se sme, a šta ne sme jesti (vidi Levitska 11) i šta se ne sme dodirivati ili uzimati u ruke (2:21; npr. gubavac, Levitska 13:45–46; žena za vreme mesečnog pranja, Levitska 15:19–24; čovek sa izlivom, Levitska 15:2–12; leš, Brojevi 19:11–13). Takva pitanja čistote bila su u samom središtu zanimanja farisejskog judaizma i zajednice koja je proizvela svitke sa Mrtvog mora, koja je imala stroge propise da bi osigurala da niko ne naruši „čistotu mnogih“ (1QS 6–7) i koja je veoma marila za to da Jerusalim postane čist grad. Ona su bila i briga drugih jevrejskih skupina koje ni izdaleka nisu bile tako krajnje kao fariseji, uključujući čak i neke delove Isusovog pokreta. Kao što je rekao jedan jevrejski apologeta: „Da bismo bili sprečeni da nas pokvari dodir s drugima ili mešanje sa lošim uticajima, [Mojsije] nas je sa svih strana ogradio strogim propisima u vezi sa jelom i pićem i dodirom i sluhom i vidom, po načinu Zakona“ (****Aristejevo pismo 142). Ali ta pravila, tvrdio je Pavle, samo su ljudska učenja koja se tiču stvari koje nestaju upotrebom (2:22). Govoreći to, Pavle je zacelo sledio Isusovo učenje koje nalazimo u Marku 7:7: „zalud me poštuju, učeći učenjima propisanim od ljudi“ (dva izraza, retka u biblijskom grčkom, javljaju se i u Marku 7:7 i u Kološanima 2:20–23; up. Isaija 29:13). Pavle je sledio i Isusovu dalju primedbu u Marku 7:17–19 da hrana ne može učiniti čoveka nečistim ili zabranjenim, jer se pojede, svari i potom izbaci u nužnik. Takva ljudska pravila stalno prate crkvu: neke skupine i pojedinci i dalje praktikuju starozavetne propise o čistoti, dok su drugi više zainteresovani za pravila koja potiču iz novije crkvene istorije (npr. pravila koja zabranjuju svako uzimanje alkohola). Ni Isus ni Pavle ne bi priznali nikakvu važnost čak ni starozavetnim zakonima o hrani, nazivajući ih ljudskim predanjima, a još manje našim kasnijim tumačenjima i primenama tih zakona.

Pavle je svoju kritiku duhovnosti sputane pravilima, koja je pretila Kološanima, zaključio rečenicom koja je i gramatički i leksički toliko teška da nijedan naučnik ne može biti siguran u njeno značenje (2:23). Ako ispred „strogog telesnog podvizavanja“ prvobitno nije stajalo „i“, pa je ono, dakle, razrada druga dva izraza, onda je Dan (1996:194–198) verovatno u pravu kada kaže da su snažna pobožnost i pobožno samoodricanje naprosto strogo telesno podvizavanje i bez ikakve vrednosti kada je reč o suočavanju sa ljudskim ponosom, to jest sa pouzdanjem u etničku pripadnost ili poistovećivanjem sa Jevrejima (Galatima 6:12–13; Filipljanima 3:3–4). Zapravo, te mere povećavaju problem. S druge strane, ako je „i“ izvorno, verovatno je O’Brajen (1982:152–154) u pravu kada kaže da obožavanje, samoponižavanje i strogo postupanje sa telom (up. 2:18 u pogledu obožavanja anđela), premda izgledaju mudri, ni od kakve nisu pomoći. Naprotiv, to naprosto vodi ka udovoljavanju našoj paloj ljudskoj prirodi. Jasno je to da sve što Hrista pomera iz središta nečijeg života nije korisan oblik duhovnosti. Čovek može postiti da bi utišao telo i postao usredsređeniji u zajedništvu sa Isusom. Može se baviti pobožnim vežbama koje mu omogućavaju da se potpunije pokori Isusovom učenju i vođstvu. Ali onog trenutka kada te stvari postanu ciljevi same po sebi ili kada se na njih gleda kao na sredstva za sticanje duhovne moći, one u najboljem slučaju postaju beskorisne, a u najgorem negativan uticaj u nečijem životu. Ne moramo razumeti tačno značenje te rečenice da bismo shvatili Pavlovu osnovnu poentu. (Isto, str. 281–282)

Dodatna literatura

RANA CRKVA O DANU SUBOTE (https://www.samshmnthelogy.net/post/early-church-on-the-sabbath-day)