Palama, Lumen Gentium i muslimani

Citati su ljubaznošću Divine Mercy Apologetics. Oni dokazuju da je stav svetog Grigorija Palame o muslimanima u savršenom saglasju sa Katoličkom crkvom.

Katekizam Katoličke crkve #841:

“Odnos Crkve prema muslimanima. “Plan spasenja obuhvata i one koji priznaju Tvorca, među kojima su na prvom mestu muslimani; oni ispovedaju da drže veru Avramovu i zajedno sa nama obožavaju jedinog, milosrdnog Boga, sudiju čovečanstva u poslednji dan.”

Materijalno poznanje Tvorca prirodnim putem filozofije, čula i nauka kroz stvorenje, uz moguće neznanje o formalnom otkrivenju (Rimljanima 2:12–16).

Katekizam Katoličke crkve #844:

“U svom religioznom ponašanju, međutim, ljudi pokazuju i ograničenja i zablude koje unakažuju sliku Božiju u njima:

Vrlo često su ljudi, prevareni od Zloga, postali isprazni u svojim mislima i zamenili istinu Božiju lažju, te služili stvorenju radije nego Tvorcu. Ili pak, živeći i umirući u ovome svetu bez Boga, izloženi su krajnjem očajanju.”

Katekizam se poziva na Rimljanima 1:21,25

Formalno poznanje Tvorca natprirodnim putem otkrivenjske mudrosti. Otuda i nemogućnost neznanja o božanskoj zapovesti (moguće odbacivanje) (Rimljanima 1:20–21, 26, 28, 32).

🔸Među kojima su na prvom mestu muslimani, prema Palami:

Grigorije Palama, Trijade, 1.1.18 –

“Ispitujući prirodu čulnih stvari, ti ljudi su došli do izvesnog pojma o Bogu, ali ne i do shvatanja istinski dostojnog Njega i primerenog Njegovoj blaženoj prirodi. Jer je njihovo „potamnje nerazumno srce njihovo“ usled spletki zlih demona koji su ih poučavali. Jer, kada bi se dostojan pojam o Bogu mogao steći upotrebom razuma, kako bi ti ljudi mogli uzeti demone za bogove i kako bi mogli verovati demonima kada su ljude učili politeizmu?”

Grigorije Palama, Trijade, 1.1.19 –

Štaviše, um demona, koji je Bog stvorio, po prirodi poseduje svoju moć rasuđivanja. Ali mi ne smatramo da njegova delatnost dolazi od Boga, iako od Njega dolazi mogućnost delanja; takav razum bi se s pravom mogao nazvati nerazumom. Um paganskih filozofa je isto tako božanski dar utoliko što po prirodi poseduje mudrost obdarenu razumom. Ali ga je izopačilo lukavstvo đavola, koji ga je preobrazio u bezumnu mudrost — zlu i besmislenu — budući da iznosi takva učenja. Ako nam pak neko kaže da i sami demoni imaju želju i znanje koji nisu potpuno rđavi, pošto žele da postoje, da žive i da misle, evo prikladnog odgovora koji bih dao: nije ispravno prigovarati nam zato što kažemo (zajedno sa bratom Gospodnjim) da je grčka mudrost “demonska”, na osnovu toga što izaziva svađe i sadrži gotovo svaku vrstu lažnog učenja i što je otuđena od svoje prave svrhe — to jest, od poznanja Boga; ali istovremeno priznajte da ona može imati izvestan udeo u dobru, na posredan i tek začet način.

Grigorije Palama, Trijade, 1. 1. 20 –

“Šta onda treba da bude delo i cilj onih koji traže mudrost Božiju u stvorenjima? Nije li to sticanje istine i slavljenje Tvorca? To je svima jasno. Ali znanje paganskih filozofa otpalo je od oba ova cilja. Ima li onda u toj filozofiji ičega korisnog za nas? Svakako. Jer, kao što ima mnogo lekovite vrednosti čak i u tvarima dobijenim od zmijskog mesa, pa lekari smatraju da nema boljeg i korisnijeg leka od onoga koji potiče iz tog izvora, tako se i od svetovnih filozofa može izvući nešto korisno — ali otprilike kao iz mešavine meda i kukute. Stoga je najpotrebnije da se oni koji žele da izdvoje med iz te mešavine čuvaju da greškom ne uzmu smrtonosni talog. […]Kakva je potreba izlagati se tim opasnostima bez nužde, kada je moguće sozercavati mudrost Božiju u Njegovim stvorenjima ne samo bez opasnosti nego i sa dobitkom? Život koji je nada u Boga oslobodila od svake brige prirodno podstiče dušu na sozercanje Božijih stvorenja. Tada je ona zadivljena, produbljuje svoje razumevanje, istrajava u slavljenju Tvorca i kroz to osećanje čuđenja biva vođena napred ka onome što je veće.”

🔸 Kanoni Vlahernskog sabora (Peti carigradski sabor) [1351. n. e.]

Kanon II

“…Taj zli se umešao i u mnoge druge krugove protiv Crkve. Čas uzmičući, čas nastupajući, on napada istinu — čas učenjima u kojima nema ničeg zdravog, čas nasladama, u kojima je navikao da uživa i čiji je kraj odvajanje od Boga. Najskorije je našao naklonost kod Varlaama. Taj čovek, monah kalabrijskog porekla, ogrezao u helenskoj učenosti i sasvim oslonjen na nju, ustao je protiv istine i protiv onih koji je se sveto drže, i optužio ih za diteizam zato što govore da nije nestvorena samo trihipostasna i sasvim nepričasna suština Božija, nego i milost Duha, koja je večna, obožujuća i pričasna dostojnima. Kada je o tim stvarima sazvan božanski sabor, on je pobijen i osuđen od Svete saborne i apostolske Crkve Hristove na osnovu bogoslovskih spisa svetih otaca, koji su podržali istinitost učenja sadašnjeg presvetog mitropolita solunskog, Palame, i monaha.”

Kanon IV

“Jovan je delio mišljenja Akindinova i mnogo je toga sproveo, napisao i smislio protiv Pravoslavlja i onih koji su ga se držali, ili tačnije, protiv samoga sebe (jer je upravo on pismeno izrekao osudu nad ozloglašenim, odlučenim Varlaamom). Zbog toga je osuđen i svrgnut. A pošto je saborskom odlukom bio odlučen, sabor je izdao sveti tomos koji je dokazao i njegovu privrženost jeresi Akindinovoj i njegov bezrazložan bes protiv pravoslavnih. Zaista, taj tomos, koji nosi potpise najmanje trideset jerarha i koji je kasnije potvrdio svojim potpisom i presveti patrijarh jerusalimski, ne samo da izgoni Akindina i patrijarha iz Saborne crkve i potpuno ih odseca od hrišćanskog tela, nego, štaviše, ako bi iko drugi ikada bio zatečen da misli, govori ili piše isto to protiv pomenutog [prečasnog] jeromonaha, kir Grigorija Palame, i monaha koji su sa njim — ili tačnije, protiv svetih bogoslova i same Crkve — protiv njega izričemo iste kazne i podvrgavamo ga istoj presudi, bilo da pripada kliru ili laicima. Ovog često pominjanog prečasnog jeromonaha, kir Grigorija Palamu, i monahe koji se s njim slažu — koji u svome pisanju i mišljenju, ili tačnije, kao što je već rečeno, u svojoj borbi svim sredstvima u odbranu božanskog Svetog pisma i naše zajedničke vere i predanja, nisu ispitali niti tačno usvojili ništa što nije saglasno božanskom Svetom pismu — smatramo ne samo nadmoćnijima od svih njihovih protivnika, ili tačnije, od onih koji se bore protiv Crkve Božije, kako kaže raniji saborski tomos, nego ih i proglašavamo najpouzdanijim braniocima Crkve i Pravoslavlja, njihovim pobornicima i pomagačima. Jer tako će tomos izdat u vezi sa tim saborima imati pouzdanost i izvesnost, kao što je zaista i sada ima.”

Kanon VII

“Mitropolit solunski je, na podsticaj našeg božanskog cara i Svete Crkve Božije, slobodno i opširno govorio o doktrinarnim pitanjima o kojima je Crkva imala da raspravlja, i svi su ga hvalili i slagali se s njim. Zatim je dodao sledeće, rekavši da je jedno raspra u odbranu Pravoslavlja, a drugo ispovedanje vere, i da u slučaju raspre nije nužno da onaj koji raspravlja bude savesno precizan u upotrebi reči, kao što je rekao Vasilije Veliki, ali da se u slučaju ispovedanja vere preciznost poštuje u svemu i da je obavezna.” [Pismo 210.5]

🔸Naučna literatura o Palaminom učenju kao dogmi:

Ali ako su Grigorijev uvid i rešenje važni, važan je i njegov uticaj na potonju palamitsku sintezu. Deo te sinteze zapravo je pripremio u trinaestom veku patrijarh Grigorije II Kiparski. U sasvim stvarnom smislu, temeljno razlikovanje suštine i energije nije ništa drugo do “radni deo” Palaminog bogoslovlja. Pa ipak, njegovo formalno ozakonjenje kao dogme na palamitskim saborima 1341, 1347. i 1351. godine bilo je nagovešteno potvrđivanjem tomosa na Saboru 1285. godine. Znakovito je da svi pravoslavni naučnici koji su pisali o Palami — Loski, Krivošein, Papamihail, Majendorf, Hristu — pretpostavljaju da je njegov glas legitiman izraz pravoslavnog predanja. Mutatis mutandis, isto važi i za Grigorija Kiparskog. Kao što je jedan od tih naučnika prepoznao, ono što se brani jeste “jedno te isto predanje… u različitim tačkama, od strane pravoslavnih, od svetog Fotija do Grigorija Kiparskog i svetog Grigorija Palame”. […] Palamitsko učenje “moglo bi se posmatrati kao kazna koju je Bog dopustio, a koja je uspela da se nametne kao zvanična dogma”. —M. Jugie, Theologia Dogmatica Christianorum Orientalium ab Ecclesia Catholica Dissidentium, I (Pariz 1926), 431; isti, “Palamite (Controverse)”, DTC, II, deo 2 (Pariz, 1932), kol. 1817.

🔸Palamino Pismo Solunjanima

Nalazi se u Minjovom PG 116: 808 – PG 150: 777–778 i 808 – PG 151: 551–656

Sačuvao ga je Filotej (Kokin) Carigradski [1354–1374. n. e.] u svom “Žitiju” ili “Enkomionu”

“Na te [reči], hrišćani koji su se tu zatekli, videvši da su Turci već postali razdraženi, dali su mi znak da završim svoj govor. Pređoh na blaži ton i, blago im se osmehnuvši, rekoh ponovo: ‘Da smo se, na kraju krajeva, složili u našem razgovoru, bili bismo i jedne te iste vere.’ Tada jedan od njih reče: ‘Doći će vreme kada ćemo se međusobno složiti.’

Pristadoh na to i poželeh još i više da takvo vreme dođe što pre. […] Pazite da ne postradate ni u čemu poput tih zlonamernih ljudi; ne mislim u pogledu njihovog poštovanja Boga (to jest, njihove vere u Boga), nego u pogledu njihovog ponašanja. Pazite, dakle, da ne budete kao oni i da se ne nađete u tome da s jedne strane ispovedate da su vrline i biblijske zapovesti pravedne, a da se s druge strane svojim delima od njih odvajate…”

🔸Ekumeničnost i Palama

Oni pokazuju, pre svega, izuzetno tolerantan stav Turaka prema hrišćanima, bilo na okupiranoj teritoriji, bilo u zarobljeništvu. Zatim, otkrivaju živo interesovanje koje je zatočeni arhiepiskop pokazivao za islam, prijateljski raspravljajući sa sinom emira Orhana, čak se nadajući da će “uskoro doći dan kada ćemo moći da razumemo jedni druge”… U tim tekstovima se oseća da je taj ugledni predstavnik Vizantijske crkve, uprkos svoj svojoj tradicionalnoj vernosti Carigradskom carstvu, jasno razlikovao naročitu misiju Crkve od političkih interesa Vizantije. —John Meyendorff, St. Gregory Palamas and Orthodox Spirituality, St. Vladimir’s Seminary Press, 1974, str. 106

Možda vredi ovde podsetiti da prijatelj Kantakuzinov, čuveni isihastički bogoslov i arhiepiskop solunski, Grigorije Palama, opisuje 1354. godine svoje putovanje u Malu Aziju pod turskom okupacijom u prilično mističnom tonu — nadajući se, poput Kantakuzina, potonjem obraćenju muslimana i podrazumevajući prihvatanje, za sada, prijateljskog suživota… —Meyendorff, Byzantine Views on Islam, Dumbarton Oaks Papers, tom 18 (1964), str. 123

“Vizantijska polemička literatura je u velikoj meri odredila zvanični kanonski stav Crkve prema islamu, stav koji se ogleda u obredima primanja muslimanskih obraćenika u hrišćanstvo. Jedan takav vrlo drevni obred sadrži niz od dvadeset dve anateme protiv muslimanskih verovanja. Od obraćenika se zahteva da anatemiše Muhameda, sve Prorokove srodnike (svakog poimence) i sve halife do Jezida (680–683). Činjenica da se nijedan potonji halifa ne pominje navela je oca Cumonta da zaključi da obred potiče s početka osmog veka. Međutim, budući da u spisku nema nikakvog hronološkog reda (za imenom Jezida sledi ime Osmana, trećeg halife), taj argument ne izgleda sasvim uverljiv.” —Meyendorff, Byzantine Views on Islam, Dumbarton Oaks Papers, tom 18 (1964), str. 123–124

Druge anateme upućene su protiv Kurana: muslimansko shvatanje raja, u kome će se odvijati svakojaki gresi “pošto se Bog ne može postideti”; poligamija; učenje o predodređenju, koje vodi ideji da je sam Bog izvor zla; muslimansko tumačenje jevanđeoskih priča i način na koji Kuran postupa sa Starim zavetom. Anateme ponavljaju mnoge argumente kojima su se služili polemičari: pominju se arapsko obožavanje Afrodite, zvane Habar (Chabar), i teorija po kojoj čovek potiče od pijavice, a od obraćenika u hrišćanstvo se zahteva da ih se formalno odrekne. Autor obreda je očigledno znao više o islamu nego Jovan Damaskin. Verovatno se poslužio Nikitinim traktatom, kao i drugim savremenim izvorima. Stoga se čini razložnim da se sastavljanje obreda smesti u deveti vek, u vreme kada su sastavljeni slični obredi za primanje Jevreja i pavlikijana. —Meyendorff, Byzantine Views on Islam, Dumbarton Oaks Papers, tom 18 (1964), str. 124

U svakom slučaju, taj naročiti obred je bio u upotrebi još u dvanaestom veku, jer Nikita Honijat daje podroban izveštaj o sukobu koji je cara Manojla I suprotstavio patrijaršijskom sinodu i u kome je Evstatije, mitropolit solunski, odigrao vodeću ulogu. Godine 1178. Manojlo je objavio dva dekreta kojima je naredio brisanje poslednje anateme iz obreda, počev od prepisa koji se koristio u Velikoj crkvi Svete Sofije. Anatema, navedena iz Sure 112, glasi ovako: “Anatemišem Boga Muhamedovog, o kome on kaže: „On je Allah - Jedan! Allah je Utočište svakom. Nije rodio i rođen nije, i niko Mu ravan nije!“” Razlog za tu meru bio je taj što se car plašio da ne sablazni obraćenike obavezujući ih da anatemišu ne samo verovanja Muhamedova nego i “Boga Muhamedovog”, jer se činilo da to podrazumeva da hrišćani i muslimani zapravo ne veruju u jednog te istog Boga. Carska mera je izazvala snažno protivljenje patrijarha i sinoda. Evstatije Solunski, koji je u toj stvari nastupio kao glasnogovornik Crkve, proglasio je da bog za koga se veruje da je “od čekićem kovanog metala” nije istinski Bog, nego materijalni idol, koji kao takav treba da bude anatemisan. Posle izvesnog spora između dvora i patrijaršije pronađeno je kompromisno rešenje. Car je povukao svoj prvobitni dekret; dvadeset druga anatema je zadržana u obredu, ali je sada glasila jednostavno: “Anatema Muhamedu, svem njegovom učenju i svemu njegovom nasleđu.”

Ovaj tekst je sačuvan u kasnijim izdanjima Evhologiona. Epizoda je značajna utoliko što jasno pokazuje postojanje dva gledišta na islam u Vizantiji: krajnjeg i “zatvorenog”, koje je zauzimalo apsolutno odričan stav prema muhamedanstvu i smatralo ga oblikom paganstva; i drugog, umerenijeg, koje je pokušavalo da izbegne spaljivanje svih mostova i da sačuva izvesnu meru zajedničkog uporišta — posebno priznanje zajedničke privrženosti monoteizmu. Manojlo I je pripadao ovoj drugoj grupi i u tom pogledu je sledio tradiciju koja je, izgleda, oduvek bila preovlađujuća u zvaničnim državnim krugovima Vizantije. —Meyendorff, Byzantine Views on Islam, Dumbarton Oaks Papers, tom 18 (1964), str. 124-125

Pisci duhovnog i mističnog usmerenja, mada otvoreno kritični prema muslimanima, nisu oklevali da stupe u dijalog sa njima. Naprotiv, dopuštali su sebi da uverljivo vide islam kao deo Božijeg celovitog i nepoznatog plana ljudskog spasenja. Islam su gledali sa hrišćanske tačke gledišta i kao takav on zaostaje za konačnom Božijom ponudom — ovaploćenjem Njegovog sopstvenog Logosa. Pa ipak, doživljavali su islam kao sredstvo kojim se muslimani neposredno odnose prema Bogu kroz reč i duh.

—Daniel Sahas, Captivity and Dialogue: Gregory Palamas (1296–1360) and the Muslims, The Greek Orthodox Theological Review (1980), str. 432

🔸Istok, “sinkretizam” i Drugi vatikanski sabor

Carigradska patrijaršija je pokrenula ulogu pravoslavnih Crkava u savremenom ekumenskom pokretu svojom enciklikom iz 1920. godine upućenom “svim Crkvama Hristovim”. Poziv te poslanice bio je na koinoniju Crkava koja bi radila na dobrotvornoj saradnji i bogoslovskom dijalogu. Vaseljenska patrijaršija je jedan od osnivača Svetskog saveta crkava. Stalni predstavnici Vaseljenske patrijaršije i Ruske pravoslavne crkve postoje pri SSC od 1955. odnosno 1962. godine. Uloga vaseljenskog patrijarha kao prvog duhovnog vođe pravoslavnog hrišćanskog sveta i nadnacionalne ličnosti od svetskog značaja postaje sve važnija iz dana u dan. Njegova Svesvetost patrijarh Vartolomej bio je jedan od pokrovitelja Konferencije o miru i toleranciji u Istanbulu (1994), koja je okupila hrišćane, muslimane i Jevreje. (https://www.oikoumene.org/church-families/orthodox-churches-eastern)