Origen o molitvi i zagovoru svetitelja

Ovde ću citirati engleski prevod dela Origen o molitvi, koji je objavila Christian Classics Ethereal Library, Grand Rapids, MI, str. 25–29.

Origen navodi četiri različite vrste ili vida molitve, koje možemo razložiti ovako:

1. Molba.
2. Molitva.
3. Zagovor.
4. Zahvaljivanje

Origen dopušta da se molbe, zagovori i zahvaljivanja mogu upućivati i Bogu i svetiteljima. On takođe dozvoljava da se zagovori i zahvaljivanja prinose i onima koji nisu svetitelji.

Origen, međutim, insistira da se molitve upućuju jedino Bogu, čime pokazuje da nije bio protiv prizivanja svetitelja, bilo da su u pitanju anđeli ili duhovi. Ono što je osuđivao i čemu se protivio jeste prinošenje obožavanja bilo kom drugom biću osim jedinom istinitom Bogu — a to je ono što je podrazumevao pod molitvom.

Još je izuzetnije to što je Origen zabranjivao — štaviše, oštro osuđivao — svakog vernika koji bi se molio neposredno Sinu! Umesto toga, tvrdio je da hrišćani treba da se mole jedino Ocu, kroz posredovanje i zagovor Hrista.

Dakle, Origen ne samo da je osudio molitvu upućenu svetiteljima, nego je to izričito zabranio i kada je reč o Hristu!

Imajući to u vidu, sada citiram Origenovo delo. Svako isticanje je moje.

GLAVA IX

SADRŽAJ MOLITVE: NJENA ČETIRI VIDA

Pošto smo tako protumačili dobročinstva koja su svetima pritekla kroz njihove molitve, obratimo pažnju na reči: „ištite velike stvari i male će vam biti dodane: i ištite nebeske stvari i zemaljske će vam biti dodane“. Sve simbolično i praobrazno može se opisati kao malo i zemaljsko u poređenju sa istinitim i duhovnim.

I verujem da božanska Reč, podstičući nas da podražavamo molitve svetih, govori o nebeskim i velikim stvarima izloženim kroz one koje se tiču zemaljskog i malog, kako bismo svoje molbe upućivali prema stvarnosti čiji su njihovi podvizi bili praobraz. On zapravo kaže: vi koji želite da budete duhovni, ištite nebesko i veliko, da biste, zadobivši u tome nebeske stvari, nasledili carstvo nebesko, i da biste, zadobivši velike stvari, uživali najveće blagoslove; a što se tiče zemaljskog i malog, što vam je potrebno zbog telesnih nužnosti, vaš Otac će vam to dati u pravoj meri

U prvoj Poslanici Timoteju apostol je upotrebio četiri izraza koji odgovaraju četirima stvarima u tesnoj vezi sa predmetom pobožnosti i molitve. Zato će biti korisno navesti njegove reči i videti možemo li zadovoljavajuće odrediti strogo značenje svakog od ta četiri. On kaže: „Molim, dakle, prije svega da se čine moljenja, molitve, prozbe, blagodarenja za sve ljude,“ i tako dalje.

Pod molbom podrazumevam onaj oblik molitve koji čovek u nekoj potrebi prinosi uz usrdno moljenje da je zadobije; pod molitvom ono što čovek prinosi u uzvišenijem smislu, za više stvari, uz uznošenje slave; pod zagovorom, iznošenje zahteva pred Boga od strane čoveka koji poseduje izvesnu punu smelost; pod zahvaljivanjem, molitveno priznanje da su blagoslovi zadobijeni od Boga, pri čemu je onaj koji uzvraća priznanje ganut veličinom — ili onim što primaocu izgleda kao veličina — udeljenih dobročinstava. Za prvo se primeri nalaze u Gavrilovim rečima Zahariji, koji se, verovatno, molio za rođenje Jovanovo: „Ne boj se, Zaharija, jer je uslišena molitva tvoja; i žena tvoja Jelisaveta rodiće ti sina, i nadjenućeš mu ime Jovan.“ u izveštaju u Izlasku o pravljenju teleta: „A Mojsije se zamoli Gospodu Bogu svojemu i reče: Zašto se, Gospode, raspaljuje gnjev tvoj na narod tvoj, koji si izveo iz zemlje Misirske silom velikom i rukom krjepkom?“

U Ponovljenim zakonima: „Potom padoh i ležah pred Gospodom kao prije, četrdeset dana i četrdeset noći, hljeba ne jedući ni vode pijući, zbog svijeh grijeha vaših kojima se ogriješiste“ a u Jestiri: „Mordekaj se pomoli Bogu, opominjući se svih dela Gospodnjih, i reče: Gospode, Gospode, Care Svemogući,“ dok je i sama Jestira „pomoli se Gospodu Bogu Izrailjevom i reče: Gospode, Care naš...“ Za drugo se primeri nalaze u Danilu: „I stavši s njima Azarija se ovako molio, i otvorivši usta svoja posred ognja, reče:“ . . . ; i u Tovitu: „I ožalostivši se, plakah i pomolih se sa bolom govoreći: Pravedan si, Gospode, i sva djela tvoja i svi putevi Tvoji milostinja i istina, i sud istinit i pravedan Ti sudiš vavijek.“ Budući, međutim, da su obrezani označili odlomak u Danilu kao nepouzdan, pošto ne stoji u jevrejskom tekstu, i da osporavaju Knjigu o Tovitu kao onu koja nije u Zavetu, navešću slučaj Ane iz prve knjige o Carevima.

„Gospode nad vojskama! Ako pogledaš na muku sluškinje svoje,“ i tako dalje; a u Avakumu: „Molitva proroka Avakuma; za pjevanje. Gospode, čuh riječ tvoju, i uplaših se; Gospode, djelo svoje usred godina sačuvaj u životu, usred godina objavi ga, u gnjevu sjeti se milosti.“ — molitva koja izvanredno ilustruje ono što sam rekao određujući molitvu, naime da je onaj koji moli prinosi uz uznošenje slave. I u Joni takođe, Jona se pomolio Gospodu Bogu svome iz utrobe nemani, i rekao: „Zavapih u nevolji svojoj ka Gospodu, i usliši me; iz utrobe grobne povikah, i ti ču glas moj.“

Za treće imamo primer kod apostola, gde s dobrim razlogom upotrebljava molitvu kada je reč o nama, a zagovor kada je reč o Duhu, koji nas prevazilazi i ima smelost da pristupi Onome pred kim zagovara; jer o tome kako treba da se molimo, on kaže: „A takođe nam i Duh pomaže u našim nemoćima; jer ne znamo šta ćemo se moliti kao što treba, nego sam Duh se moli za nas uzdisajima neizrecivim. A Onaj što ispituje srca, zna šta je želja Duha, jer po volji Božijoj posreduje za svete.“ jer Duh više nego zagovara, i zagovara, dok se mi molimo.

Ono što je Isus Navin rekao o suncu koje je stalo naspram Gavaona jeste, mislim, takođe zagovor: „Tada progovori Isus Gospodu onaj dan kad Gospod predade Amorejca sinovima Izrailjevijem,“ „Tada progovori Isus Gospodu onaj dan kad Gospod predade Amorejca sinovima Izrailjevijem, i reče pred sinovima Izrailjevijem: Stani sunce nad Gavaonom, i mjeseče nad dolinom Elonskom!“ a u Sudijama, mislim da je Samson u zagovoru rekao: „Neka umrem s Filistejima.“ kada se snažno naslonio i kuća pade na knezove i na sav narod u njoj. Iako se izričito ne kaže da su Isus Navin i Samson zagovarali, nego da su rekli, njihov govor izgleda kao zagovor, koji je, ako izraze prihvatimo u njihovom strogom smislu, po našem mišljenju različit od molitve.

Za zahvaljivanje primer je reč našega Gospoda kada kaže: „Hvalim te, Oče, Gospode neba i zemlje, što si ovo sakrio od mudrih i razumnih, a otkrio si bezazlenima.“ jer „ispovedam ti se“ jednako je „zahvaljujem ti“.

GLAVA X

PRIMALAC MOLITVE U NJENA ČETIRI VIDA

Molbu, zagovor i zahvaljivanje nije neumesno prinositi čak i ljudima — poslednja dva, zagovor i zahvaljivanje, ne samo svetim ljudima nego i drugima. Ali molbu jedino svetiteljima, ako bi se pojavio neki Pavle ili Petar, da nam koristi tako što će nas učiniti dostojnima da zadobijemo vlast koja im je data da opraštaju grehe** — uz onaj dodatak, doista, da nam je, čak i ako neki čovek nije svetitelj a mi smo mu naneli nepravdu, dopušteno da, postavši svesni svog greha prema njemu, uputimo molbu i takvome, da nam pruži oproštaj, nama koji smo mu naneli nepravdu.

Pa ako zahvaljivanje prinosimo ljudima koji su sveti, koliko više treba da zahvaljujemo Hristu, koji nam je po volji Očevoj udelio tolika dobročinstva? Da, i da Njemu upućujemo zagovor, kao što je učinio Stefan kada je rekao: „Gospode, ne uračunaj im grijeh ovaj!“ Podražavajući oca mesečara, reći ćemo: „Molim, Gospode, pomiluj“ — bilo mog sina, bilo mene samog, ili kako već bude. Ali ako molitvu prihvatimo u njenom punom značenju, ne smemo se nikada moliti nijednom rođenom biću, pa ni samom Hristu, nego jedino Bogu i Ocu svih, kome se i sam naš Spasitelj molio, kao što smo već naveli, i uči nas da se molimo.

Jer kada je čuo nekoga da kaže: „Gospode, nauči nas moliti se,“ On ne uči ljude da se mole Njemu, nego Ocu, govoreći: „Oče naš koji si na nebesima,“ i tako dalje. Jer ako je, kao što je pokazano na drugom mestu, Sin drugi od Oca po biću i suštini, molitva se ima upućivati ili Sinu a ne Ocu, ili obojici, ili jedino Ocu.

Da je molitva Sinu a ne Ocu krajnje neumesna i da se može predložiti samo uprkos očiglednoj istini, svi će se složiti. Kod molitve obojici jasno je da bismo morali svoje zahteve iznositi u množini i u molitvama govoriti: „Podarite vas dvojica, Blagoslovite vas dvojica, Dajte vas dvojica, Spasite vas dvojica“, ili slično, što je samo po sebi očigledno pogrešno, a niko takođe ne može pokazati da tako stoji u Svetom pismu kao izgovoreno od bilo koga.

Preostaje, dakle, da se molimo jedino Bogu, Ocu svih, ali ne odvojeno od Prvosveštenika koga je Otac postavio uz zakletvu, prema rečima „Gospod se zakleo, i neće se pokajati:“: „Ti si sveštenik dovijeka po redu Melhisedekovu.“ U zahvaljivanju Bogu, dakle, tokom svojih molitava, sveti priznaju Njegove darove kroz Hrista Isusa.

Kao što onaj ko je savestan u pogledu molitve ne treba da se moli onome koji se i sam moli, nego Ocu koga nas je Gospod naš Isus naučio da prizivamo u svojim molitvama, tako ni Ocu ne treba da prinosimo ikakvu molitvu odvojeno od Njega. On to i sam jasno izlaže kada kaže: „3aista, zaista vam kažem da što god zaištete od Oca u ime moje, daće vam. Do sada ne iskaste ništa u ime moje; ištite i dobićete, da radost vaša bude ispunjena.“

Nije rekao: „Ištite od mene“, niti prosto: „Ištite od Oca“, nego: „što god zaištete od Oca u ime moje, daće vam.“ Jer dok Isus tome nije naučio, niko nije iskao od Oca u ime Sina. Istinita je bila Isusova reč: „Do sada ne iskaste ništa u ime moje;“; a istinite su i reči: „ištite i dobićete, da radost vaša bude ispunjena.“

Ako bi nas, međutim, neko ko veruje da molitvu treba upućivati samom Hristu, zbunjen smislom izraza „pokloniti se“, suočio sa onim priznatim mestom o Hristu u Ponovljenim zakonima: „Veselite se, narodi, s narodom njegovijem, jer će pokajati krv sluga svojih, i osvetiće se neprijateljima svojim, i očistiće zemlju svoju i narod svoj.“, možemo mu odgovoriti da se i za crkvu, koju prorok naziva Jerusalimom, kaže da joj se klanjaju carevi i carice koji postaju njeni hranitelji i dojilje, rečima: „Evo, podignuću ruku svoju k narodima, i k plemenima ću podignuti zastavu svoju, i donijeće sinove tvoje u naručju, i kćeri tvoje na ramenima će se nositi. I carevi će biti hranitelji tvoji i carice njihove tvoje dojkinje, i klanjaće ti se licem do zemlje, i prah s nogu tvojih lizaće, i poznaćeš da sam ja Gospod, i da se neće osramotiti oni koji mene čekaju.“

I kako se ne slaže sa Onim koji je rekao: „Što me zoveš blagim? Niko nije blag osim jednoga Boga.“ pretpostaviti da bi On rekao: „Zašto se meni molite? Jedino Ocu treba da se molite, kome se i ja molim, kao što doista učite iz Svetog pisma. Jer ne treba da se molite onome koga je Otac postavio za prvosveštenika radi vas i koji je od Oca primio da bude zastupnik, nego kroz prvosveštenika i zastupnika koji može da saoseća sa vašim slabostima, budući iskušan u svemu kao i vi, ali, zbog slobodnog dara Očevog meni, iskušan bez greha.

Naučite, dakle, koliko ste veliki slobodni dar primili od Oca mog, primivši kroz preporod u meni Duha usinovljenja, da se nazovete sinovima Božjim i mojom braćom. Jer čitali ste moju reč izgovorenu kroz Davida Ocu o vama: „Kazujem ime tvoje braći; usred skupštine hvaliću te.“ Nije razumno da oni koji su udostojeni jednog zajedničkog Oca upućuju molitvu bratu. Jedino Ocu treba da, sa mnom i kroz mene, uznosite molitvu.“

Čuvši dakle Isusa da tako govori, molimo se Bogu kroz Njega, svi jednodušno i bez podele u pogledu načina molitve. Zar doista nismo podeljeni ako se jedni mole Ocu, a drugi Sinu — pri čemu oni koji se mole Sinu, bilo sa Ocem bilo bez Oca, u svoj prostodušnosti čine grubu grešku iz nedostatka rasuđivanja i ispitivanja?

Molimo se, dakle, kao Bogu, zagovarajmo kao pred Ocem, ištimo kao od Gospoda, zahvaljujmo kao Bogu i Ocu i Gospodu, ali nikako kao gospodaru robova; jer Otac se s razlogom može smatrati Gospodom ne samo Sina, nego i onih koji su kroz Njega postali sinovi, mada, kao što nije Bog mrtvih nego živih, tako nije ni Gospod niskorođenih slugu, nego onih koji su isprva oplemenjeni pomoću straha, jer su kao odojčad, a potom služe po ljubavi, u službi blaženijoj od one koja je u strahu. Jer unutar same duše, vidljive jedino Onome koji vidi srca, to su razlikovna svojstva slugu i sinova Božjih.

U istom tom delu, na str. 70–71, Origen govori o crkvi kao dvostrukoj, koja se sastoji od anđela, duhova upokojenih svetitelja i vernika na zemlji, a svi su sjedinjeni u zajedničkoj molitvi:

Ipak, postoji izvesna korisna blagodat u tome što je mesto molitve ono mesto na kom se vernici sabiraju. Takođe, sasvim je moguće da su na saborima vernika prisutne i anđeoske sile, sile samoga Gospoda i Spasitelja našeg, pa i duhovi svetih, uključujući one koji su već usnuli, a svakako i onih koji su još u životu, mada nije lako reći kako tačno. U pogledu anđela možemo ovako rasuđivati: ako anđeo Gospodnji tabori oko onih koji Ga se boje i izbavlja ih, i ako su Jakovljeve reči istinite, ne samo o njemu samom nego i o svima koji su se posvetili Bogu, kada ga razumemo da kaže: anđeo koji me izbavlja od svakoga zla . . . prirodno je zaključiti da će, kada se izvestan broj ljudi zaista sabere radi slave Hristove, anđeo svakoga od njih — koji je oko svakoga od onih koji se boje — taboriti sa čovekom čije mu je čuvanje i staranje povereno, tako da, kada se sveti saberu zajedno, postoji dvostruka crkva: jedna od ljudi, druga od anđela.

I premda Rafailo kaže da je kao spomen uzneo samo molitvu Tovitovu, a posle njega i Sarinu, koja je kasnije postala njegova snaha udavši se za Toviju, šta se dešava kada je više njih povezano u jednom umu i uverenju i sazdano u jedno telo u Hristu? U pogledu prisustva sile Gospodnje u crkvi Pavle kaže: „kad se saberete vi i moj duh, sa silom Gospoda našega Isusa Hrista“, dajući na znanje da sila Gospoda Isusa nije samo sa Efescima nego i sa Korinćanima.

A ako je Pavle, dok je još nosio telo, verovao da je duhom prisustvovao u Korintu, ne treba da napuštamo verovanje da i blaženi upokojeni duhom, možda i više nego onaj koji je u telu, na isti način dolaze u crkve. Zbog toga ne treba da prezremo molitvu u crkvama, znajući da ona ima naročitu snagu za onoga ko joj se iskreno pridruži.

I kao što se sila Isusova i duh Pavlov i njemu sličnih ljudi, i anđeli Gospodnji koji tabore oko svakoga od svetih, pridružuju i sjedinjuju sa onima koji se zaista sabiraju zajedno, tako možemo pretpostaviti da, ako je neki čovek nedostojan svetog anđela i grehom i prestupima, u preziru prema Bogu, preda sebe đavolovom anđelu, on možda — u slučaju da su njemu slični malobrojni — neće dugo izmicati onom promislu anđela koji nadgledaju crkvu vlašću božanske volje i koji će zlodela takvih osoba izneti na opšte znanje; dok, ako takve osobe postanu brojne i sastaju se kao puka ljudska društva sa poslovima više materijalne vrste, neće biti nadgledani. (Glava XX. Oblici molitve: zaključak; isticanje moje)

A ranije u svom traktatu Origen je naveo primere iz Svetog pisma o tome da su upokojeni svetitelji i anđeli svesni nevolje vernika na zemlji i prisno povezani sa njom, zbog čega nastavljaju da se mole za njih:

I dalje, kroz pomenuto očišćenje kao i kroz molitvu, on će uživati dobru službu Reči Božje, koja stoji usred čak i onih koji Je ne poznaju i koja ničiju molitvu ne izneverava, da se moli Ocu zajedno sa onim za koga posreduje. Jer Sin Božji je prvosveštenik naših prinosa i naš zastupnik pred Ocem. On se moli za one koji se mole i zastupa zajedno sa onima koji zastupaju. Neće, međutim, pristati da se moli, kao za svoje bliske, za one koji se s izvesnom postojanošću ne mole kroz Njega, niti će biti Zastupnik pred Ocem, kao za ljude koji su već Njegovi, za one koji ne slušaju Njegovo učenje da treba svagda da se mole i da ne klonu duhom…

Ali ovi se mole zajedno sa onima koji se zaista mole — ne samo prvosveštenik nego i anđeli koji „biti veća radost na nebu zbog jednoga grješnika koji se kaje, negoli za devedeset i devet pravednika koji nemaju potrebe za pokajanjem“ a takođe i duše svetitelja koji su već na počinku. Dva primera to jasno pokazuju. Prvi je onaj gde Rafailo prinosi njihovu službu Bogu za Tovita i Saru. Pošto su se oboje pomolili, Pismo kaže: „Molitva oboje njih bi uslišena pred licem velikog Rafaila, i on bi poslat da isceli oboje,“ a i sam Rafailo, objašnjavajući svoje anđeosko poslanje po zapovesti Božjoj da im pomogne, kaže:

„I sada kada si se pomolio, ti i nevjesta tvoja Sara, ja sam prinio spomen molitve vaše pred Svetoga“ a nedugo zatim: „Ja sam Rafailo, jedan od sedam svetih anđela koji prinose molitve Svetih i ulaze pred slavu Svetoga.“ Tako je, bar prema Rafailovom izveštaju, molitva sa postom i milostinjom i pravednošću dobra stvar.

Drugi primer je u Knjigama Makavejskim, gde se Jeremija javlja u prevelikoj „sjedinom i slavom“, tako da je oko njega bila divna i najveličanstvenija vlast, i pruža svoju desnicu i predaje Judi zlatan mač, i tu mu svedoči drugi svetitelj koji je već na počinku, govoreći: „Ovaj bratoljubac koji se mnogo moli za narod i za Sveti Grad, jeste Jeremija, Božiji prorok.“** Jer besmisleno je, kada se znanje — premda se dostojnima za sada pokazuje kroz ogledalo i u zagonetki — potom otkriva licem u lice, ne misliti da isto važi i za sva ostala savršenstva, naime da oni koji se u ovom životu unapred pripremaju tada bivaju učinjeni potpuno savršenima.

Jedno od tih savršenstava u najstrožem smislu, prema božanskoj reči, jeste ljubav prema bližnjem, i to smo, dosledno tome, prinuđeni da smatramo prisutnim u daleko višem stepenu kod svetitelja koji su već na počinku nego kod onih koji su u ljudskoj slabosti i koji se i dalje bore zajedno sa slabijima. Nije samo ovde tako da „I ako strada jedan ud, s njim stradaju svi udovi; a ako li se jedan ud proslavlja, s njim se raduju svi udovi.“ u iskustvu onih koji ljube svoju braću, jer priliči ljubavi i onih koji su izvan sadašnjeg života da kažu: „briga za sve Crkve“:

„Ko oslabi, a da i ja ne oslabim? Ko se sablažnjava, a ja da ne gorim.“ Naročito kada Hristos potvrđuje da je, ukoliko je neko od svetih slab, i On isto tako slab, i u tamnici i nag i stranac i gladan i žedan. Jer ko od onih koji čitaju jevanđelje ne zna da Hristos, uzimajući na sebe sve što zadesi vernike, njihova stradanja smatra svojima?

A ako su anđeli Božji dolazili Isusu i služili Mu, i ako ne treba da mislimo da je služenje anđela Isusu bilo ograničeno na kratko vreme Njegovog telesnog boravka među ljudima, dok je još bio usred vernika ne kao onaj koji sedi za trpezom nego kao onaj koji služi, koliko li anđela, pitam se, sada mora služiti Isusu kada bi On „sinovi Izrailjevi, sabraćete se jedan po jedan“ i sabrao ih iz rasejanja, spasavajući one koji se Boga boje i prizivaju Ga, i mora da sarađuju više nego apostoli u umnožavanju i širenju crkve! Tako se kod Jovana u Otkrivenju govori o izvesnim anđelima koji zaista predsedavaju crkvama…

Kao što, dakle, ne treba da verujemo da su ti događaji slučajni, kada se zbivaju zato što je Onaj koji je izbrojao sve vlasi na glavi svetih prikladno sabrao u vreme molitve onoga koji sluša — a koji treba da bude služitelj Njegovog dobročinstva onome koji moli — i čoveka koji je svoju molbu izneo u veri; tako možemo naslutiti da se prisustvo anđela koji vrše nadzor i službu za Boga ponekad dovodi u vezu sa određenim moliocem, kako bi se i oni pridružili u uznošenju njegovih molbi.

Štaviše, gledajući svagda lice Oca na nebesima i motreći na Božanstvo našeg Tvorca, anđeo svakoga čoveka, čak i „malih ovih“ u crkvi, i moli se sa nama i deluje sa nama gde je moguće, radi onoga za šta se molimo. (Glava VI. Odgovor na prigovore: onaj ko se moli ne moli se sam, str. 18–20; isticanje moje)

Dalje čitanje

Origen i obožavanje anđela