Trojedini Bog – najveće zamislivo biće koje postoji

Evangeoski hrišćanski apologeta i filozof dr Vilijam Lejn Krejg iznosi prilično snažan filozofski argument o tome zašto je hrišćansko poimanje Boga daleko superiornije u odnosu na islamsko učenje o unitarizmu, argument koji se zasniva na Božjem svojstvu ljubavi. On kaže:

Kao najveće zamislivo biće, Bog mora biti savršen. A savršeno biće mora biti biće koje voli. Jer ljubav je moralno savršenstvo; bolje je da osoba voli nego da ne voli. Bog stoga mora biti biće koje savršeno voli. A samoj prirodi ljubavi pripada to da sebe daruje. Ljubav se pruža ka drugoj osobi umesto da se u potpunosti usredsređuje na samu sebe. Dakle, ako Bog po samoj svojoj prirodi savršeno voli, on mora sebe u ljubavi darivati nekom drugom. Ali ko je taj drugi? To ne može biti nijedna stvorena osoba, budući da je stvaranje rezultat Božje slobodne volje, a ne rezultat njegove prirode. Samoj Božjoj suštini pripada to da voli, ali njegovoj suštini ne pripada to da stvara. Stoga možemo zamisliti mogući svet u kojem Bog savršeno voli, a ipak ne postoje stvorene osobe. Dakle, stvorene osobe ne mogu dovoljno objasniti koga Bog voli. Štaviše, savremena kosmologija čini verovatnim da stvorene osobe nisu oduvek postojale. Ali Bog večno voli. Dakle, stvorene osobe same po sebi opet nisu dovoljne da objasne to što Bog savršeno voli. Iz toga, dakle, sledi da onaj drugi ka kome je Božja ljubav nužno usmerena mora biti unutar samog Boga.

Drugim rečima, Bog nije jedna jedina, izolovana osoba, kako tvrde unitarni oblici teizma poput islama; naprotiv, Bog je mnoštvo osoba, kao što potvrđuje hrišćansko učenje o Trojstvu. Prema unitarnom gledištu, Bog je osoba koja sebe suštinski ne daruje u ljubavi drugome; on je suštinski usredsređen samo na sebe. Otuda on ne može biti najsavršenije biće. Ali prema hrišćanskom gledištu, Bog je trijada osoba u večnim odnosima samodarujuće ljubavi. Prema tome, budući da Bog suštinski voli, učenje o Trojstvu je verovatnije od bilo kog unitarnog učenja o Bogu.

Izvesni muslimanski apologeta po imenu Abdalah al-Andalusi napisao je odgovor dr Krejgu, u kojem pokušava da pokaže da je Krejgov argument filozofski neispravan.

U ovom članku ispitaćemo Andalusijev odgovor kako bismo videli da li je bio u stanju da opovrgne ispravnost stanovišta dr Krejga.

Andalusi počinje tvrdnjom da:

Samo posedovanje ljubavi nije moralno savršenstvo samo po sebi, jer ljubav je tek emocija, a i pohlepan čovek poseduje ljubav (tj. ljubav prema novcu). Štaviše, ljubav nam postaje obavezna samo zato što smo stvoreni, i naš stvoritelj nam je odredio da treba da volimo jedni druge kao vid obožavanja njega. Budući da Bog ne obožava ništa (jer on je Bog, jedini), on nije podložan moralu, već on definiše moral koji drugi moraju slediti prema njegovoj volji.

Štaviše, nije ništa ‘verovatnije’ da Bog poseduje svojstvo ‘onoga koji voli’ nego što bi posedovao svojstvo mržnje.

Andalusi izvrće Krejgovo stanovište i stoga napada slamnatog protivnika. Krejg nije rekao da je puko posedovanje ljubavi, bilo kakve „ljubavi“, moralno savršenstvo, već da je to ljubav prema drugima, tj. zapazimo Krejgovo ponovljeno naglašavanje da savršeno biće mora biti biće koje voli. Krejg je jasno izjavio da je sama priroda ljubavi to da sebe daruje drugome.

Ono što ovo čini prilično ironičnim jeste to što Andalusijeva analogija zapravo potvrđuje Krejgovu poentu. Andalusi navodi primer pohlepnog čoveka koji voli novac kako bi ilustrovao činjenicu da ljubav sama po sebi nije moralno savršenstvo. Međutim, razlog zbog kojeg je Andalusi mogao da uvidi da je ljubav te osobe prema novcu pohlepna jeste taj što je takva ljubav bila usredsređena na samu tu osobu, a ne na druge. Ljubav prema novcu može navesti čoveka, i često ga navodi, da zatvori oči pred onima koji su u nevolji, čineći ga sebičnim i bezosećajnim prema bolu onih kojima bi mogao biti od koristi kada bi jednostavno bio voljan da svoj novac upotrebi za pomoć drugima. Tako Andalusijev sopstveni primer potvrđuje Krejgov argument da je ljubav prema drugima bolja od ljubavi prema sebi, a budući da je ljubav ovog pohlepnog čoveka bila usmerena ka njemu samom, takva ljubav je bila moralno sporna.

Čak i bez razmatranja ponašanja pohlepnih ljudi prema drugim ljudima, Andalusijev pokušaj kontraprimera sa „ljubavlju prema novcu“ takođe propada zato što je reč o sasvim drugačijoj „ljubavi“ (koju je prikladnije nazvati žudnjom ili pohotom nego ljubavlju), budući da je to „ljubav“ koja želi da IMA, da ZGRABI, da POSEDUJE, i stoga je suprotnost samodarujućoj ljubavi o kojoj je govorio dr Krejg.

Drugi problem sa Andalusijevom tvrdnjom jeste njegova tvrdnja da nam je ljubav obavezna samo zato što smo stvoreni. Ali to uopšte nije tačno, budući da on takođe kaže:

Ljubav među ljudima je tek ispoljavanje instinkta povezivanja ljudske vrste, koji nas obično pokreće da saosećamo sa svojim bližnjim (i sa antropomorfizovanim kućnim ljubimcem!). Bog nije deo roda vrsta koji bi od njega zahtevao da poseduje instinkt kojim se povezuje sa drugim bogovima – to je zato što je Bog jedinstven i jedini, i, što je još važnije, on nije stvoren.

Svako može uvideti problem sa ovakvim tvrdnjama. Kako Andalusi zna da je to ono što ljubav jeste? Odakle mu ta definicija? Da li mu je Bog to lično otkrio? Da li to izvodi iz Svetog pisma ili Kurana? Ako jeste, gde to Sveto pismo ili Kuran kažu? Očigledno to ne izvodi iz Kurana jer se, kao što ćemo uskoro videti, čak i lažni prorok Muhamed slagao sa Krejgovim argumentom!

Štaviše, Andalusi je trebalo da se zapita ko je taj instinkt povezivanja usadio u stvorenja ako ne Bog? Ali zašto bi onda Bog stvorio taj instinkt u stvorenju ako on na neki način ne odražava Božju prirodu (makar u krajnje ograničenoj meri)?

Ali pretpostavimo radi argumenta da je njegova tvrdnja tačna – da li je Andalusi spreman da prihvati logičnu posledicu svog stanovišta?

Na primer, Kuran kaže da je i Alah biće koje voli, iako voli samo muslimane koji čine dobro:

„I trošite imetak na Allahovom putu, i sami sebe u propast ne bacajte, i dobro činite; Allah, zaista, voli dobročinitelje.“ S. 2:195

„Reci: „Ako vi volite Allaha, onda mene (Muhammeda) sledite, i vas će Allah da voli i grehe će da vam oprosti! A Allah oprašta grehe i milostiv je.““ S. 3:31

„Allah vam ne zabranjuje da činite dobro i da budete pravedni prema onima koji nisu ratovali protiv vas zbog vere i koji vas iz vaših domova nisu izgnali - Allah, zaista, voli one koji su pravedni,“ S. 60:8

„Allah, zaista, voli one koji se bore na Njegovom putu u redovima kao da su utvrđeno zdanje.“ S. 61:4

To znači da, prema Andalusijevoj logici, Alah mora biti stvorenje koje je deo roda vrsta koji od njega zahteva da poseduje instinkt kojim se povezuje sa drugim pripadnicima te iste vrste! Pažljivo zapazite logičke implikacije Andalusijevog rezonovanja:

Ljubav prema drugima nam je obavezna samo zato što smo stvorenja kojima je Stvoritelj naredio da vole kao čin obožavanja njega.
Alah je biće koje voli druge.
Dakle, Alah je stvorenje koje je podložno nekom drugom, koga je obavezan da obožava tako što voli druge.

Ljubav je instinkt koji vrste poseduju i koji ih međusobno povezuje.
Alah, prema Kuranu, voli druge.
Dakle, Alah mora biti deo roda vrsta koji poseduje instinkt ljubavi kako bi ga povezao sa drugima.

Što je još važnije, Andalusijevi prigovori ponovo potvrđuju valjanost argumenta dr Krejga, iako on to ne uviđa. Kada kaže da je ljubav instinkt koji nas pokreće da pokazujemo saosećanje, Andalusi priznaje da je priroda ljubavi to da sebe daruje drugome! Uostalom, zašto bi Bog zapovedio stvorenjima da vole jedni druge ako to nije sama priroda ljubavi? I zašto bi se Bog uopšte trudio da smisli takvu zapovest za svoja stvorenja ako on sam nije biće koje voli i koje sebe takođe daruje u ljubavi?

Druga greška u Andalusijevom rezonovanju jeste to što pogrešno pretpostavlja da je moral nešto čemu neko mora biti podložan, a budući da Bog nije podložan ničemu, on stoga nije podložan nikakvom moralu. Prilično je nesrećno što Andalusi ne uviđa da, ako je njegovo rezonovanje ispravno, to znači da on postavlja Boga koji je amoralan, biće koje nije ni dobro ni loše, i koje stoga nije nužno sveto i ne postupa pravedno zbog svoje prirode. Naprotiv, takav Bog postupa pravedno prosto zato što je tako izabrao (pod pretpostavkom, naravno, da je izabrao da postupa pravedno)!

Ipak, takvo gledište znači da je Bog hirovit i da može u svakom trenutku odlučiti da postupi zlo ili da počini nemoralna dela. Uostalom, ne postoji moral kojem bi takav Bog bio podložan, pa šta ga onda sprečava da bude zao i podmukao? Šta sprečava takvog Boga da svojim stvorenjima nanese najveću štetu i okrutnost bez ikakvog drugog razloga osim prosto zato što mu se tako prohtelo? Zastrašujuće u vezi s tim jeste to što, prema Andalusijevom stanovištu, apsolutno ništa ne postoji što bi ga u tome sprečilo!

Zapravo, Andalusi manje-više priznaje da njegov bog nema prirodu, barem ne onu koja je definisana, i da može prosto činiti šta god poželi:

Ispravan i racionalan zaključak jeste da Bog ne poseduje nikakve potrebe bilo koje vrste, jer nema ‘prirodu’ niti instinkte koji bi ga motivisali na delanje (tj. koji bi bili prvi uzrok pre njega samog). Dakle, Bog nije stvorenje koje pokreće sopstvena priroda; pre će biti da Bog nema definisanu prirodu, budući da ga niko nije definisao. Naprotiv, on definiše svoju volju KAKO GOD MU JE DRAGO. (Naglasak naš)

Andalusijeve izjave potvrđuju sledeće zapažanje istaknutog evangeoskog hrišćanskog apologete i filozofa Normana L. Gajslera i njegovog koautora:

BOG KAO APSOLUTNA VOLJA (NJEGOVA VOLITIVNOST)

Postoji izvesna tajanstvenost u vezi sa Božjim imenima. Kreg tvrdi da ta imena „treba razumeti kao karakteristike Božanske volje pre nego kao zakone njegove prirode. Delanje koje proističe iz takvih opisa može se očekivati, ali ne kao stvar nužnosti.“ Ono što daje jedinstvo svim Božjim delima jeste to što ih on sva hoće. Kao onaj koji hoće, on se može prepoznati po opisima koji su mu dati, ali se on ni sa jednim od njih ne poklapa. Delanje njegove volje može se prepoznati po njegovim posledicama, ali je njegova volja sama po sebi nedokučiva. Time se objašnjava antiteza u pojedinim Božjim imenima o kojima će biti reči u nastavku. Na primer, Bog je „Onaj koji zavodi“ isto kao i „Onaj koji vodi“.

BOG KAO APSOLUTNO NESAZNATLJIV (NJEGOVA NEDOKUČIVOST)

Budući da je sve zasnovano na Božjoj volji i budući da su njegove posledice ponekad protivrečne i ne odražavaju nikakvu apsolutnu suštinu, Božja priroda je zaista nesaznatljiva. Zaista, „Božanska volja jeste ono krajnje izvan čega ne idu ni razum ni otkrivenje. U jedinstvu jedne jedine volje, međutim, ovi opisi postoje uporedo sa onima koji se odnose na milosrđe, saosećanje i slavu.“ Bog se imenuje po svojim posledicama, ali se sa njima ne sme poistovetiti. Odnos između Krajnjeg Uzroka (Boga) i njegovih stvorenja jeste spoljašnji, a ne unutrašnji. To jest, Bog se naziva dobrim zato što uzrokuje dobro, ali dobrota nije deo njegove suštine. (Gajsler i Abdul Salib, Answering Islam: The Crescent in Light of the Cross [Baker Books, A Division of Baker Book House Co, Grand Rapids, MI, ažurirano i revidirano 2002], str. 138; podebljani naglasak naš)

Reći da je takvo viđenje Boga problematično bilo bi krajnje ublažavanje. Na primer, kako iko ikada može voleti takvog Boga i osloniti se na njega kada se on ne može istinski upoznati, kada mu se ne može verovati i kada može prosto da se predomisli i odluči da naudi svojim stvorenjima i da ih laže, budući da nema prirodu koja jemči da će uvek postupati pravedno? Kako neko može voleti Boga čija priroda ostaje nesaznatljiva i čija dela ne otkrivaju njegov karakter, već samo njegovu volju? Može li čovek voleti nekoga ko je suštinski nesaznatljiv i kome nije dovoljno stalo do njegovih stvorenja da bi im obznanio svoju prirodu?

Zapazite izrazitu razliku između Andalusijevog boga i Boga otkrivenog u Ličnosti Gospoda Isusa:

„Boga niko nije vidio nikad: Jedinorodni Sin koji je u naručju Oca, on ga objavi.“ Jovan 1:18

„A ovo je vječni život da poznaju tebe jednoga istinitoga Boga i koga si poslao Isusa Hrista. Ja te proslavih na zemlji; djelo svrših koje si mi dao da izvršim. I sada proslavi ti mene, Oče, u tebe samoga, slavom koju imadoh u tebe prije nego svijet postade. Objavih ime tvoje ljudima koje si mi dao od svijeta; tvoji bijahu pa si ih meni dao, i tvoju su riječ održali.“… „I ja im objavih ime tvoje i objaviću: da ljubav kojom me ljubiš u njima bude, i ja u njima.“ Jovan 17:3-6, 26

„Nego kao što je napisano: Što oko ne vidje, i uho ne ču, i u srce čovjeku ne dođe, ono pripremi Bog onima koji ga ljube. A nama Bog otkri Duhom svojim; jer Duh sve ispituje, i dubine Božije. Jer ko od ljudi zna šta je u čovjeku osim duha čovjekova koji je u njemu? Tako i šta je u Bogu niko ne zna osim Duha Božijega. A mi ne primismo duha ovoga svijeta, nego Duha koji je od Boga, da znamo što nam je darovano od Boga; Što i govorimo, ne riječima naučenim od ljudske mudrosti, nego naučenim od Duha Svetog; duhovno duhovnim dokazujući. A tjelesni čovjek ne prima što je od Duha Božijega, jer mu je ludost, i ne može da razumije, jer se to ispituje duhovno. Duhovan pak sve ispituje, a njega samog niko ne ispituje. Jer ko poznade um Gospodnji da bi ga poučio? A mi imamo um Hristov.“ 1. Korinćanima 2:9-16

„Pošto nam je njegova božanska sila darovala sve što je potrebno za život i pobožnost, poznanjem Onoga koji nas pozva slavom i vrlinom,“ 2. Petrova 1:3

„A znamo da je Sin Božiji došao i dao nam razum da poznajemo Istinitoga; i jesmo u Istinitome, u Sinu njegovom Isusu Hristu. On je istiniti Bog i život vječni.“ 1. Jovanova 5:20

I ne samo da se Bog Svetog pisma može upoznati, već on takođe ima nepromenljivu prirodu i, kao takav, može delati jedino u skladu sa njom:

„Ali tada ne znajući Boga, robovaste bogovima koji to po prirodi nisu.“ Galatima 4:8

To pretpostavlja da istinski Bog ima Božansku prirodu, za razliku od lažnih bogova koji je nemaju.

A budući da je Bog po prirodi savršen, pun ljubavi, milosrdan, svet, pravedan, čist itd.

„Jer ja sam Gospod Bog vaš; za to se osvećujte i budite sveti; jer sam ja svet; i nemojte se skvrniti ničim što puže po zemlji. Jer ja sam Gospod, koji sam vas izveo iz zemlje Misirske da vam budem Bog; budite dakle sveti, jer sam ja svet.“ Levitska 11:44-45 – up. 19:2; 1. Petrova 1:15-16

„I tako znaj da je Gospod Bog tvoj Bog, Bog vjeran, koji drži zavjet svoj i milost svoju do tisuću koljena onima koji ga ljube i drže zapovijesti njegove,“ Ponovljeni zakoni 7:9

„Djelo je te stijene savršeno, jer su svi putovi njegovi pravda; Bog je vjeran, bez nepravde; pravedan je i istinit.“ Ponovljeni zakoni 32:4

„Put je Božji vjeran, riječ Gospodnja čista. On je štit svjema koji se u nj uzdaju.“ Psalam 18:30

„Ali ti, Gospode, Bože milostivi i blagi, strpljivi i bogati dobrotom i istinom,“ Psalam 86:15

„Dobar je Gospod i pravedan, i Bog je naš milostiv;“ Psalam 116:5

„Pravedan je Gospod u svijem putovima svojim, i svet u svijem djelima svojim.“ Psalam 145:17

„Godine koje umrije car Ozija vidjeh Gospoda gdje sjedi na prijestolu visoku i izdignutu, i skut mu ispunjavaše crkvu. Serafimi stajahu više njega, svaki ih imaše šest krila: dvjema zaklanjaše lice svoje i dvjema zaklanjaše noge svoje, a dvjema lećaše. I vikahu jedan drugome govoreći: Svet, svet, svet je Gospod nad vojskama; puna je sva zemlja slave njegove. I zadrmaše se pragovi na vratima od glasa kojim vikahu, i dom se napuni dima.“ Isaija 6:1-4 – up. Otkrivenje 4:1-8

„Jer ovako govori visoki i uzvišeni, koji živi u vječnosti, kojemu je ime Sveti: Na visini i u svetinji stanujem i s onijem ko je skrušena srca i smjerna duha, oživljujući duh smjernijeh i oživljujući srce skrušenijeh.“ Isaija 57:15 – up. Otkrivenje 15:4; 16:5

„Čiste su oči tvoje da ne možeš gledati zla, i bezakonja ne možeš gledati; zašto gledaš bezakonike? Mučiš, kad bezbožnik proždire pravijega od sebe?“ Avakum 1:13

„Vjeran je Bog koji vas pozva u zajednicu Sina svojega Isusa Hrista, Gospoda našega.“ 1. Korinćanima 1:9 – up. Isaija 49:7; 1. Solunjanima 5:24

„I svaki koji ovu nadu ima u Njega, očišćava sebe, kao On što je čist.“… „I znate da se On javi da grijehe naše uzme; i grijeha u Njemu nema.“… „Dječice, niko da vas ne vara: koji tvori pravdu pravedan je, kao što je On pravedan;“ 1. Jovanova 3:3, 5, 7

On, stoga, ne može lagati, varati, biti iskušavan zlom itd.

„Zato i Bog, želeći da nasljednicima obećanja što pouzdanije pokaže neizmjenivost svoje odluke, posluži se zakletvom, Da bismo u dvjema nepokolebivim stvarima, u kojima je nemoguće da Bog prevari, imali moćnu utjehu mi koji smo pribjegli da se držimo nade koja je pred nama;“ Jevrejima 6:17-18

„Ako li iznevjerimo, On ostaje vjeran, jer se ne može samog sebe odreći.“ 2. Timoteju 2:13

„Nijedan kad je kušan da ne govori: Bog me kuša; jer Bog je neprijemčiv za kušanje zlom, i On ne iskušava nikoga,“ Jakovljeva 1:13

Štaviše, Andalusijevo gledište manje-više uništava moralne apsolute, budući da je moral ono što ovaj bog proizvoljno odluči i izabere. To znači da je takav bog lako mogao odlučiti da zapovedi preljubu, laž, ubistvo, krađu itd. i da proglasi takva dela moralno dobrim, dok bi vrline poput poštenja, vernosti, samopožrtvovane ljubavi itd. svrstao među moralno sporne.

Andalusi dalje kaže:

Kako dr Krejg zna da Bog nije savršeno biće koje mrzi? Dr Krejg bi verovatno uzvratio: ‘ali kakvu bi potrebu Bog imao da mrzi ako nema suparnika?’ – no isto bi se moglo reći i za ljubav.

Kao prvo, razlog zbog kojeg dr Krejg zna da je Bog Biće koje savršeno voli jeste taj što Sveto pismo kaže a) da je Bog savršen (up. Ponovljeni zakoni 32:4; Matej 5:48; Dela apostolska 17:25; 1. Korinćanima 13:10) i b) da je on ljubav, što znači da je njegova priroda da voli (up. 1. Jovanova 4:8, 16). Sveto pismo, s druge strane, nikada ne kaže da je Bog mržnja.

Kao drugo, ovo nije ništa drugo do lažna analogija, budući da Božja mržnja nije svojstvo u istom smislu u kojem su to ljubav i svetost. Zapravo, mržnja je ispoljavanje Božjih svojstava pravde i svetosti. Prema Svetom pismu, greh je kršenje Božjeg zakona, koji je dat da otkrije Božju večnu pravednost, dobrotu itd.

„Svaki koji čini grijeh i bezakonje čini; a grijeh jeste bezakonje.“ 1. Jovanova 3:4

„Zakon je Gospodnji savršen, krijepi dušu; svjedočanstvo je Gospodnje vjerno, daje mudrost nevještome. Naredbe su Gospodnje pravedne, vesele srce. Zapovijest je Gospodnja svijetla, prosvjetljuje oči. Strah je Gospodnji čist, ostaje dovijeka. Sudovi su njegovi istini, pravedni svikoliki.“ Psalam 19:7-9

„Odvrati oči moje da ne gledaju ništavila, putem svojim oživi me.“ Psalam 119:37

„Riječ je tvoja veoma čista, i sluga je tvoj veoma ljubi.“… „Pravda je tvoja pravda vječna, i zakon tvoj istina.“… „Vječna je pravda u otkrivenjima tvojim; urazumi me i biću živ.“… „Osnova je riječi tvoje istina, i vječan je svaki sud pravde tvoje.“ Psalam 119:140, 142, 144, 160

„Tako, dakle, zakon je svet, i zapovijest je sveta i pravedna i dobra.“… „Ako li činim ono što neću, priznajem da je zakon dobar.“ Rimljanima 7:12, 16

Stoga, svaki put kada čovek greši, on krši Božji zakon, što je napad na sam Božji karakter. A budući da je Bog pravedan i pravičan, on mrzi svako kršenje svog zakona i zato će kazniti zle:

„Gospod sudi narodima. Sudi mi, Gospode, po pravdi mojoj, i po bezazlenosti mojoj neka mi bude. Nek se prekine zloća bezbožnika, a pravednika pomozi, jer ti ispituješ srca i utrobe, Bože pravedni! Štit je meni u Boga, koji čuva one koji su prava srca. Bog je pravedan sudija, i Bog je svaki dan gotov na gnjev. Ako se neće bezbožnik da obrati, on oštri mač svoj, nateže luk svoj, i naperuje ga;“ Psalam 7:8-12

„Gospod je u svetom dvoru svom, prijesto je Gospodnji na nebesima; oči njegove gledaju; vjeđe njegove ispituju sinove čovječije. Gospod ispituje pravednoga; a bezbožnoga i kojemu je milo činiti zlo nenavidi duša njegova. Pustiće na bezbožnike dažd od živoga ugljevlja, ognja i sumpora; i ognjeni vjetar biće im dio iz čaše; Jer je Gospod pravedan, ljubi pravdu; lice će njegovo vidjeti pravednici.“ Psalam 11:4-7

Prethodno jasno pokazuje da je Božja mržnja ispoljavanje njegovih svojstava pravde i svetosti i da, kao takav, Bog nije dužan da mrzi ako nema grešnika koji krše njegov zakon. Drugim rečima, Bog ne mora da ispolji mržnju da bi bio savršeno svet i pravedan. A budući da su sve tri Ličnosti Božanstva savršeno pravedne i svete, nikada nije postojala potreba da Bog prema bilo kome ispolji mržnju pre nego što je stvorenje postojalo.

Savršena ljubav je, međutim, drugačija po tome što ne čeka da neko učini nešto čime bi zaslužio ljubav da bi se ona prema njemu ispoljila. Ovu poentu savršeno ilustruje Isusovo učenje o tome da Bog voli čak i one koji su nedostojni, i njegova zapovest sledbenicima da čine isto:

„Čuli ste da je kazano: Ljubi bližnjega svojega, i mrzi neprijatelja svojega. A ja vam kažem: Ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji vas mrze i molite se za one koji vas vrijeđaju i gone. Da budete sinovi Oca svojega koji je na nebesima; jer On svojim suncem obasjava i zle i dobre; i daje dažd pravednima i nepravednima. Jer ako ljubite one koji vas ljube, kakvu platu imate? Ne čine li tako i carinici? I ako pozdravljate samo braću svoju, šta odviše činite? Ne čine li tako i neznabošci? Budite vi, dakle, savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski.“ Matej 5:43-48

„Ali govorim vama koji slušate: Ljubite neprijatelje svoje, dobro tvorite onima koji vas mrze; Blagosiljajte one koji vas kunu, i molite se za one koji vas vrijeđaju. Onome koji te udari po obrazu, okreni i drugi; i koji hoće da ti uzme haljinu, podaj i košulju. A svakome koji ište u tebe, podaj; i koji tvoje uzme, ne išti. I kako hoćete da vama čine ljudi, činite tako i vi njima. I ako ljubite one koji vas ljube, kakva vam je hvala? Jer i grješnici ljube one koji njih ljube. I ako činite dobro onima koji vama čine dobra, kakva vam je hvala? Jer i grješnici čine tako. I ako dajete u zajam onima od kojih se nadate da ćete dobiti, kakva vam je hvala? Jer i grješnici grješnicima daju u zajam da dobiju opet onoliko. Nego ljubite neprijatelje svoje, i činite dobro, i dajite u zajam ne nadajući se ničemu; i plata će vam biti velika, i bićete sinovi Svevišnjega, jer je on blag i prema nezahvalnima i zlima. Budite, dakle, milostivi kao i Otac vaš što je milostiv.“ Luka 6:27-36

Dakle, sama priroda ljubavi, kako ju je objasnio Gospod Isus, jeste da voli čak i one koji to ne zaslužuju.

Andalusi zatim pokazuje da prosto ne razume Krejgov argument:

Lažne premise prosto liju iz ove Vilijamove izjave. Prvo, Bog je poznavao celo svoje stvorenje pre nego što ga je stvorio – zar ne bi bilo moguće da Bog voli svoje stvorenje od sve večnosti iako ono još nije postojalo? Zasigurno, da je Vilijam čitao svoj Stari zavet, našao bi stih u kojem se navodi da je Bog rekao proroku Jeremiji:

„Prije nego te sazdah u utrobi, znah te; i prije nego izide iz utrobe, posvetih te; za proroka narodima postavih te.“ Jeremija 1:5

„otkan u dubini zemaljskoj. Zametak moj vidješe oči tvoje, u knjizi je tvojoj sve to zapisano, i dani zabilježeni, kad ih još nije bilo nijednoga.“ Psalam 139:13-16

Bog postoji izvan vremena i prostora; za njega ne postoji pre, sada ili posle, pa je oduvek voleo one koji su to zaslužili među stvorenjem i oduvek mrzeo one koji to nisu zaslužili među svojim stvorenjem. Kako je usko od dr Krejga što je tako ograničio Božje znanje i bezvremenost.

Još jednom, Andalusi ne shvata da njegov prigovor prećutno podupire poentu dr Krejga, budući da tvrdnja da je Bog voleo svoje stvorenje pre nego što je ono postojalo zapravo potvrđuje da biće koje voli mora voleti nekoga drugog osim sebe. Međutim, postavljajući stvorenje kao predmet Božje ljubavi, Andalusi je sada učinio Boga zavisnim od stvorenja, čime poriče Božju nezavisnost i samodovoljnost. Andalusi je Boga pretvorio u kontingentno biće, budući da njegovo gledište čini Božju ljubav zavisnom od stvorenja.

Andalusi nije jedini koji Boga pretvara u kontingentno biće kojem su potrebna stvorenja da bi izrazio svoja svojstva, jer je Andalusijev sopstveni prorok učinio potpuno isto kada je rekao sledeće:

Poglavlje 2: BRISANJE GREHOVA UZ POMOĆ TRAŽENJA OPROŠTAJA OD ALAHA

Abu Sirma je preneo da je, kada se približilo vreme smrti Abu Ejuba Ansarija, on rekao: Skrivao sam od vas nešto što sam čuo od Alahovog Poslanika, a čuo sam Alahovog Poslanika kako kaže: Da niste činili grehe, Alah bi doveo u postojanje stvorenje koje bi činilo greh (i Alah) bi im oprostio. (Sahih Muslim, knjiga 037, broj 6620)

Abu Ejub Ansari je preneo da je Alahov Poslanik rekao: Kada ne biste činili grehe, Alah bi vas zbrisao iz postojanja i zamenio bi vas drugim narodom koji bi činio greh, a zatim tražio oproštaj od Alaha, i on bi im podario pomilovanje. (Sahih Muslim, knjiga 037, broj 6621)

Abu Hurejra je preneo da je Alahov Poslanik rekao: Tako mi Onoga u čijoj je ruci moj život, kada ne biste činili greh, Alah bi vas zbrisao iz postojanja i zamenio bi (vas) onim ljudima koji bi činili greh i tražili oproštaj od Alaha, i on bi im oprostio. (Sahih Muslim, knjiga 037, broj 6622)

To što je Alah morao da stvori grešnike kojima bi mogao oprostiti kao način pokazivanja milosti ukazuje na to da je čak i Muhamed razumeo argument dr Krejga! Izgleda da je Muhamed shvatao da savršena ljubav može postojati samo između osoba koje vole jedna drugu, unutar zajednice koja sebe daruje u ljubavi. Međutim, budući da nije razumeo učenje o Trojstvu, bio je prinuđen da smisli gledište koje je na kraju učinilo Alaha zavisnim ne samo od stvorenja uopšte, već posebno od grešnika! (Ovo dodatno pokazuje da je Alah unapred odredio da će u svetu biti greha i da je, stoga, stvorio ljude koji će zaista grešiti.)

Zapravo, sledeći stih pokazuje da su Alahu takođe potrebna stvorenja da bi ga volela i obožavala:

„Duhove i ljude sam stvorio samo zato da Me obožavaju!“ S. 51:56 Pickthall

Zapazite da je razlog zbog kojeg je Alah stvorio džine i ljude bio taj da bi ga oni obožavali, što pokazuje da je Alah imao potrebu koju su mogla zadovoljiti samo stvorenja.

Sledeća predaja dodatno potvrđuje Alahovu zavisnost od stvorenja:

Alah kaže: „Bio sam skriveno blago i želeo sam da budem poznat, pa sam stvorio stvorenje (čovečanstvo), zatim sam im se obznanio, i oni su me prepoznali.“ (An Introduction to the Sciences of Hadith, šejh Suhajb Hasan hafidhahullah (izdanje Dar-as-Salam))

Razlog zbog kojeg je Alah stvarao bio je taj što je želeo da bude poznat!

(Uzgredna napomena: Ova predaja uvodi još jedan problem, jer kaže da je Alah želeo da ga ljudi poznaju, a ipak on ne može biti poznat budući da je odbio da nam otkrije svoju prirodu. Jedino što se o Alahu može znati jeste njegova volja, kako je pokazuju njegova dela.)

Iako su muslimanski učenjaci dovodili u pitanje autentičnost lanca prenosilaca ovog predanja, ima onih koji prihvataju njegovu verodostojnost na osnovu toga što je njegovo značenje potkrepljeno Kuranom 51:56:

Ibn Tejmija kaže: „To nije od reči Poslanika i za to ne postoji poznat isnad, ni sahih ni daif“; al-Zarkaši (umro 794), Ibn Hadžer, al-Sujuti i drugi složili su se sa njim. Al-Kari kaže: „Ali njegovo značenje je ispravno, izvedeno iz Alahove izjave: „Duhove i ljude sam stvorio samo zato da Me obožavaju!“, tj. da Me poznaju, kako je Ibn Abas objasnio.“ Ove izjave navodi al-Idžluni, koji dodaje: „Ova izreka se često javlja u rečima sufija, koji su se na nju oslanjali i na njoj izgradili neka od svojih načela.“88 (An Introduction to the Sciences of Hadith, ODELJAK C: DALJE GRANE MUSTALAHA I RIDŽAL AL-HADISA; kurziv naš)

88. Ismail b. Muhamed al-Idžluni, Kašf al-Hafa (2 toma u 1, Kairo/Alepo, bez datuma), br. 2016. (Fusnote)

Dakle, islamski izvori svedoče da je Alahu bilo potrebno da ga drugi obožavaju i vole, te je stoga odlučio da stvori pojedince koji će mu dati ono što mu je potrebno! Kao takav, Alah ne može biti samodovoljno biće oslobođeno svih želja i potreba. Alah je zapravo kontingentno biće koje je moralo da stvara kako bi i izrazilo i iskusilo ljubav!(1)

Nadamo se da će ovo pomoći Andalusiju da uvidi sve probleme koje njegov argument i predanja pripisana Muhamedu predstavljaju za njegova monoteistička verovanja. Možda će sada shvatiti kako Muhamedova učenja i njegov sopstveni odgovor zapravo potvrđuju, a ne pobijaju, argument dr Krejga i pokazuju da je on filozofski utemeljen i logički valjan.

Sva slava Trojedinom Bogu, hrišćansko poimanje Boga ne pati ni od jednog od ovih problema!

Prema nadahnutoj Božjoj Reči, Bog je ljubav i njegova priroda je da sebe daruje u ljubavi:

„Koji ne ljubi ne poznade Boga; jer Bog je ljubav. U tome se pokaza ljubav Božija prema nama što je Bog Sina svojega Jedinorodnoga poslao u svijet da živimo Njime. U tome je ljubav, ne što mi zavoljesmo Boga, nego što On zavolje nas, i posla Sina svojega, kao žrtvu pomirenja za grijehe naše. Ljubljeni, kad ovako Bog zavoli nas, i mi smo dužni ljubiti jedni druge. Boga niko nikada nije vidio: ako ljubimo jedni druge, Bog u nama prebiva, i ljubav je njegova savršena u nama. Po ovome znamo da u Njemu prebivamo, i On u nama, što nam je dao od Duha svojega. I mi smo vidjeli i svjedočimo da je Otac poslao Sina – Spasitelja svijeta. Koji prizna da je Isus Sin Božiji, Bog u njemu prebiva i on u Bogu. I mi smo poznali i povjerovali ljubav koju Bog ima prema nama. Bog je ljubav, i koji prebiva u ljubavi, u Bogu prebiva i Bog u njemu.“ 1. Jovanova 4:8-16

„Ali Bog pokazuje svoju ljubav prema nama, jer još dok bijasmo grješnici, Hristos umrije za nas.“ Rimljanima 5:8

„A živim – ne više ja, nego živi u meni Hristos; a što sad živim u tijelu, živim vjerom Sina Božijega, koji me zavoli i predade sebe za mene.“ Galatima 2:20

„Ugledajte se, dakle, na Boga kao djeca voljena. I živite u ljubavi kao što je i Hristos nas ljubio i predao sebe za nas kao prinos i žrtvu Bogu na prijatni miris.“ Efescima 5:1-2

„I od Isusa Hrista, koji je Svjedok vjerni, Prvenac iz mrtvih, i Gospodar nad carevima zemaljskim. Onome koji nas ljubi i opra nas od grijeha naših krvlju svojom, I učini nas carstvom, sveštenicima Bogu i Ocu svojemu, njemu slava i moć u vijekove vijekova. Amin.“ Otkrivenje 1:5-6

Istovremeno, Sveta Biblija je jasna da Trojedinom Bogu nije bilo potrebno nikakvo stvorenje kome bi izražavao ljubav i od koga bi je primao, budući da su se različite Ličnosti Božanstva volele međusobno pre nego što je stvorenje uopšte postojalo. Na primer, Otac je voleo svog Sina pre nego što je svet nastao:

„I krstivši se Isus iziđe odmah iz vode; i gle, otvoriše mu se nebesa, i vidje Duha Božijega gdje silazi kao golub i dolazi na njega. I gle, glas sa nebesa koji govori: Ovo je Sin moj ljubljeni koji je po mojoj volji.“ Matej 3:16-17 – up. 9:7

„I sada proslavi ti mene, Oče, u tebe samoga, slavom koju imadoh u tebe prije nego svijet postade.“… „Oče, hoću da i oni koje si mi dao budu sa mnom gdje sam ja, da gledaju slavu moju koju si mi dao, jer si me ljubio prije postanja svijeta.“ Jovan 17:5, 24

A zato što voli Sina, Otac ga je postavio za Naslednika svega što postoji:

„Onda reče gospodar vinograda: Šta da činim? Poslaću sina svojega ljubljenoga; valjda će se zastidjeti kad vide njega. A vinogradari vidjevši ga razmišljahu u sebi govoreći jedan drugome: Ovo je nasljednik; hodite da ga ubijemo da nama ostane nasljedstvo.“ Luka 20:13-14

„Jer Otac ljubi Sina, i sve je dao njemu u ruku.“ Jovan 3:35

„Jer Otac ljubi Sina, i sve mu pokazuje što sam čini; i pokazaće mu veća djela od ovih da se vi čudite.“ Jovan 5:20

„Koji nas izbavi od vlasti tame i prenese u Carstvo Sina ljubavi svoje, U kome imamo iskupljenje, oproštenje grijehova; Koji je ikona Boga nevidljivoga, Prvorođeni prije svake tvari, Jer Njime bi sazdano sve, što je na nebesima i što je na zemlji, što je vidljivo i što je nevidljivo, bili prijestoli ili gospodstva, ili načalstva ili vlasti; sve je Njime i za Njega sazdano. I On je prije svega, i sve u njemu postoji. I On je Glava Tijela, Crkve, koji je početak, Prvorođeni iz mrtvih, da u svemu On bude prvi. Jer (Otac) blagoizvoli da se u Njemu nastani sva punoća.“ Kološanima 1:13-19

„Bog koji je iz davnine mnogo puta i raznim načinima govorio ocima preko Proroka, U ove posljednje dane govorio je nama preko Sina, kojega postavi nasljednikom svega, kroz kojega je i vijekove stvorio; On koji je sjaj slave i obličje bića Njegovoga i koji drži sve moćnom riječju svojom, pošto sam izvrši očišćenje grijehova naših, sjede sa desne strane Veličanstva na visinama,“ Jevrejima 1:1-3

Na sličan način, Gospod Isus savršeno se pokorava Ocu u svemu što mu zapoveda, čak do te mere da polaže svoj život za vernike, zbog svoje ljubavi prema Ocu:

„Sve što mi daje Otac meni će doći; i onoga koji dolazi meni neću istjerati napolje. Jer sam sišao s neba ne da tvorim volju svoju, nego volju Oca, koji me posla. A ovo je volja Oca koji me posla, da sve što mi je dao ništa od toga ne izgubim, nego da to vaskrsnem u posljednji dan. A ovo je volja Oca koji me posla, da svaki koji vidi Sina i vjeruje u njega ima život vječni; i ja ću ga vaskrsnuti u posljednji dan.“ Jovan 6:37-40

„Zato me Otac ljubi, jer ja život svoj polažem da ga opet uzmem. Niko ga ne uzima od mene, nego ga ja sam od sebe polažem. Vlast imam položiti ga i vlast imam opet uzeti ga. Ovu zapovijest primih od Oca svoga.“ Jovan 10:17-18

„Nego da zna svijet da ljubim Oca, i kao što mi zapovjedi Otac, onako tvorim. Ustanite, hajdemo odavde!“ Jovan 14:31

„Kao što Otac ljubi mene, i ja ljubim vas; ostanite u ljubavi mojoj. Ako zapovijesti moje održite, ostaćete u ljubavi mojoj, kao što sam ja održao zapovijesti Oca mojega i ostajem u ljubavi njegovoj.“ Jovan 15:9-10

Dakle, Bog nije stvarao zato što mu je bio potreban neko ili nešto da voli, već iz sopstvene slobodne volje. Bog je već izražavao i doživljavao savršenu ljubav u večnosti, mnogo pre nego što je stvorenje uopšte nastalo. Alah očigledno nije poput Boga Svete Biblije u tom pogledu, kao ni u mnogim drugim aspektima.

Štaviše, Andalusijeva izjava ovde,

Bog postoji izvan vremena i prostora, za njega ne postoji pre, sada ili posle, te je oduvek voleo one koji to zaslužuju među stvorenjima i oduvek mrzeo one koji to ne zaslužuju među svojim stvorenjima. Kako je usko od dr Krejga što je tako ograničio Božje znanje i bezvremenost.

jednostavno je nebitna za Krejgov argument i nije ništa više od skretanja pažnje, budući da je čak i po Andalusijevom shvatanju njegov bog i dalje zavisan od stvorenja da bi izrazio ljubav.

Osim toga, Andalusi sebi stvara još problema postavljajući ovaj prigovor. Čini se da implicira da sve što se za Boga kaže da čini u određenom trenutku (poput toga da voli one među svojim stvorenjima koji to zaslužuju) on čini oduvek, jer je Bog izvan vremena, pa stoga kod Boga ne postoji pre, posle, sada itd. Na osnovu čega bi Andalusi ograničio ovaj zaključak samo na „ljubav“, a ne i na druga Božja dela? Da li bi takođe rekao da je Bog ispoljavao gnev i ljutnju prema grešnicima čak i pre nego što su oni postojali?

Drugi problem sa njegovom tvrdnjom jeste to što bi njegov stav neizbežno značio da je Božji čin stvaranja bezvremen i da Bog stoga mora večno stvarati svemir. Međutim, budući da to nije slučaj, zar sam čin stvaranja ne podrazumeva trenutak u vremenu, to jest da je Bog počeo da stvara svemir u određenom trenutku, a zatim taj čin završio u drugom trenutku? Ako je tako, zar ta Božja dela nisu bila trenuci u vremenu?

Štaviše, ako kod Boga ne postoji sada i posle, znači li to da Bog nije završio svoj čin stvaranja svemira? Ako Andalusi zaista u to veruje, onda mora prihvatiti da Bog i dalje stvara kosmos i da ne može prestati da ga stvara, budući da kod Boga ne postoji posle! A ako kod Boga ne postoji pre, onda nikada ne može postojati vreme kada nije stvarao svemir. Međutim, budući da Andalusi očigledno ne veruje da je Bog oduvek stvarao kosmos, to znači da mora prihvatiti da kod Boga postoji pre, jer je postojao stvarni trenutak pre nego što je Bog bilo šta stvorio.

Zapravo, sam Andalusi priznaje da kod Boga postoji pre, budući da je ovo napisao:

Bog je poznavao celo svoje stvorenje PRE nego što ga je stvorio; zar ne bi bilo moguće da Bog voli svoje stvorenje od sve večnosti iako ono još nije postojalo?

Ne samo da Andalusi protivreči samom sebi, već njegove izjave pokazuju da ni on sam zapravo ne prihvata sopstvenu logiku!(2)

Andalusi pokušava da se obračuna sa Krejgovim stavom da Trojstvo ispoljava savršenu, nesebičnu ljubav:

Dr Krejg samorazorno tvrdi da unitarijanski Bog nije u stanju da ‚sebe daruje drugome‘ i da stoga ‚ne može biti najsavršenije biće‘, te da su jedino trijada ‚ličnosti‘ u trojstvu ti koji mogu ostvariti takvo ‚darivanje sebe drugome‘

Najosnovniji problem sa ovim zaključkom nije samo to što dr Krejg poriče da bog može voleti svoje stvorenje pre nego što ga je načinio, niti se tiče prirode onoga što ljubav jeste, već se, što je dovoljno zanimljivo, tiče i toga koga Bog treba da voli. Krejg kaže da, ako Bog voli samo sebe, onda on nije ‚savršeno biće‘, ali Krejgovo trinitarno učenje potvrđuje da su ‚ličnosti‘ trojstva sve deo Boga i da nisu odvojene od njegovog bića, te stoga ne predstavljaju ‚DRUGOG‘ u odnosu na biće Boga. Tako je dr Krejg upao u sopstvenu zamku, jer ako tvrdi da Bog voli sebe, onda priznaje da ni njegovo poimanje Boga ne može biti ‚savršeno biće‘. Alternativa je da dr Krejg kaže da je trojstvo, u stvarnosti, panteon od tri Boga koji vole jedan drugoga kao odnos između odvojenih bića, te je stoga takođe u stanju da zadovolji (Krejgov) kriterijum ljubavi, koji zahteva da Bog voli ‚DRUGOGA‘.

Ako bi dr Krejg tvrdio da postoji ljubav između ‚ličnosti‘ trojstva unutar Božjeg bića, ali ne i izvan njega, onda, prema njegovoj logici, ličnosti možda pojedinačno jesu ‚savršeno pune ljubavi‘ jedna prema drugoj, ali zajedno, kao Bog, one neće biti savršeno pune ljubavi, budući da Bog kao ‚celina‘ (!) ne voli drugoga, već samo sebe. Mada zaista ne razumem zašto Krejgov antropomorfizovani Bog ne može biti unitarijanski i ipak voleti samoga sebe, kada čak i ljudska bića mogu voleti sebe! Ali pretpostavljam da Krejgov koncept Boga ne može ono što običan čovek može.

Tako će Krejg ostati zaglavljen na protivrečnoj prirodi zablude o Trojstvu i neće imati drugog izlaza nego da uzvikne kako njegova premisa — Bog koji ne može voleti sebe a da istovremeno bude ‚savršeno biće ljubavi‘ — zapravo MOŽE voleti sebe i ipak biti ‚savršeno biće ljubavi‘ bez ikakvih protivrečnosti. Još jednom, trinitarci su, u svom očajničkom pokušaju da pronađu objašnjenja za protivrečna učenja, stvorili više protivrečnosti nego što su ih rešili. Možda će Krejg morati da objasni da je njegov argument ispravan, ali da je razlog zbog kog ga mi ne razumemo taj što je on velika tajna.

Andalusi pogrešno pretpostavlja da, budući da različite Ličnosti Božanstva nisu odvojeni Bogovi, već jedan jedini Bog, to znači da Bog i dalje suštinski voli samoga sebe. Prema Andalusiju, dakle, Bog mora izraziti ljubav prema nekom drugom biću da bi Krejgov argument funkcionisao.

Čitaoci bi odmah trebalo da uoče problem u Andalusijevom rasuđivanju, budući da savršena ljubav ne zahteva da ličnost voli drugo, zasebno biće. Sve što se zahteva jeste da ličnost voli nekoga drugog. Evo, još jednom, Krejgovog argumenta:

Kao najveće zamislivo biće, Bog mora biti savršen. A savršeno biće mora biti biće ljubavi. Jer ljubav je moralno savršenstvo; bolje je za ličnost da voli nego da ne voli. Bog stoga mora biti savršeno biće ljubavi. A sama priroda ljubavi jeste da sebe daruje. Ljubav se pruža ka DRUGOJ LIČNOSTI, umesto da se u potpunosti usredsređuje na samu sebe. Dakle, ako Bog po samoj svojoj prirodi savršeno voli, on mora darivati sebe u ljubavi drugome. Ali ko je taj drugi? To ne može biti NIJEDNA STVORENA LIČNOST, budući da je stvorenje rezultat Božje slobodne volje, a ne rezultat njegove prirode. Voleti pripada samoj Božjoj suštini, ali stvarati ne pripada njegovoj suštini. Možemo, dakle, zamisliti mogući svet u kome Bog savršeno voli, a ipak NE POSTOJE STVORENE LIČNOSTI. Stoga STVORENE LIČNOSTI ne mogu dovoljno objasniti koga Bog voli. Štaviše, savremena kosmologija čini uverljivim da stvorene ličnosti nisu oduvek postojale. Ali Bog večno voli. Dakle, i opet, STVORENE LIČNOSTI same nisu dovoljne da objasne to što Bog savršeno voli. Iz toga sledi da drugi kome je Božja ljubav nužno usmerena mora biti unutar samoga Boga.

Drugim rečima, Bog nije jedna jedina, izolovana LIČNOST, kako drže unitarijanski oblici teizma poput islama; već je Bog mnoštvo LIČNOSTI, kako potvrđuje hrišćansko učenje o Trojstvu. Prema unitarijanskom shvatanju, Bog je LIČNOST koja suštinski ne daruje sebe u ljubavi DRUGOME; on je suštinski usredsređen samo na sebe. Stoga on ne može biti najsavršenije biće. Ali prema hrišćanskom shvatanju, Bog je trijada LIČNOSTI u večnim odnosima samodarujuće ljubavi. Dakle, budući da Bog suštinski voli, učenje o Trojstvu je uverljivije od bilo kog unitarijanskog učenja o Bogu. (Naglasak naš)

Primetite da dr Krejg govori o ličnostima i o ljubavi prema drugoj ličnosti. On ne kaže ništa o bićima koja vole druga bića. Andalusi, dakle, u suštini izvrće Krejgov stav kako bi napao slamnatog protivnika.

Uz to rečeno, budući da postoje tri različite Ličnosti Božanstva koje vole jedna drugu, to znači da hrišćansko poimanje Boga ispunjava uslove za savršenu ljubav, te je stoga hrišćanski Bog najveće zamislivo Biće.

Andalusijev argument dalje, mada prećutno, upodobljava Boga njegovom stvorenju. Uostalom, reći da i po hrišćanskom shvatanju Bog suštinski voli samoga sebe znači u osnovi izjednačiti Božji način postojanja sa načinom postojanja njegovih stvorenja. Stoga, kao što ljudsko biće koje voli samo sebe ne bi predstavljalo ispoljavanje savršene ljubavi, već bi se smatralo prilično sebičnim činom, tako ni Bog koji voli sebe ne bi bio najveći dokaz nesebične ljubavi, prema Andalusijevoj karikaturi hrišćanskog stava.

Problem sa ovim argumentom jeste to što Božje Biće nije poput njegovog stvorenja, budući da je on tro-Ličan, dok su stvorenja poput ljudi većinom jedno-lična. Tako, dok ljubav ljudskog bića prema samom sebi ne bi bila izraz nesebične ljubavi, Božja ljubav prema sebi to ipak jeste, jer nije reč o jednoj Ličnosti koja voli samu sebe, već o tri različite Ličnosti koje vole jedna drugu.

Zaključno, moramo reći da Abdulah Al-Andalusi nije uspeo da pokaže nijedan stvarni nedostatak u argumentu dr Krejga. Zapravo, videli smo da mnogi od njegovih sopstvenih prigovora zapravo pretpostavljaju i potvrđuju da je Krejgovo rasuđivanje logički valjano.

Takođe smo videli da hrišćansko poimanje Boga savršeno odgovara definiciji najvećeg zamislivog Bića, budući da hrišćanski Bog savršeno voli i da je zaista ispoljio najveće ispoljavanje ljubavi koje se može zamisliti.

Dalje smo pokazali da je islamsko poimanje Boga i moralno neadekvatno i filozofski sporno, i da islamski bog nije samodovoljan budući da mu je potrebno njegovo stvorenje.

Stoga islamsko poimanje boga treba odbaciti, budući da ono ponižava Boga i pretvara ga u kontingentno biće. Islam postavlja nesavršenu i neadekvatnu figuru čija ljubav, prema rečima Gospoda Isusa, nije veća od ljubavi koju ispoljavaju nesavršeni grešnici, budući da on voli samo one koji vole njega ili čine dobro.

Sledeći hrišćanski autori pokazuju zašto je islamsko poimanje boga moralno i filozofski odbojno, dok hrišćansko nije:

„Postoji nešto duboko nesavršeno i stoga nedovoljno božansko u usamljenoj božanskoj jedinki. Ako je takva jedinka ljubav, ona mora deliti, a deljenje sa konačnim bićima kakva su ljudi nije deljenje čitave sopstvene prirode i stoga je nesavršeno deljenje. Ljubav božanske jedinke mora se ispoljiti u deljenju sa drugom božanskom jedinkom, a to (da bi se očuvalo božansko jedinstvo) znači (u nekom smislu) unutar Božanstva, to jest u uzajamnoj zavisnosti i podršci.“ (Ričard Svinbern, The Christian God [Oxford University Press, USA, 24. novembar 1994], str. 190)

„Od svih bogova u svim religijama sveta, jedino je trojedini Bog Biblije istinski i potpuno ličan. Ova tačka se često ne uviđa, pa ćemo se na njoj nakratko zadržati. Najpre, razmotrimo nehrišćanski teizam koji prihvataju Jevreji i muslimani, veru u jednog jedinog boga koji vlada svetom. Sam po sebi, teizam neće biti dovoljan da nam pruži istinski ličnog boga, jer bog koji je posve i prosto jedan – puka monada – nema svojstva za koja znamo da su bitna za ličnost. Iako je apsolutna monada, poput boga islama, najuzvišenija nehrišćanska ideja božanstva, monada je biće koje je večno samo – bez drugoga koga bi volelo, bez drugoga sa kojim bi opštilo i bez drugoga sa kojim bi imalo zajedništvo. U slučaju takvog usamljenog boga, ljubav, zajedništvo i opštenje ne mogu biti bitni za njegovo biće. Zaista, oni uopšte nisu deo monade. Ali bez tih svojstava teško je zamisliti da je tako zamišljeno božanstvo u bilo kom smislenom pogledu lično. Zamisliti boga koji ne poznaje ljubav, boga koji nikada nije delio, kome je odnos sa drugim večno nebitan, znači zamisliti apstrakciju, ideju ili stvar pre nego ličnost.

„Ako bi, da bi svog boga učinio ličnim, vernik takvog božanstva ustvrdio da je njegov bog voleo svet nakon što ga je stvorio, ishod bi bio bog koji se menja u vremenu i kome je svet potreban da bi uzrastao do samoostvarenja kao bog ljubavi – bog koji postaje ličan tek uz pomoć stvorenja. Pretpostavimo da neko ustvrdi da je monada volela svet od večnosti? Tada bi ličnost tog božanstva i njegovo svojstvo ljubavi i dalje zavisili u svom postojanju od sveta koji je stvorio. Stvaranje bi bilo nužan čin samopostajanja. Jer, da to božanstvo nije stvorilo svet, ono ne bi moglo ostvariti ljubav koja je večno bila skrivena u njemu, čekajući svoje vreme da zasija.

„U oba slučaja imali bismo neku vrstu teizma. Oba slučaja bila bi pokušaji da se dobije monada kojoj ljubav nešto znači. Međutim, ti pokušaji uspevaju da monadu uzdignu etički time što je ontološki snižavaju, jer ona više nije apsolutna, više nije transcendentna. Morali bismo priznati da ona više ne bi mogla istinski biti bog i da bog koji se menja ili bog koji zavisi od sveta koji stvara nije dostojan da se smatra božanstvom. Bilo kako bilo, u oba ova slučaja, iako je ideja ljubavi uvezena u nedovršeni teizam, očigledno smo daleko od biblijskog pojma ličnog zajedništva ljubavi među jednakima. Naravno, ni pravoverni Jevreji ni pravoverni muslimani ne zamišljaju svog boga kao promenljivo ili kontingentno biće. Ne bi im palo na pamet da revidiraju svoja shvatanja boga kako bi poboljšali njegovu sliku i nadoknadili njegov nedostatak ličnih svojstava. Iz toga sledi da moraju biti zadovoljni bogom koji postoji u večnom vakuumu, iako će im iskušenje da monadi pripišu ličnost biti neodoljivo.“ (Ralf Alan Smit, Trinity and Reality: An Introduction To The Christian Faith [Canon Press, Moscow Idaho 2004], Drugo poglavlje. Lični Bog i Lična Reč, str. 18-19)

Smit ponavlja ovu misao kada na drugom mestu piše da,

„Trojedini Bog Biblije jedini je Bog koji je istinski i potpuno ličan. Razmotrite, na primer, koliko se Trojedini Bog razlikuje od jevrejskog i muslimanskog poimanja apsolutne monade. Najuzvišenija nehrišćanska ideja božanstva podrazumeva biće koje je večno samo – bez drugoga koga bi volelo, bez drugoga sa kojim bi opštilo i bez drugoga sa kojim bi imalo zajedništvo. U slučaju takvog usamljenog boga, ljubav, zajedništvo i opštenje ne mogu biti bitni za njegovo biće. Ali bez tih svojstava teško je zamisliti da je tako zamišljeno božanstvo uopšte zaista lično. Bog kome je odnos sa drugim večno nebitan jeste apstrakcija, ideja ili stvar pre nego ličnost.

„Ako bi, da bi svog boga učinio ličnijim, vernik takvog božanstva ustvrdio da je njegov bog voleo svet nakon što ga je stvorio, ishod bi bio bog koji se menja u vremenu. Ili, ako bi neko ustvrdio da je monada volela svet od večnosti, ličnost tog božanstva, ili barem njegovo svojstvo ljubavi, zavisila bi u svom postojanju od sveta koji je stvorio. Takođe je važno primetiti da je ideja boga koji voli svet koji će jednoga dana nastati daleko od biblijskog pojma ličnog zajedništva ljubavi među jednakima. U svakom slučaju, bog koji se menja ili bog koji zavisi od sveta koji stvara jeste manje od boga. Ni pravoverni Jevreji ni pravoverni muslimani ne zamišljaju svog boga kao promenljivog ili zavisnog od sveta. Moraju stoga da se pomire sa tim da veruju u boga koji postoji u večnom vakuumu, iako će im iskušenje da monadi pripišu ličnost biti neodoljivo.

„Kada bi muslimani i Jevreji dosledno primenili svoje shvatanje boga na svoj pogled na svet, pokazalo bi se da i ljudskoj ličnosti nedostaje krajnji smisao. To što čovek govori, smeje se i voli moglo bi u najboljem slučaju biti tek slučajna istina. U božanstvu ne bi postojalo ništa što bi odgovaralo takvim stvarima. I šta bi moglo značiti to da je čovek stvoren po liku takvog boga? Ako čovek treba da bude poput takvog boga, da li bi to značilo da je idealan život na ovom svetu onaj kome nedostaju ta lična svojstva? Treba li da se čovek raduje večnosti ćutljivog samosozercanja?

„Ni politeizam, koji možda deluje lično, ne može zaista pružiti izvor ličnog smisla. Jer, pored činjenice da se bogovi obično menjaju od mesta do mesta i od vremena do vremena, lična božanstva politeizma nisu krajnja. Njih same određuje viši princip, bilo sudbina ili nešto slično, što opet čini bezlično krajnjim. Kada se i sami bogovi bore da budu lični, oni ne mogu biti izvor ličnog smisla za čoveka.

„Samo u hrišćanskom učenju o Trojstvu postoji lični apsolut. U Ocu, Sinu i Duhu hrišćani obožavaju tri podjednako krajnje Ličnosti koje su sjedinjene u jednom Biću. Budući da ni Božja Jednost ni njegova Trojnost nisu prethodne jedna drugoj, i njegovo jedinstvo i njegova lična raznolikost jesu krajnji. Ljudi – stvoreni po Božjem liku kao ličnosti – imaju smisao, kako pojedinačno tako i kao rod, jer su lik Apsoluta. Zaista, celo stvorenje može se ispravno razumeti jedino u svetlu Troličnog Boga koji je sve stvorio da bi otkrio svoju slavu. Krajnje objašnjenje ne nalazi se u principima, niti u idejama, niti u konačnoj teoriji, već u Ocu, Sinu i Duhu – Ličnom Bogu. Sve stvari na svetu jesu ono što jesu po njegovoj volji – njime su i za njega stvorene i jedino u njemu opstaju (Kol. 1:16-17). Istorija sveta nije ništa drugo do ostvarenje njegovog plana „koji sve čini po savjetu volje svoje“ (Ef. 1:11b).“ (Smit, Trinity and Covenant: Christian Worldview, Prvo poglavlje. Merilo saveza)

U svetlu ovih činjenica, čovek bi stoga trebalo da odbaci islam i njegovog boga i prihvati hrišćansko poimanje Boga, budući da ono nije samo moralno adekvatno i filozofski utemeljeno, već je i istinito!

Povezani članci

Da li je islamsko poimanje Boga moralno neadekvatno?
Nužnost Trojstva
Trojstvo i Božje svojstvo ljubavi
Alahova potreba za grešnicima

Napomene

(1) Zanimljivo je videti kako ovi konkretni islamski tekstovi zapravo pobijaju sledeću tvrdnju koju je izneo Andalusi:

Štaviše, reći da Bog poseduje svojstvo prema kome „po samoj svojoj prirodi, on mora darivati sebe u ljubavi drugome.“, znači tvrditi da je Bogu POTREBNO nešto drugo osim njegovog (apsolutno nedeljivog) sopstva. Bogu ne može biti potrebno da čini bilo šta, budući da je nestvoren i nezavisan. On stoga ne poseduje urođene želje, nagone ili motive koji ga UZROKUJU da čini dela. Jer, kada bi posedovao nagone, prirode ili želje koje su suštinski deo njega samoga, postavilo bi se pitanje ‚ko je stvorio te uzroke koji uzrokuju prvi uzrok (tj. Boga)?‘

Ispravan i racionalan zaključak jeste da Bog ne poseduje nikakve potrebe bilo koje vrste, jer nema ‚prirodu‘ niti nagone koji ga podstiču na dela (tj. koji bi bili prvi uzrok pre njega samoga). Bog dakle nije stvorenje koje pokreće sopstvena priroda; naprotiv, Bog nema određenu prirodu, budući da ga niko nije odredio. Već on određuje svoju volju onako kako mu je drago.

Osim što pogrešno tumači Krejgov argument, Andalusi se ovde suprotstavlja Muhamedovim učenjima, kao što pokazuju predanja koja smo ranije naveli. Uostalom, ako je Alah zaista bio slobodan od svake potrebe ili želje, zašto je onda stvorio džine i ljude da ga obožavaju? Zašto je stvarao sa ciljem da ga drugi upoznaju, ako je Alah zaista slobodan od svih želja? Očigledno je da je na Andalusijevo shvatanje Boga uticala grčka filozofija i/ili srednjovekovna hrišćanska teologija, a ne Kuran ili Muhamedov sunet.

(2) Da čitaoci ne bi pogrešno razumeli, ne tvrdimo da Bog postoji u vremenu niti da nije stvorio vreme. Ono što kažemo jeste da je odnos između Boga i vremena mnogo složeniji nego što Andalusijeve izjave sugerišu. Činjenica je da je Božji odnos prema vremenu jedan od onih paradoksa koje konačni umovi nikada neće moći potpuno da shvate ili usklade.