Novozavetni naučnik o 1. Korinćanima 8:6 · Apologetizam by Sam Shamoun

Navodiću tumačenje 1. Korinćanima 8:4-6, naročito 6. stiha, poznatog novozavetnog naučnika Majkla F. Birda. Bird se slaže da 6. stih deli Šemu, naziv koji se daje Ponovljenim zakonima 6:4, koju su Jevreji recitovali dvaput dnevno, između Oca i Sina. Evo šta taj stih kaže:

„Čuj, Izrailju: Gospod je Bog naš jedini Gospod.“

„Čuj, Izrailju: Gospod je Bog naš jedini Gospod.“ LXX

Bird, zajedno sa nizom novozavetnih naučnika, u ovom odlomku vidi pohrišćanjeni, odnosno hrišćanski oblik Šeme. Formulacija iz 1. Korinćanima 8:6 navodi Birda na uverenje da su Pavle i rani hrišćani poistovećivali i ispovedali Isusa kao tog jednog JHVH/Gospoda iz Šeme.

Imajući prethodno u vidu, sada prelazim na citate. Sav naglasak je moj.

Zaključak o Isusovom božanstvu teško da je neopravdan, s obzirom na izričite novozavetne tvrdnje o Isusu. U Jevanđelju po Jovanu, Isus je „Logos (Riječ)“ koji je bio „u Boga“, koji „Logos bješe Bog“ i koji „postade tijelo“ (Jovan 1:1-2, 14), božanski Sin koji sebe čini „jednak Bogu“ (Jovan 5:18), koji izjavljuje da svi treba da „Da svi poštuju Sina kao što poštuju Oca.“ (Jovan 5:23), i koga Toma, u njegovom vaskrslom telu, oslovljava kao „Gospod moj i Bog moj!“ (Jovan 20:28). Ako pogledamo Pavlov korpus, Isus se naziva „velikoga Boga i Spasa našega“ (Titu 2:13) i — uz izvesne gramatičke pretpostavke — predmet je slavljenja kao „Hristos po tijelu, koji je nad svima Bog blagosloveni u vijekove. Amin.“ (Rimljanima 9:5). Tome bismo mogli dodati razne starozavetne tekstove o Jahveu koje Pavle primenjuje na Isusa (npr. Ponovljeni zakoni 6:4 u 1. Korinćanima 8:4-6; Isaija 45:23 u Filipljanima 2:9-11), kao i čuda nad prirodom koja jevanđelisti pripisuju Isusu, gde on ispoljava teofanijske osobine poput hodanja po vodi (Marko 6:45-53). Daleko je verovatnije nego ne da novozavetni korpus u celini poistovećuje Isusa sa božanskim bićem i pripisuje mu svojstva božanstva.1 (Bird, Jesus Among the Gods: Early Christology in the Greco-Roman World [Baylor University Press, Waco, TX 2022], str. 10)

Peto, bilo bi naprezanje izvesnih monoteističkih osetljivosti uključiti anđeosku figuru u Šemu (Ponovljeni zakoni 6:5) kao što Pavle čini sa Isusom Hristom (1. Korinćanima 8:6).383 Poznanje jednoga Boga nasuprot idolima i za razliku od mnogih bogova i gospodara (1. Korinćanima 8:1-5) uključuje prvenstvo „jednoga Boga Oca“ kao Tvorca, zajedno sa „jednoga Gospoda Isusa Hrista“ kao demijurgom i izbaviteljem (1. Korinćanima 8:6). Važno je da Isus nije drugi bog pored Boga Oca ili ispod njega, već se Božja jednost (eis) pripisuje i njemu, kao i isključivost Izrailjeve odanosti jednome Bogu iz Šeme. Pored toga, ta jednost dejstvuje samo u kontekstu jedinstva Boga i Isusa, budući da su oni „Ali mi imamo“.384 Anđeli nemaju udela u monoteističkoj ispovesti, u njenoj isključivoj odanosti, niti u načinu izbavljenja koji izbavljene stavlja u odnos sa njima! Tilingov zaključak je umestan: „Ne postoji nijedan anđeo niti posredničko biće bilo koje vrste ni u jednom tekstu koji bi bio paralela načinu na koji Pavle govori o ovom odnosu prema Hristu. Naprotiv, način na koji Pavle opisuje odnos između Hrista i hrišćana analogan je jedino odnosu između Izrailja i JHVH.“385

383 Ovde se ne slažem sa Makgratom (Only True God, 39-44) da Pavle u Šemi uključuje Isusa uz Boga kao zamenika, a ne pored Boga kao ravnog njemu. Pavle, poput Filona (Her. 166; Plant. 86; Somn. 163; Abr. 121, 124; Mos. 2.99-100; Spec. leg. 1.30, 307), deli stvaralačku i izvršnu funkciju jednoga Boga Izrailjevog, u Pavlovom slučaju, između Boga Oca i Gospoda Isusa Hrista. Pavle, izgleda, može neusiljeno da dovodi Isusa Hrista u odnos prema Bogu u smislu „podređenosti, usklađenosti i pripadnosti“, istovremeno izjavljujući da Hristovo „poreklo i suštinsko biće … u potpunosti pripada Božjoj strani“ (Udo Schnelle, Apostle Paul: His Life and Theology [Grand Rapids: Baker, 2005], 396-97). Za Feldmajera i Špikermana (God Becoming Human, 252): „Kada je reč o Hristu, to znači da upravo time što se slobodno pokorava Ocu i pušta da jedino Bog bude Bog, on kao Sin postaje potpuno jedno sa Ocem. Zato su dominacija i podređenost neadekvatni pojmovi za odnos između Oca i Sina. Taj odnos određen je uzajamnim deljenjem; i to je biblijsko nasleđe.“ (Isto, str. 261-262)

(a) U 1. Korinćanima 16:22 imamo nastavak obrasca odanosti Isusu koji se pokazuje kroz čitavu poslanicu. Monoteističku ispovest iz Ponovljenih zakona 6:4, koja se odnosi na jednoga Boga i jednoga Gospoda Izrailjevog, Pavle je u 1. Korinćanima 8:6 razdelio tako da obuhvata jednoga Boga Oca i jednoga Gospoda Isusa Hrista. Zatim, u 1. Korinćanima 16:22, zapovest da se ljubi Bog iz Ponovljenih zakona 6:5 Pavle primenjuje na Gospoda Isusa. Takva ljubav ima karakter savezne vernosti, a odsustvo takve ljubavi stavlja čoveka pod savezno prokletstvo. Pavle vezuje Isusa za Boga Izrailjevog unutar matrice božanskog obožavanja (1. Korinćanima 1:2; 11:26; 12:3), božanske vernosti (1. Korinćanima 1:9; 10:13), božanske jednosti (1. Korinćanima 8:4-5), istrajne vere (1. Korinćanima 2:5; 16:13), ljubavne odanosti i buduće nade (1. Korinćanima 1:7-8; 12:3; 16:22). Dakle, identitet Gospoda Isusa i vrsta odanosti koja mu priliči određeni su izrailjskim tradicijama monoteističke pobožnosti i obavezama savezne vernosti Jahveu.694 (b) Primena jezika gospodstva na Isusa vrši se u „kultnom“ okviru, možda evharistijskom (1. Korinćanima 11:26; Did. 10.3), prizivanjem Isusa kao božanstva, što ukazuje na to da je Isus predmet božanskog obožavanja.695 (Isto, str. 372)

Drugo, sheme u kojima se Isus poistovećuje sa stvaralačkim delovanjem Boga, bilo kao posrednik stvaranja bilo kao sustvaralac sa Bogom Ocem, a koje odvajaju Boga od stvorenja, označavaju izrazito jevrejsko merilo božanstva i ukazuju na snažno povezivanje Isusa sa Bogom Izrailjevim.8 Teolozi poput Irineja svakako su učvrstili podelu između Boga/Hrista i stvorenja, ali Irinej ovde nije radikalno inovirao, već je radio sa ranijim tekstovima i tradicijama iz jevrejskog i hrišćanskog korpusa. Naravno, svakako je tačno da nisu sve hristološke sheme postavljale Isusa kao posrednika stvaranja. Mnogi gnostici nisu pripisivali Isusu demijuršku funkciju, osim možda kao čuvaru pleroma. Mnoge egzaltacionističke i adopcionističke hristologije mogle su videti Isusa kao ljudsko biće uzdignuto u božanstvo unutar stvorenog poretka i učiniti ga obogotvorenim čovekom. Ipak, poistovećivanje Isusa sa posrednikom stvaranja neverovatno je značajno. Grčko-rimski filozofi mogli su govoriti o božanskom tvorcu, ali se vrhovnim bogovima, Zevsu i Jupiteru, obično nije pripisivala stvaralačka funkcija; oni su bili potomci starih bogova, Krona i Saturna. Olimpski bogovi nisu bili toliko tvorci sveta koliko najmoćnije sile koje prožimaju svet. Iako je vrlo malom broju posredničkih figura pripisivana demijurška uloga ili posrednička funkcija u stvaranju, to nije bilo bez presedana. Premudrosti i anđelima ponekad je davana stvaralačka uloga, kao i Platonovom demijurgu sa mladim bogovima i Filonovom Logosu. Čak je i vavilonsko božanstvo Marduk među božanskim bićima koja stvaraju. Pa ipak, i ti bogovi-tvorci i demijurške figure i sami su stvorena bića, i u tome je razlika. Pripisivanje stvaralačke funkcije Hristu ne bi ga samo po sebi činilo jedinstvenim po vrsti niti bi zahtevalo njegovo uzdizanje unutar božanske hijerarhije. Međutim, kada se Hristos smatra večnim, kada se postavlja iznad anđela i sila i kada mu se pripisuje stvaralačka funkcija, to je odlučujuća tačka. Stoga, kada su rani hrišćani ispovedali Isusa kao onoga kojim je ili kroz koga je „sve“ stvoreno (1. Korinćanima 8:6; Kološanima 1:15-18; Jevrejima 1:2; Odes Sol. 16.19; Jovan 1:3; Otkrivenje 3:14; Keryg. Pet. 2; Herm. 3.4; 91.5; Diogn. 7.2; Justin, 1 Apol. 6.3; Irinej, Haer. 4.11.1), sa apsolutnom preegzistencijom, pa ČAK I VEČNOŠĆU (Jovan 1:1-2; 17:5; Pol. Phil. 14.3; Diogn. 11.5), i kada su ga razlikovali od posredničkih figura i uzdizali iznad njih (1 Clem. 36.2; Mart. Pol. 14.1; Herm. 59.2; Ascen. Isa. 4.14; 9.28; Irinej, Haer. 1.22.1; 3.11.1-2; 4.7.4; 5.18.1; Epid. 10; 40; 94; Gos. Pet. 39-40; Atinagora, Leg. 10.2, 5; 24.2; Diogn. 7.2-4; Justin, 1 Apol. 52.3; Tertulijan, Carne 14.1-2; 6.3; Ps.-Clem. Rec. 1.45; 2.42; Hom. 18.4; Origen, Cels. 5.4-5), stavljali su ga NA STRANU NESTVORENOG BOGA KOJI STVARA, za razliku od stvorenih božanstava-tvoraca i njihovog stvorenja.

I opet, ono što je znakovito jeste to što se sve ovo izriče u okvirima monoteizma ukorenjenog u Svetom pismu. Već kod Pavla (1. Korinćanima 8:6) vidimo da Hristos kao božanstvo-tvorac ne ugrožava božanstvo Boga Oca, kao da je Hristos suparničko i buntovno pod-božanstvo; naprotiv, jezik iz Ponovljenih zakona 6:4 pokazuje da Hristos deli još više Očevog božanskog identiteta KAO NESTVORENI TVORAC.9 Pored toga, uvodni stihovi Jovanovog prologa prikazuju Logos kao stvaralačko oruđe jednog, istinitog, nestvorenog Tvorca i nagoveštavaju učešće Logosa u samom Božjem biću (Jovan 1:1-3). Dakle, kao što sam rekao, nekim posredničkim figurama mogla se pripisati relativna preegzistencija i stvaralačka posrednička funkcija (npr. Premudrosti, Filonovom Logosu, ponekad anđelima), ali samo kod Isusa nalazimo apsolutnu preegzistenciju, večnost i stvaralačku posredničku funkciju.10 Isusova večnost i njegova uloga posrednika stvaranja podrazumevale su da je on „NESTVORENI“ Bog, i upravo to čini da se predstave o Isusu izdvajaju među božanstvima-tvorcima i drugim posredničkim figurama koje povlače poluge u stvaralačkom delu. Bihnerovim rečima: „predstava o bilo kakvom učešću u stvaranju ili o stvaralačkom posredovanju ne može se dokazati ni za jednu eshatološku spasiteljsku figuru nezavisno od ranog Isusovog pokreta“,11 i „specifično jovanovsko shvatanje Hristove preegzistencije zapravo služi tome da opiše Logos, odnosno Hrista, kao onoga koji učestvuje u suštini jednoga Boga Izrailjevog i time svedoči o božanstvu koje nadilazi božanstvo drugih jevrejskih posredničkih figura“.12

Treće, pored toga što liči na posredničke figure antike, Isus liči i na Boga koji je iznad posredničkih figura antike. Kris Tiling ukazuje na to kako odnos Jahve–Izrailj u jevrejskoj svetoj književnosti odražava odnos Hristos–vernik u 1. Korinćanima. Takođe, Isus, kao „Gospod slave“, više liči na „Gospoda duhova“ iz 1. Enoha nego na „Sina čovečijeg“ iz 1. Enoha.13 Ili pak, u Filipljanima 2:6-11, uprkos svim paralelama sa Adamom, Premudrošću ili carskom apoteozom, Pavle uzvišenog Isusa prikazuje po liku kyriosa Deutero-Isaije. Doduše, jezik o Bogu može se naći primenjen na razne posredničke figure — 4Q491c i 11QMelch su očigledni primeri — a čini se da Jahoel nosi božansko ime. Međutim, primena titule kyrios, ne tek kao kraljevske titule, već kao predstavljanja božanskog imena i označitelja vrhunske suverenosti Boga Izrailjevog, i to na ljudsku figuru, nema tačnu paralelu.14 Čak je i Buset, koji je verovao da je podsticaj za primenu titule kyrios na Isusa došao iz helenističkih vladarskih kultova, prepoznao da je sadržaj Isusa kao kyriosa bio oblikovan jevrejskom tradicijom isključivog obožavanja Jahvea: „Duh nepobedivog i postojanog starozavetnog monoteizma prenet je na obožavanje Kyriosa i na veru u Kyriosa!“15

Mapiranje paralela između Isusa i posredničkih figura, koliko god bilo korisno, možda razotkriva našu pristrasnost, budući da smo olako pretpostavili da uzrok i poređenje za Isusov božanski status potiču od tih posredničkih figura. Ali šta ako smo gledali na pogrešnom mestu? Šta ako najprikladniji analogon Isusovom božanstvu nije nijedan pojedinačni uzvišeni čovek ili posrednička nebeska sila, već Bog koji prebiva iznad sila? Da li je Isus poput enohovskog Gospoda duhova ili enohovskog Sina čovečijeg? Da li je Isus paralela Premudrosti ili je poput Boga Svevišnjeg iz Premudrosti Solomonove i Ben Siraha? Da li je Isus poput Jahoela ili poput Boga koji šalje Jahoela Avramu? Pretpostavljam da je odgovor „pomalo od oboje“, ali proučavanje paralela i uporednih posrednika retko uzima u obzir književne predstave Boga uz proučavanje posredničkih figura.16 (Isto, str. 385-387; naglasak moj)

Ovi osobeni aspekti uglavnom proističu iz jevrejskih specifičnosti. Ogromna većina osobenih tačaka nalazi svoj najprirodniji analogon u jevrejskom mesijanizmu i njegovom pripisivanju nadljudskih osobina Mesiji, kao i u jevrejskim tradicijama premudrosti sa njihovim shvatanjem Premudrosti ili Logosa kao opunomoćenog posrednika. Ako kopamo dublje, mogli bismo reći da samo Bog Izrailjev može imati raspetog Mesiju koji je vaskrsnut i uzvišen njemu zdesna. Samo Bog Izrailjev može pozvati Sina da sa njim sustvara. Samo Bog Izrailjev može podeliti svoje božansko ime sa mesijanskim gospodom. Samo Bog Izrailjev daje Duha da obnovi Izrailj, da oživi ljude, vaskrsne mrtve i spase stvorenje. Samo je jevrejska religija sa svojim shvatanjem monoteizma i božanskog delovanja mogla da se preobrazi u začetni trinitarizam. Drugim rečima, Isus ne bi mogao biti ona vrsta božanstva kakvom se smatralo bez jevrejskih tekstova i tradicija u kojima je njegovo božanstvo artikulisano. Ne postoji paganska verzija 1. Korinćanima 8:6. Dalje, dok Jovan 1:1-3 ima savršenog smisla unutar stoicizma ili unutar helenističkog judaizma, Jovan 1:14 i 18 nemaju ga bez preobražaja monoteizma i mesijanizma u oblike koje su poprimili u ranom hrišćanstvu.

Dozvolite mi da se vratim korak unazad i iznesem važnu ogradu. Isusovo božanstvo ne zavisi od svoje jedinstvenosti ili osobenosti. Moramo izbeći prividno ubedljivo rezonovanje koje glasi: Isus učestvuje u posebnom obliku ili funkciji koja se odnosi samo na Jahvea, u obliku ili funkciji koja nema paralelu u grčko-rimskoj religiji, dakle, Isus je potpuno božanski.21 To nije moj argument, jer sam upravo tvrdio da je Isus u mnogo čemu sličan jevrejskim i grčko-rimskim posrednicima i da njegovo božanstvo zbog toga nije ništa manje. Isus je prikazivan kao božanski na razne načine u mnogolikim hrišćanstvima od Pavla do Arija. Suština moje pesme jesu tri stvari: (1) Isus je često tretiran kao više od posrednika, kao bliži apsolutnom božanstvu, bilo kao nerođeni i večni bilo kao istiniti i živi Bog; (2) postoje razlike u odnosu na posredničke figure, ponegde čak i osobenost, koje uglavnom proističu iz jevrejskog konteksta u kojem se Isus poistovećuje kao onaj koji je pod Bogom Izrailjevim, pored njega i sjedinjen sa njim na izuzetno snažne načine; i (3) čini se da je rana hristologija crpla iz jevrejske tradicije, ali je istovremeno namerno građena tako da odzvanja u širim helenističkim tradicijama. (Isto, str. 391-392; naglasak moj)

Dodatna literatura

1. Korinćanima 8:6: Hrišćanska Šema

ČUJTE, HRIŠĆANI: JHVH ISUS JE JEDAN!

Hrišćanska Šema: ispovedanje Isusa kao Jahvea Boga Sina

HRIŠĆANSKA ŠEMA

ISUS HRISTOS: JEDAN GOSPOD IZ ŠEME

ISUS: JEDINI ADONAJ JHVH

Pohrišćanjivanje starozavetne Šeme

Isus – jedan Gospod iz Šeme [1. deo]

Binitarna priroda Šeme [6. deo]

Pavle kaže da postoji samo jedan Bog, a to je Otac, što znači da Isus nije Bog

ISUS HRISTOS: VRHOVNI NAD SVIM STVORENJEM