Muratorijev kanon
Muratorijev kanon označava fragment koji navodi spisak knjiga koje su crkve drugog veka smatrale autoritativnim i kanonskim. Budući da se datira u približno 170. godinu nove ere, on postaje veoma važan svedok kanona koji je prihvatala Crkva u celini. Sav naglasak je moj:
Muratorijev fragment je najstariji poznati spisak novozavetnih knjiga. Otkrio ga je Ludoviko Antonio Muratori u jednom rukopisu u Ambrozijanskoj biblioteci u Milanu i objavio 1740. godine. * Naziva se fragmentom zato što mu nedostaje početak. Iako je rukopis u kome se nalazi prepisan tokom sedmog veka, sam spisak se datira u oko 170. godinu, jer se njegov autor na episkopat Pija I Rimskog (umro 157) poziva kao na nedavan. Pominje samo dve Jovanove poslanice, ne opisujući ih. Petrov apokalipsis se pominje kao knjiga za koju „neki od nas ne dopuštaju da se čita u crkvi.“ Veoma korisna i detaljna rasprava o ovom dokumentu nalazi se u knjizi Brusa Mecgera The Canon of the New Testament (Oxford: Clarendon Press, 1987), str. 191-201. Ispod je Mecgerov engleski prevod kritički ispravljenog teksta Fragmenta, iz Dodatka IV iste knjige (str. 305-7). Navodim Mecgerove fusnote, sa njihovom izvornom numeracijom, i dodajem nekoliko sopstvenih dopunskih fusnota. —M.D.M.
* Ludovico Antonio Muratori, ur., Antiquitates Italicae Medii Aevi, v. 3 (ex typographia Societatis palatinæ, Mediolani, 1740). Pretisak u Bolonji, 1965.MURATORIJEV KANON
Sledeći prevod uglavnom prati ispravljeni tekst koji je priredio Hans Lietzmann, Das Muratorische Fragment und die Monarchianischen Prologue zu den Evangelien (Kleine Texte, i; Bonn, 1902; 2. izd., Berlin, 1933). Zbog jadnog stanja latinskog teksta ponekad je teško znati šta je pisac nameravao; zato su uz nekoliko izraza dati alternativni prevodi (u zagradama). Prevodilačka proširenja data su u uglastim zagradama. Brojevi označavaju redove izvornog teksta. Za raspravu vidi gore poglavlje VIII.1, gde su ponekad dati slobodniji prevodi umesto sledećeg doslovnog prevoda.
. . . kojima je ipak bio prisutan, pa ih je tako i uvrstio [u svoje izlaganje]. [1] (2) Treća knjiga jevanđelja jeste ona po Luki. (3) Luka, poznati lekar, posle Hristovog vaznesenja, (4-5) kada ga je Pavle poveo sa sobom kao revnitelja za zakon, [2] (6) sastavio ju je u svoje ime, prema [opštem] uverenju. [3] Ipak, ni on sam nije (7) video Gospoda u telu; i zato, koliko je mogao da utvrdi događaje, (8) tako i počinje da priča priču od rođenja Jovanovog. (9) Četvrto od jevanđelja jeste Jovanovo, [jednog] od učenika. (10) Svojim saučenicima i episkopima, koji su ga podsticali [da piše], (11) rekao je: ‚Postite sa mnom od danas tri dana, i šta (12) bude otkriveno svakome (13) kažimo jedan drugome.‘ Iste noći bi otkriveno (14) Andriji, [jednom] od apostola, (15-16) da Jovan treba sve da zapiše u svoje ime, dok bi svi ostali to pregledali. I tako, iako se različiti (17) elementi [3a] mogu učiti u pojedinim knjigama jevanđelja, (18) to ipak ne čini nikakvu razliku za veru (19) vernika, budući da je jednim vladajućim [3b] Duhom sve (20) objavljeno u svima [jevanđeljima]: o (21) rođenju, o stradanju, o vaskrsenju, (22) o životu sa njegovim učenicima, (23) i o njegovom dvostrukom dolasku; (24) prvom u poniznosti, kada je bio prezren, koji se već dogodio, (25) drugom, slavnom, u carskoj sili, (26) koji je još u budućnosti.
Kakvo je (27) onda čudo ako Jovan tako dosledno (28) pominje ove pojedinosti i u svojim poslanicama, (29) govoreći o sebi: ‚Što smo videli svojim očima (30) i čuli svojim ušima i što su naše ruke (31) opipale, to vam pišemo? [4] (32) Jer on se na taj način ispoveda [kao] ne samo očevidac i slušalac, (33) nego i pisac svih čudesnih dela Gospodnjih, po njihovom redu. (34) Osim toga, dela svih apostola (35) zapisana su u jednoj knjizi. Za ‚čestitog Teofila‘ [5] Luka je sabrao (36) pojedinačne događaje koji su se odigrali u njegovom prisustvu — (37) kao što jasno pokazuje izostavljajući mučeništvo Petrovo (38) kao i Pavlov odlazak iz grada [Rima] [5a] (39) kada je putovao u Španiju.
Što se tiče poslanica (40-1) Pavlovih, one same čine jasnim onima koji žele da razumeju, koje su [to], odakle su i iz kog razloga poslate. (42) Najpre Korinćanima, zabranjujući njihove jeretičke raskole; (43) zatim, [6] Galatima, protiv obrezanja; (44-6) potom je Rimljanima pisao opširno, objašnjavajući poredak (ili, plan) Svetog pisma, i takođe da je Hristos njihovo načelo (ili, glavna tema). [6a] Potrebno je (47) da o njima govorimo jednoj po jednoj, budući da sam blaženi (48) apostol Pavle, sledeći primer svog prethodnika (49-50) Jovana, piše poimence samo sedam crkava, ovim redom: Korinćanima (51) prvo, Efescima drugo, Filipljanima treće, (52) Kološanima četvrto, Galatima peto, (53) Solunjanima šesto, Rimljanima (54-5) sedmo. Istina je da još jednom piše Korinćanima i Solunjanima radi opomene, (56-7) ali se jasno prepoznaje da je jedna Crkva raširena po celom prostranstvu zemlje.
Jer i Jovan u (58) Apokalipsi, iako piše sedam crkava, (59-60) ipak govori svima. [Pavle je takođe napisao] iz naklonosti i ljubavi jednu Filimonu, jednu Titu i dve Timoteju; i one se drže svetima (62-3) u poštovanju saborne Crkve, radi uređenja crkvene discipline. U opticaju je i [poslanica] (64) Laodikejcima, [6b] [i] druga Aleksandrijcima, [6c] [obe] krivotvorene u Pavlovo (65) ime radi [širenja] Markionove jeresi, i još nekoliko drugih (66) koje se ne mogu primiti u sabornu Crkvu (67)— jer ne priliči da se žuč meša sa medom.
(68) Osim toga, Judina poslanica i dve gorepomenute (ili, one koje nose ime) Jovanove broje se (ili, upotrebljavaju) u sabornoj [Crkvi]; [7] i [knjiga] Premudrosti, (70) koju su napisali prijatelji [7a] Solomonovi njemu u čast. (71) Primamo samo apokalipse Jovanovu i Petrovu, (72) [7b] premda neki od nas nisu voljni da se ova druga čita u crkvi. (73) Ali Herma je napisao Pastira (74) sasvim nedavno, [7c] u naše vreme, u gradu Rimu, (75) dok je episkop Pije, njegov brat, zauzimao [episkopsku] stolicu (76) crkve grada Rima. [7d] (77) I zato ga zaista treba čitati; ali (78) on se ne može javno čitati narodu u crkvi ni među (79) Prorocima, čiji je broj potpun, [8] ni među (80) Apostolima, jer je posle [njihovog] vremena. (81) Ali od Arsinoja, ili Valentina, ili Miltijada ne prihvatamo baš ništa, (82) koji su takođe sastavili (83) novu knjigu psalama za Markiona, (84-5) zajedno sa Basilidom, azijskim osnivačem Katafrigijaca [8a] . . .
1 Značenje je možda to da je Marko rasporedio građu svog jevanđelja redom koji je naznačio Petar, koji je bio učesnik u opisanim događajima.2 Čitanje Fragmenta, quasi ut uris studiosum, „takoreći, kao revnitelj za (ili, učen u) zakon“, različito je tumačeno i/ili ispravljano. Na primer, Routh je iuris shvatio kao prevod του δικαιου, tj. Luka je revnovao za pravednost; Buchanan je ut iuris zamenio sa adiutorem, „pomoćnik“; Bartlet je pretpostavio da je prevodilac pročitao νοσου kao νομου (Luka je bio „proučavalac bolesti“); Zahn je ut iuris zamenio sa itineris, pozivajući se time na Lukinu spremnost da prati Pavla na njegovim putovanjima; Lietzmann je nagađao litteris, tj. Luka je bio vešt kao pisac. Harnack (Sitzungsberichte der königlich Preussischen Akademie der Wissenschaften [1903], str. 213) i Ehrhardt (nav. delo), koji zadržavaju iuris studiosus iz Fragmenta, ukazali su na to da bi se u stručnom jeziku rimskog prava to moglo odnositi na asesora ili pravnog stručnjaka koji je služio u osoblju rimskog činovnika. Iako je ovaj naziv bio u upotrebi pre vremena Justinijanovog Digesta (objavljenog 533) i tako bio dostupan prevodiocu Fragmenta, može se samo nagađati koji je grčki izraz predstavljao — pod pretpostavkom, naravno, da je Kanon izvorno sastavljen na grčkom (nažalost, nikakvu pomoć ne pruža David Magie, De Romanorum iuris publici sacrisque vocabulis sollemnibus in Graecum sermonem conversis [Leipzig, 1905]).Značajno je da latinski tekst Fragmenta izgleda da je bio izvor za Hromacija Akvilejskog, koji u svom komentaru na Mateja (napisanom između 398. i 407) o Luki govori ovako: Dominum in carne non vidit, sed quia eruditissimus legis erat quippe qui comes Pauli apostoli … (Vidi Joseph Lemarie, „Saint Chromace d’Aquilee temoin du Canon de Muratori“, Revue des etudes augustiniennes, xxiv [1978], str. 101-2).3 Ovde se ex opinione uzima kao ekvivalent za εξ ακοης. Drugi nagađaju ex ordine, što predstavlja καθεξης („uredan sled“, Luka 1:3).3a Latinski, principia. —M.D.M.3b Latinski, principali. —M.D.M.4 1. Jovanova 1:1-3.5 Luka 1:3.5a To jest, grad Rim. Ovaj nedostatak preciznosti jedan je od pokazatelja da je autor bio Rimljanin. —M.D.M.6 Slovo „b“ u latinskom tekstu ispred „Galatima“ možda pripada „Korinćanima“ (προς Κορινθιους Β’).6a Latinski, principium. —M.D.M.6b Tregelles piše: „Čini se nemogućim pretpostaviti da se ovde misli na kompilaciju izraza iz izvornih poslanica sv. Pavla, koja se često nalazi u latinskim rukopisima pod imenom Epistola ad Laodicenses. … čini se da je pisac mislio na Poslanicu Efescima, koju je Markion izmenio i kojoj je dao ovo ime, bilo kao deo svojih izmena, bilo možda zato što je svoj primerak dobio iz Laodikeje.“ (str. 47) —M.D.M.6c O Poslanici Aleksandrijcima, koja se ovde pominje, ništa nije poznato. —M.D.M.7 Možda je, kao što su Zahn (Geschichte, ii, 66) i drugi pretpostavili, ovde iz teksta ispala negacija.7a Tregelles predlaže da je latinski prevodilac ovog dokumenta grčko Philonos „Filon“ pogrešno shvatio kao philon „prijatelji“. Mnogi su u drevna vremena mislili da je takozvanu „Premudrost Solomonovu“ zapravo napisao Filon Aleksandrijski. —M.D.M.7b Petrov apokalipsis sa izvesnim maštovitim pojedinostima opisuje muke pakla i blaženstva neba. U rana vremena čitan je sa poštovanjem i korišćen za opomenu po crkvama. —M.D.M.7c Hermin Pastir jeste još jedno delo koje se u rana vremena mnogo čitalo. To je vrsta moralne alegorije, poput Banjanovog Hodočasnikovog puta, ali upečatljivija po tome što tvrdi da prenosi niz božanskih otkrivenja. —M.D.M.7d To bi bio Pije I, episkop Rima od oko 142. do 157. —M.D.M.8 Možda Fragmentista misli da postoje tri velika Proroka i dvanaest malih Proroka.8a Nekoliko reči koje slede iza ovoga nerazumljivo je, pa se fragment praktično ovde završava. —M.D.M. (Engleski prevod: Bruce M. Metzger)
Evo još jednog engleskog prevoda:
[1] . . . Ali on je bio prisutan među njima, pa je tako i zapisao [te činjenice u svom jevanđelju.]
[2] Treća knjiga jevanđelja [jeste ona] po Luki. [3] Luka, „taj“ lekar, [4] posle Hristovog vaznesenja, [5] kada ga je Pavle poveo sa sobom kao saputnika na svojim putovanjima, [6] [i pošto je sproveo] istraživanje, pisao je u svoje ime — [7] ali ni on nije video Gospoda u telu — [8] i tako, koliko je mogao da istraži, [9] tako i počinje da priča priču [počev] od rođenja Jovanovog.
[10] Četvrta [knjiga] jevanđelja jeste ona Jovanova, [jednog] od učenika. [11] Kada su ga njegovi saučenici i episkopi podsticali, rekao je: [12] „Postite zajedno sa mnom danas tri dana [13] i, što bude otkriveno svakome, kažimo [to] jedan drugome.“ [14] Te iste noći bi otkriveno Andriji, [jednom] od apostola, da Jovan, dok svi to pregledaju, treba da opiše sve stvari u svoje ime.
[15] I tako, iako bi se u odvojenim knjigama jevanđelja mogli učiti različiti počeci, [16] to ipak ne čini nikakvu razliku za veru vernika, [17] budući da je sve u svima [njima] objavljeno jednim vladajućim Duhom — [18] o [Njegovom] rođenju, o [Njegovom] stradanju, o [Njegovom] vaskrsenju, o [Njegovom] hodu sa Njegovim učenicima, [19] i o Njegovom dvostrukom dolasku: prvom u poniznosti, kada je bio prezren, koji je bio; drugom u carskoj sili, slavnom, koji tek treba da bude.
[20] Kakvo je onda čudo ako Jovan tako postojano iznosi pojedine [stvari] i u svojim poslanicama, govoreći o sebi: [21] „Što smo videli svojim očima i čuli [svojim] ušima i što su naše ruke opipale, to vam pišemo.“ [22] Jer on tako izjavljuje da je bio ne samo očevidac i slušalac, nego i pisac svih čudesnih dela Gospodnjih, po redu.
[23] Dela svih apostola, međutim, zapisana su u jednom svesku. [24] Luka je ukratko opisao „za“ čestitog Teofila pojedine [stvari] koje su se dogodile u njegovom prisustvu, [25] kao što očigledno pripoveda i o smrti Petrovoj (?) [26] i takođe o Pavlovom odlasku iz grada, dok je putovao u Španiju.
[27] Same Pavlove poslanice, međutim, pokazuju onima koji žele da znaju, koje su [to], iz kog mesta i iz kog razloga su poslate. [28] Najpre je pisao Korinćanima, opominjući protiv raskola jeresi; [29] zatim Galatima [opominjući protiv] obrezanja; [30] Rimljanima je, međutim, [pisao] prilično opširno, ukazujući nizom navoda iz Svetog pisma da je Hristos i njihova glavna tema (?).
[31] Ali je potrebno da o njima raspravljamo pojedinačno, [32] budući da je sam blaženi apostol Pavle, podražavajući primer svog prethodnika Jovana, pisao poimence samo sedam crkava [i] ovim redom: [33] Prva [poslanica] Korinćanima, druga Efescima, treća Filipljanima, četvrta Kološanima, peta Galatima, šesta Solunjanima i sedma Rimljanima.
[34] Ali, iako je dvaput pisao Korinćanima i Solunjanima, radi ukora (?), [35] ipak [je očigledno da] je poznato da je jedna Crkva raširena po celoj zemaljskoj kugli. [36] Jer i Jovan, iako je u Apokalipsi pisao sedam crkava, ipak govori svima njima.
[37] Ali on je [napisao] jednu [poslanicu] Filimonu i jednu Titu, ali dve Timoteju, radi naklonosti i ljubavi. [38] U čast Opšte Crkve, međutim, one su posvećene odredbom crkvene discipline.
[39] Postoji i [poslanica] Laodikejcima, i druga Aleksandrijcima, krivotvorene u ime Pavlovo prema Markionovoj jeresi. [40] Ima i mnogo drugih koje se ne mogu primiti u Opštu Crkvu, jer se žuč ne može mešati sa medom.
[41] Judina poslanica zaista, i dve sa natpisom „Jovanove“, prihvaćene su u Opštoj [Crkvi] —
[42] tako i Premudrost Solomonova, koju su njemu u čast napisali prijatelji. [43] Prihvatamo samo Apokalipse Jovanovu i Petrovu, iako neki od nas ne žele da se ona čita u Crkvi.
[44] Ali Herma je sastavio Pastira sasvim nedavno, u naše vreme, u gradu Rimu, dok je njegov brat Pije, episkop, zauzimao [episkopsku] stolicu grada Rima. [45] I zato ga zaista treba čitati, ali se ne može objavljivati narodu u Crkvi, [46] niti među Prorocima, jer je njihov broj potpun, [47] niti među Apostolima, jer je posle njihovog vremena (?).
[48] Ali od Arsinoja, ili Valentina, ili Metijada (?) ne prihvatamo baš ništa. [49] [Odbačeni su] i oni koji su sastavili novu knjigu Psalama za Markiona, zajedno sa Basilidom i Katafrigijcima iz Azije (?) . . . . (Latinski tekst i engleski prevod: Theron)
ZA DALJE ČITANJE
Biblijski kanon Grigorija Nazijanskog
Biblijske knjige Apostolskih kanona