Ljubav apostola Jovana prema izgubljenim ovcama Hristovim

Sledeća istorijska anegdota preuzeta je iz Jevsevijeve Crkvene istorije, Knjiga III. Ona pokazuje veliku ljubav koju je Jovan imao prema Hristovom stadu i njegovu spremnost da žrtvuje sve za njihovo spasenje. Sva isticanja su moja.

Poglavlje 23. Kazivanje o apostolu Jovanu.

1. U to vreme apostol i jevanđelist Jovan, onaj koga je Isus voleo, još uvek je živeo u Aziji, i upravljao crkvama toga kraja, pošto se posle smrti Domicijana vratio iz svog izgnanstva na ostrvu.

2. A da je u to vreme još bio živ, može se utvrditi svedočanstvom dvojice svedoka. Pouzdani treba da budu oni koji su sačuvali pravoverje Crkve**;** a takvi su zaista bili Irinej i Kliment Aleksandrijski.

3. Prvi od njih, u drugoj knjizi svoga dela Protiv jeresi, piše ovako: I sve starešine koje su se u Aziji družile sa Jovanom, učenikom Gospodnjim_, svedoče da im je Jovan to predao._ Jer on je ostao među njima sve do vremena Trajana.

4. A u trećoj knjizi istoga dela on potvrđuje isto, sledećim rečima: Ali i crkva u Efesu_, koju je osnovao_ Pavle_,_ i u kojoj je Jovan ostao sve do vremena Trajana****, verni je svedok apostolskog predanja.

5. Kliment isto tako u svojoj knjizi pod naslovom Koji se bogataš može spasti? navodi vreme i dodaje kazivanje koje je veoma privlačno onima koji rado slušaju ono što je lepo i korisno. Uzmi i pročitaj izveštaj koji glasi ovako:

6. Poslušaj priču, koja nije puka priča, nego kazivanje o apostolu Jovanu, koje je predano i sačuvano u sećanju. Jer kada se, posle tiraninove smrti, vratio sa ostrva Patmosa u Efes, otišao je na njihov poziv u susedne oblasti neznabožaca, da negde postavi episkope, negde da uredi čitave crkve, a negde da za službu izabere nekoga od onih koje je Duh označio.

7. Kada je došao u jedan od nedalekih gradova (čije ime neki navode) i utešio braću u ostalim stvarima, najzad se okrenuo episkopu koji je bio postavljen i, videvši mladića snažne građe, prijatnog izgleda i vatrenog temperamenta, reče: „Ovoga ti sa svom ozbiljnošću poveravam pred Crkvom i sa Hristom kao svedokom.“ A kada je episkop prihvatio zaduženje i sve obećao, on ponovi istu zapovest pozivajući se na iste svedoke, pa onda otputova u Efes.

8. Ali prezviter, uzevši kući mladića koji mu je bio poveren, podizao ga je, čuvao, negovao i najzad krstio. Posle toga je popustio u svojoj strožoj brizi i budnosti, misleći da mu je, stavivši na njega pečat Gospodnji, pružio savršenu zaštitu.

9. Ali neki mladići njegovih godina, dokoni i raspusni, navikli na zla dela, pokvarili su ga kada je tako prerano bio oslobođen nadzora. Najpre su ga mamili skupim zabavama; zatim, kada bi noću izlazili u pljačku, vodili su ga sa sobom, i najzad su zahtevali da se sa njima udruži u nekom većem zločinu.

10. Postepeno se navikao na takva dela i, zbog odlučnosti svoje naravi, napustivši pravi put i zagrizavši žvale poput tvrdoustog i snažnog konja, sve se silovitije stropoštavao u dubine.

11. I najzad, očajavajući nad spasenjem u Bogu, nije više smišljao ono što je beznačajno, nego je, pošto je počinio neki veliki zločin, budući da je sada jednom zauvek izgubljen, očekivao da pretrpi istu sudbinu kao i ostali. Uzevši ih, dakle, i sastavivši družinu razbojnika, postade drski razbojnički vođa, najsiloviji, najkrvaviji i najokrutniji od svih njih.

12. Vreme je prolazilo i, pošto se ukazala neka potreba, poslaše po Jovana. Ali on, kada je uredio ostale stvari zbog kojih je došao, reče: „Hajde, o episkope**, vrati nam zalog koji smo ti i ja i** Hristos poverili, dok je svedok crkva**, kojom ti predsedavaš**.“

13. Ali episkop beše isprva zbunjen, misleći da je lažno optužen za novac koji nije primio, i nije mogao ni da poveruje optužbi o onome što nije imao, niti je mogao da ne veruje Jovanu. Ali kada ovaj reče: „Tražim mladića i dušu brata“, starac duboko uzdahnu i istovremeno briznu u plač, pa reče: „Mrtav je.“ „Kako i kakvom smrću?“ „Mrtav je za Boga“, reče on; „jer je postao zao i propao, i najzad razbojnik. A sada, umesto u crkvi**, luta po planini sa družinom sličnom sebi**.“

14. Ali apostol razdera svoju odeću i, udarajući se po glavi uz veliko naricanje, reče: „Divnog li sam čuvara ostavio za bratovljevu dušu! Ali neka mi dovedu konja i neka mi neko pokaže put.“ Odjaha od crkve upravo onakav kakav je bio, i kada dođe na to mesto, zarobi ga razbojnička straža.

15. On, međutim, niti pobeže niti se moljaše, nego povika: „Zbog toga sam i došao; vodite me svome vođi.“

16. Ovaj je, u međuvremenu, čekao, naoružan kakav je bio. Ali kada prepozna Jovana kako se približava, okrete se od stida da pobegne.

17. Ali Jovan, zaboravivši svoje godine, pojuri za njim iz sve snage vičući: „Zašto, sine moj, bežiš od mene, od svoga rođenog oca, nenaoružanog i ostarelog? Sažali se na mene, sine moj; ne boj se; još imaš nadu u život. Ja ću za tebe položiti račun Hristu**. Ako bude potrebno, rado ću podneti tvoju smrt kao što je** Gospod podneo smrt za nas. Za tebe ću dati svoj život. Stani, veruj**;** Hristos me je poslao.“

18. A on, kada to ču, najpre stade i obori pogled; zatim odbaci svoje oružje, a onda uzdrhta i gorko zaplaka. I kada mu starac priđe, zagrli ga, ispovedajući se uz naricanje koliko je mogao, krsteći se po drugi put suzama, i skrivajući samo svoju desnu ruku.

19. Ali Jovan, jamčeći sobom i uveravajući ga zakletvom da će naći oproštaj kod Spasitelja, moljaše ga, pade na kolena, poljubi mu samu desnu ruku kao već očišćenu pokajanjem, i povede ga natrag u crkvu. I zauzimajući se za njega obilnim molitvama**, i boreći se zajedno s njim u neprestanim** postovima**, i pokoravajući njegov um raznim rečima, nije otišao, kako kažu, sve dok ga nije vratio** crkvi**, pruživši veliki primer** istinskog pokajanja i veliki dokaz preporoda, trofej vidljivog vaskrsenja.

Poglavlje 24. Redosled jevanđelja.

1. Ovaj odlomak iz Klimenta uvrstio sam ovde radi istorije i radi koristi svojih čitalaca. Ukažimo sada na nesporne spise ovoga apostola.